Thursday, November 21, 2019

Знање и моћ






Знање = моћ.
Човек у тишини прилази стубу и мрмља тихо. У рукама дарови његовом божанству. Тихо их оставља у подножју стуба, остаје неко време ту, погледа мало у небо и окрет нагли. Одлазак кући.

 Човек у тишини прилази слици и мрмља тихо. У рукама дарови његовом божанству. Тихо их оставља у подножју слике, остаје неко време ту, погледа на горе и поред нагли. Одлазак кући. Обојица раде исто. Обојица мисле да се моле божанству или Богу или богу. Мирно годинама све ово понављају у нади да ће се нешто десити, што траже. Ништа се не дешава. Деценијама. На крају њиховог телесног живота они одлазе са овог света разочарани или у најмању руку празни. А тако су покушавали дуго...тако су ревносно веровали и даровали. Молили и молили се. Ишли у храмове што под небом што од камена. Целе породице васпитавали у оквиру својих веровања. И... Ништа.

 Поврх свега што су урадили и огромног труда исказаног они нису имали најважније - знање. Знање о томе шта то они уопште раде. Шта се дешава иза свега тога, зашто и како. Знање је моћ. Моћ која даје снагу да се води смисаон живот, да се своја стаза ствара и доживљава све. Моћ која обогаћује сва искуства и на крају дарива слободу. Та моћ је углавном међу скоро свима нестала. Заборављена. Знање је испарило као вода. И оно није нестало заувек него баш као што вода мења своју природу или агрегатно стање тако и знање није нестало већ отишло даље.

 Када у нешто верујеш, ти онда не знаш. Сама реч вера има дубоко значење просветљеног знања али се временом претворило у заслепљујуће понашање. Како би модерним језиком рекли "репетитивно понашање". Изнова и изнова се понављају речи, понашање, ритуали... Али знања нема. То је кључ разумевања како делује обмана.

Манипулација или руковање свешћу је присутна од када је настао живот јер увек су неки облици живота смишљали нове начине манипулације другима ради остварења сопствених замисли. Обмана је опасан рад. Опасна ствар. На крају обмањивач увек губи али са собом може повући многе у понор. Свест и савест и њихов развитак је једини лек против пута обмане. Пут обмане је примамљив јер обећава и чак даје резултате. Само, шта после са тим резултатима?

Већина постаје тамна и иде ка злу и зверству. Религија је обмана. Она меша у свом наступу истину са неистином и добија резултат. Она користи егрегор великог броја чланова да врши притисак на друге ради остваривања својих циљева. Циљеви су врло једноставни, контрола ума људи јер ако се зна шта људски мозак производи а то је најфинија енергија Торзионих поља, онда се увиђа да је религија оруђе и начин доласка контролисаног до огромних количина енергије од људи.

 Религија као таква је програм или наредба. Смишљена тамним суштинама ради обезбеђења иоле какве енергије њима самима јер они нису телесна бића. Њихов једини циљ је преживљавање јер својим одлукама и изборима су се одвојили од вечног извора живота и њима је неопходан нов извор. А то је свако биће које може да ту једину храну њима да. Они користе све могуће начине, технологије и остало да би имали извор ове енергије. Не помаже им ни Сунчева, ни електро енергија, ни плазма, ни нуклеарна... само и искључиво ова коју производи човек и његова душа, дух и тело.

 Знање је моћ. Моћ покреће. Ако се молиш дрвеном кипу или слици, статуи, икони или коме год, ти дајеш део своје енергије њима а шта мислиш ко дође да покупи кајмак?

 Наши преци, светле суштине на највишем нивоу апсолутно немају потребе да им било ко приноси жртве ичега. Нити им тако можеш прићи. Даривајући им храну не помаже јер размисли где су они сада...у подручју духова. Духови и душе не једу храну као људи. У источној Србији се чак прецима приноси жртва у виду овна или слично ако њихови потомци следе одређене Влашке обреде или црну магију. Мислиш ли да некој души треба тај ован? Не.

 Са друге стране енергија те животиње је храна некоме другом. Оно што наши преци би волели да виде је љубав у нашем срцу према њима и то њих греје условно речено. Чиста мисао на њих и љубав према њима, захвалност.

 Једна суштина као Лада или Перун немају ама баш никакве потребе за тим горе описаним јер они су на још већим разинама постојања и непосредно су повезани са извором живота. Док је знање било присутно раније, ми смо директно са њима разговарали и гледали их. Огромна је разлика. Лицем у лице и умом у ум, пренос знања и свега што човек има у себи као дар и обрнуто.

