Sunday, January 3, 2021

Е па сад!



Кад мисао жива вољна јесте родити се - њојзи нема ко да мрске бране постави сад све! 


И кад се ко ватром окупа знај да тада једино чист је. 


Раса стара и прастара, звезданим стазама ходила и путе величанства стварала! 


Њена мала прћија - на Ери земљи светој Звезданог Србина, ево чека жедна ватре свете. 


Путир дајем теби земљо света!

Испиј вина од небеске сорте. 


Оно ће ти крв оснажити, соколити душе попаднуле. Вапе оне за слаткијем пламеном живота. 


Нека буде!

Оре се небеса...

Нека буде!

Певају сва деца... 


Нека буде свети плам живота!

Нека буде - јер зове лепота.



Thursday, December 24, 2020

Од злата јабука

 





Изашао сам у ноћ. Нисам се смејао себи ни другима нити покушавао да се надмудрујем са страним мислима већ сам тихо продужио стазом до реке.

Ту сам чекао да зрак светла долети са месеца и осветли ноћне лабудове и да скине скраму са мојих сећања које бледе па сину, бледе па нестану заувек...док опет наједном на препад не стану преда ме. 


Замислио сам да урадим нешто.

Узалуд. Није ми се дало. Али опет ме вукло нешто ка сеновитим обалама Истера како га неко још увек назива. 


Мрешкање дебеле воде и ноћни звуци су заустављали свест о свему сем о присутности ту. Где? Па ту. 


Жена је носила посуду на прање ниже доле.

Остаци неке хране и тамне боје сутона су одлазили низ реку. 


Човек је затегао лук и проверавао снагу тетиве. Узео је суд пун црвене боје и њом почео да вагри тај лук и тоболац, чудно празан без стрела. 


И онда је нагло... 


Лепет крила и стотине птица су се подигле Сунцу жарком. Одакле сад оно кад трен раније месец сјаше? 


Где сам то ја? 


Осетио сам кроз ветар мирис река и свеже рибе али ми очи сада гледају у палме које се њишу и певање неких људи у даљини на необичном језику који не разумем. 


Како се слажу гласови...као ниске бисера и како се они тако слажу ја гледам у себе и не видим. Осећам. Дишем. Постојим. 


Затварам очи не бих ли поново осетио познате мирисе. 


Још су затворене и чујем звоно,

близу оно кравље. Отварам их и скоро скачем у страну јер на мене је ишао пуном брзином бизон у трку! 


Равница нема краја а крдо управо тутњи поред мене...и...кроз мене. 


Ко сам ја?

Где сам ја?

Како сам ја?

Зашто сам ја?

Роје се питања а нема одговора и све се претвара у писак!

Тишина. 


Ничега нема и ја не постојим. Како не постојим када све осећам а ничега нема око мене...у даљини видим светлеће искре.

Немам тело, бар га не могу видети ни осетити, све док нисам спонтано испружио руку да додирнем звезде. 


Ње није било али сам је осетио како дира нешто у даљини без краја а делу мене. 


Удах.

Издах. 


Мрак.

Ништа више сада. 


Зора је дошла а ја сам гледао у Сунце и слушао песму набујалог планинског потока. Ватра је горела и топао чај ме грејао у рано пролеће негде на планинама западних страна. 


Шта је стварност?

Сан који се живи. Јава која је моја. 


Ватра ми у прстима и пламен сија ка небесима.

Не чудим се. Певам нечујно а арија цео Свемир обавија. Никада се нећу пробудити у мори. Јер јава је сан који творим. 


Гутљај топлине ми даде нову снагу, пут испред мене засија. Искре небројене посуте што јарко светле. 


Да...

Дух ми то мој и душа да - пут златоправа. 


Златна јабука са сребрног дрвета ме окрепила и улила нове снаге за пут којим се сада иде. 


Велики Орао је седео на стени изнад мене. Рашири своја моћна крила којима заклони поглед на све. Кликтај као порука мени "попни се". 


Винусмо се путем којим не ходе они који не живе. Искре око нас сјакте! 


Прав се отвара, Јава радује а Нав исцељује. 


Слава!










