Sunday, May 21, 2017

Дневник Плавог Вилењака (31)

Трчећим корацима враћао сам се према оном тунелу, мислећи само о, Лани и Нори. Дао бих све да сам сада са њима! Не знам шта је, Нагард хтео рећи са оним уплашеним погледом, али, осећам да није све сјајно, осећам да је њима двема потребна моја помоћ.
И, у овом бунилу, паници и журби нисам приметио да сам на погрешном путу.
Самом себи не верујем, самом себи покушавам да објасним ову грешку.
Како сам погрешио стазу, када сам сигуран да ову шуму одлично познајем?
-Хеј, ти?! Ти!
-Мени кажеш?!
Збуњено је застао Вилењак, окретајући се око себе.
-Да, да, стани, морам нешто да те питам!
-Стао сам! Ко си ти?
-Зовем се, Ледан!
-Ледан?! Онај што...
Застао је, чини ми се да је сада још више збуњен.
-Добро, било који да сам, Ледан пријатељу, веруј, није ни важно, само ми реци, где сам?!
-Зовем се, Минол!
Па, сад, како да ти објасним?!
-Драго ми је, Миноле!
Лепо, реци ми, где је излаз из ове шуме у свет људи?
-Које шуме?
-Како, које шуме?! Ове шуме, Миноле!
И, окренем се да, збуњеном Минолу покажем о којој шуми зборим, кад' ...
Сад' сам и ја збуњен!
-Миноле, па, нема шуме?!
-Наравно да је нема, Ледане, и, није је ни било.
-Чекај, чекај! Како мислиш, није је ни било?!
Ја сам дотрчао из оног правца, а, тамо је била густа шума, са најлепшим кедерима.
-Нема шуме! Ти мора да си у некој омаји?!
-Ја у омаји?
Је л' ти мене слушаш?
Пажљиво ме слушаш?
-Слушам те и не верујем шта ме питаш!
Нема никакве шуме, Ледане!
Је л' ти мене слушаш?!
-Ја сам сада, баш сада, био испод храста са, Радмилом и Нагардом, и, после разговора са, Нагардом потрчао сам у помоћ, Лани и Нори!
-Ледане, они су остали у свету,  коме сада припадају њихови задаци, а, ти си дошао у ,,нов,, свет, да нађеш свој први задатак.
Гледао сам у пусто пространство сачињено од стена и прашине, а, на ком је била шума, слушајући Вилењака шта прича.
-Добро, разумем, Миноле, и,..
Окренуо сам се према зиду, испред ког је стајао Вилењак.
-Где си?
Миноле?!
Миноле!
Вилењак по имену Минол је, једноставно нестао, а, нестали су и сви одговори.
-Шта сада? Да, гледаћу око себе и сам са собом зборити, јер, ништа и никог нема око мене.
-Можда да боље погледаш око себе!
-Овај Вилењак је безобразан!
-Ти увек донесеш погрешан закључак, брбљивче!
-Ко је то рекао да сам брбљивац? Да чујем?!
-Доста вас двоје!
-Ти клемпави ућути!

Немо сам гледао око себе, да видим ко то збори. Гласови на све стране а, никог на видику. Шта ми се дешава? Ко се то чује?
-Хеј, Вилењаку, лакше мало! Не врти се толико, не волим када ми прашина лети око очију!

-Ко сте ви,  и, где сте?!
Викнуо сам оштро!
-Није потребно да вичеш, само, гледај доле испод себе.
 Испод мене земља, прашина и камење, и, ништа више, ни једна травка не постоји, ни једна бубица!
-Где сте?
Опет сам викнуо, гледајући свуда око себе, али, ништа и никог нема.
-Не вреди вама говорити, ви не слушате, овај Вилењак је безобразан!
-Ућути брбљивице!
-Опет ти мени, брбљивице?!
-Ућути, рекох!
-Добро, ко год да сте, или, шта год да сте, покажите се!
-Свуда смо око тебе, Ледане!
Био је то нов глас, и, као да је најближи мени.
-Где сте, не видим вас?!
-Ево, ја ћу први да се покажем, и ако мислим да си безобразан Вилењак.

