Saturday, September 7, 2019

Луча прошле садашње будућности

Некада кроз лирски стих песник донесе сећања која не бледе ни после много векова...одакле? Одговор потражи негде дубоко сред срца свог. Оно је језгро и ехо онога јединог...одакле је све.





Ноћи су тукле ударом клете судбе,
ледени дах мрачних гора - мучио дух...
звери далеко, некада ближе
 и мирис крви, црне ко без звезда небо.

 Нада...само реч на уснама сувим.
 Хладно сијају звезде над надом коју сним
 одсјај северњаче у трену сив,
оштрица мача је песма која никада не спи.

 Хладно гори пламен освете...
И певаће стихом својим док се не посвете
 све боли у срцу мом...
Док не сине бела звезда, мој дом...

 Лутање ноћима, данима, јутрима...
 Време је било ехо изгубљених надања
 када би киша тужно падала
 сузу бих тада пустио с њом...невидљива.

 Носио ме бес и жар у очима
 а тешио звездани сјај северних светала.
Дуго у заборав сакрих сећања-
 На свет што беше, што сад је ван времена.

 Ратник...витез...коњаник светла...
 Све саме титуле а биће то не зна...
Скидам са плашта душе све
 остајем сам са собом кроз сне.

 И нечујно певам... коме и шта?
 Стих који ми дух сам изнедри.
 Мир је оно што снева сушт и живота извори.

 А мира нема...
само трагови звери и вечити мирис крви и страха опојна марама око твога врата
 што сваким треном све више стеже.

 Плавим је гневом горело срце
 док једног сутона у дубинама времена
 не зачу ми сушт арије свете моћне и лепе
а нежне ко цвет.

 У трену без трена скиде се мрена
 са душе сивило, чемер и јад.
 Сукну пламен кроз кристал камен
 неста безнађе црно тад.

 Одјеци неких старих песама и гласова
 неме играју сенке светлих асова
 што велику битку водише тад.

 Вода и даље тихо тече до-нава.

 Испод камних зидина белога града...
 Луча и даље у домовима праведника
 и нада...што не изда никад.


Sunday, September 1, 2019

Извор у теби

Када пресуше све реке живота и ватре попале и разоре, онда ни часа не часи већ брзином мисли полети ка извору живота. Окрепи себе и свет. Не чекај. Време је.









Смирај у трену без времена
очи су затворене док дух бди,
дах промене и мирис свежине
јутро је донело наду што носише сни...

 Дишем звезданим грудима...
ваздух што је од светла Етра ткан.
Очи ми бакље од белог пламена
јер биће зна да дође дан.

 Извор у твојим очима ври!
Вијори се пламен у облику стега
који држе руке од светла.
На њему симбол Живота сам...

 Не усуђујем се рећи ишта...
Јер нема тих звукова људи
да обоје ваграма небеским
Осећај душе, духа кроз овај час.

 Ипак; чује се изнад попут еха глас,
који ти сушт греје и храбри смело
који страхове развеје у звездано бело
као искре што првој ватри се враћају све...

 Извор у теби је...
Водоскок чисте воде од духа.
Што поји све душе.
Што свемиром лута...

 А вазда сред тебе сни...

Monday, August 26, 2019

Велики савет Звезданог рода

Округли сто. Седам особа седи и мирно посматра у средишту шта се збива. Три жене и четири мушкарца. Свако од њих је старешина многих планета и многих задужења свако од њих је препун. Лица им чиста и светла. Очи сјакте белим пламеном. Сазван беше савет. Питања су постала већ озбиљних размера и Велика Раса је одлучно хтела да учини прави корак ради очувања живота.



 Свако од седморо је изабран духом, срцем, знањем, љубављу и делима. Свако од њих је прекаљени ратник, песник, божанство свима који не схватају које су то величине и путеви златоправа их водили ту где јесу. Некада давно су били дечаци и девојчице и играли се на обалама река и трчали пољанама где расте трава мека...и мирисна.

