Слово Реци Боже

 Једном отворих срце као дете, кад чух да моја бака прича да имаше кобилу коју зваше Виловском.

Једном сам отворио дух и пут срца до скривених двора где моја суштина борави често. Вилин дом а у њему сам видео Славује који стварају дах живота и љубави својом песмом.

Певају једној од старих богиња.

Она их песмом даривала - они њој радост и стварање.

Када ми Вилин камен додирну руку, светло ме као огањ прожело. Изгорех треном у том пламену што раздваја дух и душу.

Што је Огањ више жежио а ја горео, нешто друго је оживело. Моја сушт и пламена искра првотног стања. Све остало је нестало и било поново рођено.

Видео сам руке онога што створи Вилин стакло али и Светло које му дође а да не беше његовим знањем створено.

Плам га је питао: "А што ме желиш у стакло и кристал? Нисам за мало створен. Сијаћу како ми воља. Нећеш ме имати а бићу у теби и свима и спалићу сваку нечист колико је има... грејаћу срца и душе чисте јер њихово светло је род мој и тим светлом  живим а оно је неухватљиво и боговима. Воли ме искрено и нека врело твоје ватре зна да без мене је оно то које не постоји. Поседуј ме и спалићу те огњем пресветим док ништа од тебе не остане до прве искре Божије."

И слике и речи нестаде...

Ходим путевима на чијим скутима одзвања звездана прашина. Капут мој од зелене чоје што ми истка Вилин Дјева, срце моје - сјакти попут неба ноћу од звезданог сјаја.

Посут сам Звездама - уздахну мисао моја. Дланове приносим устима и пуштам дах живота. Искре лете!

 Стаза се испред мене указа и камо ли води нико ми не каза...

А и не мора. Зна то душа моја.

Неуморно стопе иду њиме, кроз долине па висине. Сад је честар, сад је врлет, сад је голет а сад поље.

Ако дирнем кад-кад лист по који од немог дрвећа, намах стане тон да поји, те да светлом сфере боји.

Чудна ми чуда!

Очи виде видом другим, све трепери као струне, бујне мисли сад се роје,

све се Але адске боје...

Тако јесте вазда било када човек пева силом, оном која душе чисти и сред ока вид ти бистри.

Има ли Србина без Вилинског имена?

Без Вилин дивоте има ли Србкиња лепоте?

То је све скрит сан. Светло сред зрака Сунца. Бело у сребрном и пој сред песме.

Зора обучена у Дан.

Слава Речи Божије 

Слово Речи Божије

Светло Реци Боже

Слово Реци Боже Иже Наш

Слово Аз Реци

Реци Аз Слово

Звездани Сар

Звездани Рас

Трансхуманизам и ренесанса

 Трансхуманизам.

Овај термин означава спој машине и човека. Он полази са тачке гледишта да је човек несавршено биће, врећа меса и костију, да је слаб, да је и он сам врста машине итд. Технологија постоји од кад је човека. Она може бити примитивна или јако развијена и све између - али таква не представља никада нешто више од помоћног алата.

Човек је смислио неки алат или технологију да боље ради неку ствар. Да је бржи, способнији, вештији, да му буде лакше. Технологија никада није настала спонтано. Иза ње је огроман мисаони труд да се изнађе начин.

Међутим како се уопште дошло до идеје о споју машине и човека?
Из жеље за моћи. Из воље да се влада другима и користи њихова природна енергија и сила коју су добили од Творца. Сваки човек има нешто што се тешко објашњава чак и данас.

Људски мозак ствара торзиона поља, ствара и друге фине енергије у посебним стањима свести. Те енергије су изузетно ретке и немерљиво вредне.

Међутим велика већина није свесна овога и стога и не слуте зашто се нешто ради. Филм Матрикс је отворио вечне теме, бар некој широј јавности. Мањи број људи одвајкада зна за ово.
Контролори или они који умишљају да то јесу или би да то буду, углавном имају патолошку потребу за моћи, иза тога се крије дубље сазнање. Они раде за друге. Ти други нису људи. Њима је та наша фина енергија душе, духа, здравог мозга човечијег, погонско гориво.

Зато је једна од њихових техника за спровођење овога - трансхуманизам. Спајање човека са машином ради бољег скупљања те њима потребне енергије.

Писао сам раније о сличним стварима јер је ово тема јако дубока.

Сада ћу се усмерити на један детаљ.
Толкин је у свом делу описао Прстен и његовог творца. Тај који је створио прстен, није човек, ни вилењак ни патуљак. Није ни чаробњак. Није ни киборг, није ни чудовиште.

Он припада реду духовних бића. Неки их зову Анђелима. То су бића чија суштина није телесна нити требају тело да би постојали. По потреби га себи праве, као одело. Могу бити и без тела а сачувати своје биће.

