Tuesday, January 11, 2022

Музика сфера

 







Неизмерно дуго из знања дубине
поток живи извире.
На њему седи жена која то није. 
Кроз њега плове златне рибе што нису. 

Очи су једно са сверама светих.
Око галаксија коло се игра
живим пламеном речи исписују
неда се прстом дирати то. 

Ти си једно
са свим нотама СвеУма,
армонија арије ари.
Градови Ариона тад сјакте у слави, 
светлом неизрецивих лепота. 

Бродови сребрног стакла - као течне мисли, 
мењају облик једара
 и плове океаном свих океана, етар-вољом. 

Ветар ти пролази кроз срж и греје дух
 што се попут детета радује.
У њему чује ехо пре почетка времена,
ту је глас мајке и оца што нису. 
Они то нису зато што јесу. 

Телом познати славом створене светове, 
то не бива и не може, 
све док једном не буде могло,
ипак, ипак...мисао не вене. 

Јер човек расте у Човека те бива Богом.
Такав је пут светлосне арије сред нас. 
Пружам руке и дирам светлосне искре што лебде
дирам суштину.

Огањ луче живе ми пева музику сфера
а ја чујем глас свог оца и Оца. 
Мајке и мајке.
 Себе, других - свих што икад душа знаде. 
И само глас један би. 

Плава сфера се јасно зби. 
Пурпурним мислима нацрта све. 
Све Једно је. 
Ја Јесам јер ти Јеси.
Ми Јесмо.



Monday, December 13, 2021

Све је Мир





Изнад и испод, у и ван, све је мир.

Гледаш у звезде и видиш себе, друге и свет. Све је Мир, СвеМир, Васцели Мир.






 Да ли знаш, о да ли осећаш како је у простору мањем од свега а већем од свемира?

Као кад Сунце распрши искре све,
душа ми се раздваја на ситно комађе.

Одлазимо заувек да би се вратили теби - извору свег живота, Оче на небесима безсмртним.

Сва се осећања помешаше,
бол космички и радост Творца.
Одлазак и долазак.
Последњи и први пут ти видим плаветнило, непрегледна мора, зелене горе под снеговима древнине.

Док нестајеш предамном и ја нестајем. Вечно умирем.
Срце се кида и саставља у води живота.
Теши ме дух свети јер све је лепота - авај!

Никад више видети те неће очи сафир боје сјаја живог сребра.
Никада ми више крочит' стопе неће
на света тла шума од искона,
додирнути нежне листове сребрних звезда на брезама у поноћним вртовима.

Ах како су сјактале звезде у очима девојака младих што песмом су тебе славиле!

Ах како су деца осмехом пратила све твоје путеве кроз космичке пољане, та игралишта светих што су у нама и око нас.

Младићи бацаху шуму копаља од белих кристала и она попут трагача верно нађоше циљ и обрисе крста северњаче створише, осветлише.

Ах...ах...ах...

Плачем и јецам тихо, тихо. Да не чује нико нико...И суза нема не...већ гле!

Искре сребрног светла лете око наших мисли и глава, као свици светог незаборава.

Волим те...волим те...волим те...
Одзвањају свете речи те негде у ехостиху око мене.

Једна се дјева опростила са човеком својим...без тебе ја не постојим - њене су последње речи биле.

А он се помери као ватром опијен, не реци збогом већ светло нека лије!

Ти си у мени где год био и стопом крочио.
Свевишњи те у моје биће засадио, да вечни доносиш плод.

А она је...само је...усне благо отворила без речи разборила...слава Творцу на висинама.
Док јој руке држале плод љубави сред њене материце.


Поглед оде са њих двоје а туга и бол и радост без мере у мени сад.

Где нас то шаље, камо?
Где ли нас то свети дух твој води, о Оче!

"Тамо где ваша је судба, да градите сред олуја и бура, да седите сред пустиња и мора, да певате на врховима неизмерних гора...Ви живот стварате. Ви сте живи благослов. Јер ви сте Ја. И ја сам Ви.
Ми смо живота стих".

Ништа није остављено и изгубљено, већ ћете неизмерно велики благослов бити, јер ван времена сијају свете ваше нити - кад нико није - Ви јесте. Јер неко треба бити."

А Све је Мир...

Tuesday, November 30, 2021

Дух је једина истина





 Дух је једина истина 


Волим ветар.