 Сањарили су о путу истине којим ће ићи. Сада после толико векова су ту у овом савету мудрих. Приче о њима су већ постале легендарне и преношене су по свим световима где год да је Велика Раса имала своје постаје. Свети Род Белих Аса је смело и радосно преносио знања световима које је проналазио. Многима су они били Богови. Због своје технологије и знања су их без устезања дигли на престо божанстава. И то траје већ толико дуго да се време мери ерама. Народ је радосно бирао своје предводнике међу светом децом рода Арија и Аса.

 И они сами нипошто не би на то пристали уколико су знали да нису тога достојни. Тако су васпитавана деца Божија. Да је Род светиња. Савет је трајао у миру али су мисли бљескале свуда планове и увиде и предлоге шта да се ради ради очувања и развоја Велике Расе. Колоније су већ постојале. Неке су биле нападнуте силама мрака. Неколико планета уништено. Велики рат је почео одавно. Уљези са мрачних светова ван опсега Велике Расе су без резерве нападали и кидисали на све што им је било на путу. Рат је трајао толико дуго да су генерације рођене са знањем које се не сећа времена пре рата...

 Развој рода је пратио путању борбе за свети опстанак и претио је да оде у смеру у коме би светост достигнућа Велике Расе била смањена и претворена у нешто што није била намера на почетку. Непријатељ је користио многе цивилизације које су кренуле путем таме, зла и уске користи за себе по сваку цену. Те цивилизације су биле већином људске природе али тешко омађијане опаким идејама куда и како се развијати. Њима су владале силе које немају човечји облик већ преузимају било који. Контрола над материјом и свемиром је њихов циљ. Многе су поробили и уништили користећи друге за своје циљеве те због тог начина рата, они који су нападнути од њих нису схватали са чим или са ким имају посла. Често би било прекасно.



Неколико светлих цивилизација је потпуно пало под њихов утицај и искористивши њихове напредне технологије, освојили су пуно светова. Велика Раса је изгубила много али ипак их је зауздала изузетно. Један од разлога сазивања светог савета мудрих је била одлука куда даље са развојем. Седморо је донело одлуку. Створиће се место где ће се укрстити енергија живота из свих праваца и нивоа и ту ће бити један од светова који ће носити незамислив потенцијал развоја. Он ће бити основа на којој ће расти најбоља деца божија која ће обновити Свемир. Да све поново буде Мир. Све-Мир. Тај све-свет који је башта богатства и благослова живота.

 Седморо је погледало у своје суштине. Видеше изворни неугасли плам како попут мале звезде сија сред њих. Свако од њих седам је могао да види то у себи и у осталих шест. Извор Живота. Знали су да гледају у делић Творца иако га они нису доживљавали на начин који је својствен младим цивилизацијама. Схватили су. Живот се не може зауставити и уништити. Неизмеран је. Посегли су заједно ка пламу и свако од њих доби знања нова о стварању божанске баште. Ту ће се Творац рађати непрекидно док сваки човек не схвати потпуно да је Творац сам. Очи отворише и све то видеше пред собом! Све што је у њима је било сада и испред њих.

 Дух поста. Поклонише се Творцу у себи. Задатке поделише и кренуше у стварање...



 Небројене године пролазе... Ветрови се играју пустарама и голицају крошње разног дрвећа. Много се људи родило и прошло кроз Земљу. Ера је донела много божје деце. Много њих су постали живим светлом те божанством. Ван времена су отишли да би опет се вратили у њега обогаћени искуством и схватањем велике приче Све-Мира. Живота коло се вазда увећавало. Сва нова искуства су допринела да се Род представи и новом светлу самом себи и Творцу. Било је случајева када су поједини видели како се стварају нове планете за посебну врсту изазова да би се потом после пуно векова један или двоје родили са потребним развојем те онда поставши звезданим асом, дошли у првобитни део цивилизације Рода и донели још један део слагалице који доприноси развоју коме је савет мудрих тежио.



