Tuesday, February 18, 2020

Жива





Знаш како сам те знао...
Као малу искру која весело скаче,
као лице осмеха које и кад плаче...

е...

Те сузе лече.

Одрасла си.
У једном времену ван времена 
као дете светлих богова која воли да плеше...

И да пева као Сунце што пева арије своје.

Када бих загледан у звезде на далеким световима што језде Сваргом пречистом
био једно са свим што јесте...

Тада бих осетио твоје мале прсте...
Како нежно ми дирну чело, те онда 
прође струј кроз срце цело...

Ее...

Никада ниси узалуд говорила.
Свака ти реч беше стих.
Онај који оживљава. 

Жива! Ти си Жива у смислу смисла!
Лета пролазе и све блиста 
јер твоје су баште дом светова маште...

И цвета који само једном у кругу звезда цвета...

Пољубићу ти чело и у њему мисао сјајну.
Да живиш љубав ватрену и бајну и ствараш...
Не заборави никада ко си ма да све плиме сазвежђа надођу и потопе све.

Немој се бринути и тужити, знај...
И када све престане, ја волим те.
Очи ти гледају сан који је јава и како пут води до права златан од искри живота...

Сањао сам и сада је јава.
Живот је лепота.

Friday, February 7, 2020

Небеска мерила



Најтеже је изрећи истине и сећања, увиде и ведања овом свакодневном речју, међутим то постаје живо и оснажујуће када се ради песмом.







Како сам ти руке миловао,
миловао...веђе целивао.
Док ти косе јутром саме
ветру говориле...

Сред куле од мермера бела
стајала си чиста дјева,
Творца око, срце, душа
која поји живот свима.

Белим градом песма тече
У њ' уградих своје срце.
Длановима ка звездама
шаљем мисли које творе.

Сад на дворе бјеловите
шаљем гласе о победи.
Живот оде и арије
пева свуда - неста једи.

Кораком си лаким пришла
и донела мач мој свети
да силесија те сад моћи
печат стави и посвети.

И пустила гласе своје...
Све су тице ластавице
око твоје круне звезда
лет летеле вртложнице...

...и славуји божјим гласом
очарали све и свја!
Сунце Род свој сада
обилато благосиља.

Звезда Роде, Звезда Роде!
Зове тебе Сунца син.
Звезда Роде приђи мени
жар слободе дарујем ти.

Рад је Род да јутро створи
сада вечно духом збори,
благослова окна пуна!

Дар дарује Љубав свима!
По Небеским мерилима...



Monday, January 27, 2020

Чар на дар



Круг око планине Меру је круг кристала...
Кристални блокови плаво беле светлуцаве боје образују зид кружног облика.
Око самог врха где се налази Храм светла је постављен зид од кристала.
У Храму светла је средишња просторија празна са само једним постољем где сјакти ватра живота.Ту једном у небеској години приђе достојан и стави руке у пламен живота а на своду изнад ка отвору директно изнад пламена се почињу појављивати сцене и догађаји, симболи и холограмске пројекције.


Достојан пажљиво гледа и ћути док му бели пламен очитава из саме сушти бића.
Звездозапис се појавио. Достојан тада одступи, поклони се пламену и оде на један од престола далеко са стране.

Девет престола. На њима не седи нико.

На њима се оваплоти свест по потреби у човечјем обличју у слави. Достојан после неког времена устаје са престола и напушта простор ватре и одлази даље по вољи и у славу живота.
Читав живи свет постоји само због белог пламена и воље живота.
Светли Разум Бога постаје део човека сваког ко то пробуди у себи и ко је достојан.

Ти људи онда одлазе да воде планете по Васељени. Они организују све. Све што ум садашњи не појми. Они собом доводе светле душе да се Род Свети прослави свуда.

Овде и сада на овој Земљи је управо време преокрета. Свест мрака одлази а светла - долази поново. То значи да живот какав се зна ускоро нестаје. Цела планета ће се променити. Свака мисао и реч и дело ће се испитати и све то заједно ће престати јер рађа се Јутро Живота.

Силе ове планете (државе и власти) ће се однети као суво лишће на ветру.
Скривене тајне којима се владало и паразитирало ће престати да буду то. Скривене и битне.

Моћ којом се владало је нестала. Сада иде последњи трзај умируће звери.


Чар дарива Род сам
воде живе усне светих квасе
из њих теку свете басне.

Чаробњак се роди сваки пут када Земља има потребу за лепим и новим у оквиру старог. Онда се небеске силе узвре као вРтањ и поделе разложно по овојници живота моћи и знања да се пробуде у право време.

Магија се живи. Живот и Љубав су главне и најмоћније магије. Чари Живота делују од атома до галаксије и нема смрти - не.

Нема умрлих већ оних који су променили свест ка доле или ка горе. Нема мртвих ствари већ незнања о томе.
Где живот и љубав посеју, ту вечно рађа.


Замисао о једном и развоју расте у сваком Чаробњаку који слави живот.
Једном давно преко седам гора и седам мора је у ствари сада и овде.
Зато чар дарује живот сам.

