Бела Вила

Искри јаром свети Огањ

твоје речи вазда крепи

сред долине од милине

вода тече што све лечи.

На тој води стопе њене

површином меко ходе,

мири смиље и босиље

то су живе Вилин Воде.

Ако чујеш нежне гласе

који лако небо росе

видиш ли и белу звезду

и те њене ноге босе?

Немој страху срце дати

јер она те љуби, воли.

За душу се твоју брине

и за те се Богу моли...

А молитва песма жива!

Не може се другим доћи

пред престоље величанства

и капије божје моћи.

Скини скраму и одбаци таму

јер ти јеси Божје дете

Бела Вила бело светло

Очи њене јесу свете.

Послушај ми гласе сада

јер ме зове ветар млади

да појездим васељеном

Божје дело да се ради.

Кад год иште срце твоје

са извора живе силе

ти се сети и напоји

Огњем живим Беле Виле.

Сјај из сржи

 

У време промене, највише се бориш против сенки. Оне су скоро па невидљиве, знају живот да униште док не остане прах и пепео. Њих и утицај њихов на време препознати јер без тога ћеш залудне битке водити.

Али знај! 

Ако се суочиш са њима - са својим страхом ћеш се у коштац порвати. Нема већег непријатеља него страха вођеног сенкама.

Оне немају имена, резона, мишљења. Већ само глад, неутољиву и гласну, ужасно јасну. 

Не чекај, док њих не уклониш - нема напретка.

Kуда је ишла мисао твоја?

 О часном роду и напаћеној земљи

има ли разлога за сузе непријатељу и да је Сунце брига за то?

Знам. Осећам. Не разуме ме свест која ти води ум сада...јер она вазда умује, влада...али никад ти неће дати мира јер лепше је пити сока од немира.

Да ли си некад у тихо доба ноћно,

крајичком духовног ока спазио

обрисе оних који владају

твојим бићем, умом и сном?

Да ли си попут путника у возу случајно,

чуо разговор њихов - тих сенки,

сивих омаја - црних појава

како сикћу језиком глади и море сред море сада?

Не, немој се плашити.

Ти си Сунца Син. Ти си Божја Кћи!

Сенке се плаше тебе - упамти!

И шта год их снашло сада и вајкада

твој један свести поглед вредан-

вечно мења све.

Мисли ти нису твоје.

Речи ти не теку к'о слап.

Песма ти није душе пој.

Дело ти никад рад твој.

Само онда када биваш.

Само када будан сниваш.

Само када волиш јер тако треба.

Јер шта ће Сунце но да свима да хлеба...

Сијај Роде.

Вазда кроз тебе иду живе воде. 

Вилин Пут

      Има једна стаза, више горја и обзорја, где се дивот птице гнезде, изнад стена где Орлови старих Краљева својим путевима језде. Мал'се чини оку неком да то види само маглу, кад кад иглице од Бора а некад прах од мрамора...ко ће знати шта се клати сад то у Лугу дубокоме.

 Неукима само шушти поток, не дај Боже да он прича, не. Уму многом двери јесу затворене. Али опет, неком птице јасније нег мајке певе. Неком Међед као стари Ђед прича причу, везе слику. Неком Липа, Храст и Бреза јесу веће мудрих подно вечерњаче, врла вита Јела посестрима а Буква тета стара, крије љубав сред недара - ономе ко снове сније.

Ко их снива посред Јаве док високо лети кроз светове Прав-е...

Дунавом до Нава. А од Нава стаза права, посред душе, духа света. 

Има једна стаза...

Шумом иде док је очи виде, а кад стану она плану попут жар птице лечилице, небу хита, искре роји. Та наједном - нема пута већ шипражје и грмови. Трње, грање и тресови.

Шума крије своје тајне.

Она јесте нешто што нема своју песму а да не пева са њом сваки живи створ. Она прима само срца чиста. Предуго се ваља тмина посред душа на Земљици. Стога Она пази, мудрује, чува Пут.

Јер Пут је за Путника стазе духа. Стазе Огња. Некад ноћу кад све мине, његов злаћак сјај тад сине, белим прахом посут јесте.

Кад длановима прах тај узмеш, све се звезде у њем' расијају, као да ти песму своју преко светла распојају.

Народ Звезда њиме ходи. 

И кад лети и кад трчи. Када плови и кад броди. 