Изненада, испред мена, на, можда, три метра, камен величине дечије лопте, промени боју у белу, сивкасто белу, и, онако као кроз маглу надзиру му се очи.
-Ви сте живи?!
Ви...
-Па, наравно да смо живи!
Након неколико тренутака, све стене, и, сво камење око мене је имало исту боју као онај први, и, сви су на глас причали.
-Ти си Вилењак по имену, Ледан?
Обрати ми се један повећи камен.
-Да!
-Зашто си дошао овде, у нашу земљу, а, не знаш за нас?
Е, сад, то је био неки други глас, и по боји, рекао бих да је то упитала нека стена.
-Нисам дошао, времеплов ме је сам довео овде. Не љутите се, нисам хтео да вас узнемирим!
-Ледане, дођи! Пожури, брате!
Ланин глас је надјачао све оне гласове, али, где је? Окренуо сам се према оном зиду иза мене, и, погодак!
Лана је стајала испред зида а, иза ње се видео отворен портал.
-Пожури, морамо да идемо, немамо времена, портал се затвара!
Потрчао сам према сестри, и, успео сам!
У трену смо се пребацили у подземни град, у доба из ког сам мало пре изашао.
-Лана, шта се десило, и, како сам се нашао у оном чудном свету?
-Минол, кога си срео у свету ,,Живих Камења,,  је знао ко си, и, обавестио ме је где те је срео. То није свет у коме треба да тражиш свој први задатак, и, ево, успели смо, захваљујући Минолу да те вратимо овде.
-Какав је оно свет?
-Ледане, оне стене су наши чувари тајни! Нико још није успео да их сломи.
Небића их секу, буше, клешу, али, узалуд им, јер, стену када и уситниш, добијаш песак и прашину, и, опет и такав чува тајну, било где да се налази.
Оно што је најважније, оне не осећају бол, и, за њих не постоји ,,време,,!
-Чудно је, Лана што никада нисам ни чуо за њих.
-Живе Стене, или, Живо Камење не напушта свој свет, осим, ако их ми не однесемо. Често се у договору са њима граде камени градови, и, тако они пристају да напусте свој свет и настане неки нов.
Вековима остављамо записе на њима у многим световима, и, на тај начин помажемо бићима, остављајући им увиде.
,,Мидгард,, је пун ,,Живог Камења,, и, безброј градова и самих планина су од њих подигнути.
Живи камен у рукама Вилењака уме да промени састав, па чак и делић од камена.
-Како, Лана?
-Брате мили, у скоро сваком камену се скрива неки кристал или метал. Најчешће су у средини камена и, ако се деси да, камен нечастиви разбије, кристал поприми и боју и састав од свог камена и тако остане неприметан. Многи записи су остављени баш на њима или на металима које камење носи.
Када се ствара нов свет, сваки стари свет да по нешто своје, и, зато се рађају све лепши и дивотнији светови.
Свет елемената је све лепши, и, самим тим даје новом свету лепше.
Свет камена такође, свет животиња, свет људи, биљака.

Показаћу ти.
Гледај, узела сам један мали камен који је део оне стене са твоје десне стране. Видиш, брушена је због тунела, и, види се, да, у себи носи кристал.
Погледај, каменчић показује боју кристала, и, видиш, Ледане, показао нам је да носи у себи зелени кристал.
Овако ми Вилењаци долазимо до потребних метала, које користимо у разне сврхе, а, то ти је добро познато.
-Јесте, Лана!
-Ако нам је потребно злато, олако дознамо где се, тачније, у којој стени се крије.
Негда су узвишена бића на златним плочама остављала записе потомцима на дар.
Ледане, све док се и један делић злата или кристала налази у погрешним рукама, оно ће остати ,,проклето,, јер, то је одлука ,,Живог Камења,,!
-То значи, да,..
-Значи, Ледане, да је истина што људи зборе о ,,лажној срећи,,. Посмотри мало свет људи, и, увидећеш да, нико, али нико ко има злато или кристале није срећан!
Опседнути су нечим што је проклето, у незнању да, сваки кристал и сваки метал тежи свом камену, јер камен и кристал су исто што и, шкољка и бисер.
-Како су нељуди успели да раздвоје кристале или метале од камена, Лана?
-Нажалост, брате то су учинили Вилењаци.
-Молим?! Како то мислиш, Вилењаци?
-Нису сви Вилењаци успели да се одупру контроли таме над овим светом. Понела их је жеља за богаством које овде купује краљевски живот. У почетку су се борили да те кристале поделе између себе, што их је довело до уништења, и, да би се спасли, понудили су нељудима савез. Они су олако откривали, не само где су ,,Живе,, стене или камење, већ и технику са којом сваку стену отворе олако.
-Жао ми је тих Вилењака, сестро!
-Знам, брате, знам! Жалим их срцем целим!