 Једно Сунце је титраје своје љубави слало једној малој земљици. На њој су росна јутра донела надахнуће једној души оваплоћеној у девојку плаве косе која је безбрижно и ходала у шумарку белих Бреза.

 И ту се оваплотила суштина која је свесна свега. У њеном срцу. Такође је Сунца зрак огрејао чело једног младог човека који је дремао на удобној лежаљци од лишћа високо на старом Храсту у зеленој шуми. И ту је снео пламичак беле ватре који се стопи са младићем. Сунце се насмеши само њему знаним осмехом... Мудрима се душа испуни топлином коју нису пре познавали и свима се једна мисао створи која им се појави на уснама у виду речи..."коначно". Одмах су запевали тихо славе оду извору живота.

Препород је започео.   


Wednesday, August 7, 2019

Гледати срцем живота у лице ужаса

УПОЗОРЕЊЕ- читај пажљиво и не скачи на прву. Читај својим духом и душом. Нека те истина ослободи.





Гледати срцем живота у лице ужаса...

Не можеш да дишеш. Плућа те боле али не од дима или нечег трећег. Груди те боле. Очи су ти отворене а уста такође. Кроз главу роје се мисли али ти их не видиш и не осећаш јер су без "главе".

Хаотично скачу по твом уму и ти се кочиш ментално и телесно. Духовно и... свакако. Гледаш у лице ужаса. Оно се цери и уместо смеха, шиштање. Ти гледаш шта оно ради али не верујеш свим чулима која то примећују. Оно покретом руке дрмуса дете испред тебе које држи левом руком док десном узима нож и пресеца гркљан. Мало тело се копрца и ускоро утихне...твоје очи то виде и у теби нестаје део човечности.

 Ти си иза жице док си гледао ово. Дан после и тебе су одвели. Ћутао си. Тупо. И тебе су заклали. Ћутао си. Ниси се бунио.

 Твоја душа и дух су вриштали у болу виших светова док је тело мртво пало у прах и блато. Пред Бога на истину... Или бар тако кажу... А Бог те упита после неког времена када си могао поново да говориш у духу...

 "Зашто си ћутао?"

 Низ твоје лице од чисте енергије духа лију беле светлосне сузе... И сада ћутиш...

 "...он је био мој пријатељ..."

 Одговор је твој био Богу...

 "Био..." Узврати Бог...

 Тамни непријатељ човечанства није физичке природе. Нема тело, већ узима било који облик. Он није он нити она. То је тамна интелигенција, мрачни ум који води рат против Човека од почетка. Не зове се Сатана. Ни Луцифер, ни Ђаво, ни Шејтан, ни Кошчеј, ни Ала, ни ТРТ, ни Архи Паразит...

 То су му све титуле добијене од поражених и од оних који нису изгубили ту битку али су морали на неки начин да означе шта је то са чим су се суочили.

 Лице ужаса је оно твог најближег. Оца. Мајке. Брата. Сестре. Пријатеља. Народа. Расе. Човек не убија пријатеље, комшије или родбину. Човек је човек а звер је звер.

Мрачна сила није једно биће већ мноштво њих. Они се боре против Човека од његовог стварања. Дуго је нашем Роду Звезданом требало времена да схвати са чим има посла.



 У нашој блиској прошлости а нарочито 20-ом веку смо доживели огромне нападе који су изузетно оштетили нас као народ. Од 1913 до 1918 су ужасне злочине чинили над нама по Мачви и Србији припадници Аустријске војске, махом Хрвати и Босанци муслимани. Силна клања по Јасеновцу и осталим зломестима против нашег Рода кроз целу прошлост су учињена од мрачне силе која је запосела тела људи.

 Како су могли тако мирно на клање стотине хиљада њих а да се не побуне? Како?

 Зато што су у својим убицама и даље видели комшије, браћу и род. А ко ће против својих... Нико нормалан.

 Али овде нису у питању родбина и пријатељи и комшије него звери у лицу родбине и пријатеља и комшија.