 Молитва је исто свестан начин одавања енергије некоме. Коме? Ти мислиш на Бога или на претка али Богу и претку та молитва ама баш ништа не значи. Оно што значи је свест. Свест о томе шта бираш и зашто. Шта мислиш, говориш и радиш. Црква и остали храмови свих религија су фабрике које скупљају енергију и шаљу даље. Коме? Богу, Христу, Перуну, Сварогу, Алаху?

 Богу не треба нити Христу ништа од тебе. Светла суштина коју зову Христом је толико изнад свега о чему говоре Хришћани. Они не знају. Зашто? Зато што се знање учи а религије не уче.

Оне поробљавају. Цркве и џамије и остале религиозне испоставе не преносе знање. Такође је и поплава нових родноверних покушаја да се од тога направи религија. Исти калуп и иста енергија или тамна суштина иза.

 Ако је по предању Перун бог грома, шта ће једном богу грома кип који подсећа на фалус у ерекцији? Да прикаже моћ? Да покаже сексуалну моћ стварања? Да ли ће Перун можда бити забављен неким ритуалима играња око ватре или приношења неких жртава испод тог тотема? Да ли ће светла суштина Велес да буде богзнакако благонаклона ако му се принесу дарови или слично? Хоће ли Весна, Жива, Лада и Тара да буду одједном ту на помоћи некоме ако тај неко сад креће ритуалима да се нада нечему? Не.

 Знање је моћ а моћ покреће. Временом како је знање бледело, човек се све више приклањао ритуалним понављањима светковина и жртава. Док раније ако би био храм посвећен неком вишем бићу, суштина је била у скупљању енергије ради изградње друштва и појединца, прецизније речено, храмови су били школе знања баратања са живим енергијама планете ради развоја живота. Тако и такозвана божанства су биле светле суштине на космичком ступњу развоја. Када су са њима живели и размењивали знања, људи им се нису обраћали са страхопоштовањем већ са поштовањем и дубоком љубављу. Молитва није постојала.

 Зашто би?

 Замисли сада рецимо сцену чак и из Новог Завета где Христови ученици нешто причају са њим. Да ли је ико икада нашао место написано где се они њему моле? Не. Они са њим разговарају. Чак и у фабрикованој Библији се овај детаљ није променио а опет, нико то не види... Програм или наредба поробљивача је јак.

 Када данас у срцу и мислима принесеш дар прецима у виду чистих мисли, сећања живих на њих, помена у љубави, радости и миру, они су радосни тамо негде у другој димензији постојања где сада јесу. Размисли здравим разумом који имаш. Хришћанске религије су уздигле молитву на ниво мантре понављања уз наду да ће да се деси нешто. Молитве свецима, понављања оченаша или код католика њихових молитви... Молитве арханђелима и анђелима...Богу, Христу...

 Где је свест? Где је чиста мисао? Да ли ће Арханђел Михајло да ти испуни жељу, слуша наредбу или ко зна шта већ? Или можда он као светла суштина има своје виђење како иде живот?

 Замисли твоје дете од неколико година како хоће нешто од тебе и не пита те директно лицем у лице него почиње да баје, да моли, да понавља ритуале неке њему знане да рецимо добије нешто. Шта ћеш урадити? Па прво ћеш се насмејати и одмах се обратити детету са јасним питањем шта жели? Обично дете одговори здраворазумски али ако би и даље наставило са предходним понашањем, ти као родитељ би се забринуо да није нешто са њим. Да није можда болестан или ментално оболео.


 Како ли се осећа нека светла суштина, шта мислиш, када примети да се овако понашаш? Шта мислиш, да ли Бог седи на некој столици теби на вољу и дугме и испуњава жеље као Божић Бата? Или можда Христ нема паметнија посла и ето чека малог Јову и малу Зору да му се помоле и сад ће он часком то да испуни. Немојмо се заваравати оваквим малоумним поставкама како ради или дела виша стварност.

Зашто малоумним? Зато што и сама реч малоумност означава да се ум скоро уопште не користи.

 Знање је моћ. Србин који је у знању је у моћи.

Моћи стварања и управљања стихијама. Србија је сада на прекретници више праваца. Вековима се чека на ово. Све је у рукама свесних Срба, Звезданог Рода. Знање је моћ а моћ ствара пут. Пут може бити пут Златоправа али и други пут. Најмудрије је изабрати оно што душа јесте и дух, пут Златоправа и развоја ка светлим ступњевима постојања.

 Планирање догађаја је задатак оних који знају.

Оних који виде могућности одређеног исхода. Да би створио пут пред собом ти користи моћ. Моћ није моћ рушења већ код који покреће силе невидљиве које покрећу све око тебе да би се остварило оно шта си заповедио.