Да ли ти је срце стало од помисли да би икад њоме ходио? Зов не мирује. Јер срце зна да Вилин народ и Човек су једно. Један свет један дар.

Анђео Смрти

 

Моћ ван разума, влада страхом. Кад исече - не зараста. Ко је он?

Смрт. Да ли постоји уопште или не. Шта ако не - а постоји Анђео Смрти. Шта он уопште ради?

Само нека од питања на која нема здраворазумног одговора. Нема га јер се нико уопште и не пита о самом термину јер звучи онако епски, библијски.
У Библији је и записана ова појава као и у неким другим делима али пре свега она говори о сили која је ван схватања обичног човека који тежи да објасни неухватљиве појаве.

Обично анђеле сматрамо надбићима у служби Богу. А пале - демонима.

Конкретно овде Анђео Смрти је у служби Богу.

Међутим има један проблем. Смрт не постоји.
Живот као појава нема крај. Живот је лепо име и реч која означава Енергију у њеној најпотентнијој форми. Живот постоји у небројено облика. Никада не престаје већ само промени форму.

У том смислу Смрт је тренутак кад се промени облик који је до тада постојао. Када једно постојање заврши (због разноразних разлога) то обличје и претвори се у нешто друго. Када се завршава један ток и претвара у други.

Постоји ту један огроман изазов. Прекид свести. Пошто се тад свест прекида онда се мисли да је то крај, да то је Смрт. Међутим и то није тачно је се свест мења исто.

Неки задрже свест и осете проширење исте и све шта иде са тим. Циљ многих је да никада не доживе прекид свести при мењању живота.

И шта је онда Анђео Смрти?

Скретничар. Онај који има моћ да заустави ток неког одређеног живота и промени га. Не може да убије јер нико не може да уништи живот, већ да заустави један ток. То додуше може изгледати страшно ако би се гледало са стране, тај чин заустављања. Чисто уништење.

 Последице су озбиљне по оног коме је дошао Анђео Смрти јер то обично значи да ће све што је тај неко створио бити заустављено, прерађено, претворено у нешто друго, по послању онога ко је и створио живот.

Живот се и онако стално мења и нема сталне потребе за Скретничарем. Међутим где год он дође, ствар се закувала озбиљно јер је неко негде направио хаос и потребно је посебно решење.

Тада долази Анђео Смрти, подиже свој мач светла, сече животни ток хаоса и претвара уништавајући хаотични живот у другу енергију. Онај који је имао "срећу" да га сретне се више никада не појављује. Ко зна у шта и где је претопљен.

Наравно ово је све језик симбола и човечијег разума. Ипак, лепота живота је што човек кроз песму и стих, причу и казивање покушава све разумети. Кроз имена, епске називе и моћне силнице, човек покушава да објасни необјашњиви свет.

И то му је дар од Бога јер је Бог тако волео. Неће ти рећи језиком науке ништа већ рецимо "ја дајем светло". Тако лако а тако суштински. Да ли сте некада слушали физичаре како се разбацују рогобатним изразима док покушавају да објасне нешто? Или било кога ко покушава фразама, компликованим језиком да казује нешто веће? Резултати тога су да ни сами они не разумеју шта причају а камоли и други људи.

 

Бог је први песник и није ни случајно што је рецимо на енглеском име Свемиру - Universe, што кад се преведе означава "једно-стих", "све-стих" или "уједињени стих" буквално Све Мир.

Јер такав језик даје увид у необјашњиви свет. Кроз такав увид се улази бићем у разумевање а не само брбљајућим умом. 

Стога, Анђео Смрти...да ли је он само стихоказ једне веће стварности и појаве у Свемиру или је стварни Анђео који има овакав задатак од Бога?

Видеће се.

Анђели су титуле или називи светлосних бића. Некада се неком укажу неки. А за Анђела Смрти...не дао ти Бог да га икад сретнеш сем у духу истине. 

Путем Златоправа

Све тече и све се мења. Једино што остаје човеку који пролази као дах на ветру је сећање. Ако је водио живот вредан живота, сећања су животодарне искре које он носи даље у Космос. Дух и Душа не потребују ништа што материјални свет нуди. Иако они воле бити у њему, превасходно због стварања искустава а потом и сећања - они од материјалног света било где у Свемиру не требају ништа.

