Чекам на тај тренутак, тај печат вечности у малом, када коначно додирнем нечију душу и схватим да сам додирнуо себе...
Некад је и цео животни круг потребан за једно магновење. Стане читава вечност у њему...у њему уђеш у простор ван времена. Некима је то оргазам...мада сумњам да је много њих доживело прави оргазам према коме је сексуални тек један гутљај воде жедном.
Осушена уста благосиљају сваку кап воде и доживе је као спас. Гутљај је као гозба краљева.
Е то је оно! Оно чега нема.
Жедни Оргазма са великим О не мисле о сексу који је део њиховог искуства али није довољан. Што га више имају то су даљи од Оргазма.
Нема га у монаштву. Нема у књигама. Нема у магији. Нема у технологији. Нема у уметности. Нема...
Има га где?
У јединству са Богом. Чудно је то. Цео живот неко посвети духовности, па и онда је питање да ли је икада доживео то јединство које је тако жарко тражио, желео, жудео.
Онога трена кад се то први пут осети - никада се не заборавља. Осуђени на смрт који виде свог џелата и нож под грлом, метак у цеви и мач над вратом - а једном осетивши тај трен вечности - не страхују. Њима је и у смртном ропцу то једино пред свешћу - јединство са Богом.
Рука руци, без речи, очи сјакте али суза нема...дрхтури цело тело и трепери душа. Додирнуо си душу другога, коначно си додирнуо себе...у духу...у суштини које тело осећа сваком ћелијом а није телесно.
Истину морам рећи, додирнуо сам више пута вечност. Сваки пут сав треперим. То нико не види споља.
Додирнуо сам светло Бога...или је оно додирнуло мене. Жив сам.
Стихујем стихије.
Сујета би ми можда шапутала да сам посебан...али то је свако у Богу. Треба да освести.
Људи спавају, неко их једе. Зимују у лето и спавају у пролеће...спавају, дремају, спавају...
Не сањају свети сан света.
Света Сан је сан Бога о себи као Човеку који постане Бог.
Стихујем Стихије...па како се коме заломи ова погача светла.
