Thursday, June 13, 2019

Запарложена њива



Узео човек један имање од другог силом. Купио много коња и волова да оре и ради и вуче касније плодове тог имања. Уложио много. Платио најамника пуно. Сви радили са једним циљем. Време дошло за жетву и силник се смешкао себи у браду. Родила њива. Дала земљица рода богато.

Све се покупило, ставило у кола и превезло у амбаре. Продао све силник и узео злато. И тако наредних 20 година. Злата пуни сефови, дукат до дуката. Осилио се још више у тих 20 година и приграбио још земље. У једном тренутку имао је 4000 дуката чистог злата, поред осталог. Богатство га још силнијим учинило. Почео да граби остала имања и стоку свима. Нико га није зауставио.

 Туга у лицима мудрих га гледаше док једног јутра не свану један диван дан а пре њега рујна зора. Силник не устаде из кревета. Ништа није помогло. Звали лекаре одасвуд. Ни трунке наде. Прогласио реч да ће сувим златом платити излечење. И платио је. Али га не доби. До последњег златника је дао. Слуге престаше да раде јер не беше плате више. Земља се запарложи...

 Прођоше године а силник поста сенка човека. Споро је ходао улицама и насељеним местима тражећи мир. Нико га више није ни познавао сем неких гласина о њему. Зарастао у браду и немар. Једног летњег дана је стао после неколико сати ходања, да се одмори у сенци Храстова поред једне велике ливаде пуне цвећа. Одморио се.

Гледао живот како буја ливадом и како се боје преливају таласајућим морем траве и цветова. Изгубљен у мислима није ни чуо младог човека како му приђе са малим дететом.

 "Да ли си жедан стари? Имам и јабука мало ако би се освежио."

 Није било одговора сем погледа росних очију. Препознао је у том младом човеку лик човека коме је отео њиву пре много година. Мислио је да не заслужује ништа од помоћи. Тишина... Млади човек га погледа и остави му две јабуке и воде и продужи даље са дететом.

 Старац добаци: "Ја сам твом оцу отео земљу! Не заслужујем ни залогај ове јабуке, ни гутљај ове воде!" "Ја сам отео...Ја сам..." Глас му се изгубио.

Није могао да говори од муке и бола. Млади човек му приђе. Његово дете му дода руку и стави његову шаку у своју малу.

 "Благодарим ти на свему. Ти си дакле узрок што се мој отац одселио одавде. Знаш, отишао је далеко одавде разочаран и тужан јер је мислио да је све готово. Али, после напорног рада и живота у другом месту, упознао је своју будућу жену и изродише мене и брата. Никада нам није лоше причао о никоме. Већ је једном споменуо да никада не би нашао жену свог живота и имао нас да му један човек није помогао. Сада знам да си то ти." - рече млади човек.

"Ја сам се овде вратио скоро са својим сином да му покажем где је његов деда одрастао и да осети ту лепоту. И ето срећем и тебе узрок наше среће"...

 Старац је занемео потпуно.

 После неколико минута је скупио снаге: "Али не разумеш, ја сам му отео наследство, садио, жњео, богатио се на његовом. Много сам се био обогатио али ме болест однела и све злато је пропало. Ја сам нико."



 Млади човек погледа у страну у дивне ливаде, воћњаке и шуму са стране. Уздахну мирно... "Благослови се крију у непознатим људима, местима и догађајима. На почетку често делују као казна и смрт. Као када семе испадне из топлог окружења воћке на дрвету и оде у црну земљу. Хладно му је. Нема светла. Само је. Плаче али нико не хаје. И онда се оно бори да изађе из свега тога. И једног дана постане велики Храст или Трешња или ова јабука што ти дадох..."

 Старац не одговори. Гледао је и он у предео око себе. "Жив био мудри млади човече" Млади човек је још мало гледао у даљину...затим се окренуо ка старцу... Старац је мирно лежао на трави. Његов дух је изашао... сахранили га у оближњем селу...


 А запарложена њива је дисала сада мирисима смиља, јабука, грожђа и нешто ближе шуми- мира... Син младог човека је упитао шта се то њима десило у претходних пар дана. Млади човек је само кратко уздахнуо и рекао..."Чудесни су путеви златоправа Творчевог, благодар је свуда али и нигде. Буди га достојан чистим срцем и бићем".

 Дечак климну главом, загризе воћку и потрча кроз ливаду да стигне мирисе и беле лептире... 


Thursday, June 6, 2019

Речи од Кристала светла




Пишем ти речима своје душе која чека на прозорима вечности јутро Сварога.

 Тако га зову неки из рода Светих а опет мудри га знају под именом другим...

 Зовем те неизмерно дуго а у даху једноме...ледено врелим погледом истине.

 Ти волиш изнад разума овога света и многих светова што у ниски сјакте васељенској.

 Ти си она која дише лепоту а шта је то до самог скривеног срца истине?

 Увек погледам у мисао твоју што у сверу светла извајана је...да видим смисао.

 Не...речи не могу да воле као дух... Чак ни срце само што живота изворе крије...

