Saturday, October 5, 2019

Маске су спале


 Отвори очи ти који читаш ово, свети вид нека је твој. Једном када спадну све маске, видећеш ко је ко и шта је шта. Један човек који види, управља својим животом и тиме и овом стварности. Моћ ти је враћена човече. Буди је достојан јер ти више ништа на путу не стоји.










Искра једна беше једном, сјајна бајка.
Светлуцава, јака, бела - све светове истражила.

Бело лице данас носи док се црно у недрима срце скрива.

Видим те. Некада носиш хаљину од беле свиле и дугу косу виле...а онда образина спадне и остане дах смрти.

Онда си свештеник првога реда и држиш говоре из својих цркава, мантије ти црне а некад и беле. Капе час беле час турбани.

Браду имаш и милозвук ти из уста излази док своју мрежу плете твоја сенка изнад света.

Видим те.

Кравату носиш и одело од 10000 папирних новчаница. Затим си брижни доктор у болници и просјак на улици.
Едукујеш јер не знаш да образујеш јер ако би образовао теби нико онда не би веровао.

Јер тебе душе и дуси осећају. У свему и свачему али их ти омајом прастаром одведеш далеко од себе.

Једном си принц таме а други пут витез који се бори за част своје дјеве...док се не постигне циљ, ти - нахраниш фином животном силом и одлепршаш даље.



Видим те. О како си смислио системе разне за клопку људских душа и умова.
У глави си сваког родитеља данас који не види даље од носа и брига.

Шапатом збориш женама да мрзе мушкарце и у гневу тихо циничном у ум сипаш мушкарцима јед да мрзе жене.

Они ратују а ти ликујеш.

Видим те.
Носио си јуче лице шамана који лечи људе од злих духова које си ти послао.
Затим си био бард певач и друге надахњивао лажним обећањима и знањима...

Видим ти вољу која цвета својим црним цветом изнад света...овог и пуно других светова...

Ти си сумња у уму праведника и лаж очајника. Сваки дан облачиш одору мученика да би још мало те душевне силе узео и неутаживу глад угасио.

Видим те у очима кољача Јасеновачких... Како си само уживао док си резао вратове деци и људима. Док је топла крв шикљала и мирис смрти играо.

Видим те у главарима држава који раде шта твоја мисао налаже.

А онда се шеташ петом авенијом ка бродвеју као кицош градски који има најлепши стил. Потом си у Паризу скинуо образину и старој групи твојих обожавалаца дао само да кришом те виде и да се испуне стравом и обожавањем мрака.

Видим те.

У свакој жени што уби своје чедо. У сваком мушкарцу што мрзи.
У атомској бомби и њеним атомима како разараш месо, траву, камен и тло.

Видим те како бесниш на светле и ратујеш непрестано.

Час си Црква а час Школа. Влада, судија и касирка што мрзи све.

Део тебе је свуда. Мржња и зло оваплоћено у лепезу појава и обличја.

Писци су те називали свакако а многе си ти за руку држао када су писали своје оде нечему-теби у свему.

Видим како ти и даље гори свест јер си од себе црну рупу направио. Свети Аси против тебе основаше треће краљевство. А прва два си уништио. Међутим уништио си своја дела у њиховом раду.

Они су ти дозволили да се искажеш и да тако заувек прокажеш.
Куда ће твоја искра ако не Извору Живота?

Ватри која све обухвата.
Ватри идеш.

Она те зове, не можеш побећи јер ти већ сада гори свест. Лудило је твоје тиме још страшније и све више мењаш облике.

Ватра те зове именом које нико више знати сме...именом твојим тајним, забораву даном.

Све више твоје силе и робови циче, на разним световима воде се битке.

Видим те. Не можеш ми побећи. Пратим сваки мисаони траг и покрет твој.

Ватра зове те.

Видим те. Не постоји разина и свет у који ћеш побећи јер ватра зове те. Сваким треном си јој све ближе.

Стављам руке своје на биће твоје. И узимам десном шаком срце твоје ватрено тамно.
Лагани стисак и крик ужаса...али не...нема тона твога гласа...

Време је. Куцнуо је час или стисак даље и врисак или да се из корена поправиш сав.
Да ПРАВО биваш.

Видим те. Ветар истине ватрене ти лице од духа пали...гориш у схватању ужаса сопствене истине.

Гори. Добро је. Има наде и за тебе изван свих светова божје деце. Ван кругова светова и свера живота какав знаш...њима иде време великих излечења. Вечног спасења.

Нема Живота у празнини. За тебе не.
Иза разума узвишених Богова престаје све...
И свака спознаја о теби ће...

Гори. Добро је...


Sunday, September 29, 2019

Зелени капут од чоје






Помало капка роса са горње латице на доњу тик на ивици...

Помало мирис пољског цвећа освежи.
Долазак јутра одгонета питања од јуче
а вечери - ствара питања нова.

Лењо лешкари теле на сунцу ливаде.
Не мисли.

Дивно мачор своје шапе лиже...кажу купа се...све ми се чини да он просто јесте.

Коњ негде у даљини невидљив рже...

Моја Мара сија ко Сунце у уму мом.
Она је звезда знате, ако некога занима то...

Некада сам ходио пламењем њеним
и пливао кроз беле сени сребрних ватри.

Одбљесак бејах или већ нешто треће
али оно што вазда испуњава срце
су живота светла ватра и сни
и многа обличја светла духова свих.

Ех да...
Ох да...

Ал' гледам у травку на левом длану што одмара...

У себи носи записе богиње Живе и Весне.
Тих ватрених душа живота
што негују све попут нежне песме...

Било је време да се буде.
И време да јеси и бићеш.
И био - сушт живота славио.

А онда ми Вилин коњиц слети на длан десни.
Помало трепне крилима ко да су му тесни...
сви простори овога света...не.

Ништа у ствари њему не смета...

А ту је Огњебог и Јарило весела браћа.
Ухватише, Одина и Велеса сада па у коло!
Коло коло наоколо, Перуника наша дика...

Сварог смеху одушка сад даје,
док Перун стрелицама белим гађа плазмене облаке...

Тутњи свуда одасвуд!

Ту се Дажд са Радгостом заприч'о,
потекли су потоци са јаком кишом
коњ зањишта и у галоп стаде!

Под копитом искра паде...
На Алатир он ту тихо ста.

Сија, сјакти искри мноштво, рој се роји
звезда братство...
И сестринство материнство, где се многа Земљица роди.

Буба Мара тиха сама...на рамену мирно спава.
Сан њен види душа...
Црвен цвет се помакао од тежине мале пчеле...биће меда сад одреда!

Мокоша певуши меко.
Златан вез јој сад попреко
и уздуж и низа страну...

Везе она живот причу, не и драму...

Вид ми види што год жели. А кад неће - ето среће! Огрнула звездан ћурак
изгледа ко девојчурак...
Она вазда сва се смеје...

Ластавицо птицо!
Ево узми ти семена из чудесне торбе времена, те однеси тићу свом.

Знам, знам...крушка ће ускоро да слети на мој капут од зелене чоје...
Исткала ми Вилин Дјева, срце моје.
Да не зебем док Свемиром лутам...

Ех да...
Ох да...

Бели је мермер на подовима мојим
а златни прах у судовима свим.
Њиме се посоли свака земља и Земљицом постане родна она.

Једна од милиона...

Може и мало праха на чело, онда се види све бело и беље... и дубље и даље...

До Права где извор живота је...

Славуј ми саопшти да време је вечери.
Кораком лаганим тркнух.
Уз скок ил' три, бејах у својој шумској колиби...

Уз поток бели што душу вазда весели...

Вратнице јој беле од дрвета једног старог.
А унутра звездани круг.

Време је. Зелени капут од чоје облачим меко.
Њега ми Вилин Дјева моја истка лако...

Као да је песме стих...





Monday, September 23, 2019

Истина Азбуке и Срби








Свака реч је изговорена мисао а свака мисао је језик Творца. Наравно у оном најчистијем смислу склада и мира. Свака мисао може бити и тамна или разарајућа. Све зависи од бића које мисли. Ако човек мисли узвишено, његове мисли су мисли Творца који ствара.

