Дневник Плавог Вилењака (27)

Скоро смо и сишли са планине, када је, Нора узвикнула:,, Пазите!,,

-Брзо у заклон, Лана!

Радмило ме је ухватио за леву руку и повукао за собом иза велике стене, а, Нора се склонила иза друге стене, на левој страни стазе.

-Шта се дешава, брате?

Нора, добро си?!

-Добро сам! Долазим!

-Траже нас! Погледај изнад оне шуме, Лана.

Изнад шуме су летела три ужасно ружна створења, налик на наказе из света црнобога.
Крила су им личила на крила слепих мишева, тела на џиновске гуштере са дугачким челичним реповима, а, на главама су имали рогове, који су шиљати и велики.
-Оно су ...
-Лана, тихо причај!
Не смеју нас видети, јер, они нису сами, има их још на хиљаде.
-Одакле су дошла та чудовишта?
Шапутала сам.
-То су ,,Друнди,, слуге црнобога. Опасни су и покварени, подли, и, што је најгоре, умеју да се преобразе у било коју мирољубиву животињу, без обзира што су им рогови и репови челични.
Мораш бити обазрива, њихови рогови имају отрове на врховима, као и репови. Мали додир убио би човека.
-Зашто се кријемо? Ми нисмо људи, ми можемо да се боримо са њима, Радмило?!
-Можемо, али, не овде, јер, храм је у опасности. Они тачно знају ко смо ми, и, пратили су нас до планине.
Најбоље је, да им заварамо траг и удаљимо се, тако ћемо одвући непријатеље на друго, лажно место.
Дакле, када борба почне, чувајте се њихових репова и рогова!
 Да би убила ,,Друнда,, мораш му главу скинути са рамена, иначе, све друго не помаже, регенеришу се у неколико тренутака.
То су створења попут змија, само још напреднија, јер, имају механизам у себи, заправо, роботи су.
Пола змија ,пола робот!
-Наказе!
-Да, и гори од наказа, Нора!
-Шта планираш, Радмило? Како да се неприметно извучемо?
-Обавестићемо наше ратнике, само, и ту морамо бити опрезни, она чудовишта регриструју сваки талас.
Вас две останите овде иза стене, ја ћу отићи по помоћ.
Даћу вам знак када да кренете, мада, видећете и саме када ,,Друнди,, крену према нама.
-Буди пажљив, Радмило!
-Да, чувај се!
Срећно!
-Не брините, и, останите  сакривене све док битка не крене!
Радмило је полако и неприметно одлазио пут густе шуме. Гледале смо , заправо, вириле смо иза стене посматрајући непријатеља и његово понашање. Нису се померали са једног места, што значи да, Радмила нису примећивали. Све је ишло по плану, Радмило се успешно кретао непримећен, а, нас две смо, неприметно седеле иза стене.
И, док смо посматрале око нас, као да сам осетила подрхтавање земље.
-Нора, осећаш ли?
Гледала сам у земљу!
-Да, Лана, осетила сам, као да је земљотрес.
-Опет?! Понавља се!
-Лана, шта буде, биће, не смемо се померати! Не смемо, јер, како је Радмило рекао, храм ће бити у опасности, ако нас оне наказе примете.
Камење са планине су почела да падају око нас, испред нас, поред, иза, а, нас две непомичне. Подрхтавање земље је све јаче и јаче, и, како појачава, тако се разоткрива да није земљотрес, нешто је друго на делу.
-Лана, шта се дешава, знаш ли? Ово ми више не личи на земљотрес!
-Нора, мила моја, само што сам то и ја помислила.
Мислим да је ово...
И, у том трену, отвори се земља! Нора и ја смо пропале заједно са камењем у рупу испод нас.
Не знам, нисам сигурна шта се још одиграло, јер, изгубила сам свест од удара главом у камен.
Осећам тело, осећам да ме боли глава, али, очи још не могу да отворим, или сам отворила, а око мене је мрак.
Збуњена сам!
Не само да осећам бол у глави, осећам га и у десној руци, леђима,...
Шта се десило?!
Да, отварам очи, ипак, није мрак, већ...
-Нора! Нора, где си? Чујеш ли ме?
-Лана, живе смо?!
-Где си, Нора, не могу да се померим?!
-Немој, стани, доћићу до тебе!
-Лана, камен ти је на десној руци. Морам га померити, и чим га подигнем, извлачи се!
-Не могу, Нора немој! Не могу, осећам ноге!
-Лана, морам те извући и однети у град вила.
-Иди ти сама, а, ја ћу остати овде, јер, не можеш ме носити, Нора. Иди по помоћ!
-Не идете вас две нигде!
Изненада се зачуо глас, који је долазио иза, Норе. Нора се нагло окрену...
-Чувару?! Откуд ти овде?
-Објаснићу ван после све, хајде, Лани да помогнемо!
-Драго ми је да те видим!
-И мени је драго вило. Хајде да те извучемо и носимо, Богињи и вилама ,,Видарицама,, да те излече!
Нора и чувар, који се мистериозно појавио, склонили су камење са мене, и, однели ме кроз тунеле испод земље, право у храм, вилам ,,Видарицама,,
и Богињи.
-Молим вас, пре него ме примите, кажите ми, како се десило ово пропадање, и, ко је земљу померао?
-Вило драга, ово често раде патуљци када примете ,,лоше,,! Напољу су звери, и, да би их уплашили, патуљци прво производе земљотресе, јер, звери их се плаше.
-Јасно ми је!
Има још нешто! Радмило је отишао по помоћ, и , очекује нас две да му се, када дође трен, прикључимо.
-Нора и нас хиљаду управо крећемо. Ти не можеш ,,Видарице,, ће ти помоћи да се брзо опоравиш, Лана.
-Не брини! После видања, долетећеш до нас попут етра!
-Хоћу, Нора, обећавам ти!
Чувајте се, и, чувајте ми брата!

