Monday, July 27, 2020

Небо се теби отвара




Страх који стопе леди
мисао која хлади главу
дах смрти који те гледи
крије своју природу праву.

И тада се деси чудо 
из срца прсну смех 
очи сјакте пламеном лудо
дух и душа шаљу ти лек.

Одјек тог звука живота 
разара таму и топи јој лед
извори радости, моћ и лепота
на јуриш освоје твој цео свет.

Где би страх, муке и бол
оста само прашњави траг
ветра пој лако одагна зов
што би вечно да пређе твој праг.

Само мир и песма.
Вечно капа љубав божанска чесма. 
Кап по кап...никад не престаје.
Свемиру твом Љубав не нестаје.

Saturday, July 18, 2020

Време чуда



У сваком човеку постоји могућност за чуда. У сваком. Међутим чуда су толико ретка да и сама реч се користи у оквиру великог и сјајног изненађења, по правилу позитивног.

Када се човек навике на мрак и плодове мрака, свако зрно светла је чудо. 
Сада је време чуда јер се мења комплетна светска парада лажи. Заједно се пролази кроз вековни наталожени муљ обмане и њених деривата.

Одлуку о бољем животу донеси сад. И биће.
Тако је то. Тако лако. Зашто онда нико то не искуси? Зашто онда се то не види на јави?
Толико много је збуњен човек да ни не зна шта да мисли, како, зашто и због чега. Снага је скоро потрошена. 

Међутим, дубоко у изворима где се чува живот и чуда у нашем бићу, ту је човек сачуван потпуно. Ту је пламен који нас чини живим. Нека он сада сагори све непотребне ствари у нашим животима. Нека све што нам не треба нестане.

Сада је време потпуног преиспитивања шта смо а шта нисмо. 
Све непотребно одбацити. Кренимо од мисли и тока нашег мишљења. Од тога све зависи. Ту доносимо одлуке. Ако то не средимо нема даље помоћи. 

Непрестано радимо на ловљењу сваке мисли која нам шкоди. Сваке. Стално. После неког времена ће се схватити колико нам је у ствари затрпан и затрован ток мисли а то нас трује у нашим одлукама за свакодневни живот. 

Семе је мало. Малецна ствар а гле - порасте Бор из њега од 30 метара! 

Тако исто такозване небитне мисли, неконтролисане рађају огромно дрво оваплоћеног проблема и муке.
Није узалуд изрека "сам сам себи највећи непријатељ". Време је да се то претвори у "сам сам себи највећи пријатељ".

Човече, не поможе ти нико до себе самог и одлуке живота. Време је чуда. Време је да чуда се пробуде у нама и да их оваплотимо прво мала као семе...а то семе ће донети неизмерно велике благослове.

Управо је почело да расте једно дрво живота из плавог светлог семена. Погледај у духу и видећеш. Њега су небројено година заливале сузе праведника и сузе људи који живе право - који јесу добро. Који доносе Прав у Јаву.

Чуда је време сада.







Friday, July 3, 2020

Дизајнирани заборав



Шта ти вреди да добијеш цео свет а изгубиш себе? Питање у овом или сличном облику приписано Христу. Ко год да је стварно изрекао је друга тема али суштина је погођена овим.

 Дизајнирани заборав је ако не и главно оружје непријатеља. Када човек не зна или не памти онда његов живот се своди на тренутне надражаје пуке садашњости. Истина је да се не живи у прошлости а ни у будућности већ у непрестаној садашњости али ако се не зна где се било, неће се ни знати, разумети и ценити садашњи тренутак, стога ако се он не цени - будућност је хаотично настројена. 

Шта онда неко жели постићи да нам стално нуди цели свет? Зашто је увек цена нечија душа? Зато што је немерљива вредност исте. Дизајнирани заборав је управо покушај да човек забразди у заборав и та стога незнајући о вредности духа и душе их лако преда.

Коме? 

Већ сам писао ко су ти што траже дух и душу. Није згорег поновити да човек има посла са безтелесним обличјима негативне интелигенције. Са животним облицима који немају тело али имају потребу за преживљавањем. Само једно их држи у животу - непроцењива жива енергија духа и душе. Твој живот није за њих. Они су прокоцкали свој.

Ти ниси рођен као храна за њих. Твоја суштина се храни искључиво животодајном светлошћу са Извора живота. Ти си оваплоћење самог Творца и на крају твој живот је твој. Зато како народ мудро кратко и јасно каже: "Памет у главу."  


Saturday, June 20, 2020

Свети Вид



Веда речи Вила Горска 
свака јој је видовита. 
У слав светлу окупана
у прав свету одгајена.

Реч је жива као чедо 
Сунца сјаја она носи
убогоме ноге хитре 
а слепоме очи роси.

Веда она приповеда,
где се вазда коло игра
где са неба светло лије
Светим Видом душа мије.

Тад устаде Виде Свети
Подигао беле руке
Огња живог лако узе
и полива Србски Род.

Да с' окупа Србче свако 
живом водом огњевитом
да с' ожеже мраковито 
све што беса има семе.

Веда Вила заповеда
песми светој где ће дом
која миле вести носи
роду светом звезданом.







Wednesday, June 17, 2020

Деспот Стефан Але погубио




Једном приликом је човек из једног малог села близу града Сокола како су га мештани звали ишао кући после рада на њиви. Ударио преко поља и реши да застане и одмори поред потока близу горја. Вече је било топло а вода хладна. Кад се освежио, угледа како му се један старац приближава певајући тихо.
"Жив ми био Ђеде!"
"И ти мени сине".

После размене поздрaва поседоше и тишина говораше место њих.

