Прочишћено Срце

 

Цео живот сваки човек се труди из петних жила да осети неко веће постојање, да живи у вишој стварности, да окуси небо док је у телу.

Моли се, практикује, ритуалима нема краја.

Пости, обилази манастире, храмове, џамије. Љуби зид плача и ставља написане поруке у њега. Иде око црног камена у Меки. Иде у Ватикан, Хиландар...приноси жртве Сатани, продаје душу Ђаволу, роботизује се, уграђује технологију у себе, киборгује се. 

Дрогира се, убија, лечи, спашава, бива светац и грешник и све...све...све.

И ништа.

Не мрда ни макац. 

Небо је затворено, прави пут изгубљен а Двори Величанства недоступни. Међузвездане капије не раде. Портали се не отварају. Мантре и Магија не вреде...

Виши светови су недоступни.

Зашто?

Зато што вибрира њихова појава, суштина живот на разини и фреквенцији вишој од ове свеукупне. 

Само ће Чиста Срца видети Бога...

То није фраза. Прочишћено Срце куца новим ритмом и ствара нову бит. Оно бата или удара другим начином који отвара врата. 

Изненада - Врата Вечности се појављују. 

Пут Златоправа ка Ирију Златном...како год називан, тај виши свет се указује прочишћеном Срцу. 

То Срце ствара својим новим откуцајима резонанцу новог света. Света богова светла, виших бића и душа и духа...те самог Творца живота. Кад резонираш ти постајеш део тог света и онда га и видиш и живиш.

Нема пречице и другог начина. 

Пут Златног Ирија

    

Бивајући једном на путу свом, ратник је јахао неким старим стазама њему знаним. Споља ни звука сем ноћних или у сумрак пробуђених бића, шумског света што бди док људи сневају.

Мислима далеко одавде, близу вечности, иза маглених гора негде изван схватања данашњице, један човек иђаше усуду свом.

Неоптерећен, довршен а рад за нове зоре што трепере у измаглици будућег.

Ипак, терет који носи није перјано лаган нити претешко бреме, већ лични печат, воља и знање што често знају отежати пут.

Леђа пак, носе све, рамена и прса душе која не зна за смртника терете.

Лак је њен пев сред путева Златног Ирија, негде у дубинама времена...до ког је прави пут изгубљен.

Нада је једина што носи жар, те каже "да оно што је изгубљено се још увек може пронаћи". Нису сви што лутају - изгубљени, па ни Пут Права.

Њим ходају меке душе. Душе што сијају светлом Ирија, светлом светог Живота, самог Творца што оваплоти све. Мекоћа прекаљена мачем, струјама немира и чељустима бездана. Окупана јутарњом росом подно Свете Горе, пре нек људи почеше градити.

Мисли теку, лишће шушти, копита батају.

Одједном као да њу тражише, указа се прилика једна. Танана светлом окупана, обриса глатких а јасних очију и усана. Огњена.

"Да ли желиш путем вечности?"

Чујно нечујно упита...

Ратник и Песник у трену стаде. Коњ фркну, зарже меко и погну главу...

Да ли Валкира са Севера Старог или је Вила пред мене стала, упита себе Човек тај.

"Све оно што ти срце збори, веруј му. Зна...
Чекам те Ратниче, чекам те човече, да ли би ходио Путем Права ма да све против тебе ужасно - не спава?"

"За мене другога пута нема, ни стазе што Светлу не води, камо ми срце вазда ходи..."

Осмех и сјај.

Светла сјакнуше нестаде дан, ноћ и све. Само душа чиста и мирна остаде. Пред њом река од злата и сребра сва, воде живе што носе сјај Неба првога. Ехо првостиха одзвања тихо. 

"Ја знам. Нисам нико."

 

Небо на Земљи

 

Сутра никад неће доћи...

Поздравите нашу децу

Нећемо им никад стићи 

Пољубите родну груду

Нећемо јој више доћи.

