Thursday, December 28, 2023

Стратешка Игра Моћи - како да Ђурђевак буде на Антарктику

 



Стратешка игра моћи:

Ђурђевак цвета на Антарктику

Повлачити потезе који дугорочно доносе резултате могу само они који знају игру. Игра пре свега није ни добро ни зло, она је само игра. Играчи у њој кроз искуство бивања у игри доживљавају одређене појаве и стања свести као добро или зло.

У крајњем случају је то небитно.

Кретање живота се одвија спиралом или овојницом. Може ићи на горе што се назива еволуцијом или развојем. Може ићи на доле што се назива деволуцијом или распадом, уназађивањем.

Једно је сигурно, стајања на тој незамисливо огромној овојници живота - нема.

Покрет је сталан. Због тога се он често не осећа нити примећује док се једног дана не пробуди и види да ли се отишло горе или доле.

Они који познају игру увиђају да повлачење одређеног потеза доноси краткорочне, средњорочне и дугорочне резултате. У оба смера.

Стање света:

1. Утицај на Човечанство преко напада пандемијом (небитно стварна или не)

(овај пример је узет као почетна тачка да би се ушло у разумевање игре и нити је први ни последњи у незамисливо великој игри и дешавањима у њој)

2. Лингвистички утицај
3. Непрестани ратови
4. Техногена основа
5. Проблем енергије и губитка исте
6. Развој свести
7. Решавање проблема на привременој и сталној бази
8. Одлазак и повратак на следеће нивое овојнице или спирале
9. Разумевање и однос према другим облицима живота
10. Одговорност
11. Живот после смрти
12. Паралелни живот на различитим или истим разинама
13. Моторика свести
14. Свеобухватни вид
15. Божанско сећање и деловање
16. Срж спирале
17. Крст живота
18. Искра која се креће али и не
19. Живот и Смрт
20. Бити или не Бити


Свака од ових тачака је део игре.
Фигуре су све око нас и у нама.
Правила нема сем једног, узрока и последице. Посејано или урађено се вишеструко враћа.

Играчи су сви.

Они који иду најдаље у игри су они који знају игру и који виде дубље, даље и више од других у свим правцима.



Део први:

Утицај на Човечанство преко напада пандемијом


Човечанство има свој ток који не стаје и сва његова стања свести и живота се непрестано крећу. Покушајем да се то кретање заустави насилним методама кроз последњу пандемију, добили су се различити резултати.
Играчи који су повукли овај потез су хтели више моћи у контроли Човечанства као главног извора цивилизације познате њима. Успоравањем кретања Човечанства су се десиле појаве попут великог стреса који се каналише, те изазива додатне хаосе локалног и планетарног карактера. Нестабилно понашање појединаца се умножило и дестабилизовало функционисање друштава свуда. То је дало изговор стварању нових протокола контроле под плаштом "сигурности". Технологије контроле су појачане да бу се побрала та новостворена енергија хаоса. То су спремно дочекале индустрије разних направа за физичку контролу, фармацеутска индустрија и пратеће гране медицинске индустрије, војна индустрија и индустрија хране и енергије. Сви заједно су попут чопора хијена навалили на Човечанство да би се окористили око новостворене ситуације. Међутим то није прва ни последња измена стања. Човечанство навикнуто на то почиње да се мења и да налази начине да се прилагоди ситуацији те изађе из ње на виши ниво.
Активно се размишља о свим идејама које нису биле приоритети до пре неколико година.
Притисак на Човечанство га наводи да се развија. Да налази начине да иде даље.

Да очврсне и нађе решење за наметнуте проблеме.

На вишим нивоима нема нестабилних "човечанстава" стога да би се отишло на виши ниво, сада и овде се ради на уједињењу човечанства. Играчи који су повукли потез са пандемијом су се суочили са другим играчима који су одмах повукли контра потезе.

Све наведе индустрије горе су делом непотребне или потпуно непотребне развијеном Човеку. Развијени Човек има моћи и користи их. Тренутни Човек не користи те моћи јер не зна да их има.

Међутим човечанство се креће ка том трену када ће Човек масовно разумети горе наведено. Тада престаје потреба за наведеним индустријама као за застарелим алатом јер ће Човек знати како да природно и спонтано (такорећи на највишем нивоу технологије вишег реда која није ова роботског и вештачког типа) посади Ђурђевак на Антарктику.

