Monday, December 13, 2021

Све је Мир





Изнад и испод, у и ван, све је мир.

Гледаш у звезде и видиш себе, друге и свет. Све је Мир, СвеМир, Васцели Мир.






 Да ли знаш, о да ли осећаш како је у простору мањем од свега а већем од свемира?

Као кад Сунце распрши искре све,
душа ми се раздваја на ситно комађе.

Одлазимо заувек да би се вратили теби - извору свег живота, Оче на небесима безсмртним.

Сва се осећања помешаше,
бол космички и радост Творца.
Одлазак и долазак.
Последњи и први пут ти видим плаветнило, непрегледна мора, зелене горе под снеговима древнине.

Док нестајеш предамном и ја нестајем. Вечно умирем.
Срце се кида и саставља у води живота.
Теши ме дух свети јер све је лепота - авај!

Никад више видети те неће очи сафир боје сјаја живог сребра.
Никада ми више крочит' стопе неће
на света тла шума од искона,
додирнути нежне листове сребрних звезда на брезама у поноћним вртовима.

Ах како су сјактале звезде у очима девојака младих што песмом су тебе славиле!

Ах како су деца осмехом пратила све твоје путеве кроз космичке пољане, та игралишта светих што су у нама и око нас.

Младићи бацаху шуму копаља од белих кристала и она попут трагача верно нађоше циљ и обрисе крста северњаче створише, осветлише.

Ах...ах...ах...

Плачем и јецам тихо, тихо. Да не чује нико нико...И суза нема не...већ гле!

Искре сребрног светла лете око наших мисли и глава, као свици светог незаборава.

Волим те...волим те...волим те...
Одзвањају свете речи те негде у ехостиху око мене.

Једна се дјева опростила са човеком својим...без тебе ја не постојим - њене су последње речи биле.

А он се помери као ватром опијен, не реци збогом већ светло нека лије!

Ти си у мени где год био и стопом крочио.
Свевишњи те у моје биће засадио, да вечни доносиш плод.

А она је...само је...усне благо отворила без речи разборила...слава Творцу на висинама.
Док јој руке држале плод љубави сред њене материце.


Поглед оде са њих двоје а туга и бол и радост без мере у мени сад.

Где нас то шаље, камо?
Где ли нас то свети дух твој води, о Оче!

"Тамо где ваша је судба, да градите сред олуја и бура, да седите сред пустиња и мора, да певате на врховима неизмерних гора...Ви живот стварате. Ви сте живи благослов. Јер ви сте Ја. И ја сам Ви.
Ми смо живота стих".

Ништа није остављено и изгубљено, већ ћете неизмерно велики благослов бити, јер ван времена сијају свете ваше нити - кад нико није - Ви јесте. Јер неко треба бити."

А Све је Мир...