Изгубљена беше она нада једна

Њом живело и старо и младо

Сада поклич ветар негде носи

Доловима зеленим на златној коси.

Ту сад јоште Живот-Дрво цвета 

Подно њега густа расте трава

И мириси што свој души годе

Под њим санак бива јава.

Опрости ми коб сву ту сада

И знану и незнану сваку реч ти,

Идем камо мене крила духа носе

Радуј се! Стопе ходе рајем босе.

Сутра никад неће доћи

Јер дошло је све у јаву сада

Деца с'нама живе сне низводе 

Родна груда поново је млада.

Да ли грми ил' се земља тресе 

Да ли Небо силази сред Јава?

Све у нама умрло је 

Да се роди Душа наша права.

Не бој се!

Стихије у Магновењу

 

Чекам на тај тренутак, тај печат вечности у малом, када коначно додирнем нечију душу и схватим да сам додирнуо себе...

Некад је и цео животни круг потребан за једно магновење. Стане читава вечност у њему...у њему уђеш у простор ван времена. Некима је то оргазам...мада сумњам да је много њих доживело прави оргазам према коме је сексуални тек један гутљај воде жедном. 

Осушена уста благосиљају сваку кап воде и доживе је као спас. Гутљај је као гозба краљева. 

Е то је оно! Оно чега нема.

Жедни Оргазма са великим О не мисле о сексу који је део њиховог искуства али није довољан. Што га више имају то су даљи од Оргазма. 

Нема га у монаштву. Нема у књигама. Нема у магији. Нема у технологији. Нема у уметности. Нема...

Има га где?

У јединству са Богом. Чудно је то. Цео живот неко посвети духовности, па и онда је питање да ли је икада доживео то јединство које је тако жарко тражио, желео, жудео.

Онога трена кад се то први пут осети - никада се не заборавља. Осуђени на смрт који виде свог џелата и нож под грлом, метак у цеви и мач над вратом - а једном осетивши тај трен вечности - не страхују. Њима је и у смртном ропцу то једино пред свешћу - јединство са Богом. 

Рука руци, без речи, очи сјакте али суза нема...дрхтури цело тело и трепери душа. Додирнуо си душу другога, коначно си додирнуо себе...у духу...у суштини које тело осећа сваком ћелијом а није телесно.

Истину морам рећи, додирнуо сам више пута вечност. Сваки пут сав треперим. То нико не види споља. 

Додирнуо сам светло Бога...или је оно додирнуло мене. Жив сам. 

Стихујем стихије.

Сујета би ми можда шапутала да сам посебан...али то је свако у Богу. Треба да освести. 

Људи спавају, неко их једе. Зимују у лето и спавају у пролеће...спавају, дремају, спавају...

Не сањају свети сан света. 

Света Сан је сан Бога о себи као Човеку који постане Бог. 

Стихујем Стихије...па како се коме заломи ова погача светла.

Волети Србију

Шта уопште и значи волети Србију у овакво време? 

То је лична ствар. Неко воли храну из Србије, неко нешто друго, треће...неко воли своје пријатеље, породицу и срећне тренутке. Неко се сећа студентских дана и излажења у клубове.

Све то чини један коктел слика и емоција које стварају неко то стање. 

То може бити и негативно и прећи у мржњу према Србији. 

За мене је Србија мисао која се живи.

Славна прошлост осликана у причама, епским песмама и остало. Све што је модерно у Србији задњих 200 година је Аустрија донела, затим Немачка и остале Европске земље. 

То је цео талас истих ствари од 1900те наовамо. 

Стање Србије је такво какво је било и било је потребно извући се из ропства Турцима и том тадашњем заосталом царству. Турци су нас успорили буквално неколико векова јер смо при паду под њих били једна од водећих држава Европе.

Они дошли и освојили. Уназадили нас за векове. Ипак се некако извучемо и још увек некако хватамо прикључак са Европом и Светом. 

То је она материјална страна.

Наша култура је пак наша остала са примесама Европске. 