ЗапоВЕДИ.

 Донеси одлуку. Али мудро пази шта видиш да би знао да ли је то вид или Вед. Стварај како мислиш да је најбоље и Земља ће дати и све око тебе такође и све ће се постројити ради извршења твоје воље али никада немој да силиш, јер су енергије стварања јако осетљиве на силу и лако те могу прегазити и разложити на ситне комаде, те послати твоју суштину извору живота на прераду...

 Наш живот је развој ка томе да будемо на разини где јесу они које ми називамо светлим суштинама. Није идеја родитеља да веже дете за себе и тиме створи осакаћено биће. Мисао и водиља је да дете постане свесно и разумно биће и развој свој уздигне на још већу слику и разину.

 Развој иде знањем а знање је моћ. Ако требаш кад кад да уништиш нешто или покренеш стихије Ере, учини то. Не оклевај. Али чини то знањем а знање је моћ.

 Тесла је био громовник на делу. Он је причао са светлим суштинама, стварао муње и чуда. Он је Перуна лично знао у његовом правом облику незнаном незналицама, такође и Бога као извор живота а не смишљено биће преко религија.

 Никола је истински стварао и разговарао са муњама и громовима на Србском језику по сопственој изјави. Никола је управљао стихијама и зато све што је оставио у виду проналазака и патената је заштићено самим њим јер није дао до краја све детаље да би спречио злоупотребе. Иако му отац беше православни свештеник, мислиш ли да је Никола икад радио те ритуале и мантре као његов отац?

Да ли је Никола хтео да буде свештеник и тиме да добије лажни статус великог? Не, он је Милутину рекао тешко болестан да му је једини пут овај који му душа иште. Милутин је срећом имао зрно мудрости да препозна.

 Никола је директно ишао Громовнику, онда затим извору живота за своје спознаје. Да није можда Тесла палио жртву пред кипом? Да није можда љубио иконе и целивао цркву као други? Не.

Тесла је знао.

Није осуђивао јер они који знају они стварају. Тесла је деловао по знању. Он је живи Ведач јер је припоВЕДАЧ виших светова. Тесла је знао знање а знање...знање је моћ...




Saturday, November 9, 2019

Када вид постане вед




Постоји божански редослед отварања знања.
Виши разум се открива у нама и благодат је када се то препозна. Реч опреза, не сили! Не покушај да отмеш, јер је разум вишег реда устројен против свих које мисле да могу отети знање. 

Као што човек не освоји никад но доби женско срце на длан само љубављу, тако и више сфере се отворе најтананијом а најјачом моћи - чистотом срца. 

Мудрост је знати колико не знаш - да би знао колико си мудар.
Ти ниси оно што мислиш да јеси и јеси оно што мислиш да ниси и да би знао управљати моћи која покреће сфере живота, да би знао ко си и где си - воли, воли и види шта ће да се деси.







Тон...
Звук првоте, ехо eха.
Прва сфера.

Изван сфера живота ничега нема
осим игре, осим светла
које плеше и радосно сија.

У тами је светло 
које покреће све што јесте и што бива
све што постаће свето.

Застани.
Очи не виде али дух види
да таме нема сред свега што јесте.

Извор који светли невидљиво 
музику сфера ствара
и нове светове човеку отвара.

Слепи и даље гледе...
Очи посматрају део целине.
Видећи - они знају да виде. 

Мисао у ум а ум у реч.
Реч у око а око у вид.
Вид у свест која обара стид...

И онда када вид постане вед,
када се сложи стих у след 
тада тама постане сјај.

Музика смисао добија
реч песма постаје, 
живот се развија.

И онда негде сред Звезданог поља 
где расту сфере живота све
угледаш једну која је твоја...

Ван времена...
Ван простора а усред ватри живота
гледа те нежно она...

И тако...
Армонија Ара Ари 
Аси весело Асују...

Жар птица веселица 
лети кроз време и сне.
Осветљава све што стигне.

Па и тебе док жив сновима ходиш 
сред ливаде и мириса 
И цветова јарких вагри...

Ту те сећа мисао прва
ко си био и ко бићеш.
Вазда ствараш и створићеш.







Saturday, November 2, 2019

Ти!

Када реч коју знаш из духа - одјекне
ти спреман буди.

Време се кади мрким изразима ал` не мари!

Живот чека на тебе и на твоју моћ у крви.
Није Арион светла залуд слао кад је јутро донело наду...

По истеку записаног времена чекања, подигни мач светла и ведања.

Ти! Теби говорим и истину зборим.