Волим тај надстварни додир без додира.

Звук еона у шушту лишћа

песму која речи нема а каже ти све. 


Ти не знаш одакле иде и камо ће.

Зашто је топао у касно пролеће 

где да помази а где да поломи.

Не знаш, не. 


Ветар је дух у материји.

Он је она и она је оно и Бог.

Отац и Мати...

Свемоћно. 


Ко од духа је саздан 

први зна шта значи бити слободан.

Шта значи бит и бити и шта јесте стићи и утећи 

и на страшном месту постојати.

Дух је једина истина,

ако га имаш ти си све у свима.

Дух је све у миру. 

Тајац и првостих у свемиру. 


Буди и бићеш.

Воли и живећеш.

И знаћеш шта је суштина 

Јер Дух је једина истина.

Thursday, November 18, 2021

Вилински свет Чирокија и Срба

 







Када читаш нешто што није свакидашње, нешто што те додирне дубоко у срж а да не знаш како, остају ти два пута после тога. Да дубински увидиш истину искуства или га пак, одбациш као уобразиљу ума. 


Ипак, ако осетиш ковитлац и вир у срцу, дубоко у грудима, онда знај да је истина. 


Путујући једном тако кроз јужне делове Сједињених Држава, кроз пределе Smokey Mountains или преведено најближе Димне Планине (због вечите магле, кише и влаге које попут дима обавијају ово горје), одлучим чврсто да идем необичним путем ка северу. Тим путем нико не иде ако из Атланте иде према Бостону. Сви обично лете авионом док малобројни који иду аутом, одмах иду аутопутем према североистоку. Два цела дана вожње, прилично досадне и монотоне. 


Одлучим да урадим нешто што нико не ради и одем директно на север у Димне Планине, малим регионалним путем кроз Горје да бих после три сата био на другом аутопуту ка одредишту. Јесен је пустила све своје боје и предели су били ужитак за очи. 


Возим кривудавим друмовима и причам са неким телефоном. Изненада сигнал се прекида и ја пуну пажњу посвећујем кривинама и успону. Пут је сјајан, аутомобил са лакоћом савладава стрмине и кривине али ме неко упорно прати одмах уз браник. Постане заморно после неког времена и напрасно одлучим да нагло скренем десно на први излаз где је неки паркинг био, одмориште. Паркирам и схватим да сам на коти где планинари се скупљају у планинском дому па после иду на чувени Apalachian trail, планинарску стазу од Џорџије до Мејна, неколико хиљада километара дугу преко планина и временских зона. Искусни планинари је у комаду заврше за 6 месеци а многи годинама иду мало по мало. 


Врзмао сам се по паркингу, те набасао на таблу на којој пише да је та ту гора названа - Blood Моuntain или Крвава Планина. Ту су некада живели Чироки индијанци. Тада читајући, пронађем да су они имали додира са Нунехи народом или како су их они звали Дух Људи, безсмртни, невидљиви, путници, они који живе свуда. Они су живели у својим пространим кућама на врховима планина, били су невидљиви већином а само када су то хтели су се указивали људима. Помагали су Чирокијима, изгубљеној деци у шумама, у разним приликама су се дружили са њима а потом би нестајали. Изгледали су лепо и просветљено, и Чироки су сматрали да они живе свуда, због тога их зваше Дух Народ. 


Када сам прочитао таблу, нешто ме је погодило кроз саму срж. Нешто исконски присутно. Наставио сам вожњу под утиском. Врло брзо сам наишао мало даље на један део шуме који ме је магнетски привукао. Као да је део мене ту желео да борави и да игра међу дрвећем и буде једно са природом. Заиста магичан осећај који се не јавља често. Међутим, наставио сам вожњу јер је требало стићи на циљ. Све време сам мислио о том Дух Народу и полако увиђао везу. У првом хотелу после неколико сати даље вожње сам, нашао један сајт који има сакупљене приче и легенде Америчких Индијанаца. Под словом Ц за Cherokeе сам нашао детаљне приче и искуства њихова са Дух Народом. 


Приче су потпуно идентичне са Србима и нашем приповедању. Наши стари су тако причали деци о нашим искуствима као народу. Ту сам схватио везу. Чироки индијанци су били већином беле пути и потпуно другачије се понашали него остала племена. Друга одећа и култура потпуно. 


