Tuesday, September 25, 2018

Србин - бреме и част







Да, Србином бити јесте живети.
Не, речи нећу тешке писати којима ватру таме разгарам,
већ само оне којима стварам...

Бити човек је свети позив и род који гори у светлу твоме, јачи је од крви твоје.
Нема тешких времена нити лаких, вечно си на испиту судбе - о роде Србине.

Ових неколико векова што брзо прођоше су само последњи часи једног дана у недељи живота.

Светло које носи твоја света сушт је изван поимања. Звездани Род то осећа и зна.
Немам доказа свима који то нису. Нити речи убеђења за недостојне. Код светла зна - Род препозна.

Србин Звезданог рода се не може објаснити никоме ко није истога. Ни не покушавати.

Звао се неко Радослав или Петар, Милунка или Даница то се не гледа, то су само имена пред Родом Звезда.
Земаљска Србија је иста као и све друге државе. Али небеска Србија је област светих суштина и душа које неизмерним пространствима ходе сред Све-Мира.

Када ти се осмехне једна Звездана Србкиња, ти доживе једну Богињу живота.
Када те погледа и проникне у тебе један Звездани Србин, тада виде Бога живога.

Неко проживи људски век а не паде му у дар да осети ово и да доживи ову чар.

Бреме теже од Земље и Част већа од света.
Дика и радост јер се веза неуништива гаји на Гаји. И на многој другој домаји широм небескога шара. Уздарје и песма јесте она вечна!

Србином Звезданим се рађа.




Wednesday, September 12, 2018

Љубав - моћ или слабост






 Да ли је Љубав слабост или моћ? Шта је то уопште? Сентиментална заљубљеност, романса, родитељство или лажа?



Једна је свест забележила ову сцену која је тиме остала записана у вечности...


Простор ван простора и време изван времена, безвремени час, тренутак већи од постојања а опет сићушнији од атома. Искре сјакте свуда и играју неки свој плес вечности.
Призор од кога застаје дах ако би се видео телесним очима...али овде нема таквих очију.

Све су сјајне и свевидеће. Знање које избија из њих је незамисливо човеку који данас али и у свој прошлости ове планете обитаваше. Све пламти животним пламеном који се потом претаче у сво постојање.

"Како ћу ја у том свету да се снађем? Овде ми је све тренутно а некако све је споро тамо..."

Питање је било упућено нечему што је изгледало као срж све светлости, као огромна пламтећа кугла која је својом енергијом прожимала све. Облик је стално мењала а опет као да се ништа није померало јер то је простор ван простора и времена где не важе закони материје.



Ко је питао?

Иста таква кугла само мања по величини. Сфера чисте светлости. Питање без говора и одговор без звука док се хармонија музике назамисливе слаже кроз тонове високих фреквенција.

"Воли, воли и види шта ће да се деси."

Одговори Извор светла.

- Да волим? Шта је то?
- То си ти.
- Ја?
- Да и све што видиш овде и свуда. Наравно када будеш тамо отишла имаћеш очи и сва друга чула да би могла да се изразиш и да осећаш у том свету. Овде си сфера и сама сушт док тамо ћеш имати одело од материје, звано тело. Осетићеш потпуно нове разине и могућности и танане титраје постојања. Живећеш.
- Зар не живим сада?
- Наравно. Ово је суштина свега али тамо ћеш све ово однети на други ниво и спознаћеш себе у потпуности. Осетићеш појаву коју овде видиш али не не брине'ш о њој, време. Осетићеш суштинско кретање живота и његове смене и окретања и кругове. Циклусе за циклусима.
- Не разумем али ипак ћу ићи.
- Разумеш али ти свест не схвата обим онога што разумеш. Свет у који идеш је мален а опет кад будеш тамо, изгледаће ти као да нема краја. Твој задатак је да објединиш дух и материју. Да се оствариш у потпуности свуда.
- Добро, све је добро.
- Да, добро је. Прво што ћеш увидети је да је све споро и тешко, тромо. После иде брзина јер се твоја чула прилагоде том свету. Како буде расла твоја сфера унутрашњег светла у материји тако ћеш освајати дарове које већ имаш у себи. Сви су они у теби јер си ти део мене.