Бели плам ти игра у срцу јер зна!
Дође час усуда!

Ожежи!

Спали ал` не мрзи.
Огреј, надахни...воли.

Песмостих и звездопис-пробуди свете нити.
Сети се како је ватра живота бити!










Wednesday, October 30, 2019

Тајна Црвенрога




 У суштини суштине налази се искра живог пламена. Она је узор свим технологијама које је човек икада направио. Жудећи за пламеном који не гасне и знањем о његовој употреби, човек и силе око њега су биле спремне на све. Долазило се и из других светова на ово једно место због једне посебне руде. Приче су се свиле, предања и легенде око свега овога на том месту.

 Пре много лета док је свет био млад а силе јаке, откривала се блага земљице наше која су служила нашем роду у његовим подухватима. Технологије тадашњег времена су тешко схватљиве данас. Зато што се не базирају на систему 1 и 0. Оне су вишеслојне...као саће. Жиле сребра које су водиле увек наниже су биле обилате и оно се користило у свему.

 Док су Срби отворено тада живели са Вилин светом, знања су једни са другима размењивали и делили. Дубине тог времена су несхватљиве данас. Последња предања сачувана у епским песмама се тичу времена Марка Краљевића и његових посестрима Вила. Касније је тај свет избледео и сиви свет данашњице се измигољио из свог брлога.

 Копајући богату руду Сребра, човек је један наишао на одају у руднику. Одједном је пробио зид ударцем свога алата. Пећина која се од крила од свих је била откривена изненада, како то често бива. Тло и зидови су били суви а ваздух чист, као да је однекуд долазио поветарац. Рудар је узео своју светиљку и ушавши у одају подигао је високо. Велика је била одаја и необично...празна. Никакви сталактити нису постојали. Нити било чега уобичајеног, већ црни зидови са покојим одсјајем у угловима и на своду. Ушавши унутра, рудар је у чуду загледао све и ништа није нашао занимљиво. Већ одлучивши да нема шта овде више да се тражи, окрену светло на десно оштро спремајући се на повратак у главни део рудника...И ту је спазио необичан призор.

Усамљени велики камен-стена и на његовом врху обличје великог шиљка повијеног на горе. Пришао је близу и видео да му то личи на рог некаквог огромног Бика. Примакао је светло видео је изразито црвену боју тог рога. Површина је била груба али је светло волело боју тог рога. Позвавши друга рудара, пробаше мало површину те руде или камена шта год беше. Једним ударцем су испробали чврстину и увидели да је јако крто. Рог се одвојио од камена лако. "Види Црвени Рог!" Рече рудар који пронађе. Пробали су да подигну али су схватили да има подоста тежине ту, те су ударили још једном и руда се распуче на три дела. Однели су је напоље и дивили се лепоти исте. Та црвена вагра је просто сијала неком снагом коју нису раније видели. Открили су врло занимљиве ствари вршећи разне опите над њом. Била је јако крта и осредњи ударац чекићем би разломио део по део.

 Унутра је била црно сребрне боје, међутим чим би остала тако свеже поломљена на ваздуху, боја би се променила у јарко црвену - русу, врло брзо. Закључивши да нема неке вајде од тог проналаска брзо су је ставили у једну дрвену кутију, написавши - послати Раду ковачу на испит.

 Рад ковач је у та времена био највећи мајстор свих метала. Правио је оружја, предмете и све потребно за развој тадашњег народа. Вилин свет је често и радо долазио до њега по размену мишљења и алата. Рад је познавао добро технике обраде метала на вишем нивоу. Данас би то назвали квантном механиком и квантном физиком. Он је имао рођењем способност увида у суптилни свет. У енергије духа око себе и свуда. Пошто га је водио дух проналазака и стварања, Рад је посветио свој живот стварању које мало ко разуме. Открио је тајне сребрних опни које се пуне електицитетом муња и громова и које после служе као извор енергије, заштита и технологија лечења многим домаћинствима. Стога кад Раду дође кутија са из рудника сребра са добро познатим натписом, он се равнодушно лати поклопца.



 Тада је доживео промену свог живота. Отворивши поклопац одједном му је цело тело прострујало енергијом ватре и вида. Није могао цео један сат да се смири од силине осећаја. Све је долазило из ове руде. "Шта је ово?" упита једног од доносилаца који се одмарао под Храстом. "Не знам, о Раде мајсторе...рече ми један да га назва Црвенрог..." Рад је узео кутију и брзо ушао у ковачницу. Ум му је горео. Дух се успалио. И ту је Рад кренуо у славно стварање које се прочуло тако далеко...