Имали су своје писмо и учену класу људи. Чак и данас има старијих који тврде да се друже са Дух Народом. Пре него их је Америчка влада протерала из тадашњих области где су живели, појавише им се Дух Народ и рекоше да имају седам дана да се спреме и склоне јер долази огромна пропаст. Пуно њих је послушало и отишло за Дух Народом. Дошли су до једног огромног камена који се као по команди померио и унутра је био подземни град велелепног изгледа. Ту се неки предомислише а већина породица су ушли и спасли се прогона. Остали су морали на чувену стазу суза где их је много помрло.


Ове приче су заиста узбудљиве. 


Наиме све време они у ствари причају о Вилин Свету. О вилама и вилењацима.

Они их називају Дух Народом јер су за њих већином невидљиви сем уколико одлуче да постану видљиви. Истоветно као Виле и Вилењаци у Срба. 


Срби и Вилин свет су нераздвојни. Сви то знамо из наше историје. Чувени стихови наших песма да "Што год има у Срба јунака, свакога је Вила подојила" или тако некако. 


То су нераскидиве везе народа са вишим бићима. 


Једном је неки мали индијанац се играо на потоку и већ се ближио мрак док наједном није дошао један човек и понудио му да га одведе кући близу и да му спреми вечеру и да овај преспава па ће га сутра одвести кући. Дечак је пошао са њим и убрзо су стигли у пространу кућу где је било многи људи љубазних и добрих. Дечака су збринули, нахранили и он се играо са осталом децом. Жене су му биле као брижне тетке и Мушкарци као стричеви. Ујутру се окрепљен заједно са човеком упутио његовој кући. Прошао је поред дивних воћњака сјајно обрађених и поља кукуруза. У неком трену се човек зауставио и рекао му да иде даље стазом и преко брда те ће наћи своје. Поздравили се и дечак је наставио. После пар корака се окренуо да види човека али никога није било. Ни воћњака, ни кукуруза већ само шума низ падине брда где су ишли. 


Кад је стигао кући, цело село га је тражило. Радосни су потрчали да га питају где је био и шта се десило. Пошто им је испричао, одмах су старији рекли - то су Нунехи- Дух Народ. Ти си био код њих. Да, рече дечак и са задовољством им исприча све. 


Дух Народ је често помагао уморним путницима, изгубљенима у шумама, деци.

Чак се понекад и борио за заштиту Чирокија. Некада су знале њихове девојке из Дух Народа да прелепе дођу на игранке индијанаца и целу ноћ би играле са момцима да би ујутру нестале. 


Често би путник кроз шуму чуо песме и игре и тражећи да види одакле долази та граја, би одједном видео празан пропланак и наједном би музика била негде иза њега. 


Чести су били налази кругова у шуми где су Дух Народ имали своје светковине. Њихове куће су биле невидљиве за све сем за оне којима је дозвољено да то виде. Понегде су и биле под земљом. 


Чироки имају највише поштовање према Дух Народу. 


Сазнање о томе свему ми је вратило мисао на нас и наше приче и искуства са Вилин Светом. Она су готово идентична. Чак и музика коју Чироки праве преко њихове фруле је скоро иста фрули Боре Дугића. Заиста фасцинантно. 


И данас сам под утиском зашто баш да изаберем пут којим нико не иде. 

Па баш зато. Дух Народ - Вилењаци су послали поруку о вези са нама.

Наш Род је свуда по планети. Само негде носи другачија имена и обичаје, међутим Срж је једна. 


Ко је видео Вилин Свет у Србији скоро?

Нека му је на благослов јер он се указује виду Звезданог Рода. 

Friday, November 5, 2021

Хум свете крви





 Рекао сам ти да те волим

али ти ниси чула нечујне речи,

нити су ти усне кушале мед са мојих. 


Можда ћу ти поново рећи оно што жудиш чути,

сликом од жада којег нигде нема

и вином од трешње старе, 

од лозе од искона. 


Кажеш да си моја гласом страсти.

И ти то јеси...

Ал' ја поседовати не умем ако волим душом и духом светим. 


Стога те ослобађам.

Јер те власник нисам нити требам бити,

наше су вечне повезане нити

кроз собом исткане речи и дела. 