Имати свест о својим мислима је дар виших свера. То је први задатак када се намерава ићи на више разине живота. Без смислених мисли склада, мира, љубави, радости - нема стварања већ хаоса.

Србска Азбука има многе поруке које су кодови живота у хармонији или АРмонији. Чак и Вукова - задржава смисао. Ипак- овде ћемо разматрати Азбуку пре Вука коју користише и Раси-Руси. Ми смо један род и ми себе зовемо и звасмо Раси, Расени и Рашани. Корени СРБ и РАС су средиште нашег гласновног изражаја у имену нашег народа. Ми сви СЛОВИМО па нам други дадоше надимак Словени, такође ми СЛАВИМО живот и Творца и узвишени РАзум тако да нам и ту дадоше надимак Славени.

Али поред сјајне ниске у Азбуци која гласи Аз Буки Вједи... погледајмо за свако слово коренских речи СРБ и РАС шта они скривено откривено кажу.


СРБ - Слово Реци Буки - Слово Реци Боже или Слово (наук и знање) Реци (живи, заступај) Божје (вишег разума)

РАС - Реци Аз Слово - Реци (живи, заступај, твори) Аз (Асови- Богови- Ја као лична заменица и представник Светлих Асова или Виших свести) Слово (наук, знање) - такође ово још директније каже - Живи Ас Наук - Буди отеловљење науке и знања вишег разума.


Ако идемо шире, остали наш род који себе зову Словенима имају у својим именима и коренима исто ово али у разводњенијој форми јер су се одрекли Азбуке и прихватили Абецеду. Абецеда је део нашег писма у звучном облику али начин писања самих слова је разводњенија варијанта јер се користи неколико слова за један глас. При том Хрвати су сачували гласовне вредности иако користе Латиницу, док погледајмо Пољаке, Чехе, Словаке...хаос од количине слова да би се написао и означио један знак. Szymankowszczyzna - је једна данашња Пољска реч...пробајте да изговорите...

Штета је велика начињена када су реформе језичке чињене и из нашег изворног писма које нема везе са религијама и политиком било када, черечено за разне потребе разних новостворених нација и религија. Винчанско писмо је имало преко 150 слова симбола и знакова. Сва слова која се данас користе у Латиници и додатна као WQ и друга у другим Европским језицима су имала и имају своја дубока значења, нажалост она су изгубљена. Ватикан је преузео тај део слова и добро се потрудио да се избрише њихово значење.

Разлог што пишем о Азбуци Срба и Руса пре реформи је тај што су се у њима сачувала знања. Додуше већина народа нашег то не зна али знања су и даље ту иако доста окрњена.
Никако не треба одбацити ткзв. Латиницу као писмо јер припада нашем роду пре новотарија званих Ватикан, нације, ЕУРОПА, Грчка, Рим...

Временом ће се повратити и тај део изгубљених значења као што их Азбука и данас чува.

До тада, размишљајмо ко смо. Ако свето име Срб и Рас значе то што значе, тиме је већа одговорност сваког онога ко то име носи.

Будимо достојни СЛОВА или науке коју РЕЧЕМО (изговарамо) БОЖЈУ.
То буквално значи да је сваки освешђени Срб и Рас доносилац светле Божје (вишег разума) цивилизације.

З - Земља
Д - Добро
Р - Реци
А - Аз
В - Вједи
О - Он

Ж - Живете
И - Иже
В - Вједи
О - Он

Земља добро говори, Ас- веда он ... Сјајна порука речи ЗДРАВО
Живи и ведај - он (ти) ... Кратко и јасно.


Здраво живо Звездани Роде!






Saturday, September 7, 2019

Луча прошле садашње будућности

Некада кроз лирски стих песник донесе сећања која не бледе ни после много векова...одакле? Одговор потражи негде дубоко сред срца свог. Оно је језгро и ехо онога јединог...одакле је све.





Ноћи су тукле ударом клете судбе,
ледени дах мрачних гора - мучио дух...
звери далеко, некада ближе
 и мирис крви, црне ко без звезда небо.

 Нада...само реч на уснама сувим.
 Хладно сијају звезде над надом коју сним
 одсјај северњаче у трену сив,
оштрица мача је песма која никада не спи.

 Хладно гори пламен освете...
И певаће стихом својим док се не посвете
 све боли у срцу мом...
Док не сине бела звезда, мој дом...

 Лутање ноћима, данима, јутрима...
 Време је било ехо изгубљених надања
 када би киша тужно падала
 сузу бих тада пустио с њом...невидљива.

 Носио ме бес и жар у очима
 а тешио звездани сјај северних светала.
Дуго у заборав сакрих сећања-
 На свет што беше, што сад је ван времена.

 Ратник...витез...коњаник светла...
 Све саме титуле а биће то не зна...
Скидам са плашта душе све
 остајем сам са собом кроз сне.

 И нечујно певам... коме и шта?
 Стих који ми дух сам изнедри.
 Мир је оно што снева сушт и живота извори.

 А мира нема...
само трагови звери и вечити мирис крви и страха опојна марама око твога врата
 што сваким треном све више стеже.

 Плавим је гневом горело срце
 док једног сутона у дубинама времена
 не зачу ми сушт арије свете моћне и лепе
а нежне ко цвет.

 У трену без трена скиде се мрена
 са душе сивило, чемер и јад.
 Сукну пламен кроз кристал камен
 неста безнађе црно тад.

 Одјеци неких старих песама и гласова
 неме играју сенке светлих асова
 што велику битку водише тад.

 Вода и даље тихо тече до-нава.

 Испод камних зидина белога града...
 Луча и даље у домовима праведника
 и нада...што не изда никад.


Sunday, September 1, 2019

Извор у теби

Када пресуше све реке живота и ватре попале и разоре, онда ни часа не часи већ брзином мисли полети ка извору живота. Окрепи себе и свет. Не чекај. Време је.









Смирај у трену без времена
очи су затворене док дух бди,
дах промене и мирис свежине
јутро је донело наду што носише сни...

 Дишем звезданим грудима...
ваздух што је од светла Етра ткан.
Очи ми бакље од белог пламена
јер биће зна да дође дан.

 Извор у твојим очима ври!
Вијори се пламен у облику стега
који држе руке од светла.
На њему симбол Живота сам...

 Не усуђујем се рећи ишта...
Јер нема тих звукова људи
да обоје ваграма небеским
Осећај душе, духа кроз овај час.

 Ипак; чује се изнад попут еха глас,
који ти сушт греје и храбри смело
који страхове развеје у звездано бело
као искре што првој ватри се враћају све...

 Извор у теби је...
Водоскок чисте воде од духа.
Што поји све душе.
Што свемиром лута...

 А вазда сред тебе сни...

Monday, August 26, 2019

Велики савет Звезданог рода

Округли сто. Седам особа седи и мирно посматра у средишту шта се збива. Три жене и четири мушкарца. Свако од њих је старешина многих планета и многих задужења свако од њих је препун. Лица им чиста и светла. Очи сјакте белим пламеном. Сазван беше савет. Питања су постала већ озбиљних размера и Велика Раса је одлучно хтела да учини прави корак ради очувања живота.



 Свако од седморо је изабран духом, срцем, знањем, љубављу и делима. Свако од њих је прекаљени ратник, песник, божанство свима који не схватају које су то величине и путеви златоправа их водили ту где јесу. Некада давно су били дечаци и девојчице и играли се на обалама река и трчали пољанама где расте трава мека...и мирисна.

 Сањарили су о путу истине којим ће ићи. Сада после толико векова су ту у овом савету мудрих. Приче о њима су већ постале легендарне и преношене су по свим световима где год да је Велика Раса имала своје постаје. Свети Род Белих Аса је смело и радосно преносио знања световима које је проналазио. Многима су они били Богови. Због своје технологије и знања су их без устезања дигли на престо божанстава. И то траје већ толико дуго да се време мери ерама. Народ је радосно бирао своје предводнике међу светом децом рода Арија и Аса.

