Thursday, May 16, 2019

Пој ми пој







Некада се мисли преплету и донесу негде давно сачувано сећање којег се не сећам. И све се зби да не знам како и зашто...али то не зна мој ум сада док дух и душа знају све. Они тихо шапну коју лепоту ил` реч и две и сећање се осветли кроз саму суштину. Донесе заборављену лепоту, истину...која надахне, испуни и да пламена живота.





Пој ми пој птицо ластавицо
кон по кон о звездо сјајницо
славуја оде животно чедне
пој ми пој здравља речи вредне.

Утихнућу зором раном
кад мириси ливаде донесу предах
и гледаћу ка пољу каћуна
где једном давно тебе угледах.

Брезе ми снују на јави смело
сете ме на твоје косе и врело
са којег си појила срне нежне
и жуто планинско биље свеже...

Пој ми пој...






Monday, May 6, 2019

За ватру живота воља је смела!





Мир. Можда сан или два. Можда ништа. Јутро сване и ти се бавиш свим оним што смера твоје срце данас. Да ли је баш тако увек? Да ли живиш свој живот или наручене свакодневне појаве које називамо животом? Да ли пијеш јутарњу кафу у миру зато јер уживаш у мирису и укусу или ти она служи за брзо дејство кофеина да се расаниш док јуриш да се спремиш за посао и одјуриш хаотичном дану?

 Нема човека нити бића које искуси живот а да се једном не запита зашто. Који је разлог зашто баш ЈА живим. Да ли је то због нечега невидљивог у ланцу догађаја наметнутих системом или...? Превише је људи који живе у страху од нечега или некога и кад их питаш зашто, нема одговора једног нити јасног. Искрено запитајте себе и своје срце, зашто ја живим.

 Да ли је то страх од посла или губљења истог, немаштине, одржавања стандарда, због тога што тако треба, због тога што су родитељи нам рекли да је то једини пут успеха, због система који страховладом заводи ред због, жене која те уцењује љубављу, због мушкарца који те не вреднује као особу и жену, због парчета хлеба у старости, због религије, због партије, због лажне историје, због осећаја надмоћи лажног, због уверености да је неко ту да те убије, због на крају крајева тамних менталних паразита који те нападају док ти покушаваш да живиш???

 Листа је подугачка. И надасве лична.

 Али оно што је изнад свега си ти човече! Све је то споља а ти си онај који јеси, изнутра. Да ли мислиш да је величанственост живота и свемира играла свој плес да би се ти родио на овој планети само да би ти сутра се уплашио мрачног створа који би над тобом да паразитира? Погледај у себе и види ватру живота која те греје.

Крикни и преузми вољу своју назад! Ти живиш зато што то хоћеш. Ја живим зато што волим и бирам да у сваком смислу лепоту донесем и искусим. Није ме брига шта мисле тамни. Није јер не живим за њихове потребе. Нити њихове мисли. Нити њихову вољу.

 Шта ће тамни да мисле је њихова ствар јер ја живим зато што хоћу, не зато што они хоће. Не у страху од њих. Човече, сети се себе. Сети се искре живота у себи и живи. Ако паднеш, устани. Ако волиш, воли без страха шта ће неко рећи јер волиш зато што си изабрао да волиш јер ако нема Љубави у животу, нема ни живота а ако је има, чудеса златоправа се указују свакодневно.

 Страху страх, животу живот, Љубави Љубав.


                               За ватру живота!


Сјаје се у даљини Сунца зраци
 очи сјакте исконским пламом 
 у духу мир - у души слава
 срце бије снагом златоправа! 

 Мисли ко бисери у ниски светле 
у једну живу сферу се стапају
 стихоречје израња из магле свести...
 живореч звук ствара смело...

 И све је цело!

 И све се у једном тону уздиже
да своју слику у миру свије
 и свете сиђиле у етру печати... 
 Нека буде што било није!

 Све што ми мисао хоће сада
 и дух што смера ватром живота
 чиним у моћи свелепоте 
 због Љубави Божјег дара.