Ти буди цела - да бих био цео. 


Ти си моја у Богу и животу и ја твога сушта део.

Да...Божанска дихотомија, несагласиво сагласје, небеско класје земаљског жита. 


Златом си окупана, јутарњег Сунца дјева. 


Гледам ти мокре груди како се капље воде живота преко њих свуда лију. 

Твој поглед је негде ка даљини а руке ка звездама сакривеним платном белог дана. 


Дланове ти стављам на дојке живота.

У трену нестајем са овог света кроз окно лепота. 



Ко сам ја?

Колико је у безвремењу остало времена? 


Допушташ мој додир, тиме осетиш свемир духа мог али мир срца свог. 


А они су једно. Ја стварам када те видим а видим те свуда... 


Очи не виде када се капци отворе.

Срце се не чује када га уши пожеле.

Дух се не осећа када ум потребује.

Душа се прстом не додирује. 


И онда волиш. 


И онда видиш и кад су очи затворене и чујеш све што ти душа пожели и осетиш плам вечни духа светога сред себе,

јер искром живом куца ти срце твоје. 


И онда... 


Нема речи више, само се кроз вене вечности чује хум крви свете.


Tuesday, November 2, 2021

Вила Човечица

 





"Вила није свесна своје лепоте" 


Негде у духу свестварања се чуо овај ехо. Као музика сфера, нечујно би тињао доносећи непрекидне осећаје живљења лепоте. 

Како би Вила и свесна била своје лепоте када нема огледало у природи сем тихе воде подно живог водопада Старе Планине и месеца, ноћне луче који у језерцу базену при ногама њеним јој блиста њен лик. 


И тада, када себе угледа она не види то што би мушкарац видео у њој, она види себе као део природе који мисли и ствара лепоту па тако је и она стога лепа. Као латице ливадског цвећа у пролећно певање небу. 


Када би јој човек рекао да је прелепа, она би се само насмешила и питала га шта то значи? 


Зар није лепа вода која милује камен и травку?

Зар није лепа Сеница и Ласта у својој слави?

Зар није лепо Мајско цвеће и Храстови стари?

Зар није лепа трава под ногама њеним? 


Човек је не чује. 


Он је опчињен лицем које светли, телом лепшим од младе брезе и белином мисли које плешу око ње. 


Њене груди су голе а сакривене. Он их гледа као недостижно благо а она му види мисли. 


"А зар и ти ниси леп када волиш?" 


Он је чу и не чу. 


"Како би Вила знала ко је ако не види себе посебном? Ипак је она дете Велике Мајке Земље и Оца Живота. "


"Све је лепота" - прогласи Човек који заволе Вилу својим суштом.

Она га виде душом и заплеса игру живота.

"Када волиш, све је лепота"...


Monday, October 18, 2021

Процес





 Светло у Србији полако али сигурно разобличава све тамне структуре и њихове маске и обличја. 


Процес иде тако да они сами себе извуку из скривених џепова стварности, затим се сами представе ко су и на крају почну сами себе да једу. 


Све време мислећи да они светло уништавају да је све по плану и да они побеђују. На крају, последња слика пред њихов нестанак у тамном обличју је схватање шта им се управо десило а тада је већ крај процеса. 


Најлепши део свега овога је што цео процес и ток ствари изазове једна искра живе ватре. Она нечујно такне где треба и онда душе тих тамних све саме одраде јер желе слободу. Оне саме их извуку на светло дана, оне саме их изложе Сунцу живота и ватри која спаљује нечист. 


У тим процесима неопходно је да се само посматра без уплитања јер се ту види потпуна генеза и разобличавање. Разобличава се наметнути облик тамом а појави се изворни облик душе и бића. Процес је болан али неопходан. 


Траје колико траје и колико треба. 


На нивоу појединца може бити од дана до пар година а на нивоу земље могу проћи и векови али и дани, дух одлучује. 


Где је ту праведник, човек живота и љубави? 


Ту где треба, да слободно да искру ватре живе а она ће већ све остало да заврши. Искра жива мора доћи са живог човека, из његовог срца јер ту је стављена од Творца. 


Цео процес је у ствари препорађање духа о душе а затим и тела. 


Не мрзети. Схватити. Деловати. Волети. Одсећи гангрену прецизно и без оклевања.

Јер без тога нема оздрављења.