 И они сами нипошто не би на то пристали уколико су знали да нису тога достојни. Тако су васпитавана деца Божија. Да је Род светиња. Савет је трајао у миру али су мисли бљескале свуда планове и увиде и предлоге шта да се ради ради очувања и развоја Велике Расе. Колоније су већ постојале. Неке су биле нападнуте силама мрака. Неколико планета уништено. Велики рат је почео одавно. Уљези са мрачних светова ван опсега Велике Расе су без резерве нападали и кидисали на све што им је било на путу. Рат је трајао толико дуго да су генерације рођене са знањем које се не сећа времена пре рата...

 Развој рода је пратио путању борбе за свети опстанак и претио је да оде у смеру у коме би светост достигнућа Велике Расе била смањена и претворена у нешто што није била намера на почетку. Непријатељ је користио многе цивилизације које су кренуле путем таме, зла и уске користи за себе по сваку цену. Те цивилизације су биле већином људске природе али тешко омађијане опаким идејама куда и како се развијати. Њима су владале силе које немају човечји облик већ преузимају било који. Контрола над материјом и свемиром је њихов циљ. Многе су поробили и уништили користећи друге за своје циљеве те због тог начина рата, они који су нападнути од њих нису схватали са чим или са ким имају посла. Често би било прекасно.



Неколико светлих цивилизација је потпуно пало под њихов утицај и искористивши њихове напредне технологије, освојили су пуно светова. Велика Раса је изгубила много али ипак их је зауздала изузетно. Један од разлога сазивања светог савета мудрих је била одлука куда даље са развојем. Седморо је донело одлуку. Створиће се место где ће се укрстити енергија живота из свих праваца и нивоа и ту ће бити један од светова који ће носити незамислив потенцијал развоја. Он ће бити основа на којој ће расти најбоља деца божија која ће обновити Свемир. Да све поново буде Мир. Све-Мир. Тај све-свет који је башта богатства и благослова живота.

 Седморо је погледало у своје суштине. Видеше изворни неугасли плам како попут мале звезде сија сред њих. Свако од њих седам је могао да види то у себи и у осталих шест. Извор Живота. Знали су да гледају у делић Творца иако га они нису доживљавали на начин који је својствен младим цивилизацијама. Схватили су. Живот се не може зауставити и уништити. Неизмеран је. Посегли су заједно ка пламу и свако од њих доби знања нова о стварању божанске баште. Ту ће се Творац рађати непрекидно док сваки човек не схвати потпуно да је Творац сам. Очи отворише и све то видеше пред собом! Све што је у њима је било сада и испред њих.

 Дух поста. Поклонише се Творцу у себи. Задатке поделише и кренуше у стварање...



 Небројене године пролазе... Ветрови се играју пустарама и голицају крошње разног дрвећа. Много се људи родило и прошло кроз Земљу. Ера је донела много божје деце. Много њих су постали живим светлом те божанством. Ван времена су отишли да би опет се вратили у њега обогаћени искуством и схватањем велике приче Све-Мира. Живота коло се вазда увећавало. Сва нова искуства су допринела да се Род представи и новом светлу самом себи и Творцу. Било је случајева када су поједини видели како се стварају нове планете за посебну врсту изазова да би се потом после пуно векова један или двоје родили са потребним развојем те онда поставши звезданим асом, дошли у првобитни део цивилизације Рода и донели још један део слагалице који доприноси развоју коме је савет мудрих тежио.



 Једно Сунце је титраје своје љубави слало једној малој земљици. На њој су росна јутра донела надахнуће једној души оваплоћеној у девојку плаве косе која је безбрижно и ходала у шумарку белих Бреза.

 И ту се оваплотила суштина која је свесна свега. У њеном срцу. Такође је Сунца зрак огрејао чело једног младог човека који је дремао на удобној лежаљци од лишћа високо на старом Храсту у зеленој шуми. И ту је снео пламичак беле ватре који се стопи са младићем. Сунце се насмеши само њему знаним осмехом... Мудрима се душа испуни топлином коју нису пре познавали и свима се једна мисао створи која им се појави на уснама у виду речи..."коначно". Одмах су запевали тихо славе оду извору живота.

Препород је започео.   


Wednesday, August 7, 2019

Гледати срцем живота у лице ужаса

УПОЗОРЕЊЕ- читај пажљиво и не скачи на прву. Читај својим духом и душом. Нека те истина ослободи.





Гледати срцем живота у лице ужаса...

Не можеш да дишеш. Плућа те боле али не од дима или нечег трећег. Груди те боле. Очи су ти отворене а уста такође. Кроз главу роје се мисли али ти их не видиш и не осећаш јер су без "главе".

Хаотично скачу по твом уму и ти се кочиш ментално и телесно. Духовно и... свакако. Гледаш у лице ужаса. Оно се цери и уместо смеха, шиштање. Ти гледаш шта оно ради али не верујеш свим чулима која то примећују. Оно покретом руке дрмуса дете испред тебе које држи левом руком док десном узима нож и пресеца гркљан. Мало тело се копрца и ускоро утихне...твоје очи то виде и у теби нестаје део човечности.

 Ти си иза жице док си гледао ово. Дан после и тебе су одвели. Ћутао си. Тупо. И тебе су заклали. Ћутао си. Ниси се бунио.

 Твоја душа и дух су вриштали у болу виших светова док је тело мртво пало у прах и блато. Пред Бога на истину... Или бар тако кажу... А Бог те упита после неког времена када си могао поново да говориш у духу...

 "Зашто си ћутао?"

 Низ твоје лице од чисте енергије духа лију беле светлосне сузе... И сада ћутиш...

 "...он је био мој пријатељ..."

 Одговор је твој био Богу...

 "Био..." Узврати Бог...

 Тамни непријатељ човечанства није физичке природе. Нема тело, већ узима било који облик. Он није он нити она. То је тамна интелигенција, мрачни ум који води рат против Човека од почетка. Не зове се Сатана. Ни Луцифер, ни Ђаво, ни Шејтан, ни Кошчеј, ни Ала, ни ТРТ, ни Архи Паразит...

 То су му све титуле добијене од поражених и од оних који нису изгубили ту битку али су морали на неки начин да означе шта је то са чим су се суочили.

 Лице ужаса је оно твог најближег. Оца. Мајке. Брата. Сестре. Пријатеља. Народа. Расе. Човек не убија пријатеље, комшије или родбину. Човек је човек а звер је звер.

Мрачна сила није једно биће већ мноштво њих. Они се боре против Човека од његовог стварања. Дуго је нашем Роду Звезданом требало времена да схвати са чим има посла.



 У нашој блиској прошлости а нарочито 20-ом веку смо доживели огромне нападе који су изузетно оштетили нас као народ. Од 1913 до 1918 су ужасне злочине чинили над нама по Мачви и Србији припадници Аустријске војске, махом Хрвати и Босанци муслимани. Силна клања по Јасеновцу и осталим зломестима против нашег Рода кроз целу прошлост су учињена од мрачне силе која је запосела тела људи.

 Како су могли тако мирно на клање стотине хиљада њих а да се не побуне? Како?

 Зато што су у својим убицама и даље видели комшије, браћу и род. А ко ће против својих... Нико нормалан.

 Али овде нису у питању родбина и пријатељи и комшије него звери у лицу родбине и пријатеља и комшија.

 Мрачна сила преузевши људе-телесине и обличја рода, пријатеља и комшија је извршила ужасне злочине током прошлости овим најкрвавијим и најподмуклијим оружјем против Човека. Обукавши његов лик и наличје.

 Како смо ми Срби дозволили да нас толико кољу кроз блиску и даљу прошлост? Зато што је непријатељ носио обличје родбине и пријатеља и рода. Браћа. Хрвати су нам род по крви. Босанци муслимани су исто. Најближи. Они су ми. Они су Срби пре доласка Ватиканског зла код њих и Исламског зла те Грчког зла код нас. У ствари међу Србе тада је дошло зло са више лица, поделило народ и после неколико векова направило нације.

 Срби и даље видевши род у Хрватима и Босанцима муслиманима су у невери гледали како их Усташе и Ханџар дивизија и њихови савремени изданци воде на клање. Страшна тактика непријатеља. Преузевши лик блиских особа нанели су огромну штету.