 Ја не марим шта сни мрак сам 
нити страхом чиним своја дела
 Ја живим за свој живот сав, 
за ватру живота воља је смела!



Friday, April 26, 2019

Пут Златоправа




Нигде стајало није узвишеније име човека који живи него онда када је он био на путу Златоправа. Путу свих путева и стази вечности. Не постоје записи о том путу али и постоје. Тако то бива са свим знањима које су више природе.

Некада сред Вилиндара је био водоскок који је означавао извор живота. То није била вода која подмлађује или лечи, не. Али је било случајева да су неки окусивши њене светлуцаве капи са цветова на које су попадале као роса изјутра - чудесно прогледали поред очињег вида. Нико није знао зашто. Неки су потом пробали да пију те воде али се ништа није дешавало. Пробало се и са тих цветова и лишћа, залуд. Постоји и предање да је Душан хтео пошто пото однети те воде али му се није дало јер је свака боца док је он спавао бивала празна ујутру. Потоњи Цар Срба се чудио томе а некад и срдио, авај.



Једном је Душан шетао близу те воде која је у слаповима поскакивала и понешен својим мислима је једва ишта примећивао около. Без његовог знања је ту седео један старац који дође тихо пре неколико дана. Он га је виђао али није се питао ко је он, то није ни било битно. Све до трена када се усред Душанове шетње десило чудо испред његових очију. Старац је био увек близу водоскока али никада не преблизу. Одједном је смело устао, пришао и пруживши дланове сачекао да вода надође сред њих. Са сјајем у очима погледа навише, изговори нешто и попи. Пред Душановим очима се деси нешто што до тада у свом овоземаљском животу није видео, лице старца се поче мењати и добијати младалачки израз, цео се човек промени за врло кратко време. Још једном погледа навише и изрече гласно и полако -  ЈАРА - ПРАВ - У ВЕД - САМ - И ВИД - ЗНАМ - БИО - ЈЕСАМ - БИЋУ.

Лаганим кораком крену према библиотеци Вилиндарској док је то све нетремице гледао будући Цар Срба. У међувремену неколико њих који то посведочише наставише даље са својим пословима. Једино Душану нешто није дало мира. Ноћима није спавао мислећи само о ономе шта је видео. Није причао нисаким већ се повукао у себе. Када је потом први пут узео те воде у боцу, она је нестала сутра. Поновио је то двадесет пута. Сваки пут воде ујутру није било, само празне боце. Никоме се није усудио говорити о томе али су га мудри пратили погледом док је нервозно шетао поред водоскока.

На крају се помирио са тим необичним дешавањима. Наставио је своју обуку и све је изгледало одлично јер је брзо усвајао знања. Један од учитеља који је био њему додељен је све то пратио из више сфере и видео олују која бесни у срцу Душановом и како се он силно борио са њом. Одолевао је.

На послетку, дође дан када је било време његово. Отишао је и убрзо се почеше дешавати ствари које доведоше да је крунисан за Цара. Често му се мисли враћаше до ових искустава а највише ка старцу који то више није био. Мислима је разговарао са својим учитељем и коначно га је једном питао за све то... Учитељ му није ништа објаснио како се овај надао. Само једну дугу реченицу ил` две.

"Сине мој, постоји пут којим се ових година и векова ређе иде, пут Златоправа, пут ка свету Богова, светлих суштастава које обитавају у највишим световима скривеним људима али откривеним човеку, пут који изравна води до самог Творца свега, извора Живота. Ова вода је пут ка путу и она сама одлучује заједно са искрама ватре живе коме ће дати ожив - подстицај ка путу, јер пут се не види, заиста он и не постоји за недостојне, тужно ми је било гледати како си силом хтео те воде а дошла би ти сама за који дан само да си срце управио ка светлу и светости. Има знања која нису са ове Земље и не дају се олако, на послетку ћеш их добити, кад ти срце зацели и мир у духу завлада... "

Душан је помислио да је на трен у свом учитељу видео тог сада младог човека...али никада није био сигуран до краја јер учитељ је имао безвремен израз лица и дугу белу браду.