- Ти ћеш успоставити живот у Свемиру у материји.
- Како?
- Постаћеш образац и слика моја у материји. Постаћеш Човек.
- Човек?
- Да. Моја слика и прилика.
- Радујем се и узбуђење ми је велико!



У том часу запали се пламен те мале сфере и она бљесну белим ватрама и громовима. Песма стаде на трен и одмах остале сфере пустише један узвишени тон радости и благослова.
Све је било спремно.

- Ништа се не бој, не плаши се ничега јер ти дајем све што је моје. А моје је све. Биће изазова и тешкоћа. Увек запамти да је једино што ће ти давати снагу је твоја способност да волиш, да живиш Љубав.
- Зар немам неку моћ која ће ме увек заштитити?
- Имаш, на избору ти је несагледива палета моћи и знања које носиш у својој белој ватри. Али једина права моћ је Љубав, Она све покреће.
- Како, па зар моја ватра не покреће све?
- Тако је, али зашто та ватра сјакти?


Утихну бела сфера на безвремени трен. Никада се није питала зашто нешто јесте, једноставно је била, постојала и свемогућно се радовала. Претакала је реке живог светла и изливала је на Свемир и првобитну материју која се стварала из Извора. Вечито се радовала томе али се никада није мала сфера питала - зашто?
Знала је по моћи и способности које је имала да ће доћи доба великог стварања светова неизмерне лепоте и броја. Видела је какве ће све облике Извор направити и радовала се искрено и јако. Зато је сада у безвремењу застала и ослушкивала себе и Велику Сферу - Извор.

Видела је назнаке и могућности али сада по први пут је то изгледало тако изазовно и тајносано и далеко и близу.

- Ако не би волели не би се ништа покренуло и имало живот.

Изјави мала сфера.

- Истина жива.

Одговори Извор.

- Да нема Љубави, не би било ни живота и обрнуто. Не би постојао разлог за кретање а ако нема кретања, нема ни постојања. Сам живот је стално у покрету од атома до галаксија.
Када волиш ти у ствари дајеш живот нечему или некоме и тај живот тебе чини живим, као коло које се окреће. То је најслабија енергија која постоји. Љубав. Мања је од снаге грома и међу звездане олује плазме. Тиша је од тишине. Не видиш је ни овим твојим искрама и видом ван телесним. Нема боју ни укус ни мирис и не може се измерити. Не можеш је складиштити, не можеш је умножити никаквим напором. Мекша је од свиле и нежног додира росе на уснама.

Она скоро да не постоји...

...Сем у свести твојој.

Али та сила тако незнатна има тајну једну. Један њен додир у твојој свести и роди се идеја, мисао и дело. Тако настаде живот и свемир.
Она тако нежна а помера Једно-Стих или Универзум или Све-Мир.

- Како ми она може помоћи ако ме нападну силе таме својим моћима? Како да је употребим јер не пуца као гром или муња...
- Шта сам ти управо рекао?
- Да је она покретач...али мени рецимо треба муња одмах или плазма или зрак...
- Да, можда ти затреба. Али ако знаш суштину увек и знаш да имаш Љубав у себи, чинићеш исправне изборе у свом постојању и онда ће те муња и гром слушати као вољена деца. Мисли ће пред тобом стварати шта год да ти се хоће. Љубав ће ти бити оно свето светло и плам неугасли који ти увек покаже да видиш изнад свега и испод свега. Да си у суштини увек и да знаш како да делаш. Да си свестан свега и свих избора сада и заувек.

Љубав ти неће спалити непријатеља. Али ће ти помоћи да видиш да ли треба да призовеш муњу живоломку да ожежиш по створу што ти прети или ћеш изабрати нешто још узвишеније.
Љубав покреће ватру живу које може огрејати и спалити.

Тајна је ово велика и открива се свима али је и скрита од свих...али она је и нежна и лако оде од тебе ако је силом хоћеш преузети.

