Световид

Видомире, Виде мој 

погледајде шта се чини

 посред поља златног класја

 ту девојке украшене

 светим цветом и мирисом... 

срцем пуним свелепота-

 запевана песма рајска. 

 Световиде, Виде мој

 поведи сад момке све

 у то оро коло живо

 коло коло наоколо

 па да муње са небеса 

 заиграју као деца

 да с' огањ свети сјакти!

 Види Виде и не часи. 

        Судбина нас света чека!         

Запарложена њива

Узео човек један имање од другог силом. Купио много коња и волова да оре и ради и вуче касније плодове тог имања. Уложио много. Платио најамника пуно. Сви радили са једним циљем. Време дошло за жетву и силник се смешкао себи у браду. Родила њива. Дала земљица рода богато.

Све се покупило, ставило у кола и превезло у амбаре. Продао све силник и узео злато. И тако наредних 20 година. Злата пуни сефови, дукат до дуката. Осилио се још више у тих 20 година и приграбио још земље. У једном тренутку имао је 4000 дуката чистог злата, поред осталог. Богатство га још силнијим учинило. Почео да граби остала имања и стоку свима. Нико га није зауставио.

 Туга у лицима мудрих га гледаше док једног јутра не свану један диван дан а пре њега рујна зора. Силник не устаде из кревета. Ништа није помогло. Звали лекаре одасвуд. Ни трунке наде. Прогласио реч да ће сувим златом платити излечење. И платио је. Али га не доби. До последњег златника је дао. Слуге престаше да раде јер не беше плате више. Земља се запарложи...

 Прођоше године а силник поста сенка човека. Споро је ходао улицама и насељеним местима тражећи мир. Нико га више није ни познавао сем неких гласина о њему. Зарастао у браду и немар. Једног летњег дана је стао после неколико сати ходања, да се одмори у сенци Храстова поред једне велике ливаде пуне цвећа. Одморио се.

Гледао живот како буја ливадом и како се боје преливају таласајућим морем траве и цветова. Изгубљен у мислима није ни чуо младог човека како му приђе са малим дететом.

 "Да ли си жедан стари? Имам и јабука мало ако би се освежио."

 Није било одговора сем погледа росних очију. Препознао је у том младом човеку лик човека коме је отео њиву пре много година. Мислио је да не заслужује ништа од помоћи. Тишина... Млади човек га погледа и остави му две јабуке и воде и продужи даље са дететом.

 Старац добаци: "Ја сам твом оцу отео земљу! Не заслужујем ни залогај ове јабуке, ни гутљај ове воде!" "Ја сам отео...Ја сам..." Глас му се изгубио.

Није могао да говори од муке и бола. Млади човек му приђе. Његово дете му дода руку и стави његову шаку у своју малу.

 "Благодарим ти на свему. Ти си дакле узрок што се мој отац одселио одавде. Знаш, отишао је далеко одавде разочаран и тужан јер је мислио да је све готово. Али, после напорног рада и живота у другом месту, упознао је своју будућу жену и изродише мене и брата. Никада нам није лоше причао о никоме. Већ је једном споменуо да никада не би нашао жену свог живота и имао нас да му један човек није помогао. Сада знам да си то ти." - рече млади човек.

"Ја сам се овде вратио скоро са својим сином да му покажем где је његов деда одрастао и да осети ту лепоту. И ето срећем и тебе узрок наше среће"...

 Старац је занемео потпуно.

 После неколико минута је скупио снаге: "Али не разумеш, ја сам му отео наследство, садио, жњео, богатио се на његовом. Много сам се био обогатио али ме болест однела и све злато је пропало. Ја сам нико."



 Млади човек погледа у страну у дивне ливаде, воћњаке и шуму са стране. Уздахну мирно... "Благослови се крију у непознатим људима, местима и догађајима. На почетку често делују као казна и смрт. Као када семе испадне из топлог окружења воћке на дрвету и оде у црну земљу. Хладно му је. Нема светла. Само је. Плаче али нико не хаје. И онда се оно бори да изађе из свега тога. И једног дана постане велики Храст или Трешња или ова јабука што ти дадох..."

