Тихо...тихо звоне невидљива звона.
Ослушни неким другим ушима.
Дубоко осети оно што те прожима.
Тон сред срца, душе и духа...
Нема речи за то нема ни поја...
Ја сам твој и ти моја.
Кроз еоне њишемо руке наше
Седимо на ивици свемира
испод нас река времена...
Једина...
Чујем тихи звон срца твог ма где био
Како ме дозива, милује речима...
...што нису речи...
Ускоро ће потећи.
Ускоро ће прве капи животне росе
пасти на суве ноге босе.
На душе што тугом битишу све.
На тела што вечно мисле да мре
и да никад неће вратити се сјај,
нити ехо заборављеног Неба тај,
што негде дубоко у њима ври
а да му не знају извор наћи.
Вео скинух са лица твог
невесто Неба и мене,
искро што бојиш све Божије сне,
а они по свету без краја скачу.
Играју и проносе дарове све!
Да никада мрак не постане!
Да тама не победи - не!
Јер вазда је светло попут воде.
Жеђ вечну и огромну гаси,
вазда су њени присутни часи...
Гле!
Звезда падалица...
Као суза са лица
Творца што воли све.
