Речи од Кристала светла

Пишем ти речима своје душе која чека на прозорима вечности јутро Сварога.

 Тако га зову неки из рода Светих а опет мудри га знају под именом другим...

 Зовем те неизмерно дуго а у даху једноме...ледено врелим погледом истине.

 Ти волиш изнад разума овога света и многих светова што у ниски сјакте васељенској.

 Ти си она која дише лепоту а шта је то до самог скривеног срца истине?

 Увек погледам у мисао твоју што у сверу светла извајана је...да видим смисао.

 Не...речи не могу да воле као дух... Чак ни срце само што живота изворе крије...

 А својим те обавијам, прожимам у дворима нашим од белог мермера...ван пролазног тихог времена...

 Одлазим.

 Враћам се.

 Вечно мирујем а СвеМиром путујем...
 Однео сам круну белу на врх древне горе Меру...род ме мој чека верно.

Ватрено крштење

Ко се никад није пробудио као да никад није ни живео. Многе су покренуте намере да се Човек пробуди али ништа га неће пробудити до Ватре Свете.

Не постоји начин да једна душа и дух оживе ако нису покренути Искром Живота, Ватром Светом, Пламеном Неугаслим.

 Сва имена пишем великим словом да нагласим да то нема никакве везе са ватром коју може неко упалити у материјалном смислу. Црни Жреци су кроз целу прошлост стално умовали како да Ватру упале и да је подвргну својој мисли. Авај.

 Алхемија је настала као правац и наука скривених мудраца који жељаше да овладају Ватром. Справљали су све што су знали и тајне су добијали од духова таме. Ишли својим енергетским телима до највећих дубина астралних светова неби ли успели да добију знање како да створе Ватру и подвргну је себи.

 Авај!

 Али радост сваком живом!

 Ватра није ватра да се може упалити људским знањем или знањем разних светова по васељени. Ватра није ватра и не може се својатати нити контролисати. Ватра је Ватра Света. Свети Пламен Неугасли који је сред извора живота кога ми називамо Творцем, Богом, Свевишњим... Не постоје људски начини да се објасни Творац и неминовно му се приписује свакојаки људски атрибут, воља, понашање, изглед. Све је то у незнању чињено и у похлепи. Похлепи јер се хтело владати душама по свету и световима.

Хтело се и украсти Пламен Свети али ко год је пробао, на месту је спаљен до задњег атома. А опет Ватра Живота је ту. Дар је сваком коме је дарована. Неотуђива. Њен додир оживљава и даје смисао. Њена топлота кали и греје. Њена истина чисти вид да би се ведало. Даје увид несазнатљиве величине и могућност сазнања и разума сржи свега.

 Ватра Живота је дар Творца. Она је и данас разлог свих сукоба свуда. Сви су они маскирани у сукобе за ово или оно али срж свега је Неугасли Пламен као алат или енергија. Неугасли Пламен покреће све свете умове и срца који дају добробит Човечанству. Ако видиш да било ко било како чини сушто добро роду, човеку и Земљи и свему на њој, знај да ту живи једна Искра или две, Искра Ватре Живе. 










Ко се ватром никад окупао није,
 тај никада чистим срцем не бије.

 Ко се огњем радо не умива,
  тај никада човеком не бива.

 Ко ли воли огањ миловати,
тај се рашта знао и родити.

 Ко се ватром није никад обукао,
вечно себи голготу привукао.

 Дођи срцем и душом не часи,
те захвати прегршт ватре свете
 да с' умије лице твоје бело
да погледаш оком кроза чело.

 Па да СветоВидом сјакте очи твоје.
Да се виде све сад свете боје
јер кад видиш ти тад онда ведаш.

 Огањ гори! Ватра то је света.

Човек који схвати да је жив

Ето тако...
 ...пре него што ћеш да се родиш неке две животне ћелије се нешто домунђавају те после споје и после девет месеци ето тебе на овом свету. Дају ти име.

Можда ти се не свиђа а можда си баш то хтео. Схватиш касније да имаш пол. Уче те да говориш а ти све знаш и пре тога али немаш воље да им то и саопштиш. Не схваташ како они тебе не разумеју...Али ово сазнање ти дође (ако и дође) после неколико деценија живота. И тако постанеш човек. Неко те зове Немац. Неко Рус. Неко Шпанац. Неко Грк, неко Американац. Неко Србин, Пољак. Француз...Кинез...Зимбабвеанац...Чађанин или Бразилац... изгледа на први поглед да зависи где си угледао свет.

Изгледа да зависи од географске одреднице шта ћеш бити и какав ће се програм укључити за тебе. И све то иде тако некако. Ти живиш те неке улоге а душа те твоја гледа из неке своје перспективе. Гледа те и смешка се а ти...