Наставиће се...

Светлана Рајковић

Све оно чега се плашиш ради против тебе

Седела сам давно на стени,
помаљао се жив светлосни огањ
кроз свет, кроз живот сам
са мном се спојио тај светлосни плам
да силимом Светом осветљавам таму
светове да стварам у Творчевом пламу!

Страхове да рушим где год поглед допре
срца да оснажим у витезова светла,
тамни кодекс да сатрем до последњег у Наву,
сву таму да затрем до светлости у Јаву,
по Перуновој правди у безсмртном Праву!

Име ми је Храброст и Љубав и Вера,
и Истина и Правда и Безсмртна Срећа
снагом Свете Славе бојим стазе етра
на крилима Стрибога и орла попут ветра
и сам ветар постајем без крила и етра!

Толика је снага у оних што не познају страх!

Силином воли

Није силан онај што се сили,
На туђем прагу, на туђој ораници,
Нити онај што силином збори,
А, ни онај што силину љуби
Погану је у сјај увија,
И, беседи као бесна гуја!

Силином се само воли,
Само љубав подарује,
Силином се чедо чува,
Од ала, од нељуди,
Од страшних двојезичара.

Силином мач откивај,
Не дај пузавцу отровном да бане,
Орлове силином поздрављај,
Нека ти сиње камење бране.

Стазе оне што у шуму воде,
Што маслачке уцвале броје,
Згази сваку силином неба,
Корак нека зло отера,
Нека дрхти, нека се боје,
Језичаре, од силине твоје.

Силан буди када Прецима имена изговараш,
Силином изусти,
Нека језа стресе сваког цара,
Нека беже, издишу и клече,
Нека моле, кукају и јече,
Време јесте да им круне оду,
Под мора плава,
Под дубоку воду.

Силином мајку и оца грли,
Силином добар у добру буди,
На далеко о смелости твојој нека се збори,
Силно љуви,
Још силније воли.

Дневник Плавог Вилењака (26)