 А својим те обавијам, прожимам у дворима нашим од белог мермера...ван пролазног тихог времена...



 Одлазим.

 Враћам се.

 Вечно мирујем а СвеМиром путујем...
 Однео сам круну белу на врх древне горе Меру...род ме мој чека верно.




Saturday, June 1, 2019

Ватрено крштење

Ко се никад није пробудио као да никад није ни живео. Многе су покренуте намере да се Човек пробуди али ништа га неће пробудити до Ватре Свете.

Не постоји начин да једна душа и дух оживе ако нису покренути Искром Живота, Ватром Светом, Пламеном Неугаслим.

 Сва имена пишем великим словом да нагласим да то нема никакве везе са ватром коју може неко упалити у материјалном смислу. Црни Жреци су кроз целу прошлост стално умовали како да Ватру упале и да је подвргну својој мисли. Авај.

 Алхемија је настала као правац и наука скривених мудраца који жељаше да овладају Ватром. Справљали су све што су знали и тајне су добијали од духова таме. Ишли својим енергетским телима до највећих дубина астралних светова неби ли успели да добију знање како да створе Ватру и подвргну је себи.

 Авај!

 Али радост сваком живом!

 Ватра није ватра да се може упалити људским знањем или знањем разних светова по васељени. Ватра није ватра и не може се својатати нити контролисати. Ватра је Ватра Света. Свети Пламен Неугасли који је сред извора живота кога ми називамо Творцем, Богом, Свевишњим... Не постоје људски начини да се објасни Творац и неминовно му се приписује свакојаки људски атрибут, воља, понашање, изглед. Све је то у незнању чињено и у похлепи. Похлепи јер се хтело владати душама по свету и световима.

Хтело се и украсти Пламен Свети али ко год је пробао, на месту је спаљен до задњег атома. А опет Ватра Живота је ту. Дар је сваком коме је дарована. Неотуђива. Њен додир оживљава и даје смисао. Њена топлота кали и греје. Њена истина чисти вид да би се ведало. Даје увид несазнатљиве величине и могућност сазнања и разума сржи свега.

 Ватра Живота је дар Творца. Она је и данас разлог свих сукоба свуда. Сви су они маскирани у сукобе за ово или оно али срж свега је Неугасли Пламен као алат или енергија. Неугасли Пламен покреће све свете умове и срца који дају добробит Човечанству. Ако видиш да било ко било како чини сушто добро роду, човеку и Земљи и свему на њој, знај да ту живи једна Искра или две, Искра Ватре Живе. 










Ко се ватром никад окупао није,
 тај никада чистим срцем не бије.

 Ко се огњем радо не умива,
  тај никада човеком не бива.

 Ко ли воли огањ миловати,
тај се рашта знао и родити.

 Ко се ватром није никад обукао,
вечно себи голготу привукао.

 Дођи срцем и душом не часи,
те захвати прегршт ватре свете
 да с' умије лице твоје бело
да погледаш оком кроза чело.

 Па да СветоВидом сјакте очи твоје.
Да се виде све сад свете боје
јер кад видиш ти тад онда ведаш.

 Огањ гори! Ватра то је света.




Thursday, May 23, 2019

Човек који схвати да је жив









Ето тако...
 ...пре него што ћеш да се родиш неке две животне ћелије се нешто домунђавају те после споје и после девет месеци ето тебе на овом свету. Дају ти име.

Можда ти се не свиђа а можда си баш то хтео. Схватиш касније да имаш пол. Уче те да говориш а ти све знаш и пре тога али немаш воље да им то и саопштиш. Не схваташ како они тебе не разумеју...Али ово сазнање ти дође (ако и дође) после неколико деценија живота. И тако постанеш човек. Неко те зове Немац. Неко Рус. Неко Шпанац. Неко Грк, неко Американац. Неко Србин, Пољак. Француз...Кинез...Зимбабвеанац...Чађанин или Бразилац... изгледа на први поглед да зависи где си угледао свет.

Изгледа да зависи од географске одреднице шта ћеш бити и какав ће се програм укључити за тебе. И све то иде тако некако. Ти живиш те неке улоге а душа те твоја гледа из неке своје перспективе. Гледа те и смешка се а ти...

Ти то не видиш. Тераш по своме или те терају. Радуцкаш, робујеш, пландујеш, крадуцкаш неке тамо као вредне папире а у ствари електронске бројке...али ни то није битно. И све је то у реду.

 И онда постаје проблем.

 Једног дана се пробудиш и осећаш се својим а ничијим. Осетио си себе а тада си видео да много одела носиш или си носио. И одједном крик у себи! Ја сам ја!

Нисам онај који ви мислите да јесам али и јесам онај који мислите да нисам!

 Ако се у својим схватањима живота сетим разлога "зашто", онда проналазим мир. Ако... Онда знам зашто све ово. Иначе грешка постаје вртешка. И оде све у непрекидно исто које се облачи у различито. И шта је онда боље? Да никад се не пробудиш и упознаш себе? Или да спознаш...

