Бела Србија

 

Ко ће објаснити истину сву?

Некад у мрак а некад у светло заоденуту. Она сама је гола и нема стида у њој. Други јој одежде праве према својим потребама а она их тихо гледа и одећу одлаже.

Нема на њој стида јер је оденута живом ватром Творца. Чега да се стиди?

Неуких и незналица? Можда јаких на престолима? Не, не и не.

Она ти пружи руку и привије на голе груди пламене. Изгориш ко шаш и суво дрво ако јој додир не можеш поднети.
Или пак, из тебе избије стара зима дуго сакривана, студени дах што ти душу ледио нестаде! Јер огреја те срце из груди Истине.

Расте лако сад Дрво Живота,

сред равнице где Сунце и вода,

грле једно место посвећено.

У дух свети оденуто, да га очи тамних не могу видети.

Да се глиб и злоба не оперу ласно без новога истине изданка,

те присвоје од злата јабуке

које расту на светим гранама...

Мили Боже чуда великога!

Кад се шћаше по земљи вас Србији.

Вас Србији дому небескоме!

Подно њега сјакти живот свети

и плодови који душе лече.

Бело Дрво расло и рашће.

Краја нема њему ни понора,

нити жала нити каквог створа,

што му може коре додирнути

а камоли плодове узети.

Њима Творац крепи децу своју,

да оживе сад раја на земљи.

Да донесу небеску пшеницу

и све росе што духове поје.

Јер зби се воља Свевишењега!

Да сад Небо земљи сиђе,

да утоли боли вајкадашње.

Да све-светло свето свуда лије...

То је живот-киша родна.

Ромиња по свему што јесте.

Никад више духом, телом роба!

Јер јутро је живе Божје деце!