Стих Вечности

Коме су корени на небу, тој се отаџбини и нада. Србину од искона небо је држава. Небеске царске ливаде, звездана поља. 

Небеска Србија коју Лазар одабира је повратак слави. Епска Песма је ово сазнање сачувала за вјеки вјекова. Зато имамо жудњу неиздрживу коју нико данас не зна објаснити, за небом, за чистином, за музиком сфера. 

Семе дрвета се у земљу сади али расте ка небу. 

Дрво Живота у Божијој башти расте ка небу над небом, престолу живота. 

Вечити путник

Вечно у дому свом

Бирамо животе

Бирамо духом.

Звезданим јатима

Сновима пловимо безкрајним.

Животе стварамо прстом вечности

нема им краја, не.

А само је удах тај

први којим живиш знај.

Почетак искре твоје

и нема заласка Сунца, не!

Већ једино вечити вид

Човек и Бог једно постају.

Дух и огањ живота

вазда вечна неизрецива дивота.

Кроз крај без краја.

Кроз рој Звезда и рај.

Кроз дух и тело

увек сам само ја.

И опет Ја.

Игра и дах.

Полет и мисао.

Стих вечности кроји смисао.

Срб вас-свети

Најмрачније је пред зору. А док зора јасно Сунце не дозове, ваља се борити. Крвници не стају све до првих зрака Јаре. А онда нестају - заувек. 

Србин песмом зове Сунце, да огреје и оживи и да спали сваку нечист. 

Оштри звуци рата Земљом хује.
Хита бес мржње, гута врело,
ка свему што оста и даље свето
ка сваком што високо држи чело.

Вечни, тихи.
Мрамори бели стоје пред нама.

Заувек чувари сећања светих
заувек у њима стихови звездани
да живот јесте плам живи, бели.
Да је Дух Свети пламен неугасли.

Чувара вечности више нема
јер она се чува сама истином,
нема јачег плама од речи живе
греје праведне својом жестином.

Из пепела ватра ће се опет дићи
наново јара што беше некада
да покрене срца божје деце
гле - безсмртни живе сред времена.

Славу вечну тихо зборе,
Мрамори бело-сребрног кристала.
Живим пламом јасно уписано,
сил силницом печаћено:

"Где год да је Бого стихом
Срб вас свети запевао,
ту су родне груде свете
ту се игра Божје дете".

Нека буде што бити не може!
Слава Творцу сред небеса
У нама су благослови
У нама су сва чудеса!