 Питаш се како долази до буђења душе. Знаћеш оног трена када се нађеш на животном дну, када мислиш да нема излаза, када ти све лађе потону, када си у безнађу... Тада ти душа твоја открива тајне, буди ти свест да се сетиш ко си ти заиста, да си храбар и племенит, прави ти ретроспективу, подсећање - свих твојих искустава у трену и тренутно ти покреће тело да устанеш и делаш! Пред највећима су највеће битке, зато се ваљда само изабрани и буде! Освести ко си, јер изабран јеси. Пусти љубав суштинску из себе и делај и онда гледај шта ће да се деси, храброшћу и славом до Творца се узнеси!

 Одговор је лична ствар, одговор себи шта ћеш изабрати. Лични печат твога духа и душе. Ако ти се незнање допада, слободно. Додуше, то те не ослобађа одговорности.

 И ето тако...

П.С.
Ток мисли када се отвори, донесе живе слике. Тако и овај спис је донео живе слике Душици Милосављевић и додала је један део који уклопих у запис. Заиста када живореч потече она призове још таквих и заједно се обелодани.






Thursday, May 16, 2019

Пој ми пој







Некада се мисли преплету и донесу негде давно сачувано сећање којег се не сећам. И све се зби да не знам како и зашто...али то не зна мој ум сада док дух и душа знају све. Они тихо шапну коју лепоту ил` реч и две и сећање се осветли кроз саму суштину. Донесе заборављену лепоту, истину...која надахне, испуни и да пламена живота.





Пој ми пој птицо ластавицо
кон по кон о звездо сјајницо
славуја оде животно чедне
пој ми пој здравља речи вредне.

Утихнућу зором раном
кад мириси ливаде донесу предах
и гледаћу ка пољу каћуна
где једном давно тебе угледах.

Брезе ми снују на јави смело
сете ме на твоје косе и врело
са којег си појила срне нежне
и жуто планинско биље свеже...

Пој ми пој...






Monday, May 6, 2019

За ватру живота воља је смела!





Мир. Можда сан или два. Можда ништа. Јутро сване и ти се бавиш свим оним што смера твоје срце данас. Да ли је баш тако увек? Да ли живиш свој живот или наручене свакодневне појаве које називамо животом? Да ли пијеш јутарњу кафу у миру зато јер уживаш у мирису и укусу или ти она служи за брзо дејство кофеина да се расаниш док јуриш да се спремиш за посао и одјуриш хаотичном дану?

 Нема човека нити бића које искуси живот а да се једном не запита зашто. Који је разлог зашто баш ЈА живим. Да ли је то због нечега невидљивог у ланцу догађаја наметнутих системом или...? Превише је људи који живе у страху од нечега или некога и кад их питаш зашто, нема одговора једног нити јасног. Искрено запитајте себе и своје срце, зашто ја живим.

 Да ли је то страх од посла или губљења истог, немаштине, одржавања стандарда, због тога што тако треба, због тога што су родитељи нам рекли да је то једини пут успеха, због система који страховладом заводи ред због, жене која те уцењује љубављу, због мушкарца који те не вреднује као особу и жену, због парчета хлеба у старости, због религије, због партије, због лажне историје, због осећаја надмоћи лажног, због уверености да је неко ту да те убије, због на крају крајева тамних менталних паразита који те нападају док ти покушаваш да живиш???

 Листа је подугачка. И надасве лична.

 Али оно што је изнад свега си ти човече! Све је то споља а ти си онај који јеси, изнутра. Да ли мислиш да је величанственост живота и свемира играла свој плес да би се ти родио на овој планети само да би ти сутра се уплашио мрачног створа који би над тобом да паразитира? Погледај у себе и види ватру живота која те греје.

Крикни и преузми вољу своју назад! Ти живиш зато што то хоћеш. Ја живим зато што волим и бирам да у сваком смислу лепоту донесем и искусим. Није ме брига шта мисле тамни. Није јер не живим за њихове потребе. Нити њихове мисли. Нити њихову вољу.

 Шта ће тамни да мисле је њихова ствар јер ја живим зато што хоћу, не зато што они хоће. Не у страху од њих. Човече, сети се себе. Сети се искре живота у себи и живи. Ако паднеш, устани. Ако волиш, воли без страха шта ће неко рећи јер волиш зато што си изабрао да волиш јер ако нема Љубави у животу, нема ни живота а ако је има, чудеса златоправа се указују свакодневно.

 Страху страх, животу живот, Љубави Љубав.


                               За ватру живота!


Сјаје се у даљини Сунца зраци
 очи сјакте исконским пламом 
 у духу мир - у души слава
 срце бије снагом златоправа! 

 Мисли ко бисери у ниски светле 
у једну живу сферу се стапају
 стихоречје израња из магле свести...
 живореч звук ствара смело...

 И све је цело!

 И све се у једном тону уздиже
да своју слику у миру свије
 и свете сиђиле у етру печати... 
 Нека буде што било није!

 Све што ми мисао хоће сада
 и дух што смера ватром живота
 чиним у моћи свелепоте 
 због Љубави Божјег дара.

