Епска поезија у Срба крије многе тајне онима који имају увид. Такође дају мноштво прича у причама, знања у знањима и пуно географије, детаља и обичаја нашег народа.
Једна од многих је Женидба Краља Вукашина".
Када се сагледа цела песма, она је сама за себе целина и прича, не припада ни једном посебном наративу; самостојна, као делић серије наше прошлости.
Она доста говори ко су били (и још увек јесу) Срби као народ. Врло отворено слика стање духа времена и свега около.
Наиме, Краљ Вукашин је био један од владара Срба у то време. Столовао у Скадру.
Скадар је једна од наших некадашњих престоница коју данас узурпира један етнички коктел нација који тврди да је то његово. Тиме се сада нећу бавити јер што је отето то ти је проклето.
А кад се врати, благослов ће потећи.
А какав је био Скадар?
Прво, пре самог описа Скадра, видимо да је Вукашин намерио да отме младу љубу Војводе Момчила и пише јој и предлаже злодело.
Дакле - одмах видимо искреност у песми. Нема уздизања злочинца па макар он тада и био Краљ Срба (један од).
Вукашин описује Скадар и околину као рајско место. Са једне стране се уздижу смокве и маслињаци, виногради - а доле у долини пшеница свуда, кроз долину тече Бојана пребогата рибом.
Он покушава да наваби Видосаву да се пресели код њега из Пирлитора. Пирлитор је у Херцеговини са друге стране Дурмитора. Град у стени и брду вечито гледајући врхове снежне моћног Дурмитора. Само име Пирлитор даје митски дух и вео тога времена.
А ко столује тамо?
Војвода Момчило.
Ко је он био?
Један од јунака у Срба тог времена.
Стасит и дивовског раста од сигурно преко 2 метра. Ако и не би ишли у детаље као што ни песма не иде превише, могли би рећи да је Момчило био горостас од 220 - 240цм.
Сам Цар Душан је био сличне грађе и очигледна је појава јунака у Срба који су стасом, појавом и величином били као дивови у односу на све остале.
Војвода Момчило је имао личну гарду од рођака и осталих великаша Пирлитора.
Имао је Сабљу која је била посебна врста оружја, скована за њега. Из митске речи, рекао бих Вилинска сабља.
Имао је и Јабучила, крилатог коња. Са њим је јахао и летео по потреби.
Јабучило није једнорог или пегаз, већ је скривао своја крила и по потреби извлачио те могао летети или бар галопирати и скакати више него обични коњи.
Јабучило је знао и да говори.
Тај тренутак када јунаци зборе са животињама је јако присутан у Срба. То је био натприродни моменат а тако природан Јуначким Србима.
Нико се никад није брецао о натприродном у Срба. Сви су то сматрали нормалним али искључиво везаним за изразите јунаке, оне непокварене и оне који имају директан однос са Вилинским светом.
Војвода Момчило је један од таквих био.
На његову несрећу, његова љуба је била Видосава. Особа која га је издала те била одговорна за смрт јунака.
Јесте Краљ Вукашин њу звао да остави Момчила и убије га, он је започео злу коб, међутим одакле му замисао да такав предлог упути њој а да га она уопште и саслуша у то време?
Она је сама већ имала тај потенцијал ка злу, то семе које је почело да клија. Једно друго су препознали.
То није детаљно описано али је застрашујуће очигледно јер би она одмах Момчилу рекла шта се дешава. Не, она је вољно и спремно дала упутства Вукашину шта да ради и шта ће она да одради.
Психопата и нарцис како би се данас рекло, названа курвом у песми али то јој је била најмања титула.
Злокобни план је спровела до детаља, затопила сабљу крвљу, спалила крила Јабучилу и на крају везала једну другу жену њеном сопственом косом да не може да помогне.
Ко је та друга жена?
Нико други до Јевросима, сестра Момчилова. Видосава је знала колико сестра воли брата и све је предузела да се опаки наум оствари.
Нашла рупа закрпу - како би народ рекао, Вукашин као Краљ, носивши у себи злу коб, почео је овај круг зла.
После припреме и детаљног упутства, Краљ Вукашин спрема војску и по савету Видосаве, одлази на одређено место да сачека Војводу Момчила и његову пратњу.