Они имају своје мотиве зашто нешто раде са Човечанством. Могу бити зли и добри али они су изнад тих концепата.

Они директно баратају са позитивним и негативним енергијама. Ради своје користи. Уколико се баве негативним енергијама, то Човечанство сагледава као зло...и јао њему. Међутим та бића то не занима. Њих не занима шта мисли човек о њима. Њих једино дотиче шта неко са вишег ступња мисли о њима.

Ми имамо ту срећу да нас подржавају они са позитивне стране а и са вишег нивоа, иначе не бисмо преживели.

Шта је тај један (из те хијерархије духовних бића) урадио са прстеном?
Створио је машину која ради на другим нивоима етеричне енергије и ту хвата своје жртве. Када неко узме тај прстен он тада постаје спој машине и човека. Трансхуманизам. Он губи полако своју вољу и њега Прстен-Машина, преузима. Полако му узме сву животну енергију и све шаље ономе ко је ту машину створио. Савршено програмирана машина. Њена привлачност је превелика. Изузетно ретки јој се опиру. Створио је строј или машину која краде животну силу. Створио је десетак таквих и на крају један који је "централни систем процесор" или главна машина. Тај главни је направио сам и пре свега унео знање других димензија у направу звану прстен. Остале није сам створио него преко других суптилно им помагајући са стране у име науке, знања, моћи да се обнови и створи нешто. Прерушен у саветника и научника, добротвора - ангажовао је и приступио најбитнијим и најбистријим међу Вилењачким родом (читај напредним делом човечанства) и преко њих направио систем машина прстенова. Главни прстен је направио сам јер није хтео да дозволи уплив никоме -  већ је део свог бића уткао у ту машину (неки би то назвали алхемијом). На основнијем нивоу он је узео део своје суштине која постоји на вишем нивоу и убацио је у машину звану прстен, тиме добивши да је прстен покренут вечном енергијом и да никада неће имати проблем са напајањем. 

На крају је одлучено са вишег нивоа да се та направа уништи ради Човечанства. Да би преживело.



Не верујем да је ико икада негде писао о овоме шта је Толкин представио кроз своје дело. Још дубљи ниво је то што је он то скупио од нас кроз језик и предања. О томе сам пуно писао у ранијим текстовима и ко може нека их пронађе на блогу овде у ранијим текостовима од 2016-те године. Јер Толкин је најмање Енглез и писац фантастике а највише неко потуно други. То је јасно свима који почну да га истражују. 

Борба против машине.
Борба против идеје о поробљавању.
Не и против технологије која служи човеку јер то је алат бољег живота.

Развијати своје природне дарове и способности је кључ живота. 

Међутим све што изокола покушава да ти краде животну силу под било каквим изговором је напад тих бића из сенке.
Не заборави, њих ништа не занима сем твоје енергије. Све ће направити само да ти је узму - они бар који баратају са негативним енергијама.

Против њих нема лека ни једном методом сем напретком свести и удружењивању са вишим свестима која се труде да развију људе и која стреме позитивним енергијама. Наравно и директна повезаност са највишим - Творцем живота.

Са Творцем се повезује кроз своју душу и дух. Са љубављу, врлинама и чистим знањем те чистом применом истог. Сваки трен када си у свести врлине - ти си ближи Творцу.

Нема другог начина. Јер како ћеш победити биће које нема тело, не видиш га, не знаш ко је и које му је име ни где је ни кад је. Не знаш му мотиве док често не буде касно. Не постоји оружје које ће га повредити. На крају - то или та бића према теби не осећају ништа, јер си ти за њих као марва, стока, храна. Не можеш да причаш са њима јер они сматрају тебе за извор хране или напајања и то је то.

Зато у живот спремно напред. Са знањем са чиме се суочавамо. Јер има пуно примера да су људи се уздигли и однели победу за себе и свој род. Изашли су на мегдан тим бићима јер су знали како и зашто и с' чим.

Стога, не очајавај. Не размишљај негативно јер то је њихов програм. Ослободи се програма. Повежи се са Творцем - са својом душом и духом јер то што они јесу - то је ватра живота. Дар Творца нама. Пут ка обожењу, знању и вишим нивоима постојања.

А опет не мораш ни то. Ништа се не мора. Чак ни да се умре...

Шта је Србу врило то му се и снило

 

Кад сам био мали, отац ми је причао повремено (али сам то запамтио) да сваки човек треба у животу да уради бар једну од ове три ствари. Да посади дрво, да добије дете и да напише књигу.  Он је негде покупио ову мудрост и мислио је да је треба пренети. 