Наставиће се...

Светлана Рајковић

Wednesday, May 10, 2017

Дневник Плавог Вилењака (30)


- Ледане, желим да, наставиш да пишеш свој дневник!
Данас, по обећању, враћам ти га , јер, време је!
Само да се опростим од њега:
,, Драги дневниче, без тебе не бих сећања сачувала! Благодарим ти срцем!''

Ледан

Дан- први
Година галактистичка- 110л5525х
Локација-Мидгард

После толико времена, поново смо заједно, пријатељу. Сећам се, баш тебе сам бирао на ,,Плавој Звезди,, да ми правиш друшто на броду.
Лана је некако брзо написала опроштајну поруку и, како је спустала дневник на сто, тако је отрчала да се сакрије, да, не видим да плаче.
Морам је пронаћи, мора видети ово чудо!
-Нора, видела си, где је, Лана?
-Жели да буде сама неко време, Ледане!
-Само ми кажи где је, хитно је!
-Добро, добро! Поред бунара је, седи у цветном врту, прича са биљкама.

Заиста, нашао сам је поред ,,Перунике,, седи и прича цвету као да пише дневник.
-Лана!
Тргла се, и, збуњено ме гледала, није очекивала да ће је неко прекинути.

-Навикла сам, Ледане, да све што имам у срцу, ја пренесем дневнику. Сада
причам уместо да пишем, па, вероватно ће мислити сви да сам полудела, причам сама са собом.
- Желиш ли, мила да ти вратим дневник, и...
-Не, не, Ледане, не смеш то ни да помислиш!
-Лана, мораш нешто да видиш!
Сео сам поред ње бирајући згодно место, а, да не поломим неки цвет.
-Како си само нашла ову густу цветну леју да седиш баш у њој?!
Разумела је да збијам шалу неби ли се насмејала, и, успео сам.
-Рекао си, да, морам нешто да видим?!
-Да, да, погледај!

Отворио сам дневник, и ...
-Шта  је то, Ледане? Ко је то написао?
-Слушај, Лана!
Када си написала поруку дневнику, оставила си га на столу и отрчала си, вероватно право овде, у цветну башту.
Док сам гледао за тобом и дозивао те, дневник је био испред мене, тако да сам приметио неку чудну светлост, благу плавкасто-сребрну светлост како исијава из дневника.
Док се светлост проливала, слово по слово се чудом појављивало и ...
Погледај, сама ћеш схватити, Лана!
- Лана, без тебе не би било сећања!
Волимо те!
-Ледане, ово је, кажеш, магија?!
-Не знам како се зове, али чудо јесте.
Видиш, пише ,,Волимо те,, а, испред нас је један дневник!
Како онда множина?
И, све то и још да се слова сама пишу?!
Очигледно је, Лана, да овде има ,,некога,,!

-Шта вас чуди?
-Радмило, добро је да си ту!
Лана је устала и збуњено покушавала брату да објасни ситуацију.
-Чекај, чекај, Лана, овде сам баш због тога. Знам шта се десило, и, тражио сам обоје да објасним ко вам је оставио поруку.
-Ко је , говори?!
Радмило је погледао, Лану, па мене, па опет, Лану,...
Лана, Ледане, поруку су послали са ,,Плаве Звезде,,!
Са брода ,,Плава Звезда,,!
-Са брода?
-Кажеш брате, са брода је послата порука?!
Погледај шта сам ја написао!