Наставили смо да се крећемо кроз ходник, а од оног патуљка ни трага, ни гласа.
-Нора, да ли видиш оно што и ја?
Ухватила сам, Нору за руку и застале смо.
 Радмило је ћутао и гледао, покушавајући да се присети пута.
-Мора да постоји начин, Лана, да се сетимо пута!
Испред нас је загонетка. Од једног ходника, сада се појављују још два. Сада би било потребно открити који од њих води до храма. Јасно ми је, зашто патуљак није ни покушао да затвори врата, већ је јурнуо кроз ходник. Било му је важно да га не пратимо, и , успео је у томе.
-Погледајте! На поду је нешто уклесано.
-Брате, ово је писано вилинским знаковима!
-Да, да, Лана. Хајде да растумачимо заједно , Ледан је у великој опасности ако се што пре не заштити.
-Хоћемо!
Нора је почела већ да чисти металну округлу плочу, у којој су уклесани вилин знакови, и одмах сам јој се придружила.
-Ми ћемо чистити, Радмило, ти осветљавај са бакљом, и прати око нас, можда се онај патуљак извири из неког од ходника. Верујем да је знатижељан, да би волео да зна, где смо.
-Погледајте!
Узвикну, Нора.
-Овде пише: ,,СИГНУД ДАНИЈА ОИС ДУИД,,
,,ЈЕДНА ГРЕШКА ВЕЧНА СМРТ,,
-То значи, ако погрешимо, ако одемо погрешним путем, заувек смо изгубљени.
-Мора да постоји путоказ. Ту је, сигурна сам!
Да, да, да! Ево га! Нора, Радмило, погледајте!
,,МОНДЕ ХОС НИНТА ЈАР НИНС ИРС САУНДЕ ОХОЈР ФИНДИС,,
,,ПОГЛЕД ЈЕ УВЕК НА ИСТОК ОКРЕНУТ МА ГДЕ СТАО,,
-Нисам сигуран да разумем.
-Ни ја!
-Ни ја не разумем! Шта ћемо да радимо?
-Нема нам друге, Нора, осим да се сетимо, шта смо мислили када смо то записивали.
-Можда нисмо ми?!
-Мислим да јесмо, веруј ми, Нора.
-Седећемо овде док нам се сећања не врате, или, патуљак!
-Боље патуљак, ако можемо да бирамо!
Настао је смех. Ходници су се орили, а, ми смо се смејали као никада до сада.
Сели смо испред улаза у један од ходника, и, мислили, шта би то могло да значи. Мени ништа  није падало на памет, а, ни, Нора и Радмило нису се оглашавали.
-Капије!
Радмило је узвикнуо!
-Капије!
-Шта капије?!
-Сећате се? Када пролазимо кроз капије, где се окренемо?
-Исток!
-Да, исток!
-Да! Кренули смо! ,,Поглед је увек на исток окренут ма где стао,,!
Дакле, у питању су временске капије!
Шта можемо овде повезати са капијама?
-Дај бакљу, брате, да погледамо боље, можда се ови тунели ипак по нечему разликују.
Сво троје смо стали испред првог са лева на десно, и, гледали смо све пажљиво и полако.
-Можда изнад пролаза-улаза има неки запис или симбол!?
-Када боље погледамо, Лана , овде нема. Настављамо!
- Овде не примећујем ништа необично, идем испред другог.
-Идемо и ми, Нора.
Ни други није ништа имао необично, потпуно је исти као први.
-Идемо даље!
-Надајмо се да је трећи пролаз онај прави!
-Лана, Нора, видите ли оно горе?
-Да, брате!
-Да, да, и ја видим.
Шта је оно?
-Не видим баш најбоље. Неко се мора попети да види.
-Ја ћу!
Узвикну брже боље, Нора.
-Лана, ухватићемо се за руке, тако ће се, Нора лакше попети и брже.
И, тако смо и урадили. Радмило и ја смо се ухватили за руке и тако направили ,,столицу,, на коју се попела, Нора.
-Нора, да ли смо на правом путу? Шта каже знак?
-Знате шта овде пише? ,, ХРАМ БОГИЊЕ ВЕТРА,,!
- Само то?
-Да, да, само то!
-Спустићемо те сада, буди пажљива.
-Дакле, ово је тај пролаз, али, какве везе има са натписом?!
-Не улазите!
Изненада, из првог ходника зачу се глас!
Радмило је подигао бакљу да видимо ко је, и, изненађење! На самом улазу у онај први ходник који смо одмах отписали, стајао је патуљак.
-Ти си? Ти... Пријатељу, ко си ти?
Радмило је збуњено постављао питања.
-Ти си нам отворио врата?
- Ја сам један од чувара. Зовем се, Фирод, и вековима чувам овај храм, заједно са осталим чуварима.
Негда сте нас оставили овде, да чувамо записе.
-Ти знаш ко смо ми?
-Да! Ви сте ,,Ратници Светла,,!
-Зашто си побегао, када си нас видео?
-Нисам побегао! Ја не бежим! Ко си ти, младићу да ме вређаш?
-Не, не вређа те! Мој брат је само збуњен, и, не замери му, Фироде.
-Очекујем извињење!
-Добро, добро, ево, извини! А, сад ми реци...
-Пусти мене, Радмило, да разговарам са, Форидом, молим те.
-Да, боље је да пустиш, Лану, ти си дрзак.
-Ко каже да сам ја дрзак?
-Полако, без препирања!
Не знам шта је њима двојици, али, Нора и ја ако не смиримо, Радмила и патуљка, наши записи ће остати још неко време скривени.
-Радмило, ти и ја ћемо само чекати, а, Лана и чувар нека причају!
-Добро, Фироде, молим те, реци нам, како да дођемо до записа?! Мој брат, Ледан је у великој опасности, и...
-Знам, вило, знам! Ледан је последњи пут био овде пре тачно три века, и рекао ми је, да, запис мора бити отворен у овом добу.