 Ја не марим шта сни мрак сам 
нити страхом чиним своја дела
 Ја живим за свој живот сав, 
за ватру живота воља је смела!



Friday, April 26, 2019

Пут Златоправа




Нигде стајало није узвишеније име човека који живи него онда када је он био на путу Златоправа. Путу свих путева и стази вечности. Не постоје записи о том путу али и постоје. Тако то бива са свим знањима које су више природе.

Некада сред Вилиндара је био водоскок који је означавао извор живота. То није била вода која подмлађује или лечи, не. Али је било случајева да су неки окусивши њене светлуцаве капи са цветова на које су попадале као роса изјутра - чудесно прогледали поред очињег вида. Нико није знао зашто. Неки су потом пробали да пију те воде али се ништа није дешавало. Пробало се и са тих цветова и лишћа, залуд. Постоји и предање да је Душан хтео пошто пото однети те воде али му се није дало јер је свака боца док је он спавао бивала празна ујутру. Потоњи Цар Срба се чудио томе а некад и срдио, авај.



Једном је Душан шетао близу те воде која је у слаповима поскакивала и понешен својим мислима је једва ишта примећивао около. Без његовог знања је ту седео један старац који дође тихо пре неколико дана. Он га је виђао али није се питао ко је он, то није ни било битно. Све до трена када се усред Душанове шетње десило чудо испред његових очију. Старац је био увек близу водоскока али никада не преблизу. Одједном је смело устао, пришао и пруживши дланове сачекао да вода надође сред њих. Са сјајем у очима погледа навише, изговори нешто и попи. Пред Душановим очима се деси нешто што до тада у свом овоземаљском животу није видео, лице старца се поче мењати и добијати младалачки израз, цео се човек промени за врло кратко време. Још једном погледа навише и изрече гласно и полако -  ЈАРА - ПРАВ - У ВЕД - САМ - И ВИД - ЗНАМ - БИО - ЈЕСАМ - БИЋУ.

Лаганим кораком крену према библиотеци Вилиндарској док је то све нетремице гледао будући Цар Срба. У међувремену неколико њих који то посведочише наставише даље са својим пословима. Једино Душану нешто није дало мира. Ноћима није спавао мислећи само о ономе шта је видео. Није причао нисаким већ се повукао у себе. Када је потом први пут узео те воде у боцу, она је нестала сутра. Поновио је то двадесет пута. Сваки пут воде ујутру није било, само празне боце. Никоме се није усудио говорити о томе али су га мудри пратили погледом док је нервозно шетао поред водоскока.

На крају се помирио са тим необичним дешавањима. Наставио је своју обуку и све је изгледало одлично јер је брзо усвајао знања. Један од учитеља који је био њему додељен је све то пратио из више сфере и видео олују која бесни у срцу Душановом и како се он силно борио са њом. Одолевао је.

На послетку, дође дан када је било време његово. Отишао је и убрзо се почеше дешавати ствари које доведоше да је крунисан за Цара. Често му се мисли враћаше до ових искустава а највише ка старцу који то више није био. Мислима је разговарао са својим учитељем и коначно га је једном питао за све то... Учитељ му није ништа објаснио како се овај надао. Само једну дугу реченицу ил` две.

"Сине мој, постоји пут којим се ових година и векова ређе иде, пут Златоправа, пут ка свету Богова, светлих суштастава које обитавају у највишим световима скривеним људима али откривеним човеку, пут који изравна води до самог Творца свега, извора Живота. Ова вода је пут ка путу и она сама одлучује заједно са искрама ватре живе коме ће дати ожив - подстицај ка путу, јер пут се не види, заиста он и не постоји за недостојне, тужно ми је било гледати како си силом хтео те воде а дошла би ти сама за који дан само да си срце управио ка светлу и светости. Има знања која нису са ове Земље и не дају се олако, на послетку ћеш их добити, кад ти срце зацели и мир у духу завлада... "

Душан је помислио да је на трен у свом учитељу видео тог сада младог човека...али никада није био сигуран до краја јер учитељ је имао безвремен израз лица и дугу белу браду.

Цар Срба је владао успешно и врло али немир му је растао годинама јер је љута битка у срца вриштала без прекида. Док једног дана када је био слаб, не увидеше два црна жреца за прилику. То је био крај и смрт Србског цара. Сушт његова није страдала али је отишла у куће лечења са оне стране познатог.

Убрзо је Вилиндар уклоњен из видног света. Један од последњих путника сред њега је видео једног старца беле браде, високог безвремено младо старог Вилин посланика и човека безвремено младог који су стајали и мирно гледали залазак Сунца док је водоскок пунио кристалне посуде испод. Светло се преламало у прелепим ваграма, дан је мирисао на смолу Кедрова и росу тог јутра. Путник махну руком тројици, они одмахнуше, насмејаше се и нестадоше. Путник се поклони и изрече благодар. Затим се окрену и оде ка мору где га је чекала лађа.  Није отишао где је требало већ у правцу истока, у далеко море црно и потом даље ка северној земљи али не пре него ће послати поруку Душановом писару кога је овај волео као сина. Само две речи-Свршено је.