Цар Срба је владао успешно и врло али немир му је растао годинама јер је љута битка у срца вриштала без прекида. Док једног дана када је био слаб, не увидеше два црна жреца за прилику. То је био крај и смрт Србског цара. Сушт његова није страдала али је отишла у куће лечења са оне стране познатог.

Убрзо је Вилиндар уклоњен из видног света. Један од последњих путника сред њега је видео једног старца беле браде, високог безвремено младо старог Вилин посланика и човека безвремено младог који су стајали и мирно гледали залазак Сунца док је водоскок пунио кристалне посуде испод. Светло се преламало у прелепим ваграма, дан је мирисао на смолу Кедрова и росу тог јутра. Путник махну руком тројици, они одмахнуше, насмејаше се и нестадоше. Путник се поклони и изрече благодар. Затим се окрену и оде ка мору где га је чекала лађа.  Није отишао где је требало већ у правцу истока, у далеко море црно и потом даље ка северној земљи али не пре него ће послати поруку Душановом писару кога је овај волео као сина. Само две речи-Свршено је.

Писар то прими у позној старости и убележи у књигу Србских Царева.  Она заједно са осталим непроцењивим благом оде у тајне ризнице које после запечати Деспот Стефан...један од последњих владара Срба који је знао о путу Златоправа.

Пут није затворен али ни отворен. Зависи од духа и срца свакога ко би њим да пође. Није он пут само владара него сваког оног ко би да буде Човек.





Friday, April 12, 2019

Човек Творац је Творац који је Човек






Уздигни ноту у себи и ван себе.

Крени из основног осећаја изворног звука сред суштине срца. Прво нека буде звук кроз унутрашње биће а потом нека изађе. Посматрај шта се дешава. Звук је алат стварања васељене.

Свемир је створен звуком.

 Титраји сфера или музика сфера је одјек дубоког стварања Свемира. Када уђеш у сагласје (резонанцу) са звуком срца онда пусти нек те запис у крви води који потом звук да ослободиш. Да, да ослободиш јер је заборављен и закључан иза многих врата у теби.

Не часи часа.

 Када та два звука ослободиш онда иде трећи на вишој стварности. Кроз њу гледаш оком духа унутарњег вида. Он се неће чути ушима али бићем да. Нека чујно буде основа а нечујно грађевина. Гради кристалом знања у себи.

Призма светлосна је у твом бићу. Нека ти светлост унутарња говори сликама и тоновима и осећајима шта ћеш урадити. Смири ум потпуно. Диши мирно. Отвори сребрна врата увида. Када их прођеш, подигни својим рукама себе који спаваш и нежно се стави у свој ум. Тада је он космички.

Не отварај уста да ишта изговориш. Говори суштом - својим језиком пра рода. Стварај и све бележи у кристале који лебде око тебе. Врати се у свој ум и тело иако га ниси напуштао јер се ниси бавио никаквом техником ничега. Оно што си урадио је чиста свест. Дар.

Дар и ти постаје једно. Дар и ја смо једно. Дарија. Космичко име дато родом нашим некада давно. Чиста свест и чисто стварање. Дарија је у чистој свести сада. Види је свако ко веда. Она је ту али и није.

Никада не користи никакве пречице јер преко прече наоколо ближе је стара мудрост. Ко хоће пречицу, наћи ће је - до изласка из свести и налажења ничега. Не буни се, то није смислио нико други до твоја свест давно пре схватљивог времена.

 Не иди у шуму због очекивања. Иди због даривања. Не слушај поток бистри гладним срцем већ срцем детета које се диви.

 Звезда звана Сунце или Јарило сјакти те сјакти без питања тебе за мишљење. Али ипак иако те не зарезује ни два посто, даје ти живот...

 Схвати величанство овога.