То је нешто дубоко у човеку што сазри када сазри и има потребу да расте и своје плодове дели другима. Имати децу. То може свако природно. Свако има тај дар али опет немају сви децу због разноразних разлога. Посадити дрво је још лакше а опет 99.9% људи то никада не уради. Написати књигу исто није тешко али 99.99999999999 никада ништа не напише и да нема друштвених мрежа, никада не би написали ни два реда. 

Човек живи са минималном енергијом од силног потенцијала које има. 

Ретки се уопште упусте да нешто стварају (тиме и да троше енергију). Разлог за то је страх од губитка исте. Стога из тог искривљеног угла гледања стижу све невоље. Страх од губитка подстиче на отимање у сваком смислу да би се заштитио свој осећај немоћи. Дебели људи су махом дебели јер једу више него што им треба. И тако у свим сферама живота.

Међутим, проблем губитка енергије остаје као трн у свести човечанства. Такође и научно откриће да енергија НИКАДА не нестаје или постаје већ само мења стања - се не примећује. Нико не мари за ову истину.  То значи у пракси да постојиш као свесна енергија пре рођења, онда кад се родиш ти се мењаш. Онда када умреш и тад се опет промениш. Нема краја. Зато када размишљам о савету мога оца, то схватам као охрабрење на стварање. Превазиђи страх. Победи себе. Стварај. 

Ако посадим дрво, онда ћу свесно учествовати у развоју једне биљке и видети добробити њене за себе и друге или за неке будуће нараштаје. 

Ако напишем књигу, свесно ћу поделити део душе и духа са свима који то читају. То ће неког негде надахнути и подићи.

Ако имам децу онда ћу даривати некоме могућност живота и стварања и љубави. 

Али ако најдубље размислим, све ово горе наведено није моје. Дух није мој, деца нису моја, семе биљке нисам ја створио.

Ја сам вир. Вир који дозвољава искуства. Који ври животом и чије врело не зауставља ток живота. Врило је у сваком ко то схвати и ври и даље ако то и ради....а ако се препустим суштини (а шта бих друго и могао) Бог ствара кроз мене. У свему што радим саображен са њим. Са истином. Ако то приметим на време, искуство живота постаје рајско.

Ако и не приметим, приметићу једном у току живота негде у свеколиком постојању. 

Стога, пишем и преносим оно што је даривано мени. А ти, осети то у својој суштини па на шта те подстакне, ради.

Ври!

П.С. 

Песма скоро створена је додатак овим мислима, њихов почетак. 

На ивици света стајао.

Без краја плаво - у мене гледало

и дуго сам у тишини говорио.

Плитке воде увала плавих

и сјајна нада сред неба...

изгубљене беху с' уздахом.

Пробуђен.

Не баш сигуран где поче све...

Мир сред котрљајућих звезда се укаже.

Будан.

Одбацих своју причу у јуче

ко одежду свукох је доле

Перолако.

Лети...

...осетих глас.

Време је.

Лети!

На ивици света стајао.

Без краја плаво - у мене гледало

и дуго сам у тишини говорио.

Плитке воде увала плавих

и сјајна нада сред неба...

изгубљене беху с' уздахом.

Пробуђен.

Не баш сигуран где поче све...

Мир сред котрљајућих звезда се укаже.

Будан.

Одбацих своју причу у јуче

ко одежду свукох је доле

Перолако.

Лети...

...осетих глас.

Време је.

Воља живи а смрт умире

У сваком трену осећа се тон и бруј живота и енергије. Мења се срж знакова и појава и то зна да створи и разори сне. Своди рачун небо са земљом, Бог са човеком и светло са тамом. Човек је вазда човек и хтео би да порасте у велико Ч. А слути негде да у ствари треба у б па у Б јер богови јесу и Бог јесте. То је права природа човечја. То је Човек, обожени.

Али пут дотле води кроз пакао. Пакао је сав онакав каквим га замишљају. Ватре горе вазда. Смрад и зло. 

Међутим некоме јесте а некоме није то. Опет је све до знања и незнања. Ономе ко зна, пакао не може ништа те стога за њега и не постоји.

Шта онда уопште и постоји?

Реч Божија. Она је једина истина.

 Ходао сам долом смрти - где сви јесу у свом страху, живе а верују да су мртви.

Мисле и остају вечно у трену избора свог, никада потпуно свесни, никада мртви, сени које роморе.

Њихова тиха сен би прелазила преко мојих страхова испитујући. Тражећи.

Сваку пукотину, сваку слабост да би је прождрале гладне света живих.

Ах, света живих...

Понегде бљесне, около главе дигну се малко, помисле да неко се избави од окова невидљивих.

Цури кап по кап избор свих и никако да препуни казан хладни од јада и чађи.