 Рад је открио потпуно необична својства ове руде. Био је то метал какав он још није срео. 20 кила је био тежак тај Црвен Рог. Међутим у кутији поред три велика комада је било још неких десетак малих парчади поломљених у путу. Открио је опитом да метал под одређеном температуром мења боју и из црвене иде у плаву, па љубичасту, па сребрну и на крају у сребрно белу. Затим су дошла открића која су му дала онај легендарни печат.

Када се стигне до одређене температуре, метал поприми наведену боју и почиње да се увећава. Рад је од једног грумена величине малог кликера добио 12 килограма масе. Више није могао јер могућности његове пећи су ту престајале. Метал би добивши жељену количину, спуштањем температуре за 10% И даље био погодан за обликовање али није више растао. Топлота га је могла ширити до у недоглед уколико би била довољно велика. Рад је духом увидео да му нема краја али да то тада људска рука не може искористити јер једноставно ко може направити такве пећи...



 Рад је правио мачеве од њега, оклопе и оруђа за посебне прилике и примене које знају посвећени. Изабрани витезови су носили ове мачеве. Рад их није наплаћивао у новцу. Сваки човек који би добио мач од Рада је плаћао нечим својственим само њему и Раду. Рад није требао новац. Али, сваки човек који доби мач од њега је увек био спреман доћи Раду у помоћ у сваком смислу. Открио је да је најбољи мач био на плаво сребрној нијанси боје и тиме и чврстине. Ти мачеви су неуништиви. Једном када се скују, они не мењају облик и не рђају. Сечиво се никада не иступи јер је њихова снага и густина таква да су сви остали материјали потпуно слаби у односу на њега.

 Једним обичним замахом, бор велики би пао покошен као трава под косом. И у сваком додиру са било чим шта би секао мач би испустио варнице. Некада у бојевима је изгледало посматрачу да онај ко витла њим је у ствари имао какав ватрени штап или живи пламен који је све спаљивао или топио. Видевши временом шта су носили, витезови изабрани Радом и промишљу, су ретко вадили те мачеве и онда када су то чинили некакав неописив страх би завладао непријатељима. Зато је то било оружје судњег часа.



 Сваки витез је био повезан са својим мачем кроз енергетску овојницу јер је сам метал проводио чисту Етарску енергију до човека који га је држао. Уколико би човек био временом недостојан, сагорео би телесно јако брзо, кроз неколико година. Било је примера да су младићи постајали старци после 5 година ношења ових мачева. Док они други пак нису продужавали свој телесни живот али су расли у спознаји како делују невидљива поља и силе живота око њих. Оштро су били свесни шта су имали у рукама те је сваки мач бивао сакривен тако да га нико дуго не може пронаћи.



 То су били само делови могућности овог метала.

Рад је увидевши потенцијал и могућности које превазилазе разум тада, сакрио преостала два велика комада Црвенрога или Русорога. Од 6 кила грумена којим је радио, Раду је пажња била потпуно усмерена на откривање шта би све могло од тога се направити. Уколико би се направио листић који би се загревао све више, он би постајао све већи и Рад би га ваљао у круг. Добијао је много материјала тиме. Оклоп од тих танких листова је давао још једно својство. Невидљивости. Све већим загревањем метал би постајао сребрно бели и на телу човека у виду оклопа би испод себе крио тело а изнад себе би се светло одбијало попут огледала. Вешти ратници би се тако могли у сред бела дана у шуми сакрити на отвореном. Иако Рад није истражио све у вези Црвенрога, глас је отишао далеко. Битке су се водиле око мачева тог метала али никад ни један није заробљен непријатељем. Једном се десило својеврсно чудо. Велики мудраци Рода су известили о проналаску овога чудноватог метала на Земљи средишњој команди царства Велике Расе која је обитавала у многим звезданим системима.

Ово знање о нашем Роду тада је било уобичајено. Често се долазило и одлазило бродовљем од Вилин стакла на друге светове. Рад је једном приликом био на славном Ариону. Када су Мудри дали један грумен мали научницима Велике Расе на пробу, ови су се вратили са огромним сазнањима и порукама. Наиме, пошто су имали технологије звездане и пећи које су постизале температуре језгра Звезда, добили су сјајне резултате. Метал би из сребрно беле, које је Рад добио, ишао ка жутој, затим постојано белој, затим све светлији док у једном трену би престао да буде видљив оку. Онда би стављали посебне наочаре које имају цео спектар фреквенција и видели би метал и даље који би ишао ка невидљивим фреквенцијама и разинама. Откривено је да на одређеним нивоима он постане лак као свила а непробојан. Направили су бродове од њега, њега као завршне опне око брода, он би потпуно мењао својства онога шта носи у себи. Ма колико тешко, у њему би постајало лако. Тако да су тиме постигли изузетну сврсисходност технологије. Метал би својим фиксирањем на одређеним висинама температуре био неуништив и могли би тим бродовима ићи кроз звезде уколико би те температуре биле мање од тачке топљења.

