Дневник Плавог Вилењака (33)

-Лана, ово ми личи на брод!
-И, јесте брод!
Пронашли смо чудне записе, ако тако смем да кажем.
Потребно нам је време да дешифрујемо поруке, јер су писане на старом Зондиј језику.
-Нисам чуо за тај језик.
-Заборавио си, Ледане?!
-Шта сам заборавио?
-Мед! Мед је често шифре писао тим писмом.
-Да, да, Лана! Мед је остављао и мени поруке на том језику. Можда ћу и овог пута ...
-Разумећеш, Ледане, не сумњам.
Лана је била управу. Зидови пирамиде су од злата, и, исписани су чудним писмом. Дуго сам стајао на улазу, и, посматрао ,,ходник,, мислећи, да, вечност ми треба ово да растумачим.
-Добро! Радмило, Лана, имам предлог!
-Слушамо!
-Предлажем да, сви одморите, а, ја ћу док ви одмарате, покушати да, откријем шта се крије иза ових симбола.
Потребно ми је, да, будем сам у тишини, овако, у овој гужви не могу ништа учинити.
-Сигуран си?
-Да! Желим да сви одете!
-Лана, постави стражаре, одмараћемо овде, на овом броду-пирамиди!
-Договорено, Радмило!
И, док су се Вилењаци распоређивали, ја сам обилазио брод. Ништа нисам запазио осим златних зидова пуних уклесаних симбола, чудног писма, и, још чуднијих цртежа.
Један цртеж је посебно привукао моју пажњу. Уклесан је на крају ходника, на левом зиду, и, прича причу, о, четири ратника, који су, уместо оружја, у рукама држала некакво биље.
Повише њих се рађа Сунце, које, као да том биљу даје живот, или, обрнуто.
Чудан цртеж!
Питам се, шта ли представља?! Да га је, Мед уклесао, шта би покушавао рећи са тим сликама? Морам да нађем одговор!

Вилењаци, Лана и Радмило су, колико примећујем, утонули у сан. Будан сам ја и стражари, и, тишина која ме окружује, прија ми.

Изненада, док сад тумачио цртеж на самом улазу, на десном зиду, чуо сам, да се, напољу нешто дешава, и, потрчао сам у помоћ стражарима.

-Нора?!
-Ледане! Драго ми је да си ту!
-Нора, откуд ти?! Дођи, дођи, зашто стојиш ту?!
-Чули сте га? Пустите ме, опет вам понављам, ја сам са њима!
-Уреду је, Нора је наша сестра.
Стражари су одбијали, да, пусте, Нору на брод, а, она се трудила да им објасни ко је.
-Пустите је!
Изненада се иза мене појави, Лана, и, Вилењаци су тек тада, на Ланину команду, пустили Нору.
-Нора, добро нам дошла, Вило!
-Лана! Тако сам срећна што вас опет видим све!
-Откуд ти овде?
-Стари храст ме је послао. Рекао ми је да сте овде.
-Он зна где смо?!
-Не само да зна где смо, већ, и како смо!
-Нора, Ледан ће покушати, да, открије шта се крије иза ових цртежа и знакова, а, ми ћемо да одмарамо, да би несметано, у тишини радио.
-Имам толико тога да ти испричам, Лана.
-Пођимо, Нора! Једва чекам да чујем све!

Виле су се удаљиле довољно да их не чујем, а, ја сам се бацио на посао.
Као да је све стало! Сам у тишини, вратио сам сећања, на Меда и његове поруке, које је остављао пријатељима, када би било потребно, и, ове записе сам почео да читам несметано.