 Истина ослобађа. Истину треба говорити и живети. Нису сви Хрвати и сви Босанци муслимани Усташе и Балије. Једноставно нису. Има јако пуно примера када су човечни Хрвати и Муслимани помагали браћу Србе и сакривали и чували их. Давали своје животе за њих јер су у себи знали да су исти род.

 И никада у освети праведној Србин не сме подићи мач освете над недужним људима. Никада! Да не би се упрљао крвљу недужних и себе дао као жртву Мрачној сили која само то и чека.

 У космичком смислу ово је тешка, прескупа лекција, наук и поука да није бело све што сија. Да није свако Србин Звездани иако тако изгледа. Да није свако Човек иако тако изгледа.

 Да се неустрашиво бори за свој Род. Да се брани дете и жена и отац и мајка и брат и сестра ако треба и зубима. Свим расположивим - ма ко да стоји испред! Да се не укочи пред лицем ужаса.

 Да се препозна мрак у лику ближњег и одлучно делује. Да се не оклева. Да се не мрзи зло нити било ко али да се буде спреман одсећи главу змији у тренутку ако је то потреба.

 Сподобе које су чиниле злочине над Србима у Јасеновцу или било где...нису људи.

Макс Лубурић није био човек ни Хрват. Анте Павелић није био човек ни Хрват. Францетић такође. Нити било која сподоба на Србској страни која је постала као они и исто поступала. То није био Србин. Прави нормалан Хрват који је Човек, зна ко је и шта је. Као и сваки Босанац муслиман који је човек. Они знају из ког су рода и како су им преци насилно покрштавани Ватиканом или исламизовани преко Порте.

 Крв им не да пролити крв свог прастарог рода Србскога, рода пре доласка Мрачне силе кроз Ватикан и Ислам и Грчку религију.

 Гледати срцем у лице ужаса, остати сабран и деловати одлучно је дело храбрих. Гледати у лице ужаса и страха оличено у ближњима и не бити укочен. Гледати у лице ужаса и видети ко се скрио у ближње и одсећи главу звери.



 Гледати у лице ужаса и схватити да то Род никад не би урадио већ зло које је преузело човечји облик. "Бити кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати" То је Човек Србин Род.

 Бити кадар гледати страху и злу у лице. Смејати му се у лице и узети мач истине, правде и моћи и одлучно сасећи Звер.

 То је једини пут напред.

 Никада не заборавити шта је било, занавек. Никада не мрзети друге. Јер нисмо ми они па да мрзимо. Помоћи садашњим и будућим генерацијама да се истина сазна.

 Хрвати као нација а род Србски морају да се суоче са истином пред Богом. Морају проћи катарзу и прочишћење као нација. Сјајни људи који никада нису били део зла у Хрватској носе тешко бреме под тим именом. Зашто да то раде и даље? Босанци муслимани исто. Срби исто да се суоче са истином пред животом и да престану да буду болећиви пред животом.

 Гледати у лице ужаса... И не плашити се, бити свој. Са осмехом и пламеном светим у очима погледати испред и храбро живети, спреман стићи и утећи и на страшном месту постојати.

 То је наш усуд и избор. Живети!   

 

Thursday, August 1, 2019

Мит и легенда - шта су они?






Шта су митови и легенде?
 Само нека врста забаве у доконим часима или ипак нешто више...Сваки народ има своје сачуване приче, митове и легенде. Такође постоје приче о митским бићима. Чак и сам термин "митска бића" говори пуно о потреби данашњег света илити владајуће клике да створи додатак "митско" свему што се не разуме.

 Пре него наставим даље, хајде да видимо како уопште настаје прича која касније прерасте у мит и легенду. Да би нешто постало пословица, изрека или народна умотворина, једноставно и по правилу мора неизоставно да има једноставну, јединствену и трајну вредност.

 Испеци па реци - прва изрека што ми дође на ум сада је стара колико и Срби. Говори о томе да се нешто прво смисли и уради добро у уму па онда се искаже. Ето. Врло једноставно и безвремено.

 Просто није могуће да неко седне и смисли причу која ће постати изрека или касније мит. Немогуће је. Замисли сада како пријатељу кренеш са причом "Био једном један Јован који је живео у селу..."... Шта мислиш да ли ћеш ти први запамтити ту причу? Да ли ће твој пријатељ? Да ли ће то после твој пријатељ пренети својој деци? Да ли ће то деца запамтити па пренети својој деци? О једном Јовану измишљеном...

 Неће. Никада.

 Не зато што си ти лош приповедач него зато што та прича нема основ и корен у стварном животу и времену. Ми одмах препознамо ако нешто нема дубину и сходно томе поступамо. Тако и приче о нашим старим јунацима или било шта друго из прошлости живе као митови и легенде и епске песме једино и само зато што су се збили.

 Данашње разумевање прошлог је другачије због помереног схватања околине. Некада, врло смо јасно све разумели. Временом, преношењем са колена на колено додавано је и одузимано али никада се нит није изгубила.

 Приповедање. При-По-Ведање. Све је јасно кад се разложи реч, да је у ствари говор истине кроз причу - ведање. Срби као прастари народ имају толико митова и легенди да се треба позабавити њима ради разумевања прошлости и садашњости. Милош Милојевић наш сјајни академик који је сакупљао много архивске грађе стваралаштва нашег рода је скупио песме наше које говоре о нашим сеобама од Индије назад и тамо.

 Срби Лужичани имају песму о томе где је наша отаџбина - од Камчатке до Лисабона. Приче о Марку Краљевићу и Вилинском свету, затим приче о сусретима са натприродним и другим световима и бићима кроз Његоша и Теслу... изузетно пуно има овога.

 Митови и легенде су начин чувања истине у роду. Чувања њене сржи са неким детаљима мало измењеним. Прича о Јасном Соколу рода нашег Руског је такође одлична сетилица. Косовски бој и све око њега. Приче о Ахилу и Троји. Приче о Одину и Тору. Один - кажите на данашњем Руском број један... Баш је Нордијски... Преводилац такође ову реч преводи са "један, први, једини"... Сваки народ је сачувао митове из прошлих времена а тиме и информације.



 Ако вам неко каже да је нешто мит или легенда и у то не треба веровати, тачно су рекли. У то не треба веровати јер то је пренесена истина а у истину се не верује, она се зна.

 "Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити" Вечни стих, изрека. Једноставна и уписана трајно у живот-књигу. На крају када се каже мит зна се на шта се мисли, додао бих само да је лепша реч за то "Предање".

Нешто се некоме дало и предало. Запис из времена, стих, знање. Ко год да је имао ту част да икада лично разговара са Теслом је научио више него за цео свој живот. Зато што је Тесла говорио истине, он је при-по-ведао. Чувајмо предања и уђимо смислено у њихову срж. Очистимо мисаоно све нелогичности и погледајмо шта предања казују. Немој се чудити ако схватиш једног дана да је много речено у једној причи, више него у годину дана факултета испразних наука...



Tuesday, July 16, 2019

Громовник

Реци било коме нешто о грому и муњи. Неће бити лак задатак поготово што већина не разуме ништа о громовима.

Народ је кроз приче преношене са колена на колено користећи надахнуте песме пробао необјашњиво да сачува и пренесе новом нараштају.

 Десанка Максимовић, наша песникиња и један од стубова културе у Срба је писала родољубиву поезију где је објашњавала оно што је успела да разазна у вишим сферама живота где сваки песник Звезданог Рода иде сваки дан. Неколико песама је посветила Перуну.

 Ко је Перун? Тешко је то рећи данас јер се сећање избрисало. Међутим, гени га чувају. Гени знају ко је он. Сваки Србин када грми осећа радост. Сваки Звездани Србин. То је нешто прастаро, исконско које зове и пева кроз нас.

 Никола Тесла је зван Господарем Муња. Он је Србин који је зборио са њима, преносио њихова знања. Шта су Муње и Громови? Енергија живота. Једна од појавних облика.

 Звездани Род је сматрао Перуна својим братом и родом. Касније њихови нараштаји - звезданим претком и божанством. Перун јесте Бог. Али то је и сваки човек који се уздигне на тај ниво знања, мудрости и моћи. Перун је један од нас. Давно биваше он на овој Земљи као обичан човек.

