Wednesday, September 15, 2021

Тајне звука кретања и стварања



Тајне звука и кретања кроз Свемир су тајне са разлогом али свака тајна има свој час. Промисао је хтела да један такав час буде сада.


Једном у трену без времена зби се разговор човека и бога. 

Србин и Бог говорише без речи а са свим значењима, сликама и речима. Речи без речи и глас без гласа. 


Човек - ...значи ли то да је звук нешто што покреће?

Бог - да, више него што можеш да замислиш сада. Звук је фреквенција, вибрација, резонанца и жива команда како да се енергије у свемиру покрећу и обликују. 

Правилним редоследом малих звукова се ствара свеобухватнији звук као слог као што неколико слова чини реч, тако је неколико малих нота чине звучни слог или звучну реч.

Она се пуни енергијом мисли и намере онога ко ју је створио и према намери ствараоца одашиља команду околним енергијама да се обликују по вољи ствараоца. 

Ствараоц је свако ко зна ово. 


Намера је све. 


У људском смислу први ниво је језик и он покреће силе. Чист језик је неопходан због чистог организовања и поретка малих звукова који потом образују реч а затим и реченицу која је у ствари продужени код израза - свакога.


Постоје две разине језика, свакодневни људски и ванвременски Човек-Творац-Живот језик. Тај други захтева изузетну прецизност у појави у облику звука. Прецизност је једноставно незаменљива јер се њом постиже правилан код који покреће све. 


Човек - то значи да су Магови били они који знају тај језик? 


Бог - да али не зна га сваки Маг потпуно а и оно што знају су изузетно мале количине правих Човек-Творац-Живот језичких вредности или још боље речено, звучних вредности вишег реда. 


И то већином користе да праве "чуда" док стварност је да тек знају мало више од обичног човека. Некада на Земљи се чувао след свега и закономерност звука тачних резонанци. Такозвани Жреци, Волхови, Магови и Алхемичари су имали виша знања.


Могли су научити друге тим звуковним редоследима, да их изговарају, могли су такође да помоћу специјалних фрула одсвирају посебне низове звука који би отварали просторно временске пролазе и који би стварали свет по њиховој вољи. Да би се путовало кроз Свемир или кроз временске капије, мора се знати језик Човек-Творац-Живот нивоа а он је све само не људски језик.

 Некада сама музика прича ономе ко разуме. 

Свака команда или код је одређени низ звучних записа који покрећу све. Изузетно је било важно да се звучни низ или звучна нит, секвенца правилно изговоре уколико се било на највећем нивоу. Није деловало кад није био изворни човечији глас. Само боја и дух онога ко изговара низ дају моћ коду да покрене живот. 


Када се путује свемиром на овај начин, особе које покрећу звуком бродове, су у потпуној хармонији. Сви производе исти звуковни слог по слог без разлике и тиме се увећава моћ вишеструко. 


Један покрене слог звука за почетак путовања и даје координате, други стабилизује првог на дуже стазе, трећи даје сигурност у простору да се не судари са небеским телима, четврти даје пуноћу да снага не слаби предходним звучним секвенцама, пети отвара просторно временску капију и омогућава да она траје колико је потребно, шести одређује општу разину и фреквенцију брода који треба да стигне на одредиште, седми попуњава слогове ради кретања кроз Свемир а да при покрету скупља се енергија из целог стварања око њих. Осми се брине о здрављу свих, девети одређује дубину тона којом се пролази кроз разне материјалне елементе Свемира јер ако је тон у неслагању са простором око себе, може се десити да се брод истопи у трену јер нема праве услове да постоји.


Као што видиш, звук је увек прецизна ствар. 


Човек - ко би онда могао и како учити тај виши звук? 


Бог - они који имају слуха за то. То се унапред не открива свима због заштите самог процеса. 


Они који су донели ово знање на Земљу пре много векова су га усавршили на другим звездано планетарним системима. На Земљи су увидели да је потребно седам генерација тачног преноса звука од Жреца до Жреца и Волха до Волха. 

Седам генерација је било потребно да би се прецизна секвенца како се прави звук вишег реда - пренела. Кроз процес од седам генерација преноса звука се урезивао у свест чист и тачан звук који покреће све. 