 Мрачна сила преузевши људе-телесине и обличја рода, пријатеља и комшија је извршила ужасне злочине током прошлости овим најкрвавијим и најподмуклијим оружјем против Човека. Обукавши његов лик и наличје.

 Како смо ми Срби дозволили да нас толико кољу кроз блиску и даљу прошлост? Зато што је непријатељ носио обличје родбине и пријатеља и рода. Браћа. Хрвати су нам род по крви. Босанци муслимани су исто. Најближи. Они су ми. Они су Срби пре доласка Ватиканског зла код њих и Исламског зла те Грчког зла код нас. У ствари међу Србе тада је дошло зло са више лица, поделило народ и после неколико векова направило нације.

 Срби и даље видевши род у Хрватима и Босанцима муслиманима су у невери гледали како их Усташе и Ханџар дивизија и њихови савремени изданци воде на клање. Страшна тактика непријатеља. Преузевши лик блиских особа нанели су огромну штету.

 Истина ослобађа. Истину треба говорити и живети. Нису сви Хрвати и сви Босанци муслимани Усташе и Балије. Једноставно нису. Има јако пуно примера када су човечни Хрвати и Муслимани помагали браћу Србе и сакривали и чували их. Давали своје животе за њих јер су у себи знали да су исти род.

 И никада у освети праведној Србин не сме подићи мач освете над недужним људима. Никада! Да не би се упрљао крвљу недужних и себе дао као жртву Мрачној сили која само то и чека.

 У космичком смислу ово је тешка, прескупа лекција, наук и поука да није бело све што сија. Да није свако Србин Звездани иако тако изгледа. Да није свако Човек иако тако изгледа.

 Да се неустрашиво бори за свој Род. Да се брани дете и жена и отац и мајка и брат и сестра ако треба и зубима. Свим расположивим - ма ко да стоји испред! Да се не укочи пред лицем ужаса.

 Да се препозна мрак у лику ближњег и одлучно делује. Да се не оклева. Да се не мрзи зло нити било ко али да се буде спреман одсећи главу змији у тренутку ако је то потреба.

 Сподобе које су чиниле злочине над Србима у Јасеновцу или било где...нису људи.

Макс Лубурић није био човек ни Хрват. Анте Павелић није био човек ни Хрват. Францетић такође. Нити било која сподоба на Србској страни која је постала као они и исто поступала. То није био Србин. Прави нормалан Хрват који је Човек, зна ко је и шта је. Као и сваки Босанац муслиман који је човек. Они знају из ког су рода и како су им преци насилно покрштавани Ватиканом или исламизовани преко Порте.

 Крв им не да пролити крв свог прастарог рода Србскога, рода пре доласка Мрачне силе кроз Ватикан и Ислам и Грчку религију.

 Гледати срцем у лице ужаса, остати сабран и деловати одлучно је дело храбрих. Гледати у лице ужаса и страха оличено у ближњима и не бити укочен. Гледати у лице ужаса и видети ко се скрио у ближње и одсећи главу звери.



 Гледати у лице ужаса и схватити да то Род никад не би урадио већ зло које је преузело човечји облик. "Бити кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати" То је Човек Србин Род.

 Бити кадар гледати страху и злу у лице. Смејати му се у лице и узети мач истине, правде и моћи и одлучно сасећи Звер.

 То је једини пут напред.

 Никада не заборавити шта је било, занавек. Никада не мрзети друге. Јер нисмо ми они па да мрзимо. Помоћи садашњим и будућим генерацијама да се истина сазна.

 Хрвати као нација а род Србски морају да се суоче са истином пред Богом. Морају проћи катарзу и прочишћење као нација. Сјајни људи који никада нису били део зла у Хрватској носе тешко бреме под тим именом. Зашто да то раде и даље? Босанци муслимани исто. Срби исто да се суоче са истином пред животом и да престану да буду болећиви пред животом.

 Гледати у лице ужаса... И не плашити се, бити свој. Са осмехом и пламеном светим у очима погледати испред и храбро живети, спреман стићи и утећи и на страшном месту постојати.