 Старац не одговори. Гледао је и он у предео око себе. "Жив био мудри млади човече" Млади човек је још мало гледао у даљину...затим се окренуо ка старцу... Старац је мирно лежао на трави. Његов дух је изашао... сахранили га у оближњем селу...


 А запарложена њива је дисала сада мирисима смиља, јабука, грожђа и нешто ближе шуми- мира... Син младог човека је упитао шта се то њима десило у претходних пар дана. Млади човек је само кратко уздахнуо и рекао..."Чудесни су путеви златоправа Творчевог, благодар је свуда али и нигде. Буди га достојан чистим срцем и бићем".

 Дечак климну главом, загризе воћку и потрча кроз ливаду да стигне мирисе и беле лептире... 

Речи од Кристала светла

Пишем ти речима своје душе која чека на прозорима вечности јутро Сварога.

 Тако га зову неки из рода Светих а опет мудри га знају под именом другим...

 Зовем те неизмерно дуго а у даху једноме...ледено врелим погледом истине.

 Ти волиш изнад разума овога света и многих светова што у ниски сјакте васељенској.

 Ти си она која дише лепоту а шта је то до самог скривеног срца истине?

 Увек погледам у мисао твоју што у сверу светла извајана је...да видим смисао.

 Не...речи не могу да воле као дух... Чак ни срце само што живота изворе крије...

 А својим те обавијам, прожимам у дворима нашим од белог мермера...ван пролазног тихог времена...

 Одлазим.

 Враћам се.

 Вечно мирујем а СвеМиром путујем...
 Однео сам круну белу на врх древне горе Меру...род ме мој чека верно.

Ватрено крштење

Ко се никад није пробудио као да никад није ни живео. Многе су покренуте намере да се Човек пробуди али ништа га неће пробудити до Ватре Свете.

Не постоји начин да једна душа и дух оживе ако нису покренути Искром Живота, Ватром Светом, Пламеном Неугаслим.

 Сва имена пишем великим словом да нагласим да то нема никакве везе са ватром коју може неко упалити у материјалном смислу. Црни Жреци су кроз целу прошлост стално умовали како да Ватру упале и да је подвргну својој мисли. Авај.

 Алхемија је настала као правац и наука скривених мудраца који жељаше да овладају Ватром. Справљали су све што су знали и тајне су добијали од духова таме. Ишли својим енергетским телима до највећих дубина астралних светова неби ли успели да добију знање како да створе Ватру и подвргну је себи.

 Авај!

 Али радост сваком живом!

 Ватра није ватра да се може упалити људским знањем или знањем разних светова по васељени. Ватра није ватра и не може се својатати нити контролисати. Ватра је Ватра Света. Свети Пламен Неугасли који је сред извора живота кога ми називамо Творцем, Богом, Свевишњим... Не постоје људски начини да се објасни Творац и неминовно му се приписује свакојаки људски атрибут, воља, понашање, изглед. Све је то у незнању чињено и у похлепи. Похлепи јер се хтело владати душама по свету и световима.

Хтело се и украсти Пламен Свети али ко год је пробао, на месту је спаљен до задњег атома. А опет Ватра Живота је ту. Дар је сваком коме је дарована. Неотуђива. Њен додир оживљава и даје смисао. Њена топлота кали и греје. Њена истина чисти вид да би се ведало. Даје увид несазнатљиве величине и могућност сазнања и разума сржи свега.

 Ватра Живота је дар Творца. Она је и данас разлог свих сукоба свуда. Сви су они маскирани у сукобе за ово или оно али срж свега је Неугасли Пламен као алат или енергија. Неугасли Пламен покреће све свете умове и срца који дају добробит Човечанству. Ако видиш да било ко било како чини сушто добро роду, човеку и Земљи и свему на њој, знај да ту живи једна Искра или две, Искра Ватре Живе. 