У потрази за скривеном моћи и употребом магије тј. умећа баратања енергијом, трагачи су себи затворили најјачу. Али тајна је на виделу а тако недоступна јер до ње води пут златоправа кроз срце свако...

У Храму где гори бели пламен нема зидова и подова а ни крова. А опет, то је све ту.
Њим пролазе светли узвишени дуси, суштине које надгледају сво постојање свуда.



Они су део храма и пламена у њиховим појавним облицима.

Некада је потребно да прођу читави нараштаји да би се оваплотио бели пламен у сред нечијег срца и душе док је у телу.
Тело носи мање титраје него душа а опет је способно за све уколико се усаобрази са пламеном живота. Онда по вертикали се сви центри енергије пробуде и суштина живи на свим разинама.

Чарна Гора је једно од светилишта нашег Рода док је знање било велико. Временом је постала Црна јер је знање отишло. На само неколико места данас, гласник ватре живота може осетити дејство чари. У шуми која гледа на Горске Очи има једно дрво а поред њега место где гласник стане и погледавши духом, види на врху највишем кристалне сузе неба како лебде и око њих степениште које свако води до тог врха.



То је све што остаде од Горе Чара.

Али Чар није могуће уништити а ни присвојити.
Песник Чарни је то опевао у Лучи суштине.
Чар је у сваком даху ветра и капи небеске сузе. У сваком осмеху богиња на земљи и богова са њима. У очима деце кроз које Творац гледа.


Ту се онда достојнима дају узде небеских кочија које воде до срца свих светова.

Ко видети не зна, живети не сме.
Ко живети не сме, никада слободан није.

Ко одлучи да живи, прво са страхом пробеседи, 
са собом проведа и добије ватре живе на дланове као семе живота...

Тада чар постаје дар.

Tuesday, January 14, 2020

Звездари



Нечујно, спустио се доле у кут своје куће да мирно и неометано посматра у себе. Речи су му постале као искре које плове по ваздуху око њега. Тих. Дуги тих.
Мислима погледа у себе а потом и ван себе и ту га је она чекала.

Они су заједно од постанка. Више и незнају кад то беше али се нешто у њима живо сећа на то. На време пре времена.

Светови испод су пловили...
Мир је свуда певао док је негде далеко звездана харфа плела своје тонове. Очи које сијају изнад светова магли и мрака а врелином своје љубави топе вечите ледове заборављених светова што тону у тмину.

На једном од њих је остао део велике коцке од кристала који је служио као резонатор вибрација које подстичу живот тог света. Иако део, неки вероваше да и тиме иако малим, могу да искористе тамни да отворе закључане капије међу световима.

Виши ред знања - живи као особа. Има своје поље и памет и глас. Сферу око себе ствара и у њој неприметно даје достојним све шта их тада и ту занима.
Технологија више природе ради на непосредном односу са сваким достојним бићем.

Она улази у њихову свест и они је користе према потреби стварања. Такође је не можеш користити па чак ни опазити уколико ниси и сам на тој разини.

Њих двоје су то добро знали али су ипак решили да провере овај мали део кристала на далеком свету.

Затекли су машине. Непрегледни хоризонт машина спојених у једну целину ради стварања довољно велике интелигенције и самосвести да би се кристал и знања из њега њима отворио.

Сва природа је била уништена. Земља на којој се ово одвијало је спавала сном без снова док су машине очајнички покушавале да узму шта су наумиле.

Машине су донете. Неколико тамних јерарха су имали визију како да неопходну им енергију преузму чак и из самог дела кристала, док су они сами били одсутни - машине су радиле за њих.

Део знања кристала је почео бити декодиран јер су користили заробљене честице високо развијених суштина палих у борби против мрака.  То је био последњи начин да се иоле нешто узме. У том часу су њих двоје стигли неопажено.

Звездари су погледали сцену ужаса.
Машине нису регистровале њихово присуство јер они су ту били својим етеричним телима.

Она је замахнула десном руком и заробљене честице високо развијених суштина одлетеше у етар слободне. Одједном црнило у првом кругу око ње. Милиони машина су престали са радом.

Она је наставила да ослобађа честице и редом су машине престајале са радом.

Он је за то време мотрио звезданим погледом на могуће сукобе. И слетеше две тамне суштине да провере шта је зауставило ток њиховог делања.

Он их је одмах зауставио енергијском опном пре него су напали.
Држао их је тако неко време док је она ослобађала преостале животне честице високо развијених суштина.

У међувремену, још осам тамних јерарха је дошло и јасним бесом нападоше њега.
Он паде од силине удара али издржа још мало.
Већ су га ломили јако и бол је био ужасан.

Још два трена и био би скршен док му она не дође у помоћ и однесе га испред њих.

На последњој разини пре повратка су застали и мислима разговарали и опростили се до неког следећег пута.

Он је поново био у свом телу у куту своје куће.
Уздахнуо је и помислио: "Још један свет спашен касно..."