Данас кад све ставим по страни где код да сам на планети, ја носим себе свуда. Ја сам Србин где год био. Носим векове у себи и неко своје виђење света. Можда сам а можда и нисам у праву. Но, ипак сам то ја, где и кад год.

Нисам неко други јер је то тренд. Нисам Француз ни Енглез јер је модерно. Нити Немац, Рус ни Јапанац. Ја сам ја. 

(нисам Јеремија и не презивам се Крстић...)

Волим Србију онако лично. Онако како је видим у духу пред Богом. Као земљу бајки, Вилењака и светла. Она је ту. Ја живим њу. 

Нисам сам јер нас таквих Срба има још. Нама говоре све те приче и песме. Дају нам увиде у скривена знања Небеске Србије. Она нема везе са овом оваквом државом Србијом која је огрезла у стање полураспада и криминала. 

Банда која влада њом световном је део светске банде које владају другим световним државама. 

Француска на пример, Она Француска духовна и друга као и таква Србија, носи сличан запис. Мало је Француза који је виде такву. Такође и друге земље су у сличном стању.

Пред нама је подела света. Ратови су појавни облик унутрашњих борби. 

Свет се мења па како ко преживи све то.

Шта уопште значи волети Србију?

Значи живети у два света одједном. Значи живети светло Бога и лепоте сваки дан. Чувати свето знање предака о Творцу и животу а не бити пустињак и звер модерног доба. 

Ко је икада видео Виле у нашим спевовима, видео је живот. 

Србија је мисао Творца која се живи.

На крају Времена

 

Ко је икада разматрао онај део Теслине изјаве када говори о Космичком болу? 

Врло ретко и мало. 

Зато што је то болна тема која отвара све и свашта. Сваки човек од рођења има у себи усађен осећај правде. Да зна да све мора да буде праведно распоређено у сваком смислу да би мир био у души. 

Људи без савести или са искривљеном, иду за својим циљевима газећи све испред себе. Написани су закони одавно а данас само разрађени да се правда показује селективно и према вољи моћника. Данас може а сутра не. За мене важи а за тебе не, можда некада а можда и никада. 

Стална неправда ствара у човеку и човечанству огромне количине негативне енергије која мора негде да изађе или се пуца. Спорови који трају вековима а нису решени. 

Мора све то да се једном поравна јер је у питању закон живота који је изнад људских или негативних конструкција. 

Када дође до поравнавања обично буде нека катастрофа. Људи чињењем неправде скупљају огромне количине негативе себи на невидљиву мешину на леђима. Ако то раде групе и државе стање је лоше у великим размерама. 

Стога је најчистији начин изаћи из тога - обратити се Творцу за вођство. А то се не ради институционално. Нигде. Него лично, у тишини и миру са Богом у духу и срцу. 

Ако се то не уради, виши системи који регулишу живот то преузимају и онда иде "ни по бабу, ни по стричевима". Нема повлашћених. Космичка правда никада не омане. Никада. Поравна све до последњег атома неправде. Док се Космички Бол не утоли и нестане. 

Тесла је то увидео. 

То је као да затежеш струну од Лука и стављаш стрелу...

Као да бацаш бумеранг, што јаче бациш то се јачи врати.

У шта улажеш енергију вратиће ти се појачано. 

И сви они који су мислили да ће се извући од свих непочинстава, неће. Сви до једног. 

Док има времена, саберите се и обратите се Богу у духу, миру и истини. Лично и сами без икога игде. Без религија и политике и власти и новца и моћи. Лично, искрено. 

Узмите се у памет док има још мало времена...а оно попут песка цури и још по неко зрно је остало. 

Гром пева

Гром громко грми.

Душа се радује!

Род рођени посред неба пева,

Орлови високо проносе светла.

Прасну око мене 

Искра ме зове

Очи сјакте 

Гласно радујем се!

Орао бели скрит од свих

Кликће свој Небески Стих.

Светим Видом гледам те

једним Духом живимо сне.

ЕееееееееХеееееееееј!

ЕееееееееАааааааааа!