Реч опреза за крај овог првог дела.
Није довољно да неки играч који зна и види буде такав као такав - да зна и да види и да свесно игра игру. Потребно је да они сви развијају своју свест јер неконтролисани играч може да изазове пуно хаоса и одгоди многе ступњеве развоја а то не одговара ни негативним ни позитивним играчима.
Да би био Играч са велим И, свест ти мора бити уједињена са Вечношћу. Са Творцем живота. 

Наставак следи ускоро...

Saturday, December 23, 2023

Две Србије


Има две Србије. Како? Лепо.


Србија одавно гласа против свих власти не изласком на изборе. Од кад памтим изборе у просеку не излази око 50% људи никада.


Све власти су мањинске одувек. И све имају систем да игноришу ових 50% који неће да гласају.


Народ одавно говори шта неће и нико га не слуша сем Бога. Када у тренутку слабости помислите да су Срби стока или ретарди или болесни, увек се сетите да је то само мала мањина. Космичка правда постоји и она се управо спрема на дејство без обзира шта ико верује, мисли или како делује. 


Већину народа не занима оваква Србија као држава. Оваква Србија као држава је пројекат Аустрије, Турске, Русије, Америке и Немачке заједно са Французима и Енглезима из 19-ог века и њихових идеја шта би Србија требала да буде. Све темеље овакве каква јесте Србије, правно и друштвено су други поставили за њихове циљеве потпуно свесни да стварају лаж за своје потребе и игноришући нас.

Она права Србија не постоји на Земљи. Постоји у Србима и њиховим срцима и душама. Она је узвишен небески позив изнад свих овоземаљских збивања. 


Земаљска Србија није наша. Она је нечије масло, имитација и копија Небеске Србије. У небеску Србију не води ништа овоземаљско и нема тог положаја, новца, титуле и религијске лествице која води уским путем на више. Улази се на позив духа и само ако се има небески пасош. 


Шта чува и данас Небеске Србе на земљи? 

Дух Творца и небеска епска песма која живи у сржи нашој.

Ја сам песник и ово је мој песнички вид збивања и вед догађања.

Ко је самном и од звездана рода мога, благослове Творца вазда баштинио! Чуда место воде ишла.

Светло живо место мрака било.





Sunday, November 26, 2023

Слово Реци Боже

 Једном отворих срце као дете, кад чух да моја бака прича да имаше кобилу коју зваше Виловском.

Једном сам отворио дух и пут срца до скривених двора где моја суштина борави често. Вилин дом а у њему сам видео Славује који стварају дах живота и љубави својом песмом.

Певају једној од старих богиња.
Она их песмом даривала - они њој радост и стварање.

Када ми Вилин камен додирну руку, светло ме као огањ прожело. Изгорех треном у том пламену што раздваја дух и душу.

Што је Огањ више жежио а ја горео, нешто друго је оживело. Моја сушт и пламена искра првотног стања. Све остало је нестало и било поново рођено.

Видео сам руке онога што створи Вилин стакло али и Светло које му дође а да не беше његовим знањем створено.
Плам га је питао: "А што ме желиш у стакло и кристал? Нисам за мало створен. Сијаћу како ми воља. Нећеш ме имати а бићу у теби и свима и спалићу сваку нечист колико је има... грејаћу срца и душе чисте јер њихово светло је род мој и тим светлом  живим а оно је неухватљиво и боговима. Воли ме искрено и нека врело твоје ватре зна да без мене је оно то које не постоји. Поседуј ме и спалићу те огњем пресветим док ништа од тебе не остане до прве искре Божије."

И слике и речи нестаде...

Ходим путевима на чијим скутима одзвања звездана прашина. Капут мој од зелене чоје што ми истка Вилин Дјева, срце моје - сјакти попут неба ноћу од звезданог сјаја.

Посут сам Звездама - уздахну мисао моја. Дланове приносим устима и пуштам дах живота. Искре лете!
 Стаза се испред мене указа и камо ли води нико ми не каза...
А и не мора. Зна то душа моја.

Неуморно стопе иду њиме, кроз долине па висине. Сад је честар, сад је врлет, сад је голет а сад поље.
Ако дирнем кад-кад лист по који од немог дрвећа, намах стане тон да поји, те да светлом сфере боји.

Чудна ми чуда!

Очи виде видом другим, све трепери као струне, бујне мисли сад се роје,
све се Але адске боје...