 Свест је све а нарочито када схвати да воли. Онда је на врхунцу безкрајном своје моћи. Затвори очи пред сан, не у сну. Не у кревету. И онда их отвори када уђеш у сан. Освести и осветли све. Исучи мач свој који ти дух искова од живог огња, посвети га истином - да увек сече лаж, правдом - да не науди никоме а пресуди свакоме ко човек није и љубављу - да зна разлику, да види и сјакти.

Освести и осветли све.


Friday, March 22, 2019

Око Соколово и Вид Орла




Ко је свестан, осетио је. Тиха вода брег рони.






Погледао Соко тица чистим видом својим оком
 и видео сад дубоко, све што бива под небесјем.

 Те позвао песмом на висини 
Орла светог рода краља, да заједно сагледају. Кроза срца свег што хода дал је човек или злоба. Кроз тмину и помрчину црних руку гар велова.

 Жар'ли негде искра животница 
сред Србља под небеском капом целом.
 Погледали - закликтали! 

 Нит' је хладна нити угаснула! Већ је она свесно утихнула. У трен вечни смирај нашла, да сагледа величину и разуме позадину свег' што род звездани сада дави. 

 Мир вечити у трену без трена. 

 Ван времена и спознаја сваког који светла нема. Бљесну искра сред свег рода Звезданога!
 Те разгори ватре свете, те помаче мреже клете!

 Јара ватре пламена живота разигра се сред лепота, свих сад срца Звездорода, свега Србља које земљом хода! Раса света зове јасно! 

 Све што није а хтеде да јесте - запали се живот-пламом... Нечист плану и све тамно сажеже се свуд на јави и отправи црној јами.  Јара Јари, Род се слави, песма наде запева се. Ода једна расна света одјекује васељеном. 

 Све то виде Соко тица и Орао род му свети. 
Како расте и долази сред свих који живе свето. Време дође, на висини песма!

 Неко чу кликтаје и уклони очи уплашене. Засјакташе бљеском древним друге очи васељене. Очи свих што носе жар живота.


Sunday, March 10, 2019

Живи, види, буди!





Није лако прогледати код очију. Али без увида и вида нема ни живота сушта. Ко види, нема страха. Ко се не страши у славу Рода све чини. 
Зато ако ти око не види, опери га водом истине. 
Пећи ће. Болеће те до саме душе. Изјешће те изнутра незнани противник док не осетиш да се растајеш од живота. Да...умиреш...да би се коначно родио. Прави човек а не нешто.

На крају схваташ да су фантоми само то и били...фантоми у твом уму. Невидљиви противници који су носили сто и једно лице за тебе да ти никада не би живео. Да би се плашио да дишеш. 

Сада је време када свесно убијаш све што је у теби а против живота и радости и истине. Не чекај. Живи и делај!




Погледај... 

 Прогледај очима духа које виде све. 
Није лако бити прикован тамом - не. 
 А све због жеље ил' воље срца да ври крвца!
 Да песма постане светли кон! 

 За кон! 
За кон!

 Кличу деца ко Орлови са небеса. Ми смо за кон небески сред земљице драге. Обрисасмо тамне мрље прошлих дана. Погледали и схватили...Љубав а не Тама!

То је извор свег живота... то је избор свих лепота, то је нашем срцу живодраг. То је гром у десници и муња у левици. То је моћ коју јавише сви песници што видеше живе ватре плам. 

 Слава Роду! Истина и Прав кроје кон небески, доносе мир и љубав свој деци... Јер Кон постаје Закон.

 Звездани закон рода свог. Прекаљен ватром Звезда.
 Дарован суштом истином.    



Tuesday, February 26, 2019

Време је!





Сварожића пуна кућа
где је душа та што сјакти!

Не небу се заратило
гром до грома духове пресеца.

Подно јужне косе стар планине
пробуди се извор воде свете.

Игром мисли песме вечне
печат стави једно дете.

Судбина је престала да дише
све је тихо и мисли све тише.

Рана зора свиће рујна
и буди се вечна младост.

Разазна се истина и јара
сред човека искра Божјег дара.

                Време је!