Јер овде свака мисао и помисао се лако претвори у гар и чађ као омаж творењу...јер и у чемеру се ствара. Нема краја...јер нема деце очаја већ само изгубљене Божије деце која то нису.

Нема изгубљених. Само заборављених.

Али ко је тај што заборав носи?

Бог није. Ни Ђаво боси. Ни сваки смишљени демон незнања...њихова реч и мисао одзвања у ходницима времена...

Не. Не поведи се за сваким појем и певом. Није све од злата јабука.

Али ако је добијеш са дрвета живота...

Да ли си достојан њенога сока?

Да ли јеси или ниси?

Ко то може знати, ко да схвати.

Ипак, када прођох у миру и моћи,

окренух леђа тмини и ноћи, 

јер Ја сам Сунца Син. Звездани Србин.

Род Звезда и далеких земаља, што обилазим царство ми сред небеских поља и звезданих ливада.

Ено је!

Нова звезда се рађа и нови дан.

Ходи, зове нас Творац, живимо сан!

Језик више стварности

 

Језик више стварности

Разум, разина, раса, ум, аз, рас, ра.

Пуно различитих значења али сва она у себи носе праслику светла. Светла које оживљава. Разумети нешто значи бити једно са тим иако физички нисмо једно. Можда на атомском нивоу. Стога разумети значи суштински ујединити.

Међутим ту сада долазимо на проблем језика и општег разумевања. Није у питању говорити неки од људских језика већ смисаоно говорити.
Да ли те неко разуме када причаш? Да ли може свако да те разуме?
Да ли може свако да разуме језик математике, хемије, астрофизике, квантне физике, музике?

Не.

А опет то је кључ разумевања живота.

Како саопштити стање са вишег нивоа на нижи ниво а да се схвати речено? Врло је изазовно. На вишем нивоу ствари, појаве и остало су природне док на нижем нису нити на нижем постоје речи, изрази и начини описа тих виших појава. То онда доводи разумевање у потпуни застој. Како објаснити слепом од рођења плаву боју?
Како глувом објаснити музику?

Како објаснити људима шта су Анђели?
Шта су духови, шта је плазма, шта је светло, шта је Звезда.

Врло, врло тешко. Можда скоро немогуће. Немој се обесхрабрити.

Зато постоји песма. Језик поезије, приче, приповедања. То је дар Бога (више свести). Песник који је прави песник, надахнут светим духом (који је необјашњива стваралачка сила названа светим духом) помаже у разумевању над светова. У схватању светла, духа, љубави.

У довођењу Раја на Земљу. Јер ако нема разумевања, нема ни Раја. Рај ће постојати до тебе а ти ћеш живети несвестан ичега. Пакао је суштински стање постојања у дубоком неразумевању. Незнање.

Језик вишег смисла је Божанског дар. Да се човек уздигне и почне да живи уместо животари.

Зато је и прво шта непријатељ уради када освоји - спаљивање књига, уметнина, забрана уметности, забрана слободне музике, забрана културе.
Чим видиш да неко негде цензурише уметност, знај да непријатељ ради кроз његову свест.

Зашто се мало кроз школовање подстиче читање песама, јавно песништво и надахнута музика?

Зато што се тиме спречава да се неко и негде не пробуди у духу разума и знања. Јер песма је језик богова који те учи Звезданом знању.
Или ако не спречавају, онда подстичу да уметност буде накарадна и празна. Да не говори вишим језиком. Модерна поезија је најобичнији говор мржње, незнања и ђубрета.

Зашто? Јер нема духа. Нема више свести.

Модерна уметност није уметност већ интелектуално ђубре. Где нема духа, нема живота.

Стога, разум отворите, слушајте језик више свести. Чућете свако према својој мери - Језик Бога. Музика је још један начин говора више свести. Чути музику сфера је...божански.

Шта је Истина

 

Питање свих питања које увек као ехо у нашим душама одзвања. Мислиш да можеш направити један корак? Мислиш ли да можеш удахнути један дах, мислиш ли да можеш живети макар на трен а да не знаш шта је истина?

Нешто у теби зна...

Шта је истина?

Ти се крећеш као сен.

Ти се њишеш као дух.

Мисао што осване и нестане,

дах ветра кроз слојеве танане.

Шта је истина?

Поглед и наста све.

Мисао у смеру где воља зри,

реч која ослобађа

и облик прати слободе стања.

Шта је истина?

То сам ја.

А то си и ти.

Кроз ватре и воде

кроз поноре пакла који не постоје.

Шта је истина...

Понека песма и стих,

радост невиних.

Плач судњега дана

благослов зарана...

Јутра која носе сутра и када наде нема,

у зениту Звезда бела,

у очима игра луча

стамено весела...

Шта је истина?

Воља Свевишњега.