"Ја волим наше јуначке песме Ђеде, него ову нисам чуо. Која је та?"

"То је она где је Деспот Стефан Але погубио".

"Нисам чуо за њу а знам их све од реда."

"Ниси чуо? То је једна стара песма коју мени Ђед мој певао уз гусле. А њему његов. Некад видим све те јунаке из ње како јашу око мене кад кроз ову гору ходам. Иза Бусије има једно дрво где волим да одморим, ту их видим како вазда ходе. А горе у Лазама, има једна баба која им песму чује и којој Виле долазе. Оне знају целу песму јер Виле не заборављају.
Ја се сећам само једног дела"



"Дедер Ђеде Бог те погледао кажи мени оно што се сећаш, срце ми је жељно нешто сада"

"Хоћу сине, хоћу. Него дај ми воде да угасим жеђи и окрепим мисли".
Човек пружи старини чутурицу коју напунише свежом хладном водом са потока.

И започе стиховати песму:

"Започео бој Деспоте Стефане
сред равнице кад му време није
крвца црна текла до колена
јер пород је гујин битке тешке био.
Из далека страшно долетили
са црнијем крилима небеским
по Србији Расној ударише
да погубе све што земљом хода.
Сачека их Стефан Деспот силни
мачеве му славом позлатили
сви до једног Србски витезови
род до рода огњем небо обојили
сева муња из свакога мача.
Бој бојише животе дадоше
ал' нестаде црнога злотвора.
За навијек да више не дође-
Деспот Стефан победу однео.
Ал' се песма славе после боја силна
после боја како ваља бити
не певаше нити опеваше
многи јунак тешко пострадао
стотина му на животу оста
од силнијех војски Деспотових.
Плача није било ни лелека
нити гласа девице девојке
само мук и уздах тешки
вазда је се било тад борити.
На Деспоту тринаест љутих рана
с' којих капље крв јуначка сада.
Ал' му срце јаче од врагова
у њем' душа од Бога је дана.
Књигу писа тада више горја
где му вида ране Вила Равијојла.
"О Стефане мили брате
Марко мени завет учинио
да ти дођем када спаса нема,
да извидам много љутих рана.
Коју алу ти си ударио,
којој црне главе одсекао?"
Ћути Деспот а очи му сјакте.
Таквих ала јоште не видео.
Али смо им правду показали
Громом тукли до самога краја.
Више речи не каза Стефане.
Заћутао уста затворио,
душу своју Богу отправио
док су очи жив-огњем гореле."





Дуго потом заћутали обојица.
Човек је гледао Ђеда у чуду, као да му је лице сијало белом ватром а да пламен је одскакао свуда око њих.

Потом Ђед уста да крене. Благослови човека и пође.
"Како ти је име Ђеде?"
"Гавро" рече Ђед и махну руком те оде низ пропланак где расту Букве од два века.
Човек у чуду оде кући. Ником не рече шта је видео и чуо то вече али од тада га нешто звало ка сакривеној прошлости свога рода.

"Једног дана ће та песма доћи свима, и Срби ће памет повратити." - увек му је била та мисао ту.








Monday, June 8, 2020

Јава је сан

Оно што у теби је као искра живота, јаче је од твог незнања и свих страхота. И рађа и светли и када потонеш и умиреш - плод живота.








Ноћ тихује. 
Само је славуј стиховима својим прекине.
Замишљени Месец плови небом и хита јутру које не постоји.

Јер нема ничега, не!
На овом свету који тугом болује.
Невидљиве сузе точе кристалне судове.
Богиња Земља плаче.

Све је само трен у вихору.
Одсјај зрака вечерњег Сунца румени.
Одбегли осмех окупан сетом.
Лагани трзај срца што копни.

Све је црно у доба таме.
Она боји ли боји својом образином
хаје ни мало за песме деце светла
доноси прегршт смрти, студени, беса.

Али знај!
О ти који се будиш са ватром наде у срцу,
која и даље песмоведиш и целиваш.
Сунце не стрепи шта ради тама.

Сунце је бог и живи у нама.
Творац живота посеја небеске ливаде
и у њима Звезде сјајнице Сунца сестрице.
Да с' пробуди богињица свака и бог вазда роди у јунака.

Који више ватре воле живе 
нег' сва блага да се њима диве.

И гле!
Слете ми вилин коњиц на длан.
Свиће зора Божије деце...јава је сан.



Saturday, May 16, 2020

Стазе звездане прашине

Ако заборавиш ко си, заборавићемо ко смо и неће се јутарња роса наших стопала нагледати.
Ако знаш ко си живећемо чудо и златно Сунце пуниће наш пехар свакодневно.
Испиј вино живота, оно није од земаљске сорте.






Никада ти нисам рекао све
што ми лежи на срцу, души и тихује.

Што ноћу снева јутро без свитања...
...и питања...

Сунце ме буди а будан јесам.
Оно ме мази ватром својом.
У њој ја певам. 
Сан ми је јава а јава је прав.

Вечити путник на путу свом.
Под стопе ми сад звездани прах
мир и вид, слово и вед
разгоне светлом сваки страх.

Шта је живот без росе под ногама
без зрелих црвених трешања 
у подне када јара јари те срце зари
и кад душа кроз очи пева...

Никада ти нисам рекао сне.
Сни могу постати јава
и онај дође који срце бира
и духом и ватром све покрива.

А ватра бива чудновата та,
напоји те више него вода са извора
чисти боље нег планински поток хладни,
зна та добро шта је шта.

О да...

Чек само на трен пријатељу мој,
час да скокнем до белих врхова
где се гледа цео свет.
Па ти јављам где Сунце пребива.