Tuesday, November 2, 2021

Вила Човечица

 





"Вила није свесна своје лепоте" 


Негде у духу свестварања се чуо овај ехо. Као музика сфера, нечујно би тињао доносећи непрекидне осећаје живљења лепоте. 

Како би Вила и свесна била своје лепоте када нема огледало у природи сем тихе воде подно живог водопада Старе Планине и месеца, ноћне луче који у језерцу базену при ногама њеним јој блиста њен лик. 


И тада, када себе угледа она не види то што би мушкарац видео у њој, она види себе као део природе који мисли и ствара лепоту па тако је и она стога лепа. Као латице ливадског цвећа у пролећно певање небу. 


Када би јој човек рекао да је прелепа, она би се само насмешила и питала га шта то значи? 


Зар није лепа вода која милује камен и травку?

Зар није лепа Сеница и Ласта у својој слави?

Зар није лепо Мајско цвеће и Храстови стари?

Зар није лепа трава под ногама њеним? 


Човек је не чује. 


Он је опчињен лицем које светли, телом лепшим од младе брезе и белином мисли које плешу око ње. 


Њене груди су голе а сакривене. Он их гледа као недостижно благо а она му види мисли. 


"А зар и ти ниси леп када волиш?" 


Он је чу и не чу. 


"Како би Вила знала ко је ако не види себе посебном? Ипак је она дете Велике Мајке Земље и Оца Живота. "


"Све је лепота" - прогласи Човек који заволе Вилу својим суштом.

Она га виде душом и заплеса игру живота.

"Када волиш, све је лепота"...


No comments:

Post a Comment