Ледан
Дан-први
Година галактистичка-110л5525х
Локација-Мидгард

Сама рука ми је ово писала, и...
-Враћају се, Ледане, враћају се, и вилењаци и сећања.
Ти си повезан са њима и пристижу ти битне информације. Лана је, ово морам да откријем, први Капетан ,,Плаве Звезде,,!
-Ја Капетан брода ,,Плава Звезда,, и то први?!
-Да, Лана! Ти си први Капетан и негда си овде дошла са ,,Плавом Звездом,,. Посаду си вратила у галаксију ,,Лав,, а ,себи си сећање избрисала и прекинула везу са њима, да би заштитила задатак!
-Збуњена сам!
-И, и, ја сам збуњен! Наша сестра је први Капетан брода који је мене овде довезао?
Збуњен сам и срећан и...
-Толико тога имамо да причамо! Толико тога смо сами сакрили да би сачували податке. Нека вас не збуњује ништа, само се препустите сећањима, јер, време је да се врате.

Сво троје смо сели у цветни врт и наставили причу. И, док је текла прича, изненада се појави један вилењак. Пришао је, и причао је, Лани да је време да пођу у потрагу за кристалом.
-Радмило, мораш брзо у шуму, мораш под стари храст да отвориш записе, јер, не могу да без њих да пронађем кристале.
-Идемо! Ледан и ја идемо у шуму, а, ти и, Нора идите по кристал!
Кренућемо чим сунце зађе, Лана.
Иди, потражи, Нору и спремите се! Наћићемо се испред тунела чим сунце оде иза хоризонта!

Сунце се скрива, поздравља нас и светло дана полако одлази, док се једна по једна звезда појављује на небу.
-Ледане, полазимо! Лана и Нора мора да су већ испред тунела, нема их одавно у селу.
Није нам требало пуно времена да стигнемо до договореног места, и ,нисмо се ни изненадили што су њих две већ ту.
-Пораниле сте?
-Нестрпљиве смо, а, и вилењаци такође.
-Где су?
-У тунелу су, чекају знак за полазак.
-Колико вас иде? Познају ли добро стазе? Пут кроз земљу неће бити једноставан, још мање безбедан.
-Ако је тако, брате, можда је боље да вилењаке поведем кроз шуму?!
-Мислим да нећеш олако проћи неприметна, ни ти, ни, Нора, ни вилењаци. Идите подземним стазама, и, дај све од себе да се сетиш замки које смо некада постављали.
Ми идемо према оном брду, пратићемо ,,Звезду Даницу,, . Она ће нас одвести тачно до шуме вилењака.
-Збогом и срећно!
-Збогом, Ледане!
Збогом, Радмило, и, чувајте се!

Лана, Нора и вилењаци убрзо нестадоше у тунелу, а, Радмило и ја смо се упутили према шуми.
-Ледане, Лана ће ускоро да оде!
-Стани!
Ухватио сам га за рамена!
-Како то мислиш, да оде?!
-Чекај, нисам ти све рекао, не паничи.
Лана ће ускоро преузети брод, и, биће неко време у гостима у далеким сазвежђима. У свету, испод сазвежђа ,,Отиј,, жестоке се борбе воде.
Лана је, негда и кренула у помоћ светлима и то баш у ово доба док траје рат тамо. Десило се да су прошли међудимензионалну капију и да су одмах били нападнути. Лана је успела да спасе и посаду и брод и да нађе сазвежђе ,,Лав,, у коме је наша база.
Ту је примила информације о ,,Мидгард,, планети којој је тада била неопходна помоћ. Договором са светлима на ,,Лаву,, Лана је дошла овде, посаду вратила ,,Плавој Звезди,, а  ,,Лав,, је послао појачање ,,Отију,,.
Доласком на ,,Мидгард,, Ратници Светла су на неки начин били заробљени, јер је нека тамна материја створила прстен око планете који контролишу тамни.
Видиш брате зашто су борбе непрестане овде?! Тамна материја мора бити уништена, а, ближи се дан њеног уништења.
-Чини ми се да си рекао, да је , Лана у овом времену дошла, или пошла?!
-Да, да, Лана је сада на путу према ,,Лаву,, али још није вратила сећања. Верујем да је кристал којег тражи, кључ, и да ће, повезивањем са њим, вратити прошлост у будућност, а, садашњост оставити да чека.
-Ако, Лана иде, желим са њом брате!
-Не знам, Ледане да ли је паметно мењати прошлост?! Ти си дошао бродом који је, Лана вратила, можда и можеш са њом сада! Видећемо, ипак ће, Лана морати да одлучи.
-Погледај, Радмило, ми смо испред шуме!
-Ту смо брате! Идемо, морамо да пожуримо!
Није ми требало пуно да вратим сећања. Шуме се сећам, иста је као и сада, ништа се није мењало. Очекивао сам нове вилин куће по крошњама, али, није их било.
-Ледане, ево га храст. Дођи, заједно отварамо записе!
Како је, Радмило из кончане торбе извадио записе, тако се сама књига отргла из његове десне руке, пала на траву испод храста, и, отворила се. Листови су се сами листали, нека чудна музика се чула, кедери су почели да звоне, шума је одјекивала, и то све гласније и гласније, толико да сам рукама покривао уши, да смањим тај звук колико, толико.
Викао сам, Радмило ме није чуо, а, викао сам да чита, да што пре прекине ову буку.

