Увек пред свитање када бесни ноћна олуја, ковитла се и у нама. Одјеци беса олује покрећу нешто у човеку, заврте мисли које знају да паралишу неприродним страхом. Тада је потребна унутрашња вера да ће све бити у реду и да ће олуја проћи. Невреме доноси промену.
Живимо сада усред једног таквог невремена. Страхови расту, бука све јача а са њом и опадање човечности међу свима.
Али и то ће проћи, шта год да остане после, остаће. Оно што је у нама, ако је здраво - живеће.
Ми смо богови у настајању. Сваког дана се помало будимо ка својој правој природи. Падамо, разбијамо се, састављамо се али никада не стајемо. Силе таме би да нас користе у недоглед...али то тако не бива. Када дође час, човек се пробуди и одбаци страх. Одбаци непријатеља. Одбаци све што су му били окови. Одбаци све. Пригрли живот у најчистијем смислу.
Свест, намера, вера, љубав и јединство са Творцем се живи. Није више теорија и мисаона вежба.
До тога ће доћи. Све иде томе. Јер ми смо древни морнари духа. Духа Светога. Искре које се буде. Живот који јесте.
Ако видиш пламене језике на небу,