Достигао је небеске висине и тиме себи обезбедио величанство за сва времена. Њега сматрати паганским словенским божанством је врло оскудна чињеница. Придавати му епитете разне је одлика каснијег незнања људи. Где год је наш род боравио на Земљи, ту је и остала нека слика и прилика и прича о Перуну.

 Ратник. Громовник. Праведник.

 Ипак негде у дубини душе, Звездани Род га воли као свог најрођенијег, као своју крв.

 Зашто?

 Нека свако у себи осети и види. Свако ко је Србин и од Звезданога Рода.


 

                                     Перун


  Небесима пламен бије 
поднебесјем страх сав влада
 кад се чују прав-кочије
 које Перун тера тада. 

Бели Ати сјајни и крилати
 што кроз Нав сад смело ходе 
копита од ватре сјакте  
гласно звони зов слободе.

 Јавом гласи пронесоше  
нова зора свиће рујна 
 Гром и Муња одјекнуше
 и арија сва олујна. 

 А у Праву мирно ходи
 мудре очи пламте бело.
 Стих стихује, ствара - води
 звезда сјајна краси чело. 

 Песмом својом оживљава 
 душе светле и све миле.
Грома речи тешке јесу 
 али су срцу ватре живе. 

 Ој Перуне Сварожићу!
 Мили роде стари мој, 
ево теби живе воде 
 да с' окрепи Србски сој. 

Слава Права - ода света
 Што открива светли кон
 Славимо те Творче свега 
 Љуби тебе Србски Род.




Прва слика: рад уметничке радионице Род, уметник - Саша Ристић

Thursday, July 11, 2019

Лада




Уз Световида, Перуна, Весну и друге, Лада је сачувана у сећању нашег рода као једна од Богиња. Јудеохришћанство је покушало искоренити њих из заједничког сећања рода. Срби у свом суштаству и гену и даље чувају знања.

Лада као и остали су наш Звездани род који је својим знањем постао божанство. Још једну истину треба рећи, кад је већа свест била у народу о нашим Боговима, они су сматрани родом. А што је више знање бледело, тако су и они почели бивати боговима онако како то замишљају незналице или многобошци.

Србин зна да му је то Звездани род а род се не обожава већ воли и поштује.

Ко ће у знању принети жртву Ђеду свом?
Ко ће у знању жртвовати ишта Белој Пчели својој? Баке и Ђедови су наш род који волимо и поштујемо јер знамо. Тако и ова песма данас о Лади говори о томе.





При роду Природа ради на откривању истина...

Лада хладне душе греје да освесте Ладу а хладно да им не буде.

      Ко је Лада ако не одсјај чисте свести у раном                                 јутарњем мирису Липе...


Friday, June 28, 2019

Световид



Видомире, Виде мој 
погледајде шта се чини
 посред поља златног класја
 ту девојке украшене
 светим цветом и мирисом... 
срцем пуним свелепота-
 запевана песма рајска. 
 Световиде, Виде мој
 поведи сад момке све
 у то оро коло живо
 коло коло наоколо
 па да муње са небеса 
 заиграју као деца
 да с' огањ свети сјакти!
 Види Виде и не часи. 
        Судбина нас света чека!         

Thursday, June 13, 2019

Запарложена њива



Узео човек један имање од другог силом. Купио много коња и волова да оре и ради и вуче касније плодове тог имања. Уложио много. Платио најамника пуно. Сви радили са једним циљем. Време дошло за жетву и силник се смешкао себи у браду. Родила њива. Дала земљица рода богато.

Све се покупило, ставило у кола и превезло у амбаре. Продао све силник и узео злато. И тако наредних 20 година. Злата пуни сефови, дукат до дуката. Осилио се још више у тих 20 година и приграбио још земље. У једном тренутку имао је 4000 дуката чистог злата, поред осталог. Богатство га још силнијим учинило. Почео да граби остала имања и стоку свима. Нико га није зауставио.

 Туга у лицима мудрих га гледаше док једног јутра не свану један диван дан а пре њега рујна зора. Силник не устаде из кревета. Ништа није помогло. Звали лекаре одасвуд. Ни трунке наде. Прогласио реч да ће сувим златом платити излечење. И платио је. Али га не доби. До последњег златника је дао. Слуге престаше да раде јер не беше плате више. Земља се запарложи...

 Прођоше године а силник поста сенка човека. Споро је ходао улицама и насељеним местима тражећи мир. Нико га више није ни познавао сем неких гласина о њему. Зарастао у браду и немар. Једног летњег дана је стао после неколико сати ходања, да се одмори у сенци Храстова поред једне велике ливаде пуне цвећа. Одморио се.

Гледао живот како буја ливадом и како се боје преливају таласајућим морем траве и цветова. Изгубљен у мислима није ни чуо младог човека како му приђе са малим дететом.

 "Да ли си жедан стари? Имам и јабука мало ако би се освежио."

 Није било одговора сем погледа росних очију. Препознао је у том младом човеку лик човека коме је отео њиву пре много година. Мислио је да не заслужује ништа од помоћи. Тишина... Млади човек га погледа и остави му две јабуке и воде и продужи даље са дететом.

 Старац добаци: "Ја сам твом оцу отео земљу! Не заслужујем ни залогај ове јабуке, ни гутљај ове воде!" "Ја сам отео...Ја сам..." Глас му се изгубио.

Није могао да говори од муке и бола. Млади човек му приђе. Његово дете му дода руку и стави његову шаку у своју малу.

 "Благодарим ти на свему. Ти си дакле узрок што се мој отац одселио одавде. Знаш, отишао је далеко одавде разочаран и тужан јер је мислио да је све готово. Али, после напорног рада и живота у другом месту, упознао је своју будућу жену и изродише мене и брата. Никада нам није лоше причао о никоме. Већ је једном споменуо да никада не би нашао жену свог живота и имао нас да му један човек није помогао. Сада знам да си то ти." - рече млади човек.

"Ја сам се овде вратио скоро са својим сином да му покажем где је његов деда одрастао и да осети ту лепоту. И ето срећем и тебе узрок наше среће"...

 Старац је занемео потпуно.

 После неколико минута је скупио снаге: "Али не разумеш, ја сам му отео наследство, садио, жњео, богатио се на његовом. Много сам се био обогатио али ме болест однела и све злато је пропало. Ја сам нико."



 Млади човек погледа у страну у дивне ливаде, воћњаке и шуму са стране. Уздахну мирно... "Благослови се крију у непознатим људима, местима и догађајима. На почетку често делују као казна и смрт. Као када семе испадне из топлог окружења воћке на дрвету и оде у црну земљу. Хладно му је. Нема светла. Само је. Плаче али нико не хаје. И онда се оно бори да изађе из свега тога. И једног дана постане велики Храст или Трешња или ова јабука што ти дадох..."

 Старац не одговори. Гледао је и он у предео око себе. "Жив био мудри млади човече" Млади човек је још мало гледао у даљину...затим се окренуо ка старцу... Старац је мирно лежао на трави. Његов дух је изашао... сахранили га у оближњем селу...


 А запарложена њива је дисала сада мирисима смиља, јабука, грожђа и нешто ближе шуми- мира... Син младог човека је упитао шта се то њима десило у претходних пар дана. Млади човек је само кратко уздахнуо и рекао..."Чудесни су путеви златоправа Творчевог, благодар је свуда али и нигде. Буди га достојан чистим срцем и бићем".

 Дечак климну главом, загризе воћку и потрча кроз ливаду да стигне мирисе и беле лептире... 


Thursday, June 6, 2019

Речи од Кристала светла




Пишем ти речима своје душе која чека на прозорима вечности јутро Сварога.

 Тако га зову неки из рода Светих а опет мудри га знају под именом другим...

 Зовем те неизмерно дуго а у даху једноме...ледено врелим погледом истине.

 Ти волиш изнад разума овога света и многих светова што у ниски сјакте васељенској.

 Ти си она која дише лепоту а шта је то до самог скривеног срца истине?