Тако јесте вазда било када човек пева силом, оном која душе чисти и сред ока вид ти бистри.

Има ли Србина без Вилинског имена?
Без Вилин дивоте има ли Србкиња лепоте?

То је све скрит сан. Светло сред зрака Сунца. Бело у сребрном и пој сред песме.
Зора обучена у Дан.


Слава Речи Божије 
Слово Речи Божије
Светло Реци Боже
Слово Реци Боже Иже Наш
Слово Аз Реци
Реци Аз Слово
Звездани Сар
Звездани Рас








Thursday, October 5, 2023

Трансхуманизам и ренесанса

 Трансхуманизам.


Овај термин означава спој машине и човека. Он полази са тачке гледишта да је човек несавршено биће, врећа меса и костију, да је слаб, да је и он сам врста машине итд. Технологија постоји од кад је човека. Она може бити примитивна или јако развијена и све између - али таква не представља никада нешто више од помоћног алата.

Човек је смислио неки алат или технологију да боље ради неку ствар. Да је бржи, способнији, вештији, да му буде лакше. Технологија никада није настала спонтано. Иза ње је огроман мисаони труд да се изнађе начин.

Међутим како се уопште дошло до идеје о споју машине и човека?
Из жеље за моћи. Из воље да се влада другима и користи њихова природна енергија и сила коју су добили од Творца. Сваки човек има нешто што се тешко објашњава чак и данас.

Људски мозак ствара торзиона поља, ствара и друге фине енергије у посебним стањима свести. Те енергије су изузетно ретке и немерљиво вредне.

Међутим велика већина није свесна овога и стога и не слуте зашто се нешто ради. Филм Матрикс је отворио вечне теме, бар некој широј јавности. Мањи број људи одвајкада зна за ово.
Контролори или они који умишљају да то јесу или би да то буду, углавном имају патолошку потребу за моћи, иза тога се крије дубље сазнање. Они раде за друге. Ти други нису људи. Њима је та наша фина енергија душе, духа, здравог мозга човечијег, погонско гориво.

Зато је једна од њихових техника за спровођење овога - трансхуманизам. Спајање човека са машином ради бољег скупљања те њима потребне енергије.

Писао сам раније о сличним стварима јер је ово тема јако дубока.

Сада ћу се усмерити на један детаљ.
Толкин је у свом делу описао Прстен и његовог творца. Тај који је створио прстен, није човек, ни вилењак ни патуљак. Није ни чаробњак. Није ни киборг, није ни чудовиште.

Он припада реду духовних бића. Неки их зову Анђелима. То су бића чија суштина није телесна нити требају тело да би постојали. По потреби га себи праве, као одело. Могу бити и без тела а сачувати своје биће.

Они имају своје мотиве зашто нешто раде са Човечанством. Могу бити зли и добри али они су изнад тих концепата.

Они директно баратају са позитивним и негативним енергијама. Ради своје користи. Уколико се баве негативним енергијама, то Човечанство сагледава као зло...и јао њему. Међутим та бића то не занима. Њих не занима шта мисли човек о њима. Њих једино дотиче шта неко са вишег ступња мисли о њима.

Ми имамо ту срећу да нас подржавају они са позитивне стране а и са вишег нивоа, иначе не бисмо преживели.

Шта је тај један (из те хијерархије духовних бића) урадио са прстеном?
Створио је машину која ради на другим нивоима етеричне енергије и ту хвата своје жртве. Када неко узме тај прстен он тада постаје спој машине и човека. Трансхуманизам. Он губи полако своју вољу и њега Прстен-Машина, преузима. Полако му узме сву животну енергију и све шаље ономе ко је ту машину створио. Савршено програмирана машина. Њена привлачност је превелика. Изузетно ретки јој се опиру. Створио је строј или машину која краде животну силу. Створио је десетак таквих и на крају један који је "централни систем процесор" или главна машина. Тај главни је направио сам и пре свега унео знање других димензија у направу звану прстен. Остале није сам створио него преко других суптилно им помагајући са стране у име науке, знања, моћи да се обнови и створи нешто. Прерушен у саветника и научника, добротвора - ангажовао је и приступио најбитнијим и најбистријим међу Вилењачким родом (читај напредним делом човечанства) и преко њих направио систем машина прстенова. Главни прстен је направио сам јер није хтео да дозволи уплив никоме -  већ је део свог бића уткао у ту машину (неки би то назвали алхемијом). На основнијем нивоу он је узео део своје суштине која постоји на вишем нивоу и убацио је у машину звану прстен, тиме добивши да је прстен покренут вечном енергијом и да никада неће имати проблем са напајањем. 