Уколико би нека звезда била топлија метал би се мењао, имали су и случај када су умало страдали идући кроз језгро плаве звезде јер у једном моменту је била погрешна процена температуре и брод је почео да се топи. Срећом изашли су одмах и спасли се. Метал је могао да служи за сву индустрију коју су они имали. Али пошто га је било мало а они су ово све добили из само једног грумена, они су га сматрали светим. И они су имали одређене границе у постизању топлоте. Ипак израчунали су да би ако би имали цео Црвенрог од 20 кила, могли би да добију 2 милијарде тона метала. И сваки каснији део би могао да да још толико. Међутим једном када се заустави и усидри на одређеним високим температурама, јако тешко се те температуре поново постижу на великој површини а да не оштете огромне површине планете.

Стога су они били врло обазриви и штедљиви. Изасланик и мудри са брода Велике Расе је благословио Рада. Рекао му да потпуно сакрије два велика грумена и да то буде једног дана резерва за обнову Царства Велике Расе. Рад то није баш добро разумео али је схватио озбиљност поруке и исти дан сакрио преостала два велика комада. Већ готови мачеви који беху коришћени витезовима су њима и остављени али са додатком поруке. Када осетите да је време да одете у други свет, опростите се од мача и сакријте га негде где га непријатељ не може наћи. Да им не би пала у руке таква једна ствар и неслућене могућности. И Црвенрог је тако нестао.

Почеле су приче и легенде око свега овога да се праве. Преосталим мачевима се господарило светом јер су носиоци били непобедиви. 27 мачева је било исковано Радовим рукама. Сваки је имао тајнопис по себи директно омогућујући повезивање снаге громова и муња са власником мача. Тај метал је био чудесна ствар. Два мача су пронађена после неколико стотина векова на различитим крајевима Земље.

 Један око данашњег Дамаска. Други на Косову. Са овим на Косову је била и књига описа Радових упута о моћи сечива. Онај у Дамаску је био поломљен на два дела са књигом о разлогу зашто. Један од мудраца је то учинио давно користећи моћ велике пећи коју је имао тада и ту. Око свега су настале легенде као и она о сабљи димискији. У данашње време су неки отишли тако далеко да су представили идеју овога метала као врсту светлосних мачева којима владају посебно обдарени витезови.



На другим световима постоје други дарови а овај је један од дарова Земље. Рад је живео некада у месту које се данас зове Радовац на Косову. Његова радионица где је стварао све је била у месту на коме је небројено година касније подигнута Патријаршија. Место се данас зове Пећ.

 Не постоје случајности у животу. Мудри знају. Иако све изгледа како изгледа, ипак не изгледа како стварно изгледа већ изгледа како неко жели да изгледа. Сплетом тешких догађаја се у близини ових места данас налази и једно место направљено као највећа база једне стране силе. Само име базе говори пуно ономе ко види. Превод тог имена је "везати челик-спојити челик".

 Велика Раса је сачувала своје, ипак данас се неки боре да пронађу закопане мачеве у нади добитка тог метала. Немају успеха али ипак их то не спречава да покушавају. Рад није рекао последњу реч у вези заштите. И то непознавање те речи је убило сваког ко се дотакао тог пронађеног мача на Косову. Постојао је и трећи пронађени мач о коме се легенда свила и када би се његово име раставило на симболе и скривено значење онда би мудар видео да је то "крст кали бур - творац кали бурно јако".

 Истина се чува у генима. И свако ко је од истине одмах је препознаје. Тако ће и овај увид бити некоме само прича... Али свака прича не настаје док не дође одакле и све приче које носе истину долазе, из живе Ватре и искре Живота. Прича о Црвенрогу је једна од тих. Прихвати је како желиш јер или ћеш је препознати или не.

 А Рад... Рад је био врхунски стваралац. Неки би га данас звали Алхемичарем...он би се само насмејао на то и одговорио: "Ја сам само један Звездани Србин"... 



 


Friday, October 25, 2019

Шта је до тебе а шта не





Шта да урадиш да спасиш Србију?

 Не, то неће бити писање Азбуком или србовање о нама као најстаријем роду (иако истина али друга и дуга је тема којом се бавимо на овом блогу). Нити ће то бити религиозност.