Зато је чистоћа језика важна. Не због људске културе већ због ове узвишене технологије. Говор је технологија. Ако би се изговор тог вишег језика променио у једној речи 0.1% то онда не би била иста реч или звук.


Говор вишег реда је Говор Бога који ствара јер свака реч је звук који има правилне слогове који покрећу живот. 


Ако је рецимо један језик овакав или онакав, скоро је немогуће наћи државу на свету која има један стандардизовани језик којим сви апсолутно причају. Углавном су то дијалекти локалних језика. 


То значи да нико не може чак ни основни људски језик тачно звуковно говорити. Камоли живи језик Бога. 


Ако север државе неке каже рецимо реч хлеб а југ каже леба, већ нема редоследа звукова те стога иако се север и југ разумеју, не могу да стварају вишим језиком јер немају исти звук јер иако се зна да је хлеб и леба исто, звук тих речи у изговору није исти. 


Човек- сад ми није јасно где идемо у овоме... 


Бог - истина ослобађа. 


Дакле Жреци и остали који имаху задатак преноса знања су пали. Неки од њих. Нису желели да се преноси тачна звучна секвенца те стога су почели да касапе изворни древни језик Човека. 

Стварањем нових језика и нових изговора се сакрио смисао звучних моћи. Онда када су жреци били на страни светла, они су до најситнијих детаља преносили језик и сваки жрец или маг је потпуно истоветно говорио као и они пре њега сем боје гласа. Знали су чак и боју да усагласе у једну по потреби. 


После седам генерација потпуно тачних резонанци сваке речи или низа свиране музике, памћење је било тачно и потпуно и знање је било заокружена ствар ове технологије звука. 


Када су тамни магови и жреци одлучили да то крију за себе и нетачно преносили знања, изгубљен је редослед. Више се није путовало свемиром на тај начин нити више стварало тако. 


Себични магови су тиме себе уздизали како они знају да чине "чуда" а други не. Јер су изговарањем одређених фраза стварали чуда или једноставно манипулисали свет око њих, свет енергија.


Жеља за моћи квари знање јер знање је моћ. 


Језик Човек-Творац-Живот је језик стварања и свака му реч јесте искра светла која даје живот. Песмом једног који зна овај језик се обликоваше брда и долине а песмом многих у јединству - планете. 


Најприближније нешто чистоти овога да би схватио су класична музичка дела која имају ригорозна правила како се свирају без одступања и једне ноте. После неколико векова због тачности записа се може одсвирати композиција.


Тиме се може тек заголицати потенцијал звука језика Човек-Творац-Живот -а. 


Човек - ... 


Бог - ... 


Бог- иди кажи вољеном бићу да га волиш. Кажи са чистим мислима и срцем и јасно језиком који имаш. И ту ћеш видети и назрети како изгледа виши језик Свемира, шта тај звук изазове у теби и другоме и како одмах и директно мења свет у теби и другом а потом и около. 


Ту видиш прве мале кораке ка учењу живог језика Творца. 


Човек - слава! 


Бог - права.








Wednesday, September 8, 2021

Тренутак истине

 




Тренутак истине 



Ко је икада видео пахуљицу у свој својој слави, видео је свету геометрију живота. Њена тежина је незнатна али ипак једна таква може слетети детету на нос и својим својствима му променити свест на трен. 


Тас правде и истине је увек у равнотежи. Али чак и незнатна тежина једне пахуљице може превагнути на страну истине у случају да лаж и обмана жестоко притискају тас правде. 


Довољна је једна мала истина и све је решено. Довољна је скоро потпуно небитна мала истина, лака као пахуља зимске ноћи под светлом месеца. Довољна је да промени све. 


Тренутак истине је лични преображај. Тада свет и све застане на трен, безвремени час истине када унутрашњи вид постане све. Када се бива између светова јаве и снова. Између прав-а и нав-а, између свега. Неки могу назвати то средњим светом или средњом земљом (да, да) а неки могу назвати полугом свемира. 


Тесла је рекао "дајте ме ослонац и померићу Земљу". 


То је безвременост. То је вечност. То је безсмртност (не и бес смртност за оне које знају). То је бит и то је бити. То је трен када си додирнуо лице Бога. То је трен кад ниси више мушкарац или жена. То је час када јеси, када осетиш да си све што јесте. Да си дух и тело и земља и вода и ваздух и ватра и етар... 


