Потеците речи моје
залечите живе ране.
Подигните оборене
удахните - нека сване.
Сваку руку сваку душу
која плаче немо, тихо
подигните са колена!
Нек'с радује што је живо.
Кристал горски сузе живе.
Носе лека посред таме.
Њих испуни Љубав сама,
Бог им нови живот даде.
Потеците речи Божје,
нисте моје већ од њега.
Од ког Слава роси дневно,
од ког бежи тамна сена.
Занемели великаши...
Сваком реч сад лед поста
Пред Белину Сви су стали -
и ништа им сад преоста.
Искра једна жари сјајно,
из дубине душа светих.
У сваком се обновила.
Сред сваког се позлатила.
Злато није од земаљске сорте,
већ Звезданог Раја прах.
Њиме прсни прего прага
да с' отвори вечни Сат.
Путем сјајног Златоправа
плови једна мала барка.
Кормило јој у вечности,
једра пуна жива праха.
Лије са ње попут кише.
То Свети сад благослов дажди!
Купа сваку душу, срце.
Препорађа живот јасни.
Свети Оче мој - Свевишњи!
Који си ми стих сад дао?
Све без краја да се дивим
и изнова Љубав живим...
Дишем духом.
Душим дахом.
Мрак одлази.
Љубав сваком!