-Дали ћемо ми ући у храм, или ћеш ти изнети те записе, јер, веруј ми, немамо баш времена за причу?!
-О, да, пођите замном! Ово је пут до храма.
-Зашто је онај трећи ходник...
-Лана, све што овде пише, је, заправо написано да би збунило оне који покушају да нађу храм.
Ледан је ово пре три века смислио.
И, слатко се насмеја патуљак, а нас троје смо се гледали збуњено.
-Ако је ово прави пут, где воде она два ходника?
-Иза њих су капије у бездан! Намерно је обележена она која води у свет који зовемо ,,крај,,.
Патуљак је наставио кретање низ мрачан ходник, а, за њим и нас троје.
Није се могло ништа чути, ни дисање сопствено, јер, као и ја, тако и ,Нора и, Радмило су ,верујем, враћали сећања у далеку прошлост.
Оно што спознајем, јесте, да је овај храм којем ходимо, од постојања света овде, и, припада, Богињама.
Знам да, ако припада жени, ни један мушкарац не може ући у храм.
Како, Ледан долази овде, заправо, како је долазио?
Радмило је такође долазио и оставио чуваре?! Зашто је све тако тајновито и за нас, који и сами стварасмо овај храм?
-Стигли смо!
Једва прозбори патуљак.
-Лана ти уђи!
Нора и ти уђи, а, ти свађалице остајеш овде самном!
-Опет ме изазиваш?
-Радмило, не, немој! Будимо тихи.
-Нећу издржати дуго са овим провокатором!
-Зашто се свађате? Зар није боље да ...
-Уђите ,чекају вас, а, нас двојица остајемо овде, и, обећавам, неће бити свађе!
-Зашто ја не улазим са њима?
-Не може, Радмило, ово је женски храм.
-Можеш да будеш фин! Видиш?!
-Обећао сам да неће бити свађе, зато, на нека питања нећу одговорити.
-Нора, идемо, а вас двојица будите фини.
И, оставиле смо их испред улаза, надајући се, да ће испунити обећање.
Свет иза врата је потпуно исти као онај у ком смо створени. Шуме су магично лепе, и, као да се по њима просула сва боја из безброј дуга. Иза магично лепе шуме, из које се ,не само боја пролива, већ, и најдивнија песма птица, на брдашцету са зелено-плавичастом травом, налази се прекрасан храм. Нора и ја смо у трену пробудиле сећања, и, готово у истом трену почеле да причамо шта и кога се сећамо. Препричавале смо догађаје из сећања, и, лагано ходале стазом, која води кроз шуму, и иде право до храма, не приметивши да смо већ на самом улазу у храм.
Врата се полако отварају, спуштају, и, све јасније чујем песму вила, које певају нама, у знак добродошлице.
Заиста, отворена врата, а, испред нас дивна слика, виле лепотице у дивним, разнобојним свечаним хаљинама, и са пуним рукама цвећа, стајале су испред нас, певајући песму која се пева, вилама ратницама у част.
Једна вила, са круном од бело-плавог кристала, искорачила је испред свих раширених руку. То је знак, да смо дуго чекане, и да се познајемо, а, и сећања пристижу, тако да сам се сетила ко је она. Вила која нас прва дочекује, јесте, Првосвештеница Белих Ура, Богиња вилењака из свих сазвежђа, и, заштнитница свих који долазе овде на ,,Мидгард,, кроз сва времена.
Загрљај пун љубави, Светла, милине и силине, јесте и, најчистији загрљај који душа може да доживи.
Нема речи, не постоје, сувишне су, јер, срцем и кристалним сузама радосницама које се пролише у трену , зборимо са Богињом дивоте. Све нам је поглед њен рекао, све смо виделе, и благ и нежан додир руке њене преко моје косе, силином спуста Божанску Светлост кроз моје тело, души на дар. Све мрље нестадоше, сва прашина покупљена из света нељуди, нестаде пред Богињом.
Знала је зашто смо ту дошле, и, већ је запис, тј. књига спремна да нам се преда.
Вила у жутој прекрасној хаљини, пришла је, и књигу предала, Богињи, а она је ту исту предала нама. Узела сам записе у руке, погледала, Богињу у очи, а, она ми је погледом рекла, како, где и ко записе да отвори.
Поклониле смо се и опростиле, до, ко зна ког времена.
Песма вила и даље нас прати, све до излаза из шуме, орила се светом, створеним од чисте љубави.
Изашле смо, и, за дивно чудо, Радмило и патуљак су мирно зборили, без свађе и љутње.
-Лана, Нора, донеле сте записе?
-Јесмо, Радмило, и, идемо, знаш шта нам је,Ледан рекао! Исто то је и, Богиња рекла, само, то није све!
-Шта је рекла?
-Записе можеш само ти да отвориш, свако други би изазвао лоше енергије.
-Фироде, поздрави остале чуваре, ми морамо да кренемо одмах!
Благодаримо на помоћи, пријатељу!
-До следећег виђења, Вилењаци!
Знам, долазићете чешће у будуће, јер, сваки запис је, друга књига, а, има их још подоста.
-Како знаш?
-Шта ја не знам, кажи ми, момче?
-Не почињите опет! Идемо!
Журимо, Ледану је потребна помоћ!
Видимо се, опет, ускоро, Фироде!
-Збогом!
-Збогом!