Ти то не видиш. Тераш по своме или те терају. Радуцкаш, робујеш, пландујеш, крадуцкаш неке тамо као вредне папире а у ствари електронске бројке...али ни то није битно. И све је то у реду.

 И онда постаје проблем.

 Једног дана се пробудиш и осећаш се својим а ничијим. Осетио си себе а тада си видео да много одела носиш или си носио. И одједном крик у себи! Ја сам ја!

Нисам онај који ви мислите да јесам али и јесам онај који мислите да нисам!

 Ако се у својим схватањима живота сетим разлога "зашто", онда проналазим мир. Ако... Онда знам зашто све ово. Иначе грешка постаје вртешка. И оде све у непрекидно исто које се облачи у различито. И шта је онда боље? Да никад се не пробудиш и упознаш себе? Или да спознаш...

 Питаш се како долази до буђења душе. Знаћеш оног трена када се нађеш на животном дну, када мислиш да нема излаза, када ти све лађе потону, када си у безнађу... Тада ти душа твоја открива тајне, буди ти свест да се сетиш ко си ти заиста, да си храбар и племенит, прави ти ретроспективу, подсећање - свих твојих искустава у трену и тренутно ти покреће тело да устанеш и делаш! Пред највећима су највеће битке, зато се ваљда само изабрани и буде! Освести ко си, јер изабран јеси. Пусти љубав суштинску из себе и делај и онда гледај шта ће да се деси, храброшћу и славом до Творца се узнеси!

 Одговор је лична ствар, одговор себи шта ћеш изабрати. Лични печат твога духа и душе. Ако ти се незнање допада, слободно. Додуше, то те не ослобађа одговорности.

 И ето тако...

П.С.
Ток мисли када се отвори, донесе живе слике. Тако и овај спис је донео живе слике Душици Милосављевић и додала је један део који уклопих у запис. Заиста када живореч потече она призове још таквих и заједно се обелодани.

Пој ми пој

Некада се мисли преплету и донесу негде давно сачувано сећање којег се не сећам. И све се зби да не знам како и зашто...али то не зна мој ум сада док дух и душа знају све. Они тихо шапну коју лепоту ил` реч и две и сећање се осветли кроз саму суштину. Донесе заборављену лепоту, истину...која надахне, испуни и да пламена живота.





Пој ми пој птицо ластавицо
кон по кон о звездо сјајницо
славуја оде животно чедне
пој ми пој здравља речи вредне.

Утихнућу зором раном
кад мириси ливаде донесу предах
и гледаћу ка пољу каћуна
где једном давно тебе угледах.

Брезе ми снују на јави смело
сете ме на твоје косе и врело
са којег си појила срне нежне
и жуто планинско биље свеже...

Пој ми пој...

За ватру живота воља је смела!

Мир. Можда сан или два. Можда ништа. Јутро сване и ти се бавиш свим оним што смера твоје срце данас. Да ли је баш тако увек? Да ли живиш свој живот или наручене свакодневне појаве које називамо животом? Да ли пијеш јутарњу кафу у миру зато јер уживаш у мирису и укусу или ти она служи за брзо дејство кофеина да се расаниш док јуриш да се спремиш за посао и одјуриш хаотичном дану?

 Нема човека нити бића које искуси живот а да се једном не запита зашто. Који је разлог зашто баш ЈА живим. Да ли је то због нечега невидљивог у ланцу догађаја наметнутих системом или...? Превише је људи који живе у страху од нечега или некога и кад их питаш зашто, нема одговора једног нити јасног. Искрено запитајте себе и своје срце, зашто ја живим.

 Да ли је то страх од посла или губљења истог, немаштине, одржавања стандарда, због тога што тако треба, због тога што су родитељи нам рекли да је то једини пут успеха, због система који страховладом заводи ред због, жене која те уцењује љубављу, због мушкарца који те не вреднује као особу и жену, због парчета хлеба у старости, због религије, због партије, због лажне историје, због осећаја надмоћи лажног, због уверености да је неко ту да те убије, због на крају крајева тамних менталних паразита који те нападају док ти покушаваш да живиш???

 Листа је подугачка. И надасве лична.

 Али оно што је изнад свега си ти човече! Све је то споља а ти си онај који јеси, изнутра. Да ли мислиш да је величанственост живота и свемира играла свој плес да би се ти родио на овој планети само да би ти сутра се уплашио мрачног створа који би над тобом да паразитира? Погледај у себе и види ватру живота која те греје.

Крикни и преузми вољу своју назад! Ти живиш зато што то хоћеш. Ја живим зато што волим и бирам да у сваком смислу лепоту донесем и искусим. Није ме брига шта мисле тамни. Није јер не живим за њихове потребе. Нити њихове мисли. Нити њихову вољу.

