Tuesday, July 16, 2019

Громовник

Реци било коме нешто о грому и муњи. Неће бити лак задатак поготово што већина не разуме ништа о громовима.

Народ је кроз приче преношене са колена на колено користећи надахнуте песме пробао необјашњиво да сачува и пренесе новом нараштају.

 Десанка Максимовић, наша песникиња и један од стубова културе у Срба је писала родољубиву поезију где је објашњавала оно што је успела да разазна у вишим сферама живота где сваки песник Звезданог Рода иде сваки дан. Неколико песама је посветила Перуну.

 Ко је Перун? Тешко је то рећи данас јер се сећање избрисало. Међутим, гени га чувају. Гени знају ко је он. Сваки Србин када грми осећа радост. Сваки Звездани Србин. То је нешто прастаро, исконско које зове и пева кроз нас.

 Никола Тесла је зван Господарем Муња. Он је Србин који је зборио са њима, преносио њихова знања. Шта су Муње и Громови? Енергија живота. Једна од појавних облика.

 Звездани Род је сматрао Перуна својим братом и родом. Касније њихови нараштаји - звезданим претком и божанством. Перун јесте Бог. Али то је и сваки човек који се уздигне на тај ниво знања, мудрости и моћи. Перун је један од нас. Давно биваше он на овој Земљи као обичан човек.

Достигао је небеске висине и тиме себи обезбедио величанство за сва времена. Њега сматрати паганским словенским божанством је врло оскудна чињеница. Придавати му епитете разне је одлика каснијег незнања људи. Где год је наш род боравио на Земљи, ту је и остала нека слика и прилика и прича о Перуну.

 Ратник. Громовник. Праведник.

 Ипак негде у дубини душе, Звездани Род га воли као свог најрођенијег, као своју крв.

 Зашто?

 Нека свако у себи осети и види. Свако ко је Србин и од Звезданога Рода.


 

                                     Перун


  Небесима пламен бије 
поднебесјем страх сав влада
 кад се чују прав-кочије
 које Перун тера тада. 

Бели Ати сјајни и крилати
 што кроз Нав сад смело ходе 
копита од ватре сјакте  
гласно звони зов слободе.

 Јавом гласи пронесоше  
нова зора свиће рујна 
 Гром и Муња одјекнуше
 и арија сва олујна. 

 А у Праву мирно ходи
 мудре очи пламте бело.
 Стих стихује, ствара - води
 звезда сјајна краси чело. 

 Песмом својом оживљава 
 душе светле и све миле.
Грома речи тешке јесу 
 али су срцу ватре живе. 

 Ој Перуне Сварожићу!
 Мили роде стари мој, 
ево теби живе воде 
 да с' окрепи Србски сој. 

Слава Права - ода света
 Што открива светли кон
 Славимо те Творче свега 
 Љуби тебе Србски Род.


Thursday, July 11, 2019

Лада




Уз Световида, Перуна, Весну и друге, Лада је сачувана у сећању нашег рода као једна од Богиња. Јудеохришћанство је покушало искоренити њих из заједничког сећања рода. Срби у свом суштаству и гену и даље чувају знања.

Лада као и остали су наш Звездани род који је својим знањем постао божанство. Још једну истину треба рећи, кад је већа свест била у народу о нашим Боговима, они су сматрани родом. А што је више знање бледело, тако су и они почели бивати боговима онако како то замишљају незналице или многобошци.

Србин зна да му је то Звездани род а род се не обожава већ воли и поштује.

Ко ће у знању принети жртву Ђеду свом?
Ко ће у знању жртвовати ишта Белој Пчели својој? Баке и Ђедови су наш род који волимо и поштујемо јер знамо. Тако и ова песма данас о Лади говори о томе.





При роду Природа ради на откривању истина...

Лада хладне душе греје да освесте Ладу а хладно да им не буде.

      Ко је Лада ако не одсјај чисте свести у раном                                 јутарњем мирису Липе...