- Мислим да разумем све више ово што ми говориш. Бити човек је бити. Али...
- Нема али. У ствари има. Када код ти дође питање без одговора, онда се у своју искру у себи повуци и пронађи одговоре, ту сам ја.
Размисли ето шта би било када не би волео?

- Па све би стало.
- Не би. Ништа никад не стаје али би за тебе све стало. Не би имао разлог за постојање а пошто не можеш да не постојиш, настала би клица онога што се зове зло, хаос, патња.
- Како тамни могу тако живети? То је жива патња иако су моћни.
- Они све време свог постојања без Љубави хрле да се врате извору живе енергије да би се напили исте и вратили у првотно стање. Али Љубав им измиче и они не схватају да тај извор неће никада наћи па да је и испред њих. Зато воде рат без престанка. Али Љубав се не осваја. Она је недодирљива недостојнима а опет она их чека да се њој врате.
- Како је то могуће? Они све хоће силом!
- Онда када потроше све залихе свих енергија које су имали и кад њихов лепи облик постане одвратан и чудовиштан, онда се распадне сва скрама њихова и остане само срце или искра која тихо трепери без икаквих сећања шта је урадила. Онда се она враћа мени и ја је узимам у своје наручје и сушт и све што је било уклањам и изнова стварам нову суштину.
Наравно постоји и трен када се тамни одлучи да одбаци све и постане рањив. Тада га Љубав узме и излечи. То је ретко али се дешава. Зато је битно да волиш.

- Да. Да волим, да увек дозволим Љубави да ми светлом неугласлим осветљава свест и сушт?

- Биће од тебе Човек...



Пламен бљесну, ветрови ван временски се умирише, све утихну...једне очи се отворише на једној ливади пуној цвећа и потока. Између два дрвета неизмерне лепоте и плодова, један осмех се појави на нечему што ће једном бити названо планета. Она је свет. Она је мир. Она је сабирно место и узвишена престоница живота, град живе ватре, обучена у краљевско плаво.
У паровима постадоше, оживеше, бише.

Љубав у њему се осмехну, он записа ове речи у вечној ватри Љубави.
Ја јесам...помисли он...ја јесам...Човек!

И неизмерна Љубав сјаше у њему али и воља да оваплоти Извор одакле је дошао. Сфера живог светла из Извора живота.

И велико коло живота започе.












Saturday, September 1, 2018

Опрости ми

Опрости ми.

Дубином душе своје, тражим те, у очима  људи, у погледима залеђених душа што понором ове метрополе ходе некуда, свукуда, само не тајни и чару живота.

Ох, зашто ли те овде тражим?!

Зашто лутам путевима што воде никуда?!
Сећам се, обећао си ми да ћемо се срести у свету људи у свету живота, радости, љубави!
Обећао си!

И...ево ме у свету људи.
Тражим те...у сваком кутку шуме, у сваком делу океана, тражим те, под сваким каменом, међу зведама. Тражим те!
Сивило ми срце стеже, губим веру у мрвице хлеба које од постојања пратим, а које ме само дубље у  језу одвлаче, под корење старих храстова.
И опет ево седим под храстом, усред корена, који се ево полако уплиће, преплиће око мене, да ме веже уз себе, у мраку шуме густе.

Можда стари храст као и ја тугује у свету овом, можда друштво тражи у мрачној шуми овој.
Ех, дали ћу опет звездано небо видети и на њему светло безкрајног живота или ћу овде окончати у загрљају храстовог корена?!

Зашто те тражим у погрешном свету овом?

Зашто траћим уздисаје и срце умарам, када те нигде нема, када ми остаје једино да те сањам?!
Опрости ми животе, дарован од Творца Свевишњега, мени, његовом детету на дар, опрости ми што ћу овај пут завршити у болном загрљају храстовог корена.

Опрости ми, Звездо водиљо, што те срце никада не послуша, што ходаше куда оно хтеде, у загрљај храстовог корена.
Опрости ми што те не нађох, у овом свету лудила.

Светлана Рајковић