-Радмило, пробуди се!
-Шта се дешава, брате?
-Дођи, нешто сам нашао.
-Успео си да растумачиш?
-Мислим, да, јесам.
Пажљиво ме слушај, брате! По сећању на поруке које ми је, Мед остављао, успео сам много тога да прочитам.
Овде пише: ,,Брод ,,Флу,, остао је без посаде, галактистичке године 20558, у Галаксији Y-12 где је нападнут од непријатеља. Једини преживели члан посаде сам ја, Мед! Ова планета је претрпела инванзију ,,црвених,, који су уништили све.
-Кажеш, Мед?!
-Да, брате, ово и јесте Медов начин писања-уцртавања.
-Понови, брате, које године је писано?!
-20558 галактистичке године је нападнут брод!
-Сада је ...! Ледане, сада је 20558 гал. година!
-Чекај! Ако је сада, онда...!
-Мед!!!
-Мед је жив?!
-Лана! Нора! Будите се, брзо!
-Шта се дешава?
-Лана, Мед је ту! Жив је!
-О чеми причаш, Ледане? Мед је отишао...
-Није! Мислим, Мед је овде! Ово је сада писано!
-Сада?
-Да, да, ово није прошлост, ово је садашњост!
-Невероватно!
А, где је, Мед?!
-Сада имамо нов задатак, Лана! Сада морамо да нађемо нашег пријатеља!
Лана се насмејала и потврдила задатак, а, потом се окренула према Вилењацима, и, као да је променила поглед. Вилењаци су спавали и ходнику где сам тумачио записе. Један број њих је ту спавало, а, други су се даље расподелили.
-Лана, нешто није уреду? Забринута си?
-Радмило, нешто ми овде не ваља!
-Шта те мучи, сестро?
-Ови Вилењаци!
-Шта је са њима? Зашто те они муче?
-Радмило, они се не буде!!
Окупили смо се око, Лане, и, немо посматрали успаване Вилењаке.
-Ледане, ти си викао на сав глас, чуле смо те и, Нора и ја, а, спавале смо у другом делу брода?!
Сви Вилењаци су на ногама, осим њих! Уперила је кажипрст на неколико Вилењака који мирно спавају.
-Чудно! Збуњено је коментарисао, Радмило.
Лана је пришла једном Вилењаку, ослушнула је како дише, и, рекла је, да је жив, и, да спава.
-Мили моји, они су хипнотисани!
-Али, како?
-Кад' вам кажем! Они су под хипнозом!
-Ко је то могао да уради, када сам само ја био овде са њима?!
-Ти, Ледане!
-Нора?! Ја? Озбиљна си?
-Јесам, Ледане, озбиљна сам. Знам шта се десило! Док си читао записе, прочитао си и моћну мантру за хипнозу, која је, вероватно ту записана. Знајући ко је писао записе, и, не чуди ме, јер, Мед је мајстор за чување тајни.
-Шта ћемо да чинимо?
-Једина нада нам је, Мед!
Морамо у потрагу за њим!
-Чујете ли ви нешто напољу? Зачуђено ће, Лана!
 -Да, да, оно је Феникс!
-Дођите, брзо сви!
Лана је стајала на самом улазу у брод-пирамиду, и, гледала је напоље, зачуђеним погледом.
Невероватно! Испред нас, на, не баш великој удаљености, летео је ,,Ватрени Феникс,,!
-Он жели да га пратимо, Радмило?
-Идемо!
-Сви Вилењаци у строј!
Говори Капетан, Лана!
Првих пет Витеза остаје, да, чувају хипнотисане Вилењаке и брод! Остали, замном!
-Радмило, брате, зна ли, Лана шта чини?!
-Не брини, само је прати, Ледане, јер, мислено је разменила информације са ,,Ватреним,, и, он нас води код, Меда!
-Зна где је, Мед?!
-Да, Мед је у близини, Ледане!

Наставиће се...


Светлана Рајковић

Чаробњачке технике

Сети се звука кроз нити гена
које те прате кроз вечност трена!
Сети се мантре вековног знака
скини са себе прашину страха!

Око две куле звездано беле
птице те воде, већ се веселе!
И смешак блажен на лицу сја
жезло те води ка твоме ја!

Очи те прате звезданог змаја
вилинске косе бљеште од сјаја!
Погледај Силе што небом језде
погледај наше од срца звезде!

На лице стави воду са грана
слушај шта прича од Земље врана,
прођи кроз реку што облак држи,
ухвати муњу што тамне пржи!

На стени од ветра стојим сад горе
слушам сећање које носи море!
Чекам печате у руке да се скупе
да их завитлам усред тамне рупе!

Кочије вуку три бела вука
прати тај точак што за Род кука!
Срце отвори белином правде
уз тебе су увек звездане гарде!

Печат ми донеси!

Толкинов језик и тајне које носе звучне вредости

У овом мом писању у наставцима о делу Толкина ја се бавим нечим другим, наиме нечим што је иза паравана. Наравно разне ствари су отворене за различите интерпретације или разумевања...ја се пак водим оним што увек говори истину ма шта неко мислио о томе.

Звук језика води то дубине бића. Он открива много ако не и све - онима који су отворили двери свога вишег разума да би добили спознање. Ко то није, нека ништа не очекује.
Виши разум не тргује са новостима, знањима, моћима. Или је неко спреман или не.