Наставиће се...


Светлана

Дневник Плавог Вилењака (25)

Лутали смо ,тражећи храм у коме се чува наша књига. Радмило се, по сећању која му непрестано навиру управља и, успева да нас доведе до планине, на чијем врху, у самим стенама, скривен од погледа људи и нељуди, ,,лежи,, мали храм.
Цео дан смо провели у пењању уз планину, а, пред сам залазак сунца, нашли смо се испред, или је боље рећи, испред нас су се нашла дрвена двокрилна врата. На први поглед личи као да стена има врата, и то боје попут камена, тако да се не могу приметити ако се не приђе близу. На вратима је стара зарђала брава, коју сам некако успела да померим, мада, никакве вајде од тога, јер, да би покуцали ,а, да би нас неко чудо да куцамо, требала нам је гвоздена тољага. Нас троје смо гурали врата заједничким снагама,али, узалуд, ни макац. Онда смо их вукли, ни тада нисмо успели да отворимо. Сунце је зашло, и, нисмо имали други избор, осим да лупамо опет сви заједно свим силама и да вичемо на сав глас:,, Отворите! Има ли кога?!,,
Ништа!
Никог нема да нам отвори врата, нико нас вероватно и нечује. Сели смо да размислимо, шта нам је чинити, како да, или отворимо врата, или, дозовемо ,,чуваре,,.
-Лана, шта мислиш, да ли нам је потребна магија да отворимо врата?
-Није добро на силу да отварамо било шта.
-Да, Нора, слажем се. Међутим, ми смо у опасности, и немамо избора.
-А, шта мислите да размислимо, и, као што си нас по сећању довео овде, брате, тако исто да се присетимо начина на који се ова врата отварају. Ако смо, некада били овде и оставили књигу, то значи, да, засигурно знамо и како да уђемо у храм.
-Одлично, Лана, пробајмо и то, и, ако не успемо до поноћи, морамо на силу ући, па, шта буде, биће.
Остали смо  испред врата, лежећи на стени, и, посматрајући звезде. Мисли су ми летеле кроз светове, тамо-амо, тражећи ,,кључ,,. Многа сазвежђа видим, нека баш испред мене, а, нека су иза њих у дубоком Космосу. После сазвежђа у дубоком Космосу видим она из другог, Космоса, и, тако редом, али,, кључ,, не налазим. И, док још будна сневам, и, док још тражим ,,кључ,, тамо где га нема, а, Нора и Радмило исто, као да нешто зашкрипа иза нас. Сво троје смо брзо устали, и, на наше велико изненађење, врата су се полако отварала.
Светлост од бакље, која је долазила иза врата, ширила се и увећавала преко стена, према нама. Све је било мистично док се није појавио нико други до ,,патуљка,,.
-Ха, он отвара ова врата, а, нас троје нисмо могли?
Зачуђено прозбори, Радмило.
Како је патуљак чуо, Радмила, тако је бацио бакљу, и, вероватно у страху, није успео врата да затвори, већ, побеже одакле је дошао, а, ми смо брже боље утрчали за њим.
Чим смо ушли у неки мрачан ходник, врата су се сама од себе затварала полако и веома бучно.
-Добро, ушли смо! И, знате шта?
-Шта?
-Шта, Радмило?
-Ако смо, тј. ако сам нас довео на погрешно место, биће весело!
-Ниси, сигурна сам, погледај цртеж на зиду са твоје леве стране.
Радмило је још мало примакао бакљу зиду, и, ...
На зиду је цртеж. На цртежу су приказане три особе, две виле и један вилењак. Поред њих су написана њихова имена, Лана, Нора и Радмило, а, изнад њих је нацртана књига.
-Ово смо ми некада нацртали, или...
-Да, ово је, Нора нацртала као знак нама самима.
-Идемо онда кроз овај ходник даље, и, надајмо се само, да, нисмо постављали и замке.
-Чекајте! А, где је, Ледан? Њега нема на цртежу?
-Открићемо убрзо, само наставимо нашу потрагу.
Ходник је био уклесан у стене, и, више је личио на тунел него на ходник, на мрачан , дуг и хладан ходник.