Писар то прими у позној старости и убележи у књигу Србских Царева.  Она заједно са осталим непроцењивим благом оде у тајне ризнице које после запечати Деспот Стефан...један од последњих владара Срба који је знао о путу Златоправа.

Пут није затворен али ни отворен. Зависи од духа и срца свакога ко би њим да пође. Није он пут само владара него сваког оног ко би да буде Човек.





Friday, April 12, 2019

Човек Творац је Творац који је Човек






Уздигни ноту у себи и ван себе.

Крени из основног осећаја изворног звука сред суштине срца. Прво нека буде звук кроз унутрашње биће а потом нека изађе. Посматрај шта се дешава. Звук је алат стварања васељене.

Свемир је створен звуком.

 Титраји сфера или музика сфера је одјек дубоког стварања Свемира. Када уђеш у сагласје (резонанцу) са звуком срца онда пусти нек те запис у крви води који потом звук да ослободиш. Да, да ослободиш јер је заборављен и закључан иза многих врата у теби.

Не часи часа.

 Када та два звука ослободиш онда иде трећи на вишој стварности. Кроз њу гледаш оком духа унутарњег вида. Он се неће чути ушима али бићем да. Нека чујно буде основа а нечујно грађевина. Гради кристалом знања у себи.

Призма светлосна је у твом бићу. Нека ти светлост унутарња говори сликама и тоновима и осећајима шта ћеш урадити. Смири ум потпуно. Диши мирно. Отвори сребрна врата увида. Када их прођеш, подигни својим рукама себе који спаваш и нежно се стави у свој ум. Тада је он космички.

Не отварај уста да ишта изговориш. Говори суштом - својим језиком пра рода. Стварај и све бележи у кристале који лебде око тебе. Врати се у свој ум и тело иако га ниси напуштао јер се ниси бавио никаквом техником ничега. Оно што си урадио је чиста свест. Дар.

Дар и ти постаје једно. Дар и ја смо једно. Дарија. Космичко име дато родом нашим некада давно. Чиста свест и чисто стварање. Дарија је у чистој свести сада. Види је свако ко веда. Она је ту али и није.

Никада не користи никакве пречице јер преко прече наоколо ближе је стара мудрост. Ко хоће пречицу, наћи ће је - до изласка из свести и налажења ничега. Не буни се, то није смислио нико други до твоја свест давно пре схватљивог времена.

 Не иди у шуму због очекивања. Иди због даривања. Не слушај поток бистри гладним срцем већ срцем детета које се диви.

 Звезда звана Сунце или Јарило сјакти те сјакти без питања тебе за мишљење. Али ипак иако те не зарезује ни два посто, даје ти живот...

 Схвати величанство овога.

 Свест је све а нарочито када схвати да воли. Онда је на врхунцу безкрајном своје моћи. Затвори очи пред сан, не у сну. Не у кревету. И онда их отвори када уђеш у сан. Освести и осветли све. Исучи мач свој који ти дух искова од живог огња, посвети га истином - да увек сече лаж, правдом - да не науди никоме а пресуди свакоме ко човек није и љубављу - да зна разлику, да види и сјакти.

Освести и осветли све.


Friday, March 22, 2019

Око Соколово и Вид Орла




Ко је свестан, осетио је. Тиха вода брег рони.






Погледао Соко тица чистим видом својим оком
 и видео сад дубоко, све што бива под небесјем.

 Те позвао песмом на висини 
Орла светог рода краља, да заједно сагледају. Кроза срца свег што хода дал је човек или злоба. Кроз тмину и помрчину црних руку гар велова.

 Жар'ли негде искра животница 
сред Србља под небеском капом целом.
 Погледали - закликтали! 

 Нит' је хладна нити угаснула! Већ је она свесно утихнула. У трен вечни смирај нашла, да сагледа величину и разуме позадину свег' што род звездани сада дави. 

 Мир вечити у трену без трена. 

 Ван времена и спознаја сваког који светла нема. Бљесну искра сред свег рода Звезданога!
 Те разгори ватре свете, те помаче мреже клете!

 Јара ватре пламена живота разигра се сред лепота, свих сад срца Звездорода, свега Србља које земљом хода! Раса света зове јасно! 

 Све што није а хтеде да јесте - запали се живот-пламом... Нечист плану и све тамно сажеже се свуд на јави и отправи црној јами.  Јара Јари, Род се слави, песма наде запева се. Ода једна расна света одјекује васељеном. 

 Све то виде Соко тица и Орао род му свети. 
Како расте и долази сред свих који живе свето. Време дође, на висини песма!

 Неко чу кликтаје и уклони очи уплашене. Засјакташе бљеском древним друге очи васељене. Очи свих што носе жар живота.


Sunday, March 10, 2019

Живи, види, буди!





Није лако прогледати код очију. Али без увида и вида нема ни живота сушта. Ко види, нема страха. Ко се не страши у славу Рода све чини. 
Зато ако ти око не види, опери га водом истине. 
Пећи ће. Болеће те до саме душе. Изјешће те изнутра незнани противник док не осетиш да се растајеш од живота. Да...умиреш...да би се коначно родио. Прави човек а не нешто.