То је начин да се сачува суштина од упада непријатеља одређених знања која покрећу све.


Толкин је од детета имао истанчан осећај за језик и звук. Он је смишљао језике одмалена да би тек касније схватао учивши много језика академски, да је набасао на отворено благо. Ја сам мишљења да је он одшкринуо врата свог рода, тј. генетског кода и сећања свих предходних нараштаја.
Он је рођен у породици која се бавила Толковањем. У првом мом тексту сам објаснио шта је то Толковање (намерно великим словом). Дакле, њему су се отворила сећања свог рода. Који је то његов род?

Иако се последњих неколико генерација сматрало Енглезима у његовој породици, он потиче крвном линијом од Славјанског Рода, још прецизније речено Старих Срба на северу Европе који су асимиловани Германима током векова те их је остало само мало у Лужичком крају у данашњој Немачкој.

Пре него је и постала држава Пољска, Срби су ту живели од прадавних времена где су градови попут Арконе имали изузетну важност у чувању исконских знања нашег Рода.

Волхви и Ведуни као чувари прастарих знања су ту обитавали.
Толкину се од детета пробудио тај ген и запис, стога је он у свом световном животу говорио и Руски и Србски.

Језике које је он овековечио у својим делима назвавши их Вилењачким и Људским, црпео је из прастарог језика нашег Рода и још наших других Родова који некада дођоше са Звезда.

Основно име које је дао свим Вилењацима је "Quendi".
И сада долазимо до кључа, до звучне вредости.

Ова реч се изговара као - Квенди.
Њу је он сам описао као име којим су се Вилењаци звали, када су живели у својој првој постојбини на овој планети- и у преводу је значила - "Они који говоре".

Како нас зову у другим деловима чак и данашњег света?
Како су нас звали у нашој прошлости на северу Европе а и како је наше име у музејима по Немачкој данас?

Погађајте само једном...

Венди!

К-Венди.

Где је живео изворни свети род народа који је дошао са Звезда на ову планету (Eldar- њихово касније име- народ Звезда) а који смо ми звали Вилењацима?

Живео је са Светим Родом Венда, Свети Род говори свето, зато су и они себе називали као народ који живи и гледа ка Вендима.

Када су по Толкину они почели да се селе даље по планети назвали су се Елдари а оне који су тада и даље остајали са нашим Родом су Елдари назвали Moriquendi - Мориквенди или тамни Вилењаци (јер нису отишли са осталим Вилењацима у Град Богова и Сила).
Мориквенди осташе да живе са Родом.

Мара као име Богиње нашега Рода је велико у нашем генетском сећању. У питању је једна узвишена суштина која је добила у народу особине Богиње док је њена природа много виша. Она је једна од Светлих Јерарха или Светлих Сила или Белих Богова.

Наравно ја нисам никакав научник који пише овде тезу, ја пишем онако како видим и ведам како видим. Ко има очи нека види. Ко има уши нека слуша.

У наставку ћу писати о везама стварања кроз тонове, техникама Вилењака које су донели из својих Звезданих система...

Дневник Плавог Вилењака (32)