Friday, June 28, 2019

Световид



Видомире, Виде мој 
погледајде шта се чини
 посред поља златног класја
 ту девојке украшене
 светим цветом и мирисом... 
срцем пуним свелепота-
 запевана песма рајска. 
 Световиде, Виде мој
 поведи сад момке све
 у то оро коло живо
 коло коло наоколо
 па да муње са небеса 
 заиграју као деца
 да с' огањ свети сјакти!
 Види Виде и не часи. 
        Судбина нас света чека!         

Thursday, June 13, 2019

Запарложена њива



Узео човек један имање од другог силом. Купио много коња и волова да оре и ради и вуче касније плодове тог имања. Уложио много. Платио најамника пуно. Сви радили са једним циљем. Време дошло за жетву и силник се смешкао себи у браду. Родила њива. Дала земљица рода богато.

Све се покупило, ставило у кола и превезло у амбаре. Продао све силник и узео злато. И тако наредних 20 година. Злата пуни сефови, дукат до дуката. Осилио се још више у тих 20 година и приграбио још земље. У једном тренутку имао је 4000 дуката чистог злата, поред осталог. Богатство га још силнијим учинило. Почео да граби остала имања и стоку свима. Нико га није зауставио.

 Туга у лицима мудрих га гледаше док једног јутра не свану један диван дан а пре њега рујна зора. Силник не устаде из кревета. Ништа није помогло. Звали лекаре одасвуд. Ни трунке наде. Прогласио реч да ће сувим златом платити излечење. И платио је. Али га не доби. До последњег златника је дао. Слуге престаше да раде јер не беше плате више. Земља се запарложи...

 Прођоше године а силник поста сенка човека. Споро је ходао улицама и насељеним местима тражећи мир. Нико га више није ни познавао сем неких гласина о њему. Зарастао у браду и немар. Једног летњег дана је стао после неколико сати ходања, да се одмори у сенци Храстова поред једне велике ливаде пуне цвећа. Одморио се.

Гледао живот како буја ливадом и како се боје преливају таласајућим морем траве и цветова. Изгубљен у мислима није ни чуо младог човека како му приђе са малим дететом.

 "Да ли си жедан стари? Имам и јабука мало ако би се освежио."

 Није било одговора сем погледа росних очију. Препознао је у том младом човеку лик човека коме је отео њиву пре много година. Мислио је да не заслужује ништа од помоћи. Тишина... Млади човек га погледа и остави му две јабуке и воде и продужи даље са дететом.

 Старац добаци: "Ја сам твом оцу отео земљу! Не заслужујем ни залогај ове јабуке, ни гутљај ове воде!" "Ја сам отео...Ја сам..." Глас му се изгубио.

Није могао да говори од муке и бола. Млади човек му приђе. Његово дете му дода руку и стави његову шаку у своју малу.

 "Благодарим ти на свему. Ти си дакле узрок што се мој отац одселио одавде. Знаш, отишао је далеко одавде разочаран и тужан јер је мислио да је све готово. Али, после напорног рада и живота у другом месту, упознао је своју будућу жену и изродише мене и брата. Никада нам није лоше причао о никоме. Већ је једном споменуо да никада не би нашао жену свог живота и имао нас да му један човек није помогао. Сада знам да си то ти." - рече млади човек.

"Ја сам се овде вратио скоро са својим сином да му покажем где је његов деда одрастао и да осети ту лепоту. И ето срећем и тебе узрок наше среће"...

 Старац је занемео потпуно.

 После неколико минута је скупио снаге: "Али не разумеш, ја сам му отео наследство, садио, жњео, богатио се на његовом. Много сам се био обогатио али ме болест однела и све злато је пропало. Ја сам нико."