Наставиће се...

С. Рајк

Мост Богова

Поезија је уметност преношења необјашњивих појмова, појава, искустава, надахнућа и ведајућег знања.
Она која дира суштину душа, она је ведајућа. Она која веда, она види далеко и дубоко...кроз Васељену безкрајну.
Није случај да су наши славни преци све кроз стих преносили.
Такође најомиљенија уметност Вилинског народа и њихових додира са Србима у дубинама времена, са родом Творчеве деце је управо поезија...она је мост Богова којим се ходи у више светове.

Мост Богова

Дугин беше мост Богова...

тако барем вед-зборе легенде.

Сија Кристал сад подно стопала,

душе буде све те вагре светле.

Ах ви приповедачи од искона!

Додајте ми небеско сад перо,

да излијем реку својих мисли

што немирне чекају зов смело.

Нека би се умови сви ко једно

у складноме тону душа свили!

Да саставе и повежу вез вредно,

да ведају приче о јединој сили.

И ево стојим овде...

Вазда оком до граница времена.

Шта ћу носит` сред Творчева краљевства?

"Само Љубав"...чу се сред срца и уздаха...

Дневник Плавог Вилењака (24)

  На планини, у селу где нема пуно људи, где се природа здраво развија, и том малом броју људи даје изобиље, живео је, Ледан са бабом и дедом. Отац га је, убрзо по рођењу напустио. Док је рибарио на језеру, несрећним случајем изгубио је живот, па су деда и баба одлучили, да, са својим јединим унуком оду на планину и тамо га одгајају.
Ледана пратим и чувам, не желим да се одвојим од њега, јер, свет људи је постао, свет лошега. Ледан у том свету може бити уништен, може бити зачаран, и, у не знању чинити шта му лош ,,наређује,, мислећи да чини добре ствари. Свет лажи, свет блуди, омаје, тмине, свет наказа, чудовишта, свет пакла, разврати, свет смрти, никако не може бити добар за самог вилењака. Колико лошега на једном месту!
Наше присуство привлачи пажњу тмини, тако да смо сви на опрезу када идемо код, Ледана. Ако погрешимо, можемо да се опростимо од нашег вилењака, зато, не чинимо ништа што би показивало њима ко је, Ледан.
Овде на планети имају време, мере нешто што не постоји, али, да би се споразумели са ,,Земљанима,, користимо те чудне изразе. И, време је пролазило, Ледан је растао као диван и прелеп дечак. Рођендане је славио скромно са дедом и бабом, јер, у селу није било пуно деце, а, и то што је било, избегавала су, Ледана јер су на његову породицу гледали  као на чудаке. И, деда и баба су били тихи и скромни људи, а, мештани су се баш таквих плашили. Ето, нису знали да су њих двоје у болу, јер су изгубили дете, изгубили су ћерку. Једини циљ им је да помогну, Ледану да одрасте, и као да једва чекају то, јер, желе да оду из овог болног живота.
Већ сам написала да је ,Ледан славио рођендане скромно, али, једну веома важну ствар нисам напоменула, а, то је, да, Ледан није знао, да је ,његова мајка умрла на дан његовог рођења. Деда и баба никада нису хтели да му то кажу, једноставно, нису хтели да он то зна, јер, вероватно никада не бих се  радовао свом рођендану.
Ледан воли да обилази са дедом пашњаке, где су овце пасле, и, често се срећемо на једном извору. Нисам сигурна да ме не примећује, јер,  некад имам утисак да, Ледан зна и види да сам ту.
Ко зна, можда, Ледан зна ко је, али, мудро ћути!?