То је сушт. 


У том тренутку истине ти одлучујеш и према тој одлуци се свемир што у теби што напољу - саобразује са твојом одлуком и вољом. 


Тренутак истине је најчистији јер он доноси светло. 

Као у оној причи о Царевом новом оделу. 

Кројачи судбине су омађијали Цара. Потом Цар, дубоко под магијом других а имајући моћ владања, преноси програм на све око њега и под страхом од Цара, сви слушају. 


Сада је Цар главни црни маг. Он господари свима и сви немо и послушно игноришу своје очи из страха, игноришу своја чула и савест. Чак иду то тога у смишљању нових слојева илузије и омаје како му је то ново одело прелепо. 

Прича се наставља до неслућених размера а Кројачи судбине се смеју и односе вреће злата. Лудило достиже врхунац када је главна парада. Сви гледају Цара, ћуте и "диве" се новом оделу, самокритикују и самоцензуришу сваки покушај свести да им каже истину. 


Шта се онда дешава? 


Истина видећи да су сви под магијом и контролом из далека, одлучује да пронађе најчистије срце.

Проналази га у дечаку који седи на раменима свог оца (који и даље послушно као и сви ћути) и дечак викне из душе: 


"ЦАР ЈЕ ГО!" 


У том часу је тренутак истине. У том безвременом биту, енергијом маленом и лаком као пахуља и бело перо, истина нежно пробуди све. Преко детета коме је чисто срце. 


Она је тада све.




Зато да би истина дошла радо у твој дом, да би те нашла и уклонила све лажи и зло, да би ти помогла у свему и да буде свето све... 


Ради на себи. Ради на себи. Ради на себи. 


Да ти чиста буде душа, да дух веда и да чисто буде срце. 


Можеш ти то Србине. Јер ти јеси од небеске сорте. 







Saturday, August 28, 2021

Светло што снива

 



Зове нас море...

Утихну птице чаробнице

ма само ли мисао о томе дође.


Чекање векова 

у нашој крви

песме без певања.


Искре што не гасну

врело живота 

воља изнад свега.


Нада коју деца имају

наш чини будним 

сред омаме палих. 


Живот нас зове

на све просторе 

где пасу дивљи коњи славни. 


Зове нас дух

зову нас зоре

кроз Етар једра дижемо.


Сила се претапа кроз нас

сред срца зов 

из душе искона глас.


Зову нас Горе

и небеске луче горе,

над Океаном Звезда стихови роморе.


Мисао, нада, луча и бол

страх и језа, осмех и зној

Љубав и моћ, истина жива.


Зове нас вечна песма

кроз све што бива

А ми...ми јесмо Светло што снива.










Monday, August 16, 2021

Утва Златокрила

Из петних жила

црпи се мед.

Из сржних сила

долази вед.


Само тихо и скоро нечујно...као када Ладине стопе пређу преко маховине спокојно. И видиш само одсјај светла где она хода, обрисе њених босих ногу а прилику не...не, не виде очи Богињу јер оне су неопране. 


Трк! 


Воде живе донеси 

рукама пуним воље захвати.

Очи отвори 

полако испери. 


Е сад,

нигде се неће звати незвани гост.

Нигде се неће наћи ватрени круг сред белога језера где понекад, понекад плови утва златокрила.

Ма једно перце да ти је њено!

Ал мора дано бити искрено, тихо, намењено. 


Из прса бије светло

кад чује се хум живота.

Из духа иде знање,

из душе лепота.


Ево ти камен. Од њега биће грумен кремен. Не питај како. Жива у злато и сребро у живо светло. Равијојлин златни прах бисера.

Мало воље, љубави и осмеха...

И стиха... 


Чек да Сунце сине!

Месецу речи не даруј

нек се око сада вине,

нек пева Миљанин Славуј.


И шта би са златопрахом у ово доба тмине? Да ли ти стопа путем златоправа ходи? Можда дух сред свег мрака те води?

Волиш ли живот и воли ли он тебе? 

Да ли за лет користиш ћилим или ћебе?

Или можда облацима владаш јер тако је то... 