 Млади човек погледа у страну у дивне ливаде, воћњаке и шуму са стране. Уздахну мирно... "Благослови се крију у непознатим људима, местима и догађајима. На почетку често делују као казна и смрт. Као када семе испадне из топлог окружења воћке на дрвету и оде у црну земљу. Хладно му је. Нема светла. Само је. Плаче али нико не хаје. И онда се оно бори да изађе из свега тога. И једног дана постане велики Храст или Трешња или ова јабука што ти дадох..."

 Старац не одговори. Гледао је и он у предео око себе. "Жив био мудри млади човече" Млади човек је још мало гледао у даљину...затим се окренуо ка старцу... Старац је мирно лежао на трави. Његов дух је изашао... сахранили га у оближњем селу...


 А запарложена њива је дисала сада мирисима смиља, јабука, грожђа и нешто ближе шуми- мира... Син младог човека је упитао шта се то њима десило у претходних пар дана. Млади човек је само кратко уздахнуо и рекао..."Чудесни су путеви златоправа Творчевог, благодар је свуда али и нигде. Буди га достојан чистим срцем и бићем".

 Дечак климну главом, загризе воћку и потрча кроз ливаду да стигне мирисе и беле лептире... 


Thursday, June 6, 2019

Речи од Кристала светла




Пишем ти речима своје душе која чека на прозорима вечности јутро Сварога.

 Тако га зову неки из рода Светих а опет мудри га знају под именом другим...

 Зовем те неизмерно дуго а у даху једноме...ледено врелим погледом истине.

 Ти волиш изнад разума овога света и многих светова што у ниски сјакте васељенској.

 Ти си она која дише лепоту а шта је то до самог скривеног срца истине?

 Увек погледам у мисао твоју што у сверу светла извајана је...да видим смисао.

 Не...речи не могу да воле као дух... Чак ни срце само што живота изворе крије...

 А својим те обавијам, прожимам у дворима нашим од белог мермера...ван пролазног тихог времена...



 Одлазим.

 Враћам се.

 Вечно мирујем а СвеМиром путујем...
 Однео сам круну белу на врх древне горе Меру...род ме мој чека верно.




Saturday, June 1, 2019

Ватрено крштење

Ко се никад није пробудио као да никад није ни живео. Многе су покренуте намере да се Човек пробуди али ништа га неће пробудити до Ватре Свете.

Не постоји начин да једна душа и дух оживе ако нису покренути Искром Живота, Ватром Светом, Пламеном Неугаслим.

 Сва имена пишем великим словом да нагласим да то нема никакве везе са ватром коју може неко упалити у материјалном смислу. Црни Жреци су кроз целу прошлост стално умовали како да Ватру упале и да је подвргну својој мисли. Авај.

 Алхемија је настала као правац и наука скривених мудраца који жељаше да овладају Ватром. Справљали су све што су знали и тајне су добијали од духова таме. Ишли својим енергетским телима до највећих дубина астралних светова неби ли успели да добију знање како да створе Ватру и подвргну је себи.

 Авај!

 Али радост сваком живом!

 Ватра није ватра да се може упалити људским знањем или знањем разних светова по васељени. Ватра није ватра и не може се својатати нити контролисати. Ватра је Ватра Света. Свети Пламен Неугасли који је сред извора живота кога ми називамо Творцем, Богом, Свевишњим... Не постоје људски начини да се објасни Творац и неминовно му се приписује свакојаки људски атрибут, воља, понашање, изглед. Све је то у незнању чињено и у похлепи. Похлепи јер се хтело владати душама по свету и световима.

Хтело се и украсти Пламен Свети али ко год је пробао, на месту је спаљен до задњег атома. А опет Ватра Живота је ту. Дар је сваком коме је дарована. Неотуђива. Њен додир оживљава и даје смисао. Њена топлота кали и греје. Њена истина чисти вид да би се ведало. Даје увид несазнатљиве величине и могућност сазнања и разума сржи свега.