Душа ствара оно што жели и тиме разговара са Творцем њеним. Она је пред њим његова искра која пева неким чудним стихоречјем. Дух јој помаже као жива сила да се изрази, пред оним који све зна. 

Творац иако све зна, воли да види како ће сваки Дух и свака Душа да дела. Како ће да употреби тај плам стварања даље. Искра живота је неуништива енергија Творца. Искра је све јер без ње снови, јава, слава, нав и Прав не постоје.

Све је релативно. Све зависи од тога како Душа разуме. Како разуме такве светове и ствара.

У њој нема заборава. Јер је Духом ојачана. 

И онда, када стане пред извор живота она зна да јесте живот сама. И зна да и док је имала тело негде и некада - је живела. Да је прошла све патње и боли, радости и среће да би ишла својим путем Златоправа.

 Заборав...

Не убија те заборав мили мој.

Не може сина Свевишњег тек тако нешто убити - ој!

Не милује те рука мушкарца драга моја,

већ твоја мисао о томе која ти буди жар...

Зар је вазда касно?

Када год хоћу, трен ми измакне у тмину ноћну.

Када год нећу, искре сипају као врело што ври.

Замислио си жељу да она ти дође

а она је умислила да не постоји...да је нема сред великих мука њеног бучног ума...

Колико кошта?

Одзвања сваког божијег дана сред знаних и незнаних буџака пијаце душа.

А не знају мукице мајчине да ништа сем таштине се не да продати.

Лав је велики, храбар, гласан!

Мали дечак види шта види - но и не слути да је сваки Лав једном био слепо маче.

И?

Камо се даде разум што зри?

Камо решења, филозофије, метри?

Чему све ако стомак празан је?

Ајде де. Застани сред гужве највеће и погледај молим те, маслачак што зре.

Пита ли он питања моћна или само мисли на лутања ноћна кад само је јутро сан, када Сунце хита носећи нови дан?

Да ли се ветар некад умори од силне песме?

Нема ни трена када је нема, те врлетне поеме...као звук ромињања кише.

Ниси знао да вода пева?

Ниси видео кад зора зева?

Еееее, за то мораш будан бити

отворених очију увек спити.

И онда, само онда када утихне у магновењу све, види се обрис Божије песме.

Нећу ти рећи, не.

Мораш сам да станеш, отвориш душу, те чујеш је...

Јер...јер...

Хајде. Шта чекаш више?

Ево га зов прве кише...моја крила су спремна. Хајде.

Балалајка

 

Тамо и амо...лако као перо,

као нота од миља поноћних свитаца,

зрело жито у меду сненом 

и твоје усне што пупе црвеном.

Живот се њише у колевци снова 

лист на ветру час горе час доле.

То само је, то је само...

можда дах северних ветрова...

Ах

Како да ти кажем волим те...

Како да ти очи просветле...

Како да ти сад у сну...

оду души упамте - све ове године...

Стојим на стени сам

и ветар ми косу мрси - игра се.

Тај осећај дуго сневам,

у духу све ЈЕДНО је.

И сред крви што кал обоји 

газимо тихо с'поштовањем.

Једино мртви виде крај рата.

Једино живи знају за мир.

А живот се њише у колевци снова.

Дете Свемира тихо бди.

Да и у мржњи и у лепоти

вечити живот дарива ти.

Ватрено крштење

 Свему мора доћи крај, сем вечности самој знај. Зато и стреми душа свака ка вечности. Богу се враћа обогаћена искуством. Сви њени путеви воде Богу. Коначно, када дође тај час, тај судбе трен за последњи корак - тада се човек купа ватром. Сама реч кршћење а још и ватрено, означава постављено знање Звезда и вишег у Човека.  Добио је и велико слово па је тиме постао од човека - Човек. 

Порастао је у свему. 

Зато без ватреног кршћења или крштења или

симбола светла кроз човека - нема напретка. 

Ватра света умије и опере све. Све нечисто спали, све што је недостојно уништи. А оно што је достојно претвори у још боље. 

Ово све око нас је део тог процеса, тог исконског подвига.

Само љубав чиста таћи може плам.
Руке од светла Божјег детета
додиром мазе пламен свети
а он се игра кроз њих до вечности.

Никада сам.
Вечито једини.
Животодаривани.
Ватреноживи.