 Шта ће тамни да мисле је њихова ствар јер ја живим зато што хоћу, не зато што они хоће. Не у страху од њих. Човече, сети се себе. Сети се искре живота у себи и живи. Ако паднеш, устани. Ако волиш, воли без страха шта ће неко рећи јер волиш зато што си изабрао да волиш јер ако нема Љубави у животу, нема ни живота а ако је има, чудеса златоправа се указују свакодневно.

 Страху страх, животу живот, Љубави Љубав.


                               За ватру живота!

Сјаје се у даљини Сунца зраци

 очи сјакте исконским пламом 

 у духу мир - у души слава

 срце бије снагом златоправа! 

 Мисли ко бисери у ниски светле 

у једну живу сферу се стапају

 стихоречје израња из магле свести...

 живореч звук ствара смело...

 И све је цело!

 И све се у једном тону уздиже

да своју слику у миру свије

 и свете сиђиле у етру печати... 

 Нека буде што било није!

 Све што ми мисао хоће сада

 и дух што смера ватром живота

 чиним у моћи свелепоте 

 због Љубави Божјег дара.

 Ја не марим шта сни мрак сам 

нити страхом чиним своја дела

 Ја живим за свој живот сав, 

за ватру живота воља је смела!

Пут Златоправа

Нигде стајало није узвишеније име човека који живи него онда када је он био на путу Златоправа. Путу свих путева и стази вечности. Не постоје записи о том путу али и постоје. Тако то бива са свим знањима које су више природе.

Некада сред Вилиндара је био водоскок који је означавао извор живота. То није била вода која подмлађује или лечи, не. Али је било случајева да су неки окусивши њене светлуцаве капи са цветова на које су попадале као роса изјутра - чудесно прогледали поред очињег вида. Нико није знао зашто. Неки су потом пробали да пију те воде али се ништа није дешавало. Пробало се и са тих цветова и лишћа, залуд. Постоји и предање да је Душан хтео пошто пото однети те воде али му се није дало јер је свака боца док је он спавао бивала празна ујутру. Потоњи Цар Срба се чудио томе а некад и срдио, авај.

Једном је Душан шетао близу те воде која је у слаповима поскакивала и понешен својим мислима је једва ишта примећивао около. Без његовог знања је ту седео један старац који дође тихо пре неколико дана. Он га је виђао али није се питао ко је он, то није ни било битно. Све до трена када се усред Душанове шетње десило чудо испред његових очију. Старац је био увек близу водоскока али никада не преблизу. Одједном је смело устао, пришао и пруживши дланове сачекао да вода надође сред њих. Са сјајем у очима погледа навише, изговори нешто и попи. Пред Душановим очима се деси нешто што до тада у свом овоземаљском животу није видео, лице старца се поче мењати и добијати младалачки израз, цео се човек промени за врло кратко време. Још једном погледа навише и изрече гласно и полако -  ЈАРА - ПРАВ - У ВЕД - САМ - И ВИД - ЗНАМ - БИО - ЈЕСАМ - БИЋУ.

Лаганим кораком крену према библиотеци Вилиндарској док је то све нетремице гледао будући Цар Срба. У међувремену неколико њих који то посведочише наставише даље са својим пословима. Једино Душану нешто није дало мира. Ноћима није спавао мислећи само о ономе шта је видео. Није причао нисаким већ се повукао у себе. Када је потом први пут узео те воде у боцу, она је нестала сутра. Поновио је то двадесет пута. Сваки пут воде ујутру није било, само празне боце. Никоме се није усудио говорити о томе али су га мудри пратили погледом док је нервозно шетао поред водоскока.

На крају се помирио са тим необичним дешавањима. Наставио је своју обуку и све је изгледало одлично јер је брзо усвајао знања. Један од учитеља који је био њему додељен је све то пратио из више сфере и видео олују која бесни у срцу Душановом и како се он силно борио са њом. Одолевао је.

На послетку, дође дан када је било време његово. Отишао је и убрзо се почеше дешавати ствари које доведоше да је крунисан за Цара. Често му се мисли враћаше до ових искустава а највише ка старцу који то више није био. Мислима је разговарао са својим учитељем и коначно га је једном питао за све то... Учитељ му није ништа објаснио како се овај надао. Само једну дугу реченицу ил` две.

