Слојеви стварности

Лепота живота је у оку посматрача.

Око везано за ум, дух и душу. Сви заједно без срца не могу.

Ум без радости и срца је мртав програм строја. 

Срце без ума је хаос оваплоћени.

Склад, хармонија, музика сфера. 

Исто је да ли сецкао лук за омлет или био хирург на отвореном срцу. Да ли био паор или доктор физике.

Улоге су само тренутне фазе искуства које нема краја кроз васиону и векове. 

Трептај и нема те а оно дух ти плови сребрним јатима удаљених звезда...

Скувај тај чај како треба. Посади ту биљку свесно. Воли то дете чисто. Стани за правду искрено. Буди човек иако су око тебе слине. 

Све је само песма...

Бог пева а ми смо стихови. Орни и чудотворни.

Испит живота

 

Ватра је испит живота.

Живот је кренуо из првог пламена и не трпи ништа да га везује и ништи. На одређено време, живот позове изворни огањ у себи да изађе на површину. Тада се чисти од свега што не може да поднесе пламен. Све што се може уништити пламеном, није достојно да буде накалемљено, спојено, надограђено на живот.

Огањ и ватра, пламен и светло су једина истина о души и духу, о бићу. Из ватре смо потекли живом водом.

Ко не разуме да је вода живота настала из ватре прве, да се сабере.
Чудо је чудо а незнање је незнање.
Знање је Огањ. 

Шта изађе из ватре испита јаче, боље светлије, живо је.
Нешто сагори а друго се претвори у јаче, чистије, боље, сјајније. Са новим квалитетима. То је знак изворне чистоће. Међутим шта ослаби или сагори после животног огња, јасно приказује да нешто није било у реду, достојно или на нивоу чистоће узвишености.

Једноставно је. 

Ко се радује ватри живота имао се рашта и родити.

Искра

 

Човек стоји на литици, на ивици. Каже да зна али све што види и осећа, све што зна - само омаја. Невидљиви зид плача, оног правог. Ударац у ништавило и смех из бездана. Очај. Где је смирај? Где је Сунце сред вечите зиме? Где ми Љубав, где ми име? Коме све ово да садим, коме радост граје деце да кадим, коме, коме, коме...кад ме ни ти не чујеш. Глас твој сам заборавио. Нема ме, нема те...

Тишина а све бубњи. 

Душа и дух све крући и мањи, све се гаси и нестаје и последњи знамен. Мртво је. Неста пламен. Неста све... све што створено беше. 

Оста само искра. Кад све стаде она проговара па беседи гласом нечујниме:

Види...

Гласно риче а можда и пева Велико Море.

Сред тебе не осетих осећај...

но само бреме кривице и коров сржи.

Пут је изгубљен.

Сакри га трава песмом заборава.

Прекривен раним мразом, 

само гласине ходе слободне све.

Али ти...

Ниси ми сав свој јутрос.

Шапућеш о изгубљеном и нађеном,, 

о једноти са Свевишњим...

О - где ли то све сада води?

Може л' бити, не - нека буде!

Да те се сети искра твоја.

Да ти срце никад изгубљено би,

да твој пој не беху мразо хлади сни.

Већ топли летњи дан,

сред хладних сенки непролазне зиме.

Почуј.

Страха немај. 

Лавина тутњи 

што једним гласом покренута би.

Ускликом моћи!

Искра што белим пламени.

Никада живи.

Никада мре.

Слободна увек.

Јер она јесте.

Мирна ко јутарње воде

на сребрним живота врелима,

Лоза је то исконске сорте

жив сећање о божјим делима.