 Увек погледам у мисао твоју што у сверу светла извајана је...да видим смисао.

 Не...речи не могу да воле као дух... Чак ни срце само што живота изворе крије...

 А својим те обавијам, прожимам у дворима нашим од белог мермера...ван пролазног тихог времена...



 Одлазим.

 Враћам се.

 Вечно мирујем а СвеМиром путујем...
 Однео сам круну белу на врх древне горе Меру...род ме мој чека верно.




Saturday, June 1, 2019

Ватрено крштење

Ко се никад није пробудио као да никад није ни живео. Многе су покренуте намере да се Човек пробуди али ништа га неће пробудити до Ватре Свете.

Не постоји начин да једна душа и дух оживе ако нису покренути Искром Живота, Ватром Светом, Пламеном Неугаслим.

 Сва имена пишем великим словом да нагласим да то нема никакве везе са ватром коју може неко упалити у материјалном смислу. Црни Жреци су кроз целу прошлост стално умовали како да Ватру упале и да је подвргну својој мисли. Авај.

 Алхемија је настала као правац и наука скривених мудраца који жељаше да овладају Ватром. Справљали су све што су знали и тајне су добијали од духова таме. Ишли својим енергетским телима до највећих дубина астралних светова неби ли успели да добију знање како да створе Ватру и подвргну је себи.

 Авај!

 Али радост сваком живом!

 Ватра није ватра да се може упалити људским знањем или знањем разних светова по васељени. Ватра није ватра и не може се својатати нити контролисати. Ватра је Ватра Света. Свети Пламен Неугасли који је сред извора живота кога ми називамо Творцем, Богом, Свевишњим... Не постоје људски начини да се објасни Творац и неминовно му се приписује свакојаки људски атрибут, воља, понашање, изглед. Све је то у незнању чињено и у похлепи. Похлепи јер се хтело владати душама по свету и световима.

Хтело се и украсти Пламен Свети али ко год је пробао, на месту је спаљен до задњег атома. А опет Ватра Живота је ту. Дар је сваком коме је дарована. Неотуђива. Њен додир оживљава и даје смисао. Њена топлота кали и греје. Њена истина чисти вид да би се ведало. Даје увид несазнатљиве величине и могућност сазнања и разума сржи свега.

 Ватра Живота је дар Творца. Она је и данас разлог свих сукоба свуда. Сви су они маскирани у сукобе за ово или оно али срж свега је Неугасли Пламен као алат или енергија. Неугасли Пламен покреће све свете умове и срца који дају добробит Човечанству. Ако видиш да било ко било како чини сушто добро роду, човеку и Земљи и свему на њој, знај да ту живи једна Искра или две, Искра Ватре Живе. 










Ко се ватром никад окупао није,
 тај никада чистим срцем не бије.

 Ко се огњем радо не умива,
  тај никада човеком не бива.

 Ко ли воли огањ миловати,
тај се рашта знао и родити.

 Ко се ватром није никад обукао,
вечно себи голготу привукао.

 Дођи срцем и душом не часи,
те захвати прегршт ватре свете
 да с' умије лице твоје бело
да погледаш оком кроза чело.

 Па да СветоВидом сјакте очи твоје.
Да се виде све сад свете боје
јер кад видиш ти тад онда ведаш.

 Огањ гори! Ватра то је света.




Thursday, May 23, 2019

Човек који схвати да је жив









Ето тако...
 ...пре него што ћеш да се родиш неке две животне ћелије се нешто домунђавају те после споје и после девет месеци ето тебе на овом свету. Дају ти име.

Можда ти се не свиђа а можда си баш то хтео. Схватиш касније да имаш пол. Уче те да говориш а ти све знаш и пре тога али немаш воље да им то и саопштиш. Не схваташ како они тебе не разумеју...Али ово сазнање ти дође (ако и дође) после неколико деценија живота. И тако постанеш човек. Неко те зове Немац. Неко Рус. Неко Шпанац. Неко Грк, неко Американац. Неко Србин, Пољак. Француз...Кинез...Зимбабвеанац...Чађанин или Бразилац... изгледа на први поглед да зависи где си угледао свет.

Изгледа да зависи од географске одреднице шта ћеш бити и какав ће се програм укључити за тебе. И све то иде тако некако. Ти живиш те неке улоге а душа те твоја гледа из неке своје перспективе. Гледа те и смешка се а ти...

Ти то не видиш. Тераш по своме или те терају. Радуцкаш, робујеш, пландујеш, крадуцкаш неке тамо као вредне папире а у ствари електронске бројке...али ни то није битно. И све је то у реду.

 И онда постаје проблем.

 Једног дана се пробудиш и осећаш се својим а ничијим. Осетио си себе а тада си видео да много одела носиш или си носио. И одједном крик у себи! Ја сам ја!

Нисам онај који ви мислите да јесам али и јесам онај који мислите да нисам!

 Ако се у својим схватањима живота сетим разлога "зашто", онда проналазим мир. Ако... Онда знам зашто све ово. Иначе грешка постаје вртешка. И оде све у непрекидно исто које се облачи у различито. И шта је онда боље? Да никад се не пробудиш и упознаш себе? Или да спознаш...

 Питаш се како долази до буђења душе. Знаћеш оног трена када се нађеш на животном дну, када мислиш да нема излаза, када ти све лађе потону, када си у безнађу... Тада ти душа твоја открива тајне, буди ти свест да се сетиш ко си ти заиста, да си храбар и племенит, прави ти ретроспективу, подсећање - свих твојих искустава у трену и тренутно ти покреће тело да устанеш и делаш! Пред највећима су највеће битке, зато се ваљда само изабрани и буде! Освести ко си, јер изабран јеси. Пусти љубав суштинску из себе и делај и онда гледај шта ће да се деси, храброшћу и славом до Творца се узнеси!

 Одговор је лична ствар, одговор себи шта ћеш изабрати. Лични печат твога духа и душе. Ако ти се незнање допада, слободно. Додуше, то те не ослобађа одговорности.

 И ето тако...

П.С.
Ток мисли када се отвори, донесе живе слике. Тако и овај спис је донео живе слике Душици Милосављевић и додала је један део који уклопих у запис. Заиста када живореч потече она призове још таквих и заједно се обелодани.






Thursday, May 16, 2019

Пој ми пој







Некада се мисли преплету и донесу негде давно сачувано сећање којег се не сећам. И све се зби да не знам како и зашто...али то не зна мој ум сада док дух и душа знају све. Они тихо шапну коју лепоту ил` реч и две и сећање се осветли кроз саму суштину. Донесе заборављену лепоту, истину...која надахне, испуни и да пламена живота.





Пој ми пој птицо ластавицо
кон по кон о звездо сјајницо
славуја оде животно чедне
пој ми пој здравља речи вредне.

Утихнућу зором раном
кад мириси ливаде донесу предах
и гледаћу ка пољу каћуна
где једном давно тебе угледах.

Брезе ми снују на јави смело
сете ме на твоје косе и врело
са којег си појила срне нежне
и жуто планинско биље свеже...

Пој ми пој...






Monday, May 6, 2019

За ватру живота воља је смела!





Мир. Можда сан или два. Можда ништа. Јутро сване и ти се бавиш свим оним што смера твоје срце данас. Да ли је баш тако увек? Да ли живиш свој живот или наручене свакодневне појаве које називамо животом? Да ли пијеш јутарњу кафу у миру зато јер уживаш у мирису и укусу или ти она служи за брзо дејство кофеина да се расаниш док јуриш да се спремиш за посао и одјуриш хаотичном дану?

 Нема човека нити бића које искуси живот а да се једном не запита зашто. Који је разлог зашто баш ЈА живим. Да ли је то због нечега невидљивог у ланцу догађаја наметнутих системом или...? Превише је људи који живе у страху од нечега или некога и кад их питаш зашто, нема одговора једног нити јасног. Искрено запитајте себе и своје срце, зашто ја живим.

