Шта је највеће?
Бог.
Шта је најмање?
Бог.
Шта је најјаче?
Бог.
Шта је најслабије?
Бог...
И тако коло без краја. Између ових сазнања налазе се колажи патње и бола, радости и среће. И шта, или ко, је на крају или почетку тај Бог?
Ко успе да дефинише Све што јесте, што постоји и не постоји — тај зна шта је Бог.
А ко осети бар једном у животу срећу изван себе, радост изван радости, и сузу чистог светла... да лебди изнад земље, а по њој хода, да плаче, а смеје се, да је све и ништа у том једном трену ван времена —
То се никада не заборавља.
Тада си у Божјем загрљају, у магновењу. Сав трепериш јер непогрешиво знаш да је то — то. Да си додирнуо лице Бога. Цело твоје биће трепери узбуђено и на трен знаш све. Ти јеси све: звезда и зрно прашине, кап и океан, дух и тело, човек и Бог.
И за тај трен човек живи. Даје све. Све оставља.
За то не може душу продати, јер тај који га лаже и хушка на то, не може му дати Божанско искуство.
Ти тренуци које доживљаваш, те бисере које проналазиш кроз живот — скупљаш их у низ као огрлицу твоје душе. Бисери чистог звезданог светла. Све престаје када их поново осетиш и пронађеш.
Радост душе и духа — неизмерна је.
Али запамти: да би ти се отворили ти бисери вечности, мораш волети. Мораш дозволити да те Љубав води. То је тајна на светлу дана. Романтика нема везе са тим. Патетика исто. Религија тек нема везе са тим. Наука и људска стварања — такође.
Љубав је стање свести и основни мотив Универзума, Свемира.
Ако волиш — онда и постојиш.
Када ми се из духа излила ова реченица пре доста година, остала ми је као лични мото, позив, сазнање и крилатица:
„Воли, воли и види шта ће да се деси.“
Воли (буди у стању изворног мотива), воли (активно, верно и вредно то буди, чини, делај из тог мотива — чак и кад немани главу одсецаш), и онда види шта ће да се деси.
Онда посматрај како ти изазиваш Свемир да се обликује према теби.
Пази!
Не злоупотреби.
Иначе ћеш жив бити одран
Ватром Живота.
Не играј се космичким шибицама. Не играј се ватром — већ буди једно са њом.
И онда схватиш...