Ко се ватром никад окупао није,
 тај никада чистим срцем не бије.

 Ко се огњем радо не умива,
  тај никада човеком не бива.

 Ко ли воли огањ миловати,
тај се рашта знао и родити.

 Ко се ватром није никад обукао,
вечно себи голготу привукао.

 Дођи срцем и душом не часи,
те захвати прегршт ватре свете
 да с' умије лице твоје бело
да погледаш оком кроза чело.

 Па да СветоВидом сјакте очи твоје.
Да се виде све сад свете боје
јер кад видиш ти тад онда ведаш.

 Огањ гори! Ватра то је света.

Човек који схвати да је жив

Ето тако...
 ...пре него што ћеш да се родиш неке две животне ћелије се нешто домунђавају те после споје и после девет месеци ето тебе на овом свету. Дају ти име.

Можда ти се не свиђа а можда си баш то хтео. Схватиш касније да имаш пол. Уче те да говориш а ти све знаш и пре тога али немаш воље да им то и саопштиш. Не схваташ како они тебе не разумеју...Али ово сазнање ти дође (ако и дође) после неколико деценија живота. И тако постанеш човек. Неко те зове Немац. Неко Рус. Неко Шпанац. Неко Грк, неко Американац. Неко Србин, Пољак. Француз...Кинез...Зимбабвеанац...Чађанин или Бразилац... изгледа на први поглед да зависи где си угледао свет.

Изгледа да зависи од географске одреднице шта ћеш бити и какав ће се програм укључити за тебе. И све то иде тако некако. Ти живиш те неке улоге а душа те твоја гледа из неке своје перспективе. Гледа те и смешка се а ти...

Ти то не видиш. Тераш по своме или те терају. Радуцкаш, робујеш, пландујеш, крадуцкаш неке тамо као вредне папире а у ствари електронске бројке...али ни то није битно. И све је то у реду.

 И онда постаје проблем.

 Једног дана се пробудиш и осећаш се својим а ничијим. Осетио си себе а тада си видео да много одела носиш или си носио. И одједном крик у себи! Ја сам ја!

Нисам онај који ви мислите да јесам али и јесам онај који мислите да нисам!

 Ако се у својим схватањима живота сетим разлога "зашто", онда проналазим мир. Ако... Онда знам зашто све ово. Иначе грешка постаје вртешка. И оде све у непрекидно исто које се облачи у различито. И шта је онда боље? Да никад се не пробудиш и упознаш себе? Или да спознаш...

 Питаш се како долази до буђења душе. Знаћеш оног трена када се нађеш на животном дну, када мислиш да нема излаза, када ти све лађе потону, када си у безнађу... Тада ти душа твоја открива тајне, буди ти свест да се сетиш ко си ти заиста, да си храбар и племенит, прави ти ретроспективу, подсећање - свих твојих искустава у трену и тренутно ти покреће тело да устанеш и делаш! Пред највећима су највеће битке, зато се ваљда само изабрани и буде! Освести ко си, јер изабран јеси. Пусти љубав суштинску из себе и делај и онда гледај шта ће да се деси, храброшћу и славом до Творца се узнеси!

 Одговор је лична ствар, одговор себи шта ћеш изабрати. Лични печат твога духа и душе. Ако ти се незнање допада, слободно. Додуше, то те не ослобађа одговорности.

 И ето тако...

П.С.
Ток мисли када се отвори, донесе живе слике. Тако и овај спис је донео живе слике Душици Милосављевић и додала је један део који уклопих у запис. Заиста када живореч потече она призове још таквих и заједно се обелодани.

Пој ми пој

Некада се мисли преплету и донесу негде давно сачувано сећање којег се не сећам. И све се зби да не знам како и зашто...али то не зна мој ум сада док дух и душа знају све. Они тихо шапну коју лепоту ил` реч и две и сећање се осветли кроз саму суштину. Донесе заборављену лепоту, истину...која надахне, испуни и да пламена живота.