 Неће значити иконе и црква ни њени пи ар менаџери што воле црну боју. Неће то бити ни политикарење (политикарање), ни квази уметност. Нити наука а ни спорт. Неће то бити ни умишљање неког знања иако га можда и поседујеш.

Нити мудрост свега. Нити новац који је добар слуга а зао господар. Нити ће то бити позиви на борбу против једних а можда и других. Јер некако увек се ту нешто уско интересно мота. Да би један Храст порастао до славе своје, морао је да буде жир прво, морао је да уђе дубоко у земљу. Да пронађе снагу коју није знао да има. Да се избори против мрака, мраза и свиња. Да кад угледа светло дуплом снагом хрли ка небу. Да Сунце и ветар воли. Да кишу благослови. Док једног дана не постане Громовника понос.

 Нема разлике између Храста и Србина. Уђи у мрак. Суочи се са њим. Са мразом око себе и Свињама које би да те прождеру. Победи. Ближњег воли и свакако помози јер је твој. Ти немаш никога до ближњег око себе. Човек је Човеку Вук али и Светац. И Створитељ.

 Не прљај, не мрзи. Живи Истину и Правду. Стани увек иза оног што је добро. Лепоту гаји у сваком облику. Не плаши се никога. Промени свест из кукавице и слабића или паразита. Промени у Човека. А Човек...Човек је Творца син...



Saturday, October 5, 2019

Маске су спале


 Отвори очи ти који читаш ово, свети вид нека је твој. Једном када спадну све маске, видећеш ко је ко и шта је шта. Један човек који види, управља својим животом и тиме и овом стварности. Моћ ти је враћена човече. Буди је достојан јер ти више ништа на путу не стоји.










Искра једна беше једном, сјајна бајка.
Светлуцава, јака, бела - све светове истражила.

Бело лице данас носи док се црно у недрима срце скрива.

Видим те. Некада носиш хаљину од беле свиле и дугу косу виле...а онда образина спадне и остане дах смрти.

Онда си свештеник првога реда и држиш говоре из својих цркава, мантије ти црне а некад и беле. Капе час беле час турбани.

Браду имаш и милозвук ти из уста излази док своју мрежу плете твоја сенка изнад света.

Видим те.

Кравату носиш и одело од 10000 папирних новчаница. Затим си брижни доктор у болници и просјак на улици.
Едукујеш јер не знаш да образујеш јер ако би образовао теби нико онда не би веровао.

Јер тебе душе и дуси осећају. У свему и свачему али их ти омајом прастаром одведеш далеко од себе.

Једном си принц таме а други пут витез који се бори за част своје дјеве...док се не постигне циљ, ти - нахраниш фином животном силом и одлепршаш даље.



Видим те. О како си смислио системе разне за клопку људских душа и умова.
У глави си сваког родитеља данас који не види даље од носа и брига.

Шапатом збориш женама да мрзе мушкарце и у гневу тихо циничном у ум сипаш мушкарцима јед да мрзе жене.

Они ратују а ти ликујеш.

Видим те.
Носио си јуче лице шамана који лечи људе од злих духова које си ти послао.
Затим си био бард певач и друге надахњивао лажним обећањима и знањима...

Видим ти вољу која цвета својим црним цветом изнад света...овог и пуно других светова...

Ти си сумња у уму праведника и лаж очајника. Сваки дан облачиш одору мученика да би још мало те душевне силе узео и неутаживу глад угасио.

Видим те у очима кољача Јасеновачких... Како си само уживао док си резао вратове деци и људима. Док је топла крв шикљала и мирис смрти играо.

Видим те у главарима држава који раде шта твоја мисао налаже.

А онда се шеташ петом авенијом ка бродвеју као кицош градски који има најлепши стил. Потом си у Паризу скинуо образину и старој групи твојих обожавалаца дао само да кришом те виде и да се испуне стравом и обожавањем мрака.

Видим те.

У свакој жени што уби своје чедо. У сваком мушкарцу што мрзи.
У атомској бомби и њеним атомима како разараш месо, траву, камен и тло.

Видим те како бесниш на светле и ратујеш непрестано.

Час си Црква а час Школа. Влада, судија и касирка што мрзи све.

Део тебе је свуда. Мржња и зло оваплоћено у лепезу појава и обличја.

Писци су те називали свакако а многе си ти за руку држао када су писали своје оде нечему-теби у свему.

Видим како ти и даље гори свест јер си од себе црну рупу направио. Свети Аси против тебе основаше треће краљевство. А прва два си уништио. Међутим уништио си своја дела у њиховом раду.

Они су ти дозволили да се искажеш и да тако заувек прокажеш.
Куда ће твоја искра ако не Извору Живота?

