Сутра никад неће доћи...
Поздравите нашу децу
Нећемо им никад стићи
Пољубите родну груду
Нећемо јој више доћи.
Изгубљена беше она нада једна
Њом живело и старо и младо
Сада поклич ветар негде носи
Доловима зеленим на златној коси.
Ту сад јоште Живот-Дрво цвета
Подно њега густа расте трава
И мириси што свој души годе
Под њим санак бива јава.
Опрости ми коб сву ту сада
И знану и незнану сваку реч ти,
Идем камо мене крила духа носе
Радуј се! Стопе ходе рајем босе.
Сутра никад неће доћи
Јер дошло је све у јаву сада
Деца с'нама живе сне низводе
Родна груда поново је млада.
Да ли грми ил' се земља тресе
Да ли Небо силази сред Јава?
Све у нама умрло је
Да се роди Душа наша права.
Не бој се!