Ускоро се судбоносни сукоб дешава, малобројнија дружина Момчилова пошавши у лов, није била опремљена за бој. Брзо су их посекли.
Видевши да му је час смрти близу, Момчило завапи Јабучилу да полети. Овај не могавши - стаде. Тада се одви разговор Јабучила и Момчила.
Најлепше у овом тренутку је то што нико не спори нити се чуди да је тако нешто заправо могуће.
Јабучило је био крилати коњ. Натприродне моћи лета али и говора. Такви коњи су могли бити само уз највеће јунаке који истовремено јесу у два света, Вилинском и Људском, чиста и племенита срца, пламенити - живом ватром окупани ван погледа овог света.
Момчило схвативши, скочи ка Пирлитору и завапи сестри Јевросими да му са зидина баци платно као конопац увијено да се попне и спаси.
Јевросима зајаука и рече да јој је косе за диреке преваром везала Видосава.
Међутим, љубав сестре према брату је била јача. Она је крикнула и ишчупала косе своје и јурнула да помогне брату.
Тај моменат говори о чистоти срца њеног и поседовање вилинског квалитета у србских жена које су остале здраве.
Авај, ту не беше срећног краја.
Видосава притрчи те исече у задњем трену платно и Момчило који се малтене попео - паде низ зидине Пирлитора!
Дочека га сломљеног, копље Краља Вукашина. Кроз јуначко срце бива прободен. Међутим ту се деси промена која ће утицати касније на историју Срба у једној мери.
У самртној речи Вукашину, Момчило не проклиње њега, нити Видосаву. Већ говори Вукашину да не узме Видосаву за жену јер ако је издала њега издаће и Вукашина. Нека би онда Вукашин узео Јевросиму за жену.
Смрт.
Вукашин у задњим искрама свести схвати шта је урадио али када? Врло брзо после задних речи Момчилових. Видосава направи гозбу и поче да износи из ризнице Момчилове ствари Вукашину.
"Кад погибе Момчило војвода,
а граду се отворише врата,
пак изиђе куја Видосава
те дочека краља Вукашина,
одведе га на бијелу кулу,
посади га у столове златне,
угости га вином и ракијом
и господском сваком ђаконијом;
па отиде у ризницу млада,
изнесе му рухо Момчилово,
Момчилово рухо и оружје.
Ал' да видиш чуда великога:
што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче;
што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада;
што Момчилу таман чизма била,
ту Вукашин обје ноге меће;
што Момчилу златан прстен био,
ту Вукашин три прста завлачи;
што Момчилу таман сабља била,
Вукашину с' аршин земљом вуче;
што Момчилу таман џеба била,
краљ се под њом ни дигнут не може!
Тад говори крале Вукашине:
„Авај мени до бога милога!
Нуто курве младе Видосаве!
Кад издаде оваког јунака,
кога данас у свијету нема,
то ли мене сјутра издат неће!“
Па повикну своје вјерне слуге,
уватише кују Видосаву,
свезаше је коњма за репове,
одбише их испод Пирлитора,
те је коњи живу растргоше.
Краљ похара дворе Момчилове,
па он узе сестру Момчилову,
по имену дилбер-Јевросиму,
одведе је Скадру на Бојану,
и вјенча је себи за љубовцу.
С њом лијепи пород изродио,
породио Марка и Андрију,
а Марко се тури на ујака,
на ујака, војводу Момчила.
Марко Краљевић је син Јевросиме. Један од највећих јунака у Срба. Краљ Вукашин је касније страдао због његовог променљивог и похлепног карактера, због никада до краја истераног зла из душе, због злог поноса. Много је крви србске проливено његовом кривицом.
Чудни су путеви Господњи... у том страшном чину, Божија промисао је ипак спасла шта се могло спасти ту и тада.
Момчило, Марко, Милош...само једни од Вилин Срба који јуначки оставише трага у песми. Кога народ у песми запамти, тај је вечну славу за живота земљскога стекао те је небу отишао да га Творац још ватром светом прочисти и посвети.
Песма као језик Божији је дубоко у свести Срба и кад су по злу ишли и кад су по добру се владали.
Искреност. Једна од Божанских врлина без које се не може напред.
Време се креће кружно у овојницу, спиралу живота.
Долази доба новог Јабучила коме овога пута нико неће спалити крила...
.jpg)