На крају схваташ да су фантоми само то и били...фантоми у твом уму. Невидљиви противници који су носили сто и једно лице за тебе да ти никада не би живео. Да би се плашио да дишеш. 

Сада је време када свесно убијаш све што је у теби а против живота и радости и истине. Не чекај. Живи и делај!




Погледај... 

 Прогледај очима духа које виде све. 
Није лако бити прикован тамом - не. 
 А све због жеље ил' воље срца да ври крвца!
 Да песма постане светли кон! 

 За кон! 
За кон!

 Кличу деца ко Орлови са небеса. Ми смо за кон небески сред земљице драге. Обрисасмо тамне мрље прошлих дана. Погледали и схватили...Љубав а не Тама!

То је извор свег живота... то је избор свих лепота, то је нашем срцу живодраг. То је гром у десници и муња у левици. То је моћ коју јавише сви песници што видеше живе ватре плам. 

 Слава Роду! Истина и Прав кроје кон небески, доносе мир и љубав свој деци... Јер Кон постаје Закон.

 Звездани закон рода свог. Прекаљен ватром Звезда.
 Дарован суштом истином.    



Tuesday, February 26, 2019

Време је!





Сварожића пуна кућа
где је душа та што сјакти!

Не небу се заратило
гром до грома духове пресеца.

Подно јужне косе стар планине
пробуди се извор воде свете.

Игром мисли песме вечне
печат стави једно дете.

Судбина је престала да дише
све је тихо и мисли све тише.

Рана зора свиће рујна
и буди се вечна младост.

Разазна се истина и јара
сред човека искра Божјег дара.

                Време је!








Friday, February 22, 2019

Две Србије

Приметити јасну разлику и небеску победу нашег рода! Србија као држава и нација је ужасна, покварена творевина, комунистичка ала умивена, азил за криминал и зло сваке врсте. И треба да пропадне и нестане.

 Нека буде!

 Срби као народ и род су потпуно друго нешто. Да нема правих Срба не би ни планета постојала, најближи пример је Тесла, ко иоле зна више о њему и његовом стварном раду, разумеће одмах. Србија држава и нација - то је паразитски ентитет над народом Срба. Наизглед исто али није. Ускоро долази небеска Србија да врати ствари на своје место. Ко зна о чему говорим - разумеће.

 У песми о Лазару где он бива стављен пред избор коме ће се приволети царству је одлучена судбина нашег рода. Сликовито је представљено следеће: Изабери ти који си сада изабран на чело народа ради ослобођења. Одлучи где ће ићи колективни избор рода. Да ли ће стремити материјалном и временом изгубити себе или ће стремити суштинском духовном и спасти себе? Можда неко и даље не разуме дилему дилема. Ко не зна избор је лак. Ко зна избор је тежак. Лазар је изабрао небеску славу за род. Зашто? Зато што је знао да небеско у ствари значи постојање на вишем нивоу живота, постојање на нивоу који ће довести до стварања живота у будућности. То је било свесно закопавање семена у земљу да би оно родило кад треба. То је видљиво умирање јер семе одлази у хладно, мрачно место. Нема никога около и да би се пробило мора да иде против свега. Мора да изађе из себе и да пробивши опну искорачи у стварање новог пута и дрвета. Нема другог начина.

Лазар је то увидео и знао.

Зато што је Лазар као и Душан пре њега био научен знању у Вилиндару. Знао је ко смо. Одакле смо и какве су улоге наше у блиставој будућности планете. Да Он није изабрао небо, не би ни Никола дошао у будућности, да Тесла није дошао, не би се осветлио свет и планета. Све земаљско што је створио је 1% онога шта је он дао Свету а да се јавност не обавештава о томе. Али иако је Лазар изабрао мудро и из становишта знања, свако бира за себе такође јер је време дошло.

 Коме ћеш се приволети царству?

Две Србије стоје наспрам себе.
Једна лаје друга пева.
Две Србије и два света цела
који носе своје ореоле.

Краљевски Орао кликће сред висина,
неста таме, оде измаглина!
Род се свети посвети и сети
ко је, шта је, из којих је истина!



Thursday, February 14, 2019

Арион




Арионске куле бљескају се бело
Небу под облаке узрасле су смело 
рукама и знањем светог рода звезда. 

Златно бели мермер и кристално плава,
 вагре јасно светле сред висина док стегови играју попут вила међ дрвећем смело. 

Све је бело, белином што оку тамном смета кристал сваки град у себи носи
 да обасја путе рода света. 

Ван схватања покореног ума
 бродовље од стакла живог језди... 
Пространствима Сварге живописне. 

Избор сваког јесте свети 
да знање живота Звезданога Рода
 пронесе и посвети...

 Где год да им мисао радосно полети... 

Арионе, Арионе!
 У слави си песмом живом 
ишао и племенио.

 Сред тебе су све те оне,
 диве светла, чаробнице мајке, 
које сеју траг живота, зелене им очи сјајне.