"Сине мој, постоји пут којим се ових година и векова ређе иде, пут Златоправа, пут ка свету Богова, светлих суштастава које обитавају у највишим световима скривеним људима али откривеним човеку, пут који изравна води до самог Творца свега, извора Живота. Ова вода је пут ка путу и она сама одлучује заједно са искрама ватре живе коме ће дати ожив - подстицај ка путу, јер пут се не види, заиста он и не постоји за недостојне, тужно ми је било гледати како си силом хтео те воде а дошла би ти сама за који дан само да си срце управио ка светлу и светости. Има знања која нису са ове Земље и не дају се олако, на послетку ћеш их добити, кад ти срце зацели и мир у духу завлада... "

Душан је помислио да је на трен у свом учитељу видео тог сада младог човека...али никада није био сигуран до краја јер учитељ је имао безвремен израз лица и дугу белу браду.

Цар Срба је владао успешно и врло али немир му је растао годинама јер је љута битка у срца вриштала без прекида. Док једног дана када је био слаб, не увидеше два црна жреца за прилику. То је био крај и смрт Србског цара. Сушт његова није страдала али је отишла у куће лечења са оне стране познатог.

Убрзо је Вилиндар уклоњен из видног света. Један од последњих путника сред њега је видео једног старца беле браде, високог безвремено младо старог Вилин посланика и човека безвремено младог који су стајали и мирно гледали залазак Сунца док је водоскок пунио кристалне посуде испод. Светло се преламало у прелепим ваграма, дан је мирисао на смолу Кедрова и росу тог јутра. Путник махну руком тројици, они одмахнуше, насмејаше се и нестадоше. Путник се поклони и изрече благодар. Затим се окрену и оде ка мору где га је чекала лађа.  Није отишао где је требало већ у правцу истока, у далеко море црно и потом даље ка северној земљи али не пре него ће послати поруку Душановом писару кога је овај волео као сина. Само две речи-Свршено је.

Писар то прими у позној старости и убележи у књигу Србских Царева.  Она заједно са осталим непроцењивим благом оде у тајне ризнице које после запечати Деспот Стефан...један од последњих владара Срба који је знао о путу Златоправа.

Пут није затворен али ни отворен. Зависи од духа и срца свакога ко би њим да пође. Није он пут само владара него сваког оног ко би да буде Човек.

Човек Творац је Творац који је Човек

Уздигни ноту у себи и ван себе.

Крени из основног осећаја изворног звука сред суштине срца. Прво нека буде звук кроз унутрашње биће а потом нека изађе. Посматрај шта се дешава. Звук је алат стварања васељене.

Свемир је створен звуком.

 Титраји сфера или музика сфера је одјек дубоког стварања Свемира. Када уђеш у сагласје (резонанцу) са звуком срца онда пусти нек те запис у крви води који потом звук да ослободиш. Да, да ослободиш јер је заборављен и закључан иза многих врата у теби.

Не часи часа.

 Када та два звука ослободиш онда иде трећи на вишој стварности. Кроз њу гледаш оком духа унутарњег вида. Он се неће чути ушима али бићем да. Нека чујно буде основа а нечујно грађевина. Гради кристалом знања у себи.

Призма светлосна је у твом бићу. Нека ти светлост унутарња говори сликама и тоновима и осећајима шта ћеш урадити. Смири ум потпуно. Диши мирно. Отвори сребрна врата увида. Када их прођеш, подигни својим рукама себе који спаваш и нежно се стави у свој ум. Тада је он космички.

Не отварај уста да ишта изговориш. Говори суштом - својим језиком пра рода. Стварај и све бележи у кристале који лебде око тебе. Врати се у свој ум и тело иако га ниси напуштао јер се ниси бавио никаквом техником ничега. Оно што си урадио је чиста свест. Дар.

Дар и ти постаје једно. Дар и ја смо једно. Дарија. Космичко име дато родом нашим некада давно. Чиста свест и чисто стварање. Дарија је у чистој свести сада. Види је свако ко веда. Она је ту али и није.

Никада не користи никакве пречице јер преко прече наоколо ближе је стара мудрост. Ко хоће пречицу, наћи ће је - до изласка из свести и налажења ничега. Не буни се, то није смислио нико други до твоја свест давно пре схватљивог времена.

 Не иди у шуму због очекивања. Иди због даривања. Не слушај поток бистри гладним срцем већ срцем детета које се диви.

 Звезда звана Сунце или Јарило сјакти те сјакти без питања тебе за мишљење. Али ипак иако те не зарезује ни два посто, даје ти живот...

 Схвати величанство овога.

 Свест је све а нарочито када схвати да воли. Онда је на врхунцу безкрајном своје моћи. Затвори очи пред сан, не у сну. Не у кревету. И онда их отвори када уђеш у сан. Освести и осветли све. Исучи мач свој који ти дух искова од живог огња, посвети га истином - да увек сече лаж, правдом - да не науди никоме а пресуди свакоме ко човек није и љубављу - да зна разлику, да види и сјакти.

Освести и осветли све.