 То је наш усуд и избор. Живети!   

 

Thursday, August 1, 2019

Мит и легенда - шта су они?






Шта су митови и легенде?
 Само нека врста забаве у доконим часима или ипак нешто више...Сваки народ има своје сачуване приче, митове и легенде. Такође постоје приче о митским бићима. Чак и сам термин "митска бића" говори пуно о потреби данашњег света илити владајуће клике да створи додатак "митско" свему што се не разуме.

 Пре него наставим даље, хајде да видимо како уопште настаје прича која касније прерасте у мит и легенду. Да би нешто постало пословица, изрека или народна умотворина, једноставно и по правилу мора неизоставно да има једноставну, јединствену и трајну вредност.

 Испеци па реци - прва изрека што ми дође на ум сада је стара колико и Срби. Говори о томе да се нешто прво смисли и уради добро у уму па онда се искаже. Ето. Врло једноставно и безвремено.

 Просто није могуће да неко седне и смисли причу која ће постати изрека или касније мит. Немогуће је. Замисли сада како пријатељу кренеш са причом "Био једном један Јован који је живео у селу..."... Шта мислиш да ли ћеш ти први запамтити ту причу? Да ли ће твој пријатељ? Да ли ће то после твој пријатељ пренети својој деци? Да ли ће то деца запамтити па пренети својој деци? О једном Јовану измишљеном...

 Неће. Никада.

 Не зато што си ти лош приповедач него зато што та прича нема основ и корен у стварном животу и времену. Ми одмах препознамо ако нешто нема дубину и сходно томе поступамо. Тако и приче о нашим старим јунацима или било шта друго из прошлости живе као митови и легенде и епске песме једино и само зато што су се збили.

 Данашње разумевање прошлог је другачије због помереног схватања околине. Некада, врло смо јасно све разумели. Временом, преношењем са колена на колено додавано је и одузимано али никада се нит није изгубила.

 Приповедање. При-По-Ведање. Све је јасно кад се разложи реч, да је у ствари говор истине кроз причу - ведање. Срби као прастари народ имају толико митова и легенди да се треба позабавити њима ради разумевања прошлости и садашњости. Милош Милојевић наш сјајни академик који је сакупљао много архивске грађе стваралаштва нашег рода је скупио песме наше које говоре о нашим сеобама од Индије назад и тамо.

 Срби Лужичани имају песму о томе где је наша отаџбина - од Камчатке до Лисабона. Приче о Марку Краљевићу и Вилинском свету, затим приче о сусретима са натприродним и другим световима и бићима кроз Његоша и Теслу... изузетно пуно има овога.

 Митови и легенде су начин чувања истине у роду. Чувања њене сржи са неким детаљима мало измењеним. Прича о Јасном Соколу рода нашег Руског је такође одлична сетилица. Косовски бој и све око њега. Приче о Ахилу и Троји. Приче о Одину и Тору. Один - кажите на данашњем Руском број један... Баш је Нордијски... Преводилац такође ову реч преводи са "један, први, једини"... Сваки народ је сачувао митове из прошлих времена а тиме и информације.



 Ако вам неко каже да је нешто мит или легенда и у то не треба веровати, тачно су рекли. У то не треба веровати јер то је пренесена истина а у истину се не верује, она се зна.

 "Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити" Вечни стих, изрека. Једноставна и уписана трајно у живот-књигу. На крају када се каже мит зна се на шта се мисли, додао бих само да је лепша реч за то "Предање".

Нешто се некоме дало и предало. Запис из времена, стих, знање. Ко год да је имао ту част да икада лично разговара са Теслом је научио више него за цео свој живот. Зато што је Тесла говорио истине, он је при-по-ведао. Чувајмо предања и уђимо смислено у њихову срж. Очистимо мисаоно све нелогичности и погледајмо шта предања казују. Немој се чудити ако схватиш једног дана да је много речено у једној причи, више него у годину дана факултета испразних наука...