Тешко је открити било шта, јер, све морамо опрезно и, у тајности да чинимо, да се не деси, да, откријемо тамнима да смо ту.
Чекали смо тренутак! Чекали смо пуних десет година! Ледан данас слави рођендан, и, данас , Радмило, Нора и ја, идемо да ,,доведемо,, Ледана у нашу шуму.
У рану зору, док је још све тихо и мирно, док још сви спавају, дошли смо у тајности код , Ледана. Његов деда и његова баба су већ будни, и, затичемо их за столом како јецају у болу, држећи слику своје ћерке. Да, то сваке годишњице чине. Пре него се, Ледан пробуди, они плачу и оплакују своју једину ћерку, тихо јецајући да их, Ледан којим случајем не бих чуо.
Оставили смо их, да, бол свој исплачу, и отишли смо у собу код, Ледана.
Ледан је спавао мирним сном, уживала сам посматрајући дете док мирно и безбрижно сања.
-Лана, идемо сви заједно!
-Може брате!
-Нора, може?
-Да, да, може!
-Идемо!
У трену смо се срели са, Леданом у његовом сну. Сусрет је био поред оног језера, где је у овом животу његов отац погинуо.
-Ово значи да је време?
Ледан је тихо прозборио, гледајући у језеро.
-Доле је, још увек је доле, на дну језера, човек, за кога кажу да је мој отац. Његова  душа је заробљена и вапи за светлом.
-Ледане, ти знаш?!
-Знам, знам, Лана, и, сећам се свега. Од доласка, сећам се, и, знам да је мајка умрла после мог рођења. Сећаш се, рекао сам ти, да, долазим жени која је слабог здравља?!
-Да, сећам се, али, зашто ми ниси ни једном дао неки знак,  да знаш, да се сећаш свега?
-И, јесам! Сваки пут бих ти остављао шећерне коцке поред језера, на камену, оном сивом камичку, поред кога расте цвет, љиљан.
-Мислила сам да ...
Мислила сам да је то поклон твојој мами.
-Није, Лана, то је било за тебе, а, за мајку сам остављао под јастуком поклоне. Она је долазила, и, јутрос је била, да ми пожели, срећан рођендан. Данас ће деда да оде, а, за који дан и баба. Видео сам његов пут, мајка га чека.
Радмило, бродови су спремни?
-Јесу, брате, спремно је све.
-Нора, драго ми је што се опет срећемо.
-Сада смо опет заједно, и, радујем се, Ледане.
-Сачекаћу да испратим деду и бабу, а, после њиховог одласка, доћићу у шуму. Ово су њихови последњи дани на овој планети, заслужили су да останем уз њих док су овде.
-Буди опрезан, брате. Сада, када су наша поља активирана, лако смо уочљиви. Црни ће сигурно долазити , хорде ће слати на нас, јер, велика смо опасност за њих.
-Постоји један начин да се прикријемо, брате. У близини је један храм. У том храму постоје ,,чувари звезда,,. Храм изгледа као манастир, и до сада није примећен од лоших, јер, мудри чувари вешто се скривају иза одора монаха.
Идите тамо, и, од њих тражите ,,књигу живота,,. Та књига је кључ остављен нама, а, оставили смо је баш ми, пре 100000 овоземаљских година.
Књигу отворите испод старог храста, тамо где смо је и затворили, и, чините све како је записано.
Кљич је, запис. Када га прочитате, свако појединачно, ваша поља ће постати невидљива за све, осим за вилењаке.
-А, ти, Ледане? Ти мораш своје поље да сакријеш!
-Доћићу, Лана , јер, књига губи сваки запис ако се било где отвори, једино место за читање записа, јесте, испод старог храста.
-Поздрављамо те, брате!
-Идите, убрзо ћу вам се придружити!
Живи били!


Наставиће се....


С. Рајко