Кад све утихне

 У мрклим тренима кад падне мрена и све црно ти ум покрије,

 чак и кад дође најцрња сена, 

у теби и даље срце бије.

Не хаје оно за мрачне сне

нит' брине шта неко отети хте.

Куца у ритму, куца јер мора!

То му је једина праведна зора.

И кад све нестане...

И Све црно у облику без краја... 

Куља и хучи, лавина зла.

Људи се мењају у страху и боли

Звона не звоне ником ко воли...

А само трен и магновење!

За вечност и искру.

За живот и песму.

За Љубав тај једини плам...

То искра се у теби буди.

Не брине што наизглед нема људи.

Доћи ће...

Кад све утихне.

Стих вечности не може престати,

Ватра живота никада не гасне.

Жива никад не пресуши вода,

нити умиреш Човече од Бога.

Нестаје опсена!

Диже се копрена,

Престаје мора.