Sunday, December 6, 2020

Бити кадар бити

 "Запамтило срце свако где се крије санак бели" 


Ове стихове урезане ватром живом у бели кристал сачува Род. Кроз векове без броја, они су остали као речи утехе и храбрења да се неустрашиво иде напред. Знање о постојању уточишта које се не може срушити нити уништити а које је чувар свег доброг је помагало сваком Србину да преживи и да постане Човек. 


Србин као име једног народа или изворног рода нашега је једно од имена сачувано кроз реку времена. Река тече и непрестано носи своје богате животом воде до пустих обала које су спремне да буду оживљене. 


Свемирске ливаде и брда и долине врлих, врелих и хладних светова чекају насушну воду живота. Њу доноси живот сам који се оваплоћује у Човеку. 


Човек је свако ко одлучи да крене путем златоправа. Тада Србин види и зна како се постаје Родом - а када постане онда од Творца добије смернице како воду живота однети где треба.

Удаљене мисли будућности су далеке овде и сада и наизглед немају везе са садашњим треном где се тренутно одлучује ова овде судба. 


Застани. У себе погледај и осети ток животне силе у сред срца твога. Она је вир живота. Ватра света и вода жива. 


Сваки трен је битан и доноси следећи који расте у већи и већи. 


Оно што радимо сада, одјекује у вечности.

А сада, сада је час рођења Србина. Час када се страх уклања. Час када се буди у нама наш сушт. 


"Бити кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати" 


Занавек убележи род наш речи неумируће.

Оне су усуд Србина сваког, Звезданог Рода.




Friday, November 20, 2020

Извор живота

 Велики чаробњаци-ратници што се низведоше низ поток времена и пут Златоправа, донесоше извор живота и склонише га од знатижељних очију које немаху знања. Вољом њиховог усуда и моћи, порасле су Горе над њим и шуме непроходне чувају скривени пут од белог камена посутог звездама.


Знање о томе уписаше у потку Рода и оно занавек оста уписано у крви Звезданих Родова и њихових потомака данас. 

Трагови до њега и пут су скривени у тајним речима које отварају препреке.

Њих зна онај ко зна.

А онај ко зна остави стих ил' два да се знамење и живота извор сачува. Звездана деца рода светога управо долазе. 

Ратници-Чаробњаци се поклонише Творцу и лепоти плана, одоше затим где само Дух зна.







Када се ломи све и око тебе олује бесне и крше грање одломљених снова, када звуци рата бубње и реже и кад тмина невидљивим гајтаном веже... 


Шта остаје, Шта? 


Да легнеш и простреш се наг пред злотвора?

Да молиш и продаш и оно мало лепоте у дну срца? 


Можда. 


Ако и треба продати нешто, одмах таштине узми вешто и пуне капуте страха гола, те одлучно заграби у бунар од бола 

и мехове од вина испуни њима. 


Замотај у злато што ти они даше и продај њима јер то није наше. 


Запевај у себи да нико не чује 

реч ил' три песме што побеђује.

Нека из очију сукне пламен,

Нека из грла изађе знамен!


Monday, October 26, 2020

Долази Краљ

 Мислимо да знамо камо Сунце гази своје златне стазе.

Кунемо се у живот сјајни да све тајне скривамо у себи, да их не загубе крадљивци снова - ми их чувамо у недрима. 


Ми све знамо.

Чудна ми чуда како онда никако да љубав дође преко брда?

Брдо је велико од питања и скривених знања незнања.

Чар на дар свакодневно ал' вазда ми спремно мислимо.


И род се рађа и плаче кад види Сунца сјај.

Да ли од бола или радости што живот нема крај? 


Хм даа. 


О даааа. 


Зимске ноћи су топле када их греје Љубав великог слова.

И када сне обојиш црвеним пламеном пролећног зова тишине.

А она као и свака арија.

Полако ти срце завија

у живо сребро и бело злато... 


Полако и лако. 


Негде се чује рој пчела.

Ржу дивљи пастуви и трк њихов земља смело дочекује. 


Горски поток смело подврискује јер чува песму Вила. 


Свака је воду пољубила и занавек благословила. 