 Да ли је то страх од посла или губљења истог, немаштине, одржавања стандарда, због тога што тако треба, због тога што су родитељи нам рекли да је то једини пут успеха, због система који страховладом заводи ред због, жене која те уцењује љубављу, због мушкарца који те не вреднује као особу и жену, због парчета хлеба у старости, због религије, због партије, због лажне историје, због осећаја надмоћи лажног, због уверености да је неко ту да те убије, због на крају крајева тамних менталних паразита који те нападају док ти покушаваш да живиш???

 Листа је подугачка. И надасве лична.

 Али оно што је изнад свега си ти човече! Све је то споља а ти си онај који јеси, изнутра. Да ли мислиш да је величанственост живота и свемира играла свој плес да би се ти родио на овој планети само да би ти сутра се уплашио мрачног створа који би над тобом да паразитира? Погледај у себе и види ватру живота која те греје.

Крикни и преузми вољу своју назад! Ти живиш зато што то хоћеш. Ја живим зато што волим и бирам да у сваком смислу лепоту донесем и искусим. Није ме брига шта мисле тамни. Није јер не живим за њихове потребе. Нити њихове мисли. Нити њихову вољу.

 Шта ће тамни да мисле је њихова ствар јер ја живим зато што хоћу, не зато што они хоће. Не у страху од њих. Човече, сети се себе. Сети се искре живота у себи и живи. Ако паднеш, устани. Ако волиш, воли без страха шта ће неко рећи јер волиш зато што си изабрао да волиш јер ако нема Љубави у животу, нема ни живота а ако је има, чудеса златоправа се указују свакодневно.

 Страху страх, животу живот, Љубави Љубав.


                               За ватру живота!


Сјаје се у даљини Сунца зраци
 очи сјакте исконским пламом 
 у духу мир - у души слава
 срце бије снагом златоправа! 

 Мисли ко бисери у ниски светле 
у једну живу сферу се стапају
 стихоречје израња из магле свести...
 живореч звук ствара смело...

 И све је цело!

 И све се у једном тону уздиже
да своју слику у миру свије
 и свете сиђиле у етру печати... 
 Нека буде што било није!

 Све што ми мисао хоће сада
 и дух што смера ватром живота
 чиним у моћи свелепоте 
 због Љубави Божјег дара.

 Ја не марим шта сни мрак сам 
нити страхом чиним своја дела
 Ја живим за свој живот сав, 
за ватру живота воља је смела!



Friday, April 26, 2019

Пут Златоправа




Нигде стајало није узвишеније име човека који живи него онда када је он био на путу Златоправа. Путу свих путева и стази вечности. Не постоје записи о том путу али и постоје. Тако то бива са свим знањима које су више природе.

Некада сред Вилиндара је био водоскок који је означавао извор живота. То није била вода која подмлађује или лечи, не. Али је било случајева да су неки окусивши њене светлуцаве капи са цветова на које су попадале као роса изјутра - чудесно прогледали поред очињег вида. Нико није знао зашто. Неки су потом пробали да пију те воде али се ништа није дешавало. Пробало се и са тих цветова и лишћа, залуд. Постоји и предање да је Душан хтео пошто пото однети те воде али му се није дало јер је свака боца док је он спавао бивала празна ујутру. Потоњи Цар Срба се чудио томе а некад и срдио, авај.



Једном је Душан шетао близу те воде која је у слаповима поскакивала и понешен својим мислима је једва ишта примећивао около. Без његовог знања је ту седео један старац који дође тихо пре неколико дана. Он га је виђао али није се питао ко је он, то није ни било битно. Све до трена када се усред Душанове шетње десило чудо испред његових очију. Старац је био увек близу водоскока али никада не преблизу. Одједном је смело устао, пришао и пруживши дланове сачекао да вода надође сред њих. Са сјајем у очима погледа навише, изговори нешто и попи. Пред Душановим очима се деси нешто што до тада у свом овоземаљском животу није видео, лице старца се поче мењати и добијати младалачки израз, цео се човек промени за врло кратко време. Још једном погледа навише и изрече гласно и полако -  ЈАРА - ПРАВ - У ВЕД - САМ - И ВИД - ЗНАМ - БИО - ЈЕСАМ - БИЋУ.

Лаганим кораком крену према библиотеци Вилиндарској док је то све нетремице гледао будући Цар Срба. У међувремену неколико њих који то посведочише наставише даље са својим пословима. Једино Душану нешто није дало мира. Ноћима није спавао мислећи само о ономе шта је видео. Није причао нисаким већ се повукао у себе. Када је потом први пут узео те воде у боцу, она је нестала сутра. Поновио је то двадесет пута. Сваки пут воде ујутру није било, само празне боце. Никоме се није усудио говорити о томе али су га мудри пратили погледом док је нервозно шетао поред водоскока.

На крају се помирио са тим необичним дешавањима. Наставио је своју обуку и све је изгледало одлично јер је брзо усвајао знања. Један од учитеља који је био њему додељен је све то пратио из више сфере и видео олују која бесни у срцу Душановом и како се он силно борио са њом. Одолевао је.

На послетку, дође дан када је било време његово. Отишао је и убрзо се почеше дешавати ствари које доведоше да је крунисан за Цара. Често му се мисли враћаше до ових искустава а највише ка старцу који то више није био. Мислима је разговарао са својим учитељем и коначно га је једном питао за све то... Учитељ му није ништа објаснио како се овај надао. Само једну дугу реченицу ил` две.

"Сине мој, постоји пут којим се ових година и векова ређе иде, пут Златоправа, пут ка свету Богова, светлих суштастава које обитавају у највишим световима скривеним људима али откривеним човеку, пут који изравна води до самог Творца свега, извора Живота. Ова вода је пут ка путу и она сама одлучује заједно са искрама ватре живе коме ће дати ожив - подстицај ка путу, јер пут се не види, заиста он и не постоји за недостојне, тужно ми је било гледати како си силом хтео те воде а дошла би ти сама за који дан само да си срце управио ка светлу и светости. Има знања која нису са ове Земље и не дају се олако, на послетку ћеш их добити, кад ти срце зацели и мир у духу завлада... "

Душан је помислио да је на трен у свом учитељу видео тог сада младог човека...али никада није био сигуран до краја јер учитељ је имао безвремен израз лица и дугу белу браду.

Цар Срба је владао успешно и врло али немир му је растао годинама јер је љута битка у срца вриштала без прекида. Док једног дана када је био слаб, не увидеше два црна жреца за прилику. То је био крај и смрт Србског цара. Сушт његова није страдала али је отишла у куће лечења са оне стране познатог.

Убрзо је Вилиндар уклоњен из видног света. Један од последњих путника сред њега је видео једног старца беле браде, високог безвремено младо старог Вилин посланика и човека безвремено младог који су стајали и мирно гледали залазак Сунца док је водоскок пунио кристалне посуде испод. Светло се преламало у прелепим ваграма, дан је мирисао на смолу Кедрова и росу тог јутра. Путник махну руком тројици, они одмахнуше, насмејаше се и нестадоше. Путник се поклони и изрече благодар. Затим се окрену и оде ка мору где га је чекала лађа.  Није отишао где је требало већ у правцу истока, у далеко море црно и потом даље ка северној земљи али не пре него ће послати поруку Душановом писару кога је овај волео као сина. Само две речи-Свршено је.

Писар то прими у позној старости и убележи у књигу Србских Царева.  Она заједно са осталим непроцењивим благом оде у тајне ризнице које после запечати Деспот Стефан...један од последњих владара Срба који је знао о путу Златоправа.

Пут није затворен али ни отворен. Зависи од духа и срца свакога ко би њим да пође. Није он пут само владара него сваког оног ко би да буде Човек.





Friday, April 12, 2019

Човек Творац је Творац који је Човек






Уздигни ноту у себи и ван себе.

Крени из основног осећаја изворног звука сред суштине срца. Прво нека буде звук кроз унутрашње биће а потом нека изађе. Посматрај шта се дешава. Звук је алат стварања васељене.

Свемир је створен звуком.

 Титраји сфера или музика сфера је одјек дубоког стварања Свемира. Када уђеш у сагласје (резонанцу) са звуком срца онда пусти нек те запис у крви води који потом звук да ослободиш. Да, да ослободиш јер је заборављен и закључан иза многих врата у теби.

Не часи часа.