Где спава зло?

Где му је корен а где траг?

Ко је твоме срцу драг? 


Сунца зрак?

Поглед благ? 


Да, да. 

Да, даааа 


Бит по бит док не постане битно.

Игра ми срце. Броји ситно.




Tuesday, August 10, 2021

Љубав у доба смрти



У најцрњим данима има увек један трачак наде о бољем свету што унутра што споља.

Када се изгуби смисао, онда влада црна мисао.

Зато и ова стихореч. Да дирне тамо где се анђели боје ходити.








Шта је љубав - чује се ехо

пита се сваки човек и онај који то није, јер чуо је о њој. 


Можда је само привид јаре Сунца 

или тихи спокој... 


Ко ће га знати - кажу летње врућине у људима. Нико не зна где је то нешто у грудима. 


Али како ће слеп видети светло?

Како ће глув чути глас? 


Љубав је ватра света.

Љубав је Створитељ што дела. 


А ко смо ми но деца ватре живе?

Рођени сред свега а ни из чега...

Сред врела живота што врило вазда 

Кап у којој је васцели океан.


Чуј, говорим теби. 


Ако не знаш ко си и где срце ти бије 

ако све јесте и када ништа није 

тад чуј душом и духом најбоље вести,

што брује ти суштином у пуној свести.

Љубав је оно што јеси, 

зато воли, воли и види шта ће да се деси.




Monday, July 26, 2021

Дрво света





Једном би, да Один ћутећ' сиђе у подземље, кад је свет био млад, кад су руне судбине певале нечујно. 


Тад се заче мисао и спев,

о вечној зори што зри у недрима.

Њише се одговор на ветру судбине. 


Трагом висина кроз дубине тешке 

срцем кроз тло и муљ тамни 

залогај хлеба спремног од старине

те гутљај вина, што дух крепи сјајни. 


Дуг је пут.

А време чека, не знаш ни где ти дах гори.

Где те сан у јави води и где дуси преварне 

шапућу песме... 


Да.


Извор је знања негде у арци живота.

Ипак, не веруј сваком жрецу што реч открива.

Јер на одру живом само искра бива

она што сушт ти носи. 


Пламте руне кад се прстом пређе

горе мисли а са њима ум.

Све је лако као речи песме,

ко горскога потока шум. 


Даровао знања Один беше, некад давно пре но што наста стих.

Перун га је погледао јарко, муњом светлом руне покренуо тих. 


Ко га види тај сан на јави живи. 


Под кореном љута гуја спава.

Нит је жива нити права.

Она јесте твој васцели страх. 


Светлу - дан.

Тами - мрак.



Плодове вечне даје дрво живота,

Злата јабуке са сребрним листом.

Дал' су речи вредне божјег гласа

или чуда да казују све? 


Сунцу - сјај 

Песми - сне.







Wednesday, June 23, 2021

Бели Орао

 Ах...

Како тече река времена а у њој острво заборава. 


Купају се виле поморкиње ал' ни једна тло то стопом не дотаче. 


Вели једна од старине реч да је дјева снила и уснила, санак њезин којег се не сећа, слику јасну што очи не виде, песму славе коју језик не зна. 


Чим видела ту и остала. 


Као кип од белог мрамора обасјан сјајем небројених звезда на поноћном небу вечности. 


Све је тихо тамо где је она.

Само очи њене сјакте лучом живом и мрак ништине вавек растерују. 


Бруј је многих гласова све јачи,

многа душа би да такне њене руке беле и мермерне,

да поседи поред ногу њених и да гледа океане звездане. 


Али намах стопа стане, заборава крик остане. Нит је има нити ће је бити, већ далеко у прошлости нити...њене као струне мире.


Ко ли може дјеву пробудити?

Да ли она вечним санком спава 

ил' је једна што веда у мору тишине? 


Ах!

Како тече река заборава...

У њој време се сакрило, као орлић под орлицом мајком.

Јоште мало сада да почине да му зрачак Сунца мал' крила ошине... 


Тада неће неба бити доста.

Хуче јата далеких светова, орлић беше а Орао поста!

Ветар ствара кад крилима маше и тад свет се бели врли сит весели... 


Како не би? 


Кад се види сјајни Оро Бели.