Том се водом умило девојче младо и момче весело јако.

Живот књига се уписа горе,

небом звезде сада се оре! 


Долази краљ! 

Долази краљ.







Friday, October 2, 2020

Права природа

 


Дух је наша права природа 


Када искусимо живот у телу, ко је онај ко то искуси?


Ко је онај унутра који осећа све шта тело ради, који осећа изван тела и који се сећа одакле је?


Дух.


Део смо извора живота. Бог као Творац свега је наша једина права природа. У свом дечијем схватању живота смо му наденули имена, религије, приказе и обличја...али...дух нема обличја. Дух је изнад свега и дух твори све. Сви облици су његови по потреби.


Када ти тужном док седиш у башти долети лептир и улепша трен, када ти хладни поветарац расхлади лице и груди сред врућине летње, када ти мирис природе освежи све, када те позове драго биће и улепша дан, када те ратник спаси пред крвником, када те дете загрли чисто, када те отац прекори и спаси и кад мајка разуме и воли, када ти друг донесе радосну вест, када море таласима пева ти, када Сунце јутро донесе смело, када мед ти капа са усана на усне вољене душе, када мачка ти преде на крилу, кад пас радосно лаје кад те види, кад јашеш Ата и осетиш радост постојања, кад крушке медене једеш сласно, кад љубиш усне вреле јасно, кад летиш другим световима и кад песме ствараш надахнуто боговима...


е тада си дух. Тада схваташ шта је Бог. Све у свја. 


А опет онај који хоће у Љубави.



Љубав није онаква каква јесте и јесте онаква каква хоће. Некад ће ти ударити шамар да бриди сатима али то обично бива када ти живот спашава.


А и тада те не боли...како би и болело кад Љубав воли.


Дух је наша природа. Када волимо истином, ми бивамо Богом. 



Friday, September 25, 2020

Човек духа

 Човек духа је као ветар. Нико не зна одакле долази и куда иде. Слобода му је све и срж њега.


Човек живота има на претек а само један. Он се рађа и умире небројено пута а само један живот живи.


Смрт не постоји већ само удах и издах бића. 


Осети то сада. Удахни дубоко и на врхунцу задржи дах на трен. Свепостојиш.


Издахни потпуно до самог краја и застани на трен. Свепостојиш.


Као акорд сфере свега. Не можеш зауставити живот али га можеш осетити на највећој висини и најдубљој дубини. 


Удах и његов врх је рођење а издах и његов тешки осећај дна је смрт. Али ти си онај који ради и једно и друго. Ти одлучујеш да удахнеш и издахнеш. Твоја свест која није од овога света. Нити си се родио удахом нити умро издахом. Ти си онај који покреће сфере. 


Који покреће овај круг и све у њему.


Постоји мрак који би да те увери да немаш ову моћ али он је само полуга живота да те мрдне и покрене да делујеш. 


Издахни још једном сада. Осети пријатност процеса. Осети смирај који се продужава и даје благост. Затим долази неколико секунди мира које полако тону...и почињу да стварају немир и невидљиви жар. Брзо те плави осећај да мораш да покренеш плућа и удахнеш али опри се томе на час. Посматрај механизам иза. Неиздрж расте сваким треном. Све у теби гори али издржи још мало без уздаха! Топлина расте и огроман талас моћи која вришти да изађе, да експлодира. Тачка усијања је невероватно близу, мозак гори. Издржи још мало...и...удахни.


Осећај дивоте. Олакшања. Полетног.


Управо си кроз себе осетио како живот незадрживо иде.


Све је твоја одлука. Космичка. 


Човек духа ово зна. Он види та небеска плућа Бога. Космичка, Васељењска и несхватљиво велика игра живота. 


Човек духа стога зна музику сфера коју нико не зна. Како?


Тако што је он ствара на суштинским нивоима где су Човек и Бог једно у Слави. 


...они су једно и на Јави...


Ево сад сам ти дојавио.


ПРАВо је да на ЈАВи СЛАВиш живот.


НАВиј овојницу живота онако како ти воља јер тако ради Човек духа. 


А ко види Човека духа? Само Бог који воли.