Пој ми пој птицо ластавицо
кон по кон о звездо сјајницо
славуја оде животно чедне
пој ми пој здравља речи вредне.

Утихнућу зором раном
кад мириси ливаде донесу предах
и гледаћу ка пољу каћуна
где једном давно тебе угледах.

Брезе ми снују на јави смело
сете ме на твоје косе и врело
са којег си појила срне нежне
и жуто планинско биље свеже...

Пој ми пој...

За ватру живота воља је смела!

Мир. Можда сан или два. Можда ништа. Јутро сване и ти се бавиш свим оним што смера твоје срце данас. Да ли је баш тако увек? Да ли живиш свој живот или наручене свакодневне појаве које називамо животом? Да ли пијеш јутарњу кафу у миру зато јер уживаш у мирису и укусу или ти она служи за брзо дејство кофеина да се расаниш док јуриш да се спремиш за посао и одјуриш хаотичном дану?

 Нема човека нити бића које искуси живот а да се једном не запита зашто. Који је разлог зашто баш ЈА живим. Да ли је то због нечега невидљивог у ланцу догађаја наметнутих системом или...? Превише је људи који живе у страху од нечега или некога и кад их питаш зашто, нема одговора једног нити јасног. Искрено запитајте себе и своје срце, зашто ја живим.

 Да ли је то страх од посла или губљења истог, немаштине, одржавања стандарда, због тога што тако треба, због тога што су родитељи нам рекли да је то једини пут успеха, због система који страховладом заводи ред због, жене која те уцењује љубављу, због мушкарца који те не вреднује као особу и жену, због парчета хлеба у старости, због религије, због партије, због лажне историје, због осећаја надмоћи лажног, због уверености да је неко ту да те убије, због на крају крајева тамних менталних паразита који те нападају док ти покушаваш да живиш???

 Листа је подугачка. И надасве лична.

 Али оно што је изнад свега си ти човече! Све је то споља а ти си онај који јеси, изнутра. Да ли мислиш да је величанственост живота и свемира играла свој плес да би се ти родио на овој планети само да би ти сутра се уплашио мрачног створа који би над тобом да паразитира? Погледај у себе и види ватру живота која те греје.

Крикни и преузми вољу своју назад! Ти живиш зато што то хоћеш. Ја живим зато што волим и бирам да у сваком смислу лепоту донесем и искусим. Није ме брига шта мисле тамни. Није јер не живим за њихове потребе. Нити њихове мисли. Нити њихову вољу.

 Шта ће тамни да мисле је њихова ствар јер ја живим зато што хоћу, не зато што они хоће. Не у страху од њих. Човече, сети се себе. Сети се искре живота у себи и живи. Ако паднеш, устани. Ако волиш, воли без страха шта ће неко рећи јер волиш зато што си изабрао да волиш јер ако нема Љубави у животу, нема ни живота а ако је има, чудеса златоправа се указују свакодневно.

 Страху страх, животу живот, Љубави Љубав.


                               За ватру живота!

Сјаје се у даљини Сунца зраци

 очи сјакте исконским пламом 

 у духу мир - у души слава

 срце бије снагом златоправа! 

 Мисли ко бисери у ниски светле 

у једну живу сферу се стапају

 стихоречје израња из магле свести...

 живореч звук ствара смело...

 И све је цело!

 И све се у једном тону уздиже

да своју слику у миру свије

 и свете сиђиле у етру печати... 

 Нека буде што било није!

 Све што ми мисао хоће сада

 и дух што смера ватром живота

 чиним у моћи свелепоте 

 због Љубави Божјег дара.

 Ја не марим шта сни мрак сам 

нити страхом чиним своја дела

 Ја живим за свој живот сав, 

за ватру живота воља је смела!