У великим одајама све-свести
нижу се листови непознате књиге,
песме, стихови, руне и богови.
Царства што некад стајаше поносно,
Лађе што звезданим морима газише...
И речи које нико не разуме.
Унутрашњи гласови боје тмину,
зауздавају страх и дах рата.
Звер која чека свој коначни трен,
да урликом обоји ноћ, свест и врата...
...врата јутра...
У магновењу што траје без краја,
Силе се сударима космичких зрака грле,
једна у другој - претопљене, смеле.
Једна у другој буде заборављене сне.
И ту је прва тајна:
Нису сви снови лепота бајна.
Нити су страхоте и зло једини крај.
Силе су страшне то,
Добро и Зло.
А изнад сјакти Једино Светло.
Буде се дуси заборављеног рата.
Звери од тмине од којих душе гасну.
Буде се јауци нечујних жртава
да нову грозоту донесу опасну.
И то бити мора.
Јер тамна је ватра природе део.
Оне која се оком видети не да.
Кроз њену јару се проћи мора,
кроз вечност и трен,
кроз пламен до Огња, жив саливен.
Срцем чистим ко суза Божија,
стати пред први и једини Плам.
Пред Огањ живота и свега што бива
Пред Белину што слепи све што није.
Пред њом радосно срце бије!
Ко није тај неће ни бити.
Ко јесте тај ће сузе лити.
Сузе живота, капи свете росе.
Што живот расаде сред Вас Мира
Љубав је само реч док не дође кап жива,
Светло је вода у ватри и ватра у води сва.
Блиста!
No comments:
Post a Comment