 И васцели свети човек, 
са твојих је кула у одбрану и заштиту свега живог вечно стао.

 Реч живота изрекао, 
моћи руком покренуо
 кристал ватру запалио.

 Арионе сјактиш расно!
 Јарила се твоја у сребрном пламу она 
окрећу у колу светом. 

Сребросјајем одскакује
 вода света као мисли
 сред извора свег живота. 

Арионе, Арионе!
 Сред тебе нам сушт и душа 
пребива у величанству.

 У оку се сваком сјајном крију тајне вечне ватре 
сива плава и зелена, ватрена и црвена
 Сребрна и рујно плава крију знања злато права. 

Светлописом звездописом посред срца целог рода - Слава, Слава, Слава! 


Saturday, January 26, 2019

Вилиндар






Кад ти нешто Вилин Род дарива,
сред недара срце тад заигра.
душе ватре тајне оно зна.

Мед векова изгубљеним тмином
беше кућа славна - Србском роду дарована!
Кућа мудре речи, истине и знања.

У њој одри и одаје кристала...
Бели мермер Јару Сунца бљеска
водоскоци воде живе плешу.

У сред врта сваких дванаест лета,
дивот - бело дрво знања цвета
и разуму сваком пуни пехар.

Спремају се барке у сутоне жарке.
Оне броде кроз Вилине воде
из Белога Града Небескога.

Хитро плове мору великоме
при обали на видику оне
дому своме сјају звезданоме!

Вилиндару дару Вилинскоме!
Где столују Србљи с' оне стране
који суштом - песму Творца поје.




Речи ове лирске песме говоре о нечему јединственом у нашем Роду. Нечему што нам повезује све нити узвишености а нажалост заборављено је и претворено у нешто сасвим друго.
Давно, десио се јединствен случај. Вилински народ је даривао Србском народу кућу знања за све будуће нараштаје. Срби као народ Звезда су волели Вилински народ и негде у заборављеним почецима Човека у свемиру ова два рода су се занавек побратимила. Заједно су и дошли на ову планету у једном заборављеном добу. Током векова два народа су једни од других учили небеске истине и знања која превазилазе разум.



Када су наступила мрачна времена и кад их је и на Земљи стигао Тамни Непријатељ, ратови опстанка су започели и много тога је изгубљено у вихору пламеном. Једна од последњих кућа знања коју остави Вилин Род Србима је кућа белог знања. Она је била велика библиотека са артефактима, књигама, кристалима, технологијом донешеном са Звезда. Сваки Србски владар је у одређено доба долазио ту сам и бивао годину дана подучаван о тајним знањима очувања рода и свега. Ту се годину дана потпуно посвећивао учењу. Кућа је подигнута на једној гори коју данас зову Света Гора. Била је споља од белог дрвета украшена белим мермерним детаљима и плочама. Заштита је била око ње непрекидно. Енергетски штит је био свуда около и за непозване у њу она није ни постојала. Нису је могли ни видети ни опазити. Временом су почеле легенде о њој и почела је бити описивана у песмама као узвишено место Србских краљева.

Повезаност нашег Рода са Вилинским родом је веза живе природе несхватљиве многима. У нашим епским песмама Марко Краљевић има Вилу посестриму која му помаже. Много има искустава из народа чак и данас која говоре о сусретима Срба са Вилинским Родом.

Лично знам такве људе.

Такође један од наших чувених истраживача Ђорђе Марковић Кодер је један од последњих који су скупљали све везано за Вилин Род и Србе. О њему је писао и наш врли песник Драган Симовић, о тајинству знања Срба и Вилинског рода. Вилин кућа која је дарована Србима ради очувања свега лепог и светог у тешким временима која су била испред прага тада, је била последње велико уточиште.

Све до пада Смедерева у њу су одлазили владари Срба и краљеви ради поуке. Међутим до пада Смедерева, већ неколико векова је почео процес скривања те куће. И када је Смедерево пало, она је нестала из видокруга овога света. У њеној близини је подигнут манастир још вековима пре тога. Цар Душан је последњи који је боравио у њој годину дана.




У народној песми је она названа Вилиндар бјели. А ми је знамо данас као Хиландар. Хиландар није та кућа, он је саграђен у непосредној близини и видику те куће. У њему су одседали сви који су бивали посвећеници те куће. Временом како је тама све више доносила незнања, манастир и црква је било све што се могло видети, обични људи више нису могли ни очима видети кућу белог знања- Вилиндар. Све што су могли видети је Хиландар. И данас у Хиландару постоје скривене одаје у којима се чувају неке књиге Вилинског Рода, неки кристали и артефакти. Међутим то се скрива најстроже од јавности и тачно место те одаје је познато само двојици монаха које тајну преносе пре смрти. Ко су ти монаси не зна ни сам Патријарх, ни Србски ни Руски ни било који који је икада долазио у Хиландар. Они нису достојни тог знања јер су се усмерили свету а окренули од истинских знања и мудрости Звезданог Рода Срба и Вилењака. Свако ко је и данас био у Хиландару је говорио о посебности тог места. Како и не би јер и даље живи света енергија живота у белој кући знања и светој гори где је Вилиндар.

