Шта значи бити уметник?
Значи умети нешто.
Када неко нешто уме, то је одлично гледати и доживети а највише сфере уметности су у повезивању са духом и душом преко музике, сликања, писања, песама, вајања, клесања, прављења свега са смислом.
Уметност је наћи смисао и низвести га у дело.
Толкин је то дивно описао у "Магији Вилењака".
Они нису себе сматрали Магичним бићима нити су се бавили магијом онако како су на њих гледали људи и остали.
Вилењаци су били најсјајнији део човечанства. Нису бивали подложни болестима, нису умирали, могли су да се самоизлече брзо ако повреда није била фатална.
Пошто су имали склад духа и тела све што су радили је било уметност. Ако се ухвате заната, то изгледа као божански рад. Ако певају, као анђеоски, ако граде, незамисливи мајстори са дрветом и каменом свих врста. Могу да користе телепатију, виде у друге светове, виде кроз свет духа, осећају све, говоре језике са лакоћом, физички неуморни. Могу данима да трче или живе без хране.
Виде и чују много, ако се посвете борби и знању, нема бољих ратника, ако се посвете лечењу, нема бољих лекара и травара и енергетских балансера.
Шта год да пипну све тежи савршенству.
То је свима осталима изгледало као Магија.
А они су се томе чудили јер нису сматрали себе чаробњацима већ Живом Божијом Децом.
Децом која се напаја духом Творца. Која УМЕ. која су уметници у свему чега се лате.
Која знају да баратају са енергијама.
Шта је поента?
Да је све то Човечанска природа.
То је све део нас и треба га будити.
То је порука тог писанија Толкиновог.
Зна се да је Вилински свет део Срба и нашег искуства. Као и скоро свих Европских земаља.
Знам лично људе који су имали искуства са њима. Заувек су промењене особе. Ко једном додирне праву уметност њихову у свему, никада ни једна ћелија њиховог бића то не заборавља.
Они и даље живе на Земљи али скривени од погледа, себи су оградили своја имања и градове од нежељених ниских вибрација.
Како?
Лепо. Знају како. Није магија, Већ Магија Живота.
Ти који читаш сад, мислиш да је Равијојла само прича? Она је и даље ту. И све остале и сви остали Вилењаци као део нас.
Страшно је колико као људи незнамо. Колико се мртвило увукло.
Међутим на крају крајева боли нас ћоше. Ми ћемо радити и бити Они који јесмо. Жива деца Свевишњега.
Мрак и тама могу шта хоће али они се не питају. Ми се питамо јер ми имамо светло од Бога.
"Ко умије њему двије"
