Saturday, December 27, 2025

Права Моћ

По нордијском предању, Один као врховни тада бог њихове митологије је дао пуно тога и жртвовао да би научио моћ Поезије.


Поезија је директно стварање свега. Стварност и реалност. 


Комбиновавање речи са смислом призива дух и моћ а Свети Дух или жива сила Творца доноси сама стихове из Извора Живота. 


Људи склони тамној страни и негативности су пошли путем мрачне поезије, којом су стварали своју реалност. Бајалице, клетве, уроци и остало се увек говоре у стиху. Само знаном ономе ко изговара. Онај на кога то падне осети притисак огромне силе.


То је практична употреба мрачних стихова названа Магија. 


Поезија је начин употребе моћи. Они окренути злу и себичности је употребљавају за мрачне сврхе па дал' више дал' мање. 


Да ли знаш да један мрачни кошчеј на пример, (то је титула и ранг) може само са два стиха да те укопа у месту и издвоји мозак из тела као течност?


Поезија је употреба моћи.


Ако је пак неко окренут светлу и добром, он или она се ослањају на Свети Дух ради низвођења моћи Добра на свет. Светла и Љубави ради стварања живота и радости. Природа пева стално и ствара. Ветар свира своје мелодије које мало ко схвата. Биљке пупе пунином мелодија поезије живота. Вода чује моћне речи љубави и постаје лек.


Да ли знаш да један човек или знаник или ведун или волх или учитељ или како год назвали ту титулу - може са два стиха да те заустави у месту и отвори ти мозак за Светло одозго? Да те преобрази у ходајућу Љубав? 


Да ти да снаге да и кроз пакао ходаш са осмехом и са сваким додиром да оживиш све?


То је моћ песме. То је Силница. 


Ко има изреку у народу "песма нас је одржала њојзи хвала"?


Ко има једини и даље живу епику а да је свако зна од детета до старца, не само повлашћене касте која само мрмља?


Зашто данас човечанство не трпи поезију дуже од пар минута или уопште а некада је то било главно?


Сва уметност пролази и све се промовише, даје му се пажња сем поезији јер...?


Да се одвоји човек од праве моћи. Да не осети како у њему све ври кад стихови Светог Духа дођу обасјани. 


Да се никад из места не помери и будан буде, не.


Стога...


Врати се извору и пронађи лековиту моћ стиха. Има их пуно баналних и небитних, а ти пронађи праве. Пронађи оне који говоре души. Пронађи и оживи...


...Јер Бог Творац је створио све речју, звуком стихом вечности. Нотом узвишености.


Ево вам једне тајне откривене која није ни била то;

Музика је једна врста стиха и језика Вечности. Музика је песма подигнута на виши ниво. Стих опет, ствара музику и звук. Сваки инструмент ствара вибрацију која после добија облик. 


Музика је део песме или поезије. Она постаје жива када је Човек разуме. Јер је неодвојиви део поезије.


Зато је много музике данас банално и лоше, да се Човек не досети језика...


Језика свог природног, Божијег.


Стих стихује Вила Равијојла

Кано ниску ниже и дукате златне 

Све сад пева и све попева 

А пред њом сад мали Храстак расте


У времену у ком нема краја

Расте Храстак сред Божијег раја

Небесима тим пољима славе

Руке пружа све зелене праве


Стих стихује Вила Загоркиња 

Боже мили гле чуда велика

Расту деца духом испуњена

Божја слава вечно објављена!


Стих стихује Дјева Светла Бела...

Стих стихује Човек посред чела

Стих стихују и деца и стари 

Стихом ствара Бог у нама ствари


Дух јесте и Стих би!







Све је живо, све сад ври.



Monday, December 8, 2025

Невидљива Звона

 





Тихо...тихо звоне невидљива звона.

Ослушни неким другим ушима.
Дубоко осети оно што те прожима.

Тон сред срца, душе и духа...
Нема речи за то нема ни поја...
Ја сам твој и ти моја.

Кроз еоне њишемо руке наше
Седимо на ивици свемира
испод нас река времена...

Једина...
Чујем тихи звон срца твог ма где био
Како ме дозива, милује речима...

...што нису речи...

Ускоро ће потећи.
Ускоро ће прве капи животне росе
пасти на суве ноге босе.

На душе што тугом битишу све.
На тела што вечно мисле да мре
и да никад неће вратити се сјај,

нити ехо заборављеног Неба тај,
што негде дубоко у њима ври
а да му не знају извор наћи.

Вео скинух са лица твог
невесто Неба и мене,
искро што бојиш све Божије сне,

а они по свету без краја скачу.
Играју и проносе дарове све!
Да никада мрак не постане!

Да тама не победи - не!

Јер вазда је светло попут воде.
Жеђ вечну и огромну гаси,
вазда су њени присутни часи...

Гле!
Звезда падалица...
Као суза са лица
Творца што воли све.