Одједном, све је стало, утихнуло, све у трену стаде, и...
Чујем, Радмила како нешто изговара. Били су то записи које, не чекамо само ми, већ сви, сви желе да их чују. Радмило је читао записе неким веома чудним језиком, и не само то, Радмило је и певао на том језику и то затворених очију, што значи да, мом брату се вратило сећање.
Док је читао и певао, невероватна енергија се стварала и обавијала је све, ширећи се и изван шуме.
Гледао сам ждрала, стајао је са моје леве стране, и видео сам да нешто чудно се дешава.
Да! Био сам управу! Ждрал је вилењак, плави вилењак!
Потрчао сам према њему , и...
Испред мене насмејан старац седе косе и седе браде.
-Ледане, ја сам , Нагард!
И даље се смешкао старац мудри
-Успели сте, благодарим вам! Реци ми, дали је, Лана отишла по кристал?
-Да, да, отишла је.
Сећам се, Нагарде, сада се сећам, ти си мој стари пријатељ.
Драго ми је да се коначно срећемо.
-Коначно, Ледане, време је да се састанемо.
Погледај око себе, има пуно тога да приметиш.
Окренуо сам се!
Радмило је стајао испод храста изговарајући чудне речи. Поред њега, и са десне, и са леве стране стајали су вилењаци.
-Ледане, сви смо ми до сада имали потпуно измењене облике. Сада смо опет као негда, вилењаци!
Послушај ме и иди за, Ланом. Иди и не чекај, Радмила. Он ће, читајући записе заштитити све вас ма где били.
Лани и Нори неће бити лако, зато ти говорим ово.
-Идем, Нагарде, а, ти објасни све мом брату.
-Хоћу, објаснићу, Ледане!
Срећно, пријатељу!
-Жив ми био!

Наставиће се...

Светлана Рајковић

Friday, May 5, 2017

Одлазиш

Одлазиш,
а, тек си научио да трчиш,
да, живиш,
да, постојиш!
Зашто журиш?
Ова журба није иста као онa,
 када си трчао за лоптом,
немирном,
шареном.
Није иста ни као она журба,
за школским аутобусом,
који већ креће,
а, ми још сањаримо.
Није иста ни као оно трчање за симпатијама по парковима,
где си често љубав будио,
и цвеће делио.
Има и она журба за послом,
и, ни она није иста као ова.
Све те журбе су биле делом лепе,
 делом ружне,
али,
ни једна болна као ова.

Одлазиш,
као да си овде био у пролазу,
без поздрава,
без загрљаја,
објашњења,
без опроштаја!

Никада те овде нећу више срести,
ни видети,
ни загрлити,
ни пољубити,
Никада, брате.

Сада, где год био,
лети, само лети,
лети високо, снажно и храбро,
лети, као Соко,
 као Орао,
лети, Творцу
и Светлу се радуј!


Слава ти,
брате мој!




С. Рајковић