На крају је одлучено са вишег нивоа да се та направа уништи ради Човечанства. Да би преживело.



Не верујем да је ико икада негде писао о овоме шта је Толкин представио кроз своје дело. Још дубљи ниво је то што је он то скупио од нас кроз језик и предања. О томе сам пуно писао у ранијим текстовима и ко може нека их пронађе на блогу овде у ранијим текостовима од 2016-те године. Јер Толкин је најмање Енглез и писац фантастике а највише неко потуно други. То је јасно свима који почну да га истражују. 

Борба против машине.
Борба против идеје о поробљавању.
Не и против технологије која служи човеку јер то је алат бољег живота.

Развијати своје природне дарове и способности је кључ живота. 

Међутим све што изокола покушава да ти краде животну силу под било каквим изговором је напад тих бића из сенке.
Не заборави, њих ништа не занима сем твоје енергије. Све ће направити само да ти је узму - они бар који баратају са негативним енергијама.

Против њих нема лека ни једном методом сем напретком свести и удружењивању са вишим свестима која се труде да развију људе и која стреме позитивним енергијама. Наравно и директна повезаност са највишим - Творцем живота.

Са Творцем се повезује кроз своју душу и дух. Са љубављу, врлинама и чистим знањем те чистом применом истог. Сваки трен када си у свести врлине - ти си ближи Творцу.

Нема другог начина. Јер како ћеш победити биће које нема тело, не видиш га, не знаш ко је и које му је име ни где је ни кад је. Не знаш му мотиве док често не буде касно. Не постоји оружје које ће га повредити. На крају - то или та бића према теби не осећају ништа, јер си ти за њих као марва, стока, храна. Не можеш да причаш са њима јер они сматрају тебе за извор хране или напајања и то је то.

Зато у живот спремно напред. Са знањем са чиме се суочавамо. Јер има пуно примера да су људи се уздигли и однели победу за себе и свој род. Изашли су на мегдан тим бићима јер су знали како и зашто и с' чим.

Стога, не очајавај. Не размишљај негативно јер то је њихов програм. Ослободи се програма. Повежи се са Творцем - са својом душом и духом јер то што они јесу - то је ватра живота. Дар Творца нама. Пут ка обожењу, знању и вишим нивоима постојања.

А опет не мораш ни то. Ништа се не мора. Чак ни да се умре...





Tuesday, September 19, 2023

Шта је Србу врило то му се и снило

 



Кад сам био мали, отац ми је причао повремено (али сам то запамтио) да сваки човек треба у животу да уради бар једну од ове три ствари. Да посади дрво, да добије дете и да напише књигу.  Он је негде покупио ову мудрост и мислио је да је треба пренети. 

То је нешто дубоко у човеку што сазри када сазри и има потребу да расте и своје плодове дели другима. Имати децу. То може свако природно. Свако има тај дар али опет немају сви децу због разноразних разлога. Посадити дрво је још лакше а опет 99.9% људи то никада не уради. Написати књигу исто није тешко али 99.99999999999 никада ништа не напише и да нема друштвених мрежа, никада не би написали ни два реда. 

Човек живи са минималном енергијом од силног потенцијала које има. 

Ретки се уопште упусте да нешто стварају (тиме и да троше енергију). Разлог за то је страх од губитка исте. Стога из тог искривљеног угла гледања стижу све невоље. Страх од губитка подстиче на отимање у сваком смислу да би се заштитио свој осећај немоћи. Дебели људи су махом дебели јер једу више него што им треба. И тако у свим сферама живота.

Међутим, проблем губитка енергије остаје као трн у свести човечанства. Такође и научно откриће да енергија НИКАДА не нестаје или постаје већ само мења стања - се не примећује. Нико не мари за ову истину.  То значи у пракси да постојиш као свесна енергија пре рођења, онда кад се родиш ти се мењаш. Онда када умреш и тад се опет промениш. Нема краја. Зато када размишљам о савету мога оца, то схватам као охрабрење на стварање. Превазиђи страх. Победи себе. Стварај. 

Ако посадим дрво, онда ћу свесно учествовати у развоју једне биљке и видети добробити њене за себе и друге или за неке будуће нараштаје. 