Tuesday, July 16, 2019

Громовник

Реци било коме нешто о грому и муњи. Неће бити лак задатак поготово што већина не разуме ништа о громовима.

Народ је кроз приче преношене са колена на колено користећи надахнуте песме пробао необјашњиво да сачува и пренесе новом нараштају.

 Десанка Максимовић, наша песникиња и један од стубова културе у Срба је писала родољубиву поезију где је објашњавала оно што је успела да разазна у вишим сферама живота где сваки песник Звезданог Рода иде сваки дан. Неколико песама је посветила Перуну.

 Ко је Перун? Тешко је то рећи данас јер се сећање избрисало. Међутим, гени га чувају. Гени знају ко је он. Сваки Србин када грми осећа радост. Сваки Звездани Србин. То је нешто прастаро, исконско које зове и пева кроз нас.

 Никола Тесла је зван Господарем Муња. Он је Србин који је зборио са њима, преносио њихова знања. Шта су Муње и Громови? Енергија живота. Једна од појавних облика.

 Звездани Род је сматрао Перуна својим братом и родом. Касније њихови нараштаји - звезданим претком и божанством. Перун јесте Бог. Али то је и сваки човек који се уздигне на тај ниво знања, мудрости и моћи. Перун је један од нас. Давно биваше он на овој Земљи као обичан човек.

Достигао је небеске висине и тиме себи обезбедио величанство за сва времена. Њега сматрати паганским словенским божанством је врло оскудна чињеница. Придавати му епитете разне је одлика каснијег незнања људи. Где год је наш род боравио на Земљи, ту је и остала нека слика и прилика и прича о Перуну.

 Ратник. Громовник. Праведник.

 Ипак негде у дубини душе, Звездани Род га воли као свог најрођенијег, као своју крв.

 Зашто?

 Нека свако у себи осети и види. Свако ко је Србин и од Звезданога Рода.


 

                                     Перун


  Небесима пламен бије 
поднебесјем страх сав влада
 кад се чују прав-кочије
 које Перун тера тада. 

Бели Ати сјајни и крилати
 што кроз Нав сад смело ходе 
копита од ватре сјакте  
гласно звони зов слободе.

 Јавом гласи пронесоше  
нова зора свиће рујна 
 Гром и Муња одјекнуше
 и арија сва олујна. 

 А у Праву мирно ходи
 мудре очи пламте бело.
 Стих стихује, ствара - води
 звезда сјајна краси чело. 

 Песмом својом оживљава 
 душе светле и све миле.
Грома речи тешке јесу 
 али су срцу ватре живе. 

 Ој Перуне Сварожићу!
 Мили роде стари мој, 
ево теби живе воде 
 да с' окрепи Србски сој. 

Слава Права - ода света
 Што открива светли кон
 Славимо те Творче свега 
 Љуби тебе Србски Род.




Прва слика: рад уметничке радионице Род, уметник - Саша Ристић

Thursday, July 11, 2019

Лада




Уз Световида, Перуна, Весну и друге, Лада је сачувана у сећању нашег рода као једна од Богиња. Јудеохришћанство је покушало искоренити њих из заједничког сећања рода. Срби у свом суштаству и гену и даље чувају знања.

Лада као и остали су наш Звездани род који је својим знањем постао божанство. Још једну истину треба рећи, кад је већа свест била у народу о нашим Боговима, они су сматрани родом. А што је више знање бледело, тако су и они почели бивати боговима онако како то замишљају незналице или многобошци.

Србин зна да му је то Звездани род а род се не обожава већ воли и поштује.

Ко ће у знању принети жртву Ђеду свом?
Ко ће у знању жртвовати ишта Белој Пчели својој? Баке и Ђедови су наш род који волимо и поштујемо јер знамо. Тако и ова песма данас о Лади говори о томе.





При роду Природа ради на откривању истина...

Лада хладне душе греје да освесте Ладу а хладно да им не буде.

      Ко је Лада ако не одсјај чисте свести у раном                                 јутарњем мирису Липе...