Ватри која све обухвата.
Ватри идеш.

Она те зове, не можеш побећи јер ти већ сада гори свест. Лудило је твоје тиме још страшније и све више мењаш облике.

Ватра те зове именом које нико више знати сме...именом твојим тајним, забораву даном.

Све више твоје силе и робови циче, на разним световима воде се битке.

Видим те. Не можеш ми побећи. Пратим сваки мисаони траг и покрет твој.

Ватра зове те.

Видим те. Не постоји разина и свет у који ћеш побећи јер ватра зове те. Сваким треном си јој све ближе.

Стављам руке своје на биће твоје. И узимам десном шаком срце твоје ватрено тамно.
Лагани стисак и крик ужаса...али не...нема тона твога гласа...

Време је. Куцнуо је час или стисак даље и врисак или да се из корена поправиш сав.
Да ПРАВО биваш.

Видим те. Ветар истине ватрене ти лице од духа пали...гориш у схватању ужаса сопствене истине.

Гори. Добро је. Има наде и за тебе изван свих светова божје деце. Ван кругова светова и свера живота какав знаш...њима иде време великих излечења. Вечног спасења.

Нема Живота у празнини. За тебе не.
Иза разума узвишених Богова престаје све...
И свака спознаја о теби ће...

Гори. Добро је...


Sunday, September 29, 2019

Зелени капут од чоје






Помало капка роса са горње латице на доњу тик на ивици...

Помало мирис пољског цвећа освежи.
Долазак јутра одгонета питања од јуче
а вечери - ствара питања нова.

Лењо лешкари теле на сунцу ливаде.
Не мисли.

Дивно мачор своје шапе лиже...кажу купа се...све ми се чини да он просто јесте.

Коњ негде у даљини невидљив рже...

Моја Мара сија ко Сунце у уму мом.
Она је звезда знате, ако некога занима то...

Некада сам ходио пламењем њеним
и пливао кроз беле сени сребрних ватри.

Одбљесак бејах или већ нешто треће
али оно што вазда испуњава срце
су живота светла ватра и сни
и многа обличја светла духова свих.

Ех да...
Ох да...

Ал' гледам у травку на левом длану што одмара...

У себи носи записе богиње Живе и Весне.
Тих ватрених душа живота
што негују све попут нежне песме...

Било је време да се буде.
И време да јеси и бићеш.
И био - сушт живота славио.

А онда ми Вилин коњиц слети на длан десни.
Помало трепне крилима ко да су му тесни...
сви простори овога света...не.

Ништа у ствари њему не смета...

А ту је Огњебог и Јарило весела браћа.
Ухватише, Одина и Велеса сада па у коло!
Коло коло наоколо, Перуника наша дика...

Сварог смеху одушка сад даје,
док Перун стрелицама белим гађа плазмене облаке...

Тутњи свуда одасвуд!

Ту се Дажд са Радгостом заприч'о,
потекли су потоци са јаком кишом
коњ зањишта и у галоп стаде!

Под копитом искра паде...
На Алатир он ту тихо ста.

Сија, сјакти искри мноштво, рој се роји
звезда братство...
И сестринство материнство, где се многа Земљица роди.

Буба Мара тиха сама...на рамену мирно спава.
Сан њен види душа...
Црвен цвет се помакао од тежине мале пчеле...биће меда сад одреда!

Мокоша певуши меко.
Златан вез јој сад попреко
и уздуж и низа страну...

Везе она живот причу, не и драму...

Вид ми види што год жели. А кад неће - ето среће! Огрнула звездан ћурак
изгледа ко девојчурак...
Она вазда сва се смеје...

Ластавицо птицо!
Ево узми ти семена из чудесне торбе времена, те однеси тићу свом.

Знам, знам...крушка ће ускоро да слети на мој капут од зелене чоје...
Исткала ми Вилин Дјева, срце моје.
Да не зебем док Свемиром лутам...

Ех да...
Ох да...

Бели је мермер на подовима мојим
а златни прах у судовима свим.
Њиме се посоли свака земља и Земљицом постане родна она.

Једна од милиона...

Може и мало праха на чело, онда се види све бело и беље... и дубље и даље...

До Права где извор живота је...

Славуј ми саопшти да време је вечери.
Кораком лаганим тркнух.
Уз скок ил' три, бејах у својој шумској колиби...

Уз поток бели што душу вазда весели...

Вратнице јој беле од дрвета једног старог.
А унутра звездани круг.

Време је. Зелени капут од чоје облачим меко.
Њега ми Вилин Дјева моја истка лако...

Као да је песме стих...