Ако напишем књигу, свесно ћу поделити део душе и духа са свима који то читају. То ће неког негде надахнути и подићи.

Ако имам децу онда ћу даривати некоме могућност живота и стварања и љубави. 

Али ако најдубље размислим, све ово горе наведено није моје. Дух није мој, деца нису моја, семе биљке нисам ја створио.

Ја сам вир. Вир који дозвољава искуства. Који ври животом и чије врело не зауставља ток живота. Врило је у сваком ко то схвати и ври и даље ако то и ради....а ако се препустим суштини (а шта бих друго и могао) Бог ствара кроз мене. У свему што радим саображен са њим. Са истином. Ако то приметим на време, искуство живота постаје рајско.

Ако и не приметим, приметићу једном у току живота негде у свеколиком постојању. 

Стога, пишем и преносим оно што је даривано мени. А ти, осети то у својој суштини па на шта те подстакне, ради.


Ври!

П.С. 

Песма скоро створена је додатак овим мислима, њихов почетак. 



На ивици света стајао.
Без краја плаво - у мене гледало
и дуго сам у тишини говорио.

Плитке воде увала плавих
и сјајна нада сред неба...
изгубљене беху с' уздахом.

Пробуђен.
Не баш сигуран где поче све...
Мир сред котрљајућих звезда се укаже.

Будан.
Одбацих своју причу у јуче
ко одежду свукох је доле
Перолако.

Лети...
...осетих глас.
Време је.




Monday, September 18, 2023

Лети!

На ивици света стајао.
Без краја плаво - у мене гледало
и дуго сам у тишини говорио.

Плитке воде увала плавих
и сјајна нада сред неба...
изгубљене беху с' уздахом.

Пробуђен.
Не баш сигуран где поче све...
Мир сред котрљајућих звезда се укаже.

Будан.
Одбацих своју причу у јуче
ко одежду свукох је доле
Перолако.

Лети...
...осетих глас.
Време је.





Thursday, September 7, 2023

Воља живи а смрт умире

У сваком трену осећа се тон и бруј живота и енергије. Мења се срж знакова и појава и то зна да створи и разори сне. Своди рачун небо са земљом, Бог са човеком и светло са тамом. Човек је вазда човек и хтео би да порасте у велико Ч. А слути негде да у ствари треба у б па у Б јер богови јесу и Бог јесте. То је права природа човечја. То је Човек, обожени.


Али пут дотле води кроз пакао. Пакао је сав онакав каквим га замишљају. Ватре горе вазда. Смрад и зло. 

Међутим некоме јесте а некоме није то. Опет је све до знања и незнања. Ономе ко зна, пакао не може ништа те стога за њега и не постоји.


Шта онда уопште и постоји?

Реч Божија. Она је једина истина.








 Ходао сам долом смрти - где сви јесу у свом страху, живе а верују да су мртви.

Мисле и остају вечно у трену избора свог, никада потпуно свесни, никада мртви, сени које роморе.

Њихова тиха сен би прелазила преко мојих страхова испитујући. Тражећи.
Сваку пукотину, сваку слабост да би је прождрале гладне света живих.
Ах, света живих...

Понегде бљесне, около главе дигну се малко, помисле да неко се избави од окова невидљивих.
Цури кап по кап избор свих и никако да препуни казан хладни од јада и чађи.

Јер овде свака мисао и помисао се лако претвори у гар и чађ као омаж творењу...јер и у чемеру се ствара. Нема краја...јер нема деце очаја већ само изгубљене Божије деце која то нису.

Нема изгубљених. Само заборављених.
Али ко је тај што заборав носи?
Бог није. Ни Ђаво боси. Ни сваки смишљени демон незнања...њихова реч и мисао одзвања у ходницима времена...

Не. Не поведи се за сваким појем и певом. Није све од злата јабука.
Али ако је добијеш са дрвета живота...
Да ли си достојан њенога сока?
Да ли јеси или ниси?

Ко то може знати, ко да схвати.

Ипак, када прођох у миру и моћи,
окренух леђа тмини и ноћи, 
јер Ја сам Сунца Син. Звездани Србин.
Род Звезда и далеких земаља, што обилазим царство ми сред небеских поља и звезданих ливада.

Ено је!

Нова звезда се рађа и нови дан.
Ходи, зове нас Творац, живимо сан!