Мирно је пошао горе. На столу је чекао врч медовине од биља скривене шуме...он га не постави ту.
Само се осмехнуо и видевши брезову кору са три речи и симболом живота

                             》никад није касно《


је знао...да живот се на крају увек пита.
Поглед му је засузио. Купа медовине у ваздух и здравица! Слава теби Оче!

И слика ње која исто то ради на другом свету.

До тих светова нема путева...до оних које наш дух и душа не направе.

Он је изашао напоље и однео две јабуке старој баки доле ниже крај потока где је чувала овце. Она се насмеши од срца њему и рече:
" Дијете, ваља се, благодарим. Ове овце су добре ове године биће пуно вуне и млека."

"Биће Рајна, биће. Како си данас?"

"Добро, како ћу ти бити кад се 'вако бринеш за мене..."

"Како је Ђед?"

"Са кравама отишао, добро је, служе га ноге и даље..."

Он се насмешио...и лаганим кораком отишао низа страну док му је бака Рајна махала...
Ипак између звездарења и свега, требало је покосити свежу траву за зиму.

Он то радо учини, гледајући Њу очима духа како управо везе златним нитима ћилим за предворје храма на свету који јутром сија бојама свог Љубичастог Сунца.

Негде у долини је Славуј певао док је ветар објашњавао јутрошњи подвиг њих двоје...
Живот се брани на свим својим границама...


"Дар дарује звезда роду свом
Звездари су били ту и донели бели гром
Муњу сјајну да сад небо вагре
И сушт живу искру прве ватре."


Friday, December 27, 2019

Негде ван двора


Када се духом и суштином виде несхватљиве ствари, онда се стихом преносе у Јаву да би свако ко чује или прочита, схватио несхватљиво.

Ово је песма Душице Милосављевић коју је написала после живе визије у једном трену.


Лепота и ванвременско казивање преносе шта се дешава сада и ко долази у помоћ Роду.








Негде ван двора

Виђао си изван постојања неке друге душе.
Једним мисаоним скоком у пространства многа
оваплотиш се искром својом 
беличасто златно у трену се створи
сви дарови бића твога
око тебе Сунце гори!

А песма те увек води 
у пространства невидљива
где год станеш у теби  је
она која вечно сија!



Сила Права, све што ствара
и уз тебе бића светла 
вед јелен ти леђа чува
мач од руна о појасу
стреле светла из твог бића
покрећу се у твом гласу!



А Сунце ти срцем сија,
на све сфере постојања
све је живо и истина
када душа свој дух сања!

Saturday, December 21, 2019

Заборави али не заборави!



Заборави...

Заборави су део тебе јер их онда откриваш изнова и изнова као дете беле лептире ујутру кад Сунце пева...

Заборави...

Заборави тугу и скочи у море среће али не заборави да туга те убити неће.
Већ светлост једну на пут златоправа баца...

Сети се...

Сети се милине кад те мајка грлила и љубила без краја... како је топлина мека њеног нежног загрљаја...

Сети се...

Сети се да си златне бисере пуне белине живота оставио ама баш свуд...
Да тиме си посејао свој небески свод.

Знај...

Знај да ништа не знаш све док ум умује о знању а душа мирно чека на ред.
Онда гле - вртлог свете енергије!

Знај...

Дух је оно што јеси и душа...
А она немирно мирно савршено црта белим пером вечито ко си.

Јер данас сам причао са ветром 
И он ми рече како једно малено лице се мршти 
јер боли га јуче а гледа у сутра док сада...
сада протиче као река у даљини...

И поскочи перо те удари чело,
око пусти сузу две...
Прострујаше телом вечите истине,
како се бивало и како и биће.

Гле! 

Јутро Сварога свиће!
Добро, да ли је његово или не
остави људима да брину о томе..
Златоправ је твој пред босим ти стопалима...

Умрљаним зеленом док си ходио травом далеких земаља света који се буди.

Трк! 

Неће више осванути дан мрк!
Већ само јутра божије деце...
Вагрена љубављу живота...


Thursday, December 12, 2019

Лепота


Ако ниси никада а ти крени управо сада! Да осетиш како весла твој дух кроз Етар живота. Како стих те носи ван времена - где станује лепота...






Да ли се сећаш како звезде певају?
Нема знаних речи но стихова 
који те носе и заједно сневају 
далеко, далеко до највиших висова.

А ти стојиш на видин-стени, 
мисли се роје као кад море пени...
Стапају се армоније и боје.
Заједно - душа, дух и срце твоје.

Можда је ехо старих дана ту
игра луче бића свих што творе
носе собом наду и утеху, 
са суштом прав-а живо зборе.

А теби вид све даље граби,
кроз време и поља свести у слави. 
Гле како полако постаје вед...
док душа и дух иду у недоглед.

Ах...

Једно смо.
Али свако је искра своја.
Једно а личностима нема броја...

Дух је твој и душа моја
и душа моја је дух твој 
а песма се не боји већ само роји рој
живоватрених јаровагрених звезда Живота...

Лепота!
Лепота...