 Ватра Живота је дар Творца. Она је и данас разлог свих сукоба свуда. Сви су они маскирани у сукобе за ово или оно али срж свега је Неугасли Пламен као алат или енергија. Неугасли Пламен покреће све свете умове и срца који дају добробит Човечанству. Ако видиш да било ко било како чини сушто добро роду, човеку и Земљи и свему на њој, знај да ту живи једна Искра или две, Искра Ватре Живе. 










Ко се ватром никад окупао није,
 тај никада чистим срцем не бије.

 Ко се огњем радо не умива,
  тај никада човеком не бива.

 Ко ли воли огањ миловати,
тај се рашта знао и родити.

 Ко се ватром није никад обукао,
вечно себи голготу привукао.

 Дођи срцем и душом не часи,
те захвати прегршт ватре свете
 да с' умије лице твоје бело
да погледаш оком кроза чело.

 Па да СветоВидом сјакте очи твоје.
Да се виде све сад свете боје
јер кад видиш ти тад онда ведаш.

 Огањ гори! Ватра то је света.




Thursday, May 23, 2019

Човек који схвати да је жив









Ето тако...
 ...пре него што ћеш да се родиш неке две животне ћелије се нешто домунђавају те после споје и после девет месеци ето тебе на овом свету. Дају ти име.

Можда ти се не свиђа а можда си баш то хтео. Схватиш касније да имаш пол. Уче те да говориш а ти све знаш и пре тога али немаш воље да им то и саопштиш. Не схваташ како они тебе не разумеју...Али ово сазнање ти дође (ако и дође) после неколико деценија живота. И тако постанеш човек. Неко те зове Немац. Неко Рус. Неко Шпанац. Неко Грк, неко Американац. Неко Србин, Пољак. Француз...Кинез...Зимбабвеанац...Чађанин или Бразилац... изгледа на први поглед да зависи где си угледао свет.

Изгледа да зависи од географске одреднице шта ћеш бити и какав ће се програм укључити за тебе. И све то иде тако некако. Ти живиш те неке улоге а душа те твоја гледа из неке своје перспективе. Гледа те и смешка се а ти...

Ти то не видиш. Тераш по своме или те терају. Радуцкаш, робујеш, пландујеш, крадуцкаш неке тамо као вредне папире а у ствари електронске бројке...али ни то није битно. И све је то у реду.

 И онда постаје проблем.

 Једног дана се пробудиш и осећаш се својим а ничијим. Осетио си себе а тада си видео да много одела носиш или си носио. И одједном крик у себи! Ја сам ја!

Нисам онај који ви мислите да јесам али и јесам онај који мислите да нисам!

 Ако се у својим схватањима живота сетим разлога "зашто", онда проналазим мир. Ако... Онда знам зашто све ово. Иначе грешка постаје вртешка. И оде све у непрекидно исто које се облачи у различито. И шта је онда боље? Да никад се не пробудиш и упознаш себе? Или да спознаш...

 Питаш се како долази до буђења душе. Знаћеш оног трена када се нађеш на животном дну, када мислиш да нема излаза, када ти све лађе потону, када си у безнађу... Тада ти душа твоја открива тајне, буди ти свест да се сетиш ко си ти заиста, да си храбар и племенит, прави ти ретроспективу, подсећање - свих твојих искустава у трену и тренутно ти покреће тело да устанеш и делаш! Пред највећима су највеће битке, зато се ваљда само изабрани и буде! Освести ко си, јер изабран јеси. Пусти љубав суштинску из себе и делај и онда гледај шта ће да се деси, храброшћу и славом до Творца се узнеси!

 Одговор је лична ствар, одговор себи шта ћеш изабрати. Лични печат твога духа и душе. Ако ти се незнање допада, слободно. Додуше, то те не ослобађа одговорности.

 И ето тако...

П.С.
Ток мисли када се отвори, донесе живе слике. Тако и овај спис је донео живе слике Душици Милосављевић и додала је један део који уклопих у запис. Заиста када живореч потече она призове још таквих и заједно се обелодани.