 Када та два звука ослободиш онда иде трећи на вишој стварности. Кроз њу гледаш оком духа унутарњег вида. Он се неће чути ушима али бићем да. Нека чујно буде основа а нечујно грађевина. Гради кристалом знања у себи.

Призма светлосна је у твом бићу. Нека ти светлост унутарња говори сликама и тоновима и осећајима шта ћеш урадити. Смири ум потпуно. Диши мирно. Отвори сребрна врата увида. Када их прођеш, подигни својим рукама себе који спаваш и нежно се стави у свој ум. Тада је он космички.

Не отварај уста да ишта изговориш. Говори суштом - својим језиком пра рода. Стварај и све бележи у кристале који лебде око тебе. Врати се у свој ум и тело иако га ниси напуштао јер се ниси бавио никаквом техником ничега. Оно што си урадио је чиста свест. Дар.

Дар и ти постаје једно. Дар и ја смо једно. Дарија. Космичко име дато родом нашим некада давно. Чиста свест и чисто стварање. Дарија је у чистој свести сада. Види је свако ко веда. Она је ту али и није.

Никада не користи никакве пречице јер преко прече наоколо ближе је стара мудрост. Ко хоће пречицу, наћи ће је - до изласка из свести и налажења ничега. Не буни се, то није смислио нико други до твоја свест давно пре схватљивог времена.

 Не иди у шуму због очекивања. Иди због даривања. Не слушај поток бистри гладним срцем већ срцем детета које се диви.

 Звезда звана Сунце или Јарило сјакти те сјакти без питања тебе за мишљење. Али ипак иако те не зарезује ни два посто, даје ти живот...

 Схвати величанство овога.

 Свест је све а нарочито када схвати да воли. Онда је на врхунцу безкрајном своје моћи. Затвори очи пред сан, не у сну. Не у кревету. И онда их отвори када уђеш у сан. Освести и осветли све. Исучи мач свој који ти дух искова од живог огња, посвети га истином - да увек сече лаж, правдом - да не науди никоме а пресуди свакоме ко човек није и љубављу - да зна разлику, да види и сјакти.

Освести и осветли све.


Friday, March 22, 2019

Око Соколово и Вид Орла




Ко је свестан, осетио је. Тиха вода брег рони.






Погледао Соко тица чистим видом својим оком
 и видео сад дубоко, све што бива под небесјем.

 Те позвао песмом на висини 
Орла светог рода краља, да заједно сагледају. Кроза срца свег што хода дал је човек или злоба. Кроз тмину и помрчину црних руку гар велова.

 Жар'ли негде искра животница 
сред Србља под небеском капом целом.
 Погледали - закликтали! 

 Нит' је хладна нити угаснула! Већ је она свесно утихнула. У трен вечни смирај нашла, да сагледа величину и разуме позадину свег' што род звездани сада дави. 

 Мир вечити у трену без трена. 

 Ван времена и спознаја сваког који светла нема. Бљесну искра сред свег рода Звезданога!
 Те разгори ватре свете, те помаче мреже клете!

 Јара ватре пламена живота разигра се сред лепота, свих сад срца Звездорода, свега Србља које земљом хода! Раса света зове јасно! 

 Све што није а хтеде да јесте - запали се живот-пламом... Нечист плану и све тамно сажеже се свуд на јави и отправи црној јами.  Јара Јари, Род се слави, песма наде запева се. Ода једна расна света одјекује васељеном. 

 Све то виде Соко тица и Орао род му свети. 
Како расте и долази сред свих који живе свето. Време дође, на висини песма!

 Неко чу кликтаје и уклони очи уплашене. Засјакташе бљеском древним друге очи васељене. Очи свих што носе жар живота.


Sunday, March 10, 2019

Живи, види, буди!





Није лако прогледати код очију. Али без увида и вида нема ни живота сушта. Ко види, нема страха. Ко се не страши у славу Рода све чини. 
Зато ако ти око не види, опери га водом истине. 
Пећи ће. Болеће те до саме душе. Изјешће те изнутра незнани противник док не осетиш да се растајеш од живота. Да...умиреш...да би се коначно родио. Прави човек а не нешто.

На крају схваташ да су фантоми само то и били...фантоми у твом уму. Невидљиви противници који су носили сто и једно лице за тебе да ти никада не би живео. Да би се плашио да дишеш. 

Сада је време када свесно убијаш све што је у теби а против живота и радости и истине. Не чекај. Живи и делај!




Погледај... 

 Прогледај очима духа које виде све. 
Није лако бити прикован тамом - не. 
 А све због жеље ил' воље срца да ври крвца!
 Да песма постане светли кон! 

 За кон! 
За кон!

 Кличу деца ко Орлови са небеса. Ми смо за кон небески сред земљице драге. Обрисасмо тамне мрље прошлих дана. Погледали и схватили...Љубав а не Тама!

То је извор свег живота... то је избор свих лепота, то је нашем срцу живодраг. То је гром у десници и муња у левици. То је моћ коју јавише сви песници што видеше живе ватре плам. 

 Слава Роду! Истина и Прав кроје кон небески, доносе мир и љубав свој деци... Јер Кон постаје Закон.

 Звездани закон рода свог. Прекаљен ватром Звезда.
 Дарован суштом истином.    



Tuesday, February 26, 2019

Време је!





Сварожића пуна кућа
где је душа та што сјакти!

Не небу се заратило
гром до грома духове пресеца.

Подно јужне косе стар планине
пробуди се извор воде свете.

Игром мисли песме вечне
печат стави једно дете.

Судбина је престала да дише
све је тихо и мисли све тише.

Рана зора свиће рујна
и буди се вечна младост.

Разазна се истина и јара
сред човека искра Божјег дара.

                Време је!








Friday, February 22, 2019

Две Србије

Приметити јасну разлику и небеску победу нашег рода! Србија као држава и нација је ужасна, покварена творевина, комунистичка ала умивена, азил за криминал и зло сваке врсте. И треба да пропадне и нестане.

 Нека буде!

 Срби као народ и род су потпуно друго нешто. Да нема правих Срба не би ни планета постојала, најближи пример је Тесла, ко иоле зна више о њему и његовом стварном раду, разумеће одмах. Србија држава и нација - то је паразитски ентитет над народом Срба. Наизглед исто али није. Ускоро долази небеска Србија да врати ствари на своје место. Ко зна о чему говорим - разумеће.

 У песми о Лазару где он бива стављен пред избор коме ће се приволети царству је одлучена судбина нашег рода. Сликовито је представљено следеће: Изабери ти који си сада изабран на чело народа ради ослобођења. Одлучи где ће ићи колективни избор рода. Да ли ће стремити материјалном и временом изгубити себе или ће стремити суштинском духовном и спасти себе? Можда неко и даље не разуме дилему дилема. Ко не зна избор је лак. Ко зна избор је тежак. Лазар је изабрао небеску славу за род. Зашто? Зато што је знао да небеско у ствари значи постојање на вишем нивоу живота, постојање на нивоу који ће довести до стварања живота у будућности. То је било свесно закопавање семена у земљу да би оно родило кад треба. То је видљиво умирање јер семе одлази у хладно, мрачно место. Нема никога около и да би се пробило мора да иде против свега. Мора да изађе из себе и да пробивши опну искорачи у стварање новог пута и дрвета. Нема другог начина.

Лазар је то увидео и знао.

Зато што је Лазар као и Душан пре њега био научен знању у Вилиндару. Знао је ко смо. Одакле смо и какве су улоге наше у блиставој будућности планете. Да Он није изабрао небо, не би ни Никола дошао у будућности, да Тесла није дошао, не би се осветлио свет и планета. Све земаљско што је створио је 1% онога шта је он дао Свету а да се јавност не обавештава о томе. Али иако је Лазар изабрао мудро и из становишта знања, свако бира за себе такође јер је време дошло.

 Коме ћеш се приволети царству?

Две Србије стоје наспрам себе.
Једна лаје друга пева.
Две Србије и два света цела
који носе своје ореоле.

Краљевски Орао кликће сред висина,
неста таме, оде измаглина!
Род се свети посвети и сети
ко је, шта је, из којих је истина!