Време...
Једна реч и термин али говори толико тога. Тешко је рећи много тога у кратим записима о роду нашему. Песме су зато најбољи начин преноса нечега толико свеобухватног и великог што опет не дозвољава себе обелоданити у километрима исписаних страница. Мисао о себи као делу Створитеља, као о оваплоћеном божанству на овој планети носи сваки Србин који је свестан.
Нису сви свесни. На жалост или опет кроз провиђење, свако долази до својег личног освешћења у свој час. Не пре, не после. Залуд покушаји да се силом то убрза. Једини начин или пут убрзаног развоја је свесни контакт са суштином живота...а она је у свима нама.
То је веза Божанског у Човеку, искра живе ватре која је неприметна већини а без које не би постојали. Род наш најсветији је био од почетка времена и простора. Оваплотио се у материјалном свету да би Створитељ живота искусио све. Ми смо Створитељ који живи свуда а опет и своји сопствени. Бића са суштином свете ватре а опет своји.
Ако пратимо сушти звук Срба, дубоко слушајући - долазимо на извор стварања. Сушти звук Срба је наш језик којим се данас служимо али и све његове разноврсне гране у виду осталих језика којима се служе наша браћа и сестре широм планете који себе називају Руси, Пољаци, Чеси, Белоруси и тд... Сви који СЛОВЕ или говоре су наш Род. Али нису сви свесни тога...
Модерни Европски језици су дошли од нашег прастарог Рода на овој планети. Сви остали језици такође. Звучним утврђивањем се дошло до ових закључака. Звук не лаже и доказа има за ову истину свуда, кога занима нека крене у то истраживање дубље и без предрасуда. Сада и овде пут иде у другом смеру.
Дошавши на извор стварања, свесни Србин, Раса, Род, Човек - увиђа ко је.
Једнота са Творцем изазива страхопоштовање али пре свега Љубав. Управо Љубав преузима тренутак спознаје и онде где је био страх од сазнања величанствености истине, полако претапа у страхопоштовање а потом у поштовање, затим у разумевање, затим у мир, затим у спознање, затим у мудрост, затим у радост до на самом крају у сферу или сверу саме Љубави.
Тада се схвати шта је Љубав и да она чини све ово.
Тада човек постаје Човек. Једно са Творцем и живо оваплоћење свете Ватре.
Такав Човек живи, слови, слави, роди, ради, бива, биће, истрајава, истинује, наставља, носи...види, веда...
Такав човек је Србин. Пуно а мало је Срба.
Нема дела ове планете где неки Србин није допринео узашашћу исте. Свако од ових светлих и светих суштина је послат провиђењем на разне делове ове планете да би се равномерно развијала кроз своје потенцијале. Матица наша или тајносаним песничким збором - Рода је наша земља Србија. Звана је и Расија или Раска или Рашка. Упркос свим напорима да је неко сврста негде, она није тамо где су границе модерних држава. И јесте и није, зависи од тебе ко си.
Можеш бити Србин а можеш бити и Рус или Француз или Навахо Индијанац...ако је време дошло за тебе ти онда постајеш Човек и Род, будиш у себи свету ватру, разбуђујеш пламенове истине и знања ван схватања овог света и многих светова!
У теби се буди Србин Звезданог Рода.
Једна реч и термин али говори толико тога. Тешко је рећи много тога у кратим записима о роду нашему. Песме су зато најбољи начин преноса нечега толико свеобухватног и великог што опет не дозвољава себе обелоданити у километрима исписаних страница. Мисао о себи као делу Створитеља, као о оваплоћеном божанству на овој планети носи сваки Србин који је свестан.
Нису сви свесни. На жалост или опет кроз провиђење, свако долази до својег личног освешћења у свој час. Не пре, не после. Залуд покушаји да се силом то убрза. Једини начин или пут убрзаног развоја је свесни контакт са суштином живота...а она је у свима нама.
То је веза Божанског у Човеку, искра живе ватре која је неприметна већини а без које не би постојали. Род наш најсветији је био од почетка времена и простора. Оваплотио се у материјалном свету да би Створитељ живота искусио све. Ми смо Створитељ који живи свуда а опет и своји сопствени. Бића са суштином свете ватре а опет своји.
Ако пратимо сушти звук Срба, дубоко слушајући - долазимо на извор стварања. Сушти звук Срба је наш језик којим се данас служимо али и све његове разноврсне гране у виду осталих језика којима се служе наша браћа и сестре широм планете који себе називају Руси, Пољаци, Чеси, Белоруси и тд... Сви који СЛОВЕ или говоре су наш Род. Али нису сви свесни тога...
Модерни Европски језици су дошли од нашег прастарог Рода на овој планети. Сви остали језици такође. Звучним утврђивањем се дошло до ових закључака. Звук не лаже и доказа има за ову истину свуда, кога занима нека крене у то истраживање дубље и без предрасуда. Сада и овде пут иде у другом смеру.
Дошавши на извор стварања, свесни Србин, Раса, Род, Човек - увиђа ко је.
Једнота са Творцем изазива страхопоштовање али пре свега Љубав. Управо Љубав преузима тренутак спознаје и онде где је био страх од сазнања величанствености истине, полако претапа у страхопоштовање а потом у поштовање, затим у разумевање, затим у мир, затим у спознање, затим у мудрост, затим у радост до на самом крају у сферу или сверу саме Љубави.
Тада се схвати шта је Љубав и да она чини све ово.
Тада човек постаје Човек. Једно са Творцем и живо оваплоћење свете Ватре.
Такав Човек живи, слови, слави, роди, ради, бива, биће, истрајава, истинује, наставља, носи...види, веда...
Такав човек је Србин. Пуно а мало је Срба.
Нема дела ове планете где неки Србин није допринео узашашћу исте. Свако од ових светлих и светих суштина је послат провиђењем на разне делове ове планете да би се равномерно развијала кроз своје потенцијале. Матица наша или тајносаним песничким збором - Рода је наша земља Србија. Звана је и Расија или Раска или Рашка. Упркос свим напорима да је неко сврста негде, она није тамо где су границе модерних држава. И јесте и није, зависи од тебе ко си.
Можеш бити Србин а можеш бити и Рус или Француз или Навахо Индијанац...ако је време дошло за тебе ти онда постајеш Човек и Род, будиш у себи свету ватру, разбуђујеш пламенове истине и знања ван схватања овог света и многих светова!
У теби се буди Србин Звезданог Рода.
Равнокраки крст је симболика Сорабске постојбине, а оцила су симболика небеске ватре
ReplyDelete