Иако потпуно другачије него првобитна намера му, то место чува за будуће нараштаје тајна знања Срба. Јер Звездани Род има своје време и трен. Постоји и разлог зашто је црква женама забранила да посећују то место. Свака жена која живи истину Србског рода, која је Ведуна знања, која је повезана са Природом и силама Свемира, која воли свој Србски род и која сија светлом ватром чистоте и љубави, одмах препозна скривене ствари Вилиндара. Повезана је одмах са Вилинским Родом и кућом белог знања. Те може учинити огромне ствари за бољитак рода. Није ни чудо зашто су одмах женама забранили пре много векова да уопште и кроче ногом на то тле. Време је дошло да се у Роду пробуде знања која требају сада. Сваки Србин и Србкиња Звезданог Рода ће осетити у себи ово. Вилинским даром нама је дарована будућност. Вилиндар чека посвећене и њима ће се открити. Никоме другом не.

Арија се чује у срцима посвећених. Јар сјакти безсмртно. Песма ватре живота пламти.



Wednesday, January 9, 2019

Завет Небеских Срба






У магновењу, трену без времена, јасновиђење. Дух ми стајаше пред ван - временским призором. Двори светла и небројено Звездано јато, само што то бејаху живи пламенови златне и беле ватре. Обличја човечја, узвишена у слави како стоје пред престолом вечности, пред извором све свесности, пред самим животом, љубави, Творцем.
Дају безсмртни завет. Заклетву Белих Богова, Јерарха живе ватре. У вртлогу знамења пуном симбола живота, моћи и знања што се уздиже пред њима, овојница - спирала живота.
Сред њих она титра изнутра и кује звездани пут њихов.


Ори се Арија са њихових усана:



Рођењем бивам поново у Богу Бог ја.
Први и последњи који јесте и бива.
Род свој мишљу Сунчевом обасјавам
Јарило свето које живот даје мени је водиља.

Из света светог светла дођох рад
да разум и мир понесем у јав
да овенчам славом мој свети род
Творца знамен и сиђил носим у свод,
небески, земаљски и дом Прав-а.

Реч ми је света а и дело са њом.
Рука ми чврста правде искром.
Жар ми у очима и Јара Јарила!
Моћ Љубави Зора ми подарила.

Где год стопа ми тло додирне сада
ту оста запис ми рода - Слава!
Како у срцу ми ватра гори-једнота,
тако Јави доносим етар живота.

Раса и Род ми у крви сјакте!
Срб ми је име и очи ми пламте!

Тако ми извора свега живота!
Тако ми радости и свих лепота!
Тако ми песме што ствара!
Тако ми љубави сред недара!
Тако ми истине првога реда!
Тако ми знања Творца свега!

Ја Богом бивам и ведам.
Своју душу и сушт тами недам.
Рас слава и Сар слава!
Серб и Срб слава.

Аз- Ја- Ура!



Friday, January 4, 2019

Р А С програмирање





Од трена када отвориш очи и угледаш свет око себе почну са радом тајни и јавни програми обликовања људског бића. Ти јеси сада рођењем човек али још ти нико то не верује. Систем аутоматски креће да те обликује у нешто њему прихватљиво. Број.

 Р А З обличавање деловања паразитског ментално психо програма почиње од свесних мисли. Нека је свесна свака мисао. Нека се прати свака мисао да би постали свесни протока енергије кроз ум и њеног усмеравања. Енергију поред нас самих усмерава и страни чиниоц, програм или запис таме како да енергија тече кроз наш ум, да би изазвала стварање несвесних мисаоних образаца или сфера и тиме било изазвано шта год страни чиниоц хоће за своје потребе. Битка за ум почиње од свести. Ко почне споља, никада неће победити.

Политика, рат, сукоби, технике излечења, медитације, специјалне спиритуалне вежбе (никако духовне - схвати кодирање и преко израза) све то скупа на гомилу одвлачи пажњу и животну енергију духа и душе од стварног извора проблема. Он је у нашем уму и етеричним телима око нас. Шта мислите зашто их не видимо, та наша етерична тела и многе чудесне појаве сред нас? Зато што нам страни чиниоц, паразит испира мозак од рођења у телу и навикава нас на то ШТА да гледамо и примећујемо док једног дана мозак по аутоматизму не скрива све што нам није било дозвољено да приметимо од малена.

 Ипак наш светлосни звездани код је сачуван мудрошћу нашег Звезданог Рода у нама самима. Буди се усаображавањем истине, знања, мира, љубави сред енергије Прав-а и Слав-а у нашим генима. Време је да се родиш, о Човече! Време је да биваш јер те зове Дух беЗсмртни сред сушта свих суштастава.

 Ево одјекује кроз вечност и васељену позив твоје искре живота!


 Развиј Разум Радосно

 Расно Ради Раси Рајски Разоткриј Разобличи

 Расеј Раст Расе Разасуте Расвети Расеније Радње Рађене Рајно