-Лана, зар ти ниси у потрази за кристалом?
Где је, Нора?
-Пронашли смо кристал, Ледане, и, он ме је довео до тебе, а, Нора је отишла у свет људи, чија је кожа тамније боје од наше.
-Зашто?
-Открила је, да, мач који вековима тражи, лежи на дну реке испред ,,рукотворених планина,,.
-То су пирамиде, Лана?
-Да, Ледане, а, Нора одлично познаје њих, и, реку испред пирамида.
-Где је, Радмило? Оставио сам га испод старог храста?
-Управо стиже!
Ланин поглед је био уперен изнад мог десног рамена, што ми је показивало, да, Радмило долази са те стране.
-Лана, Ледане, добро сте?!
-Јесмо, брате, а, ти? Успео си да завршиш записе?
-Добро сам! Јесам, записи су отворени, Ледане, и, мислим да нам следи пуно посла.
Радмило је сео између, Лане и мене, и, објашњавао нам је готово целу ноћ, шта нам је најбоље чинити у престојећем времену.
-Нећемо бити заједно, свако мора сам за себе да обави свој задатак, у свету неком далеком.
-Лана, ти си капетан ,,Плаве Звезде,, и прва идеш у дубоки Свемир, јер је брод ,,ушао,, у зону ,,Мидгард,, планете!
-Већ? Нећу стићи ни да се опростим од осталих!
-Добро слушај, сестро:,, У галаксији ,,Торнид,, иза сазвежђа ,,Сокола,, пронађи најмању Звезду. Видећеш, једина је, међ' дивовима. На тој звезди је пролаз у паралелни свемир, за који нико не зна.
-Користим кристал за кључ, знам брате.
-Лана, тако је, али, ...
-Шта је било, брате? Узнемирен си?
-Чудан осећај имам у грудима, осећам, да, нешто није како треба, Лана.
-Смири се, брате, мора да је то због записа. Уложио се превише енергије, и, сада си исцрпљен.
-Веруј ми, Ледане, осећам да нам иде нешто лоше.
-Шта може да ми се деси, Радмило? Смири се, сигурна сам да ће све бити уреду.
И, Лана је као и ја убеђена да ће све бити добро, док је, Радмило видно показивао забринутост.
Пред свитање, брод ,,Плава Звезда,, се огласио и спустио ближе Земљи, тако да смо сво троје ушли. Лану су Вилењаци одмах одвели до капетанове капсуле, а, Радмило и ја смо отишли у разгледање.
Све је исто као некада, све је ту, само још лепше, чини ми се.
-Радмило, Ледане!
Док смо обилазили и разгледали контролну кабину, чули смо Ланин глас, и, долазио је иза наших леђа.
Застали смо, окренули смо се, и,...
Дивота!
Испред нас је стајала наша сестра, у униформи капетана брода ,,Плава Звезда,,!
-Лана?!
Сестро мила, ту униформу сам видео ...
Да, да, видео сам је једном, само, када?!
-Прелепа си, секо!
-Радмило, Ледане, дозволите ми да се удаљим!
Пут је отворен! Посада и ја морамо да пођемо!
-Дозвољавамо, капетане!
Поздравили смо се, као прави ратници, и, напустили брод, да би, Лана и посада упловили у космичку безкрајност у времену које је записано.
-Ледане, осећам неприлику, брате!
-Волео бих да грешиш, Радмило!
Немо смо гледали у звездани траг који је у трену оставио брод.
Лана је управо прошла у други простор, у другу димензију.
Срећан сам, јер, видео сам у њеним очима срећу коју до тада нисам.
Лани се вратило сећање, осећам, чим је обукла своју униформу.
Ако је један Вилењак срећан, његов поглед је најдивнији у читавом Космосу, а, Ланин је био неизмерно леп.
-Ледане, пођимо у вилин шуму, брате!
Климнуо сам главом и кренуо сам за братом. Радмило је заиста уплашен, а, не смем ништа да га питам. Знам да то неволи, и, најбоље је да сам каже шта има, када осети да треба да проговори.
Нисмо одмакли пуно од места где,смо испратили, Лану, Радмило је проговорио.
-Ледане, сећаш ли се, где си оставио летелицу?
-Зашто питаш?
Стао је, и, окренуо се, изненада, као љута варница.
-Мораш да се сетиш, Ледане и то одмах!
-Знам, знам где је, али, зашто је толико хитно?!
-Идемо!
-Сада? Шта се дешава?
-Ледане, пожуримо, Лана је у опасности!
Брод је нападнут и,...
-Идемо брате, пролаз је испод старог храста!
Убрзо смо стигли у вилин шуму, и, стари храст је већ некако знао шта се збива, и, отворио нам је пролаз. Чуо сам, док смо утрчавали кроз капију, да, храст нешто збори, али, нисам имао времена да станем. Викали смо на глас и, Радмило и ја, да, идемо ,Лани у помоћ, и да шаљу појачање. До летелице је водио ходник који је сазидан , боље речено, обложен каменом донешеним са , Лејле.
Лејла је ...писаћу вам о том дивном небеском телу неки други пут!
Стигли смо до ,,сребрне,, кочије и, без упуства , без поговора, покренули смо је низ дуг плавичастосињи ходник.
Изашли смо изван планине, у којој је скривена пирамида, и, упутили се у галаксију где је тајни пролаз.
Поново сам у космичкој лепоти, као негда, поново видим дубље, шире, јасније, видим невидљиво за људе.
-Радмило, како си знао за неприлике, и то пре него што је брод узлетео?
-Нисам сигуран, али, мислим да, и, доле на ,,Мидгарду,, видим и дубље, и шире, и даље од људи.
-Као овде, изван ,,Мидгард,, зоне?
-Да, баш као овде, брате.
-Убрзо пролазимо капију, спремимо се!
-На мој знак, брате?!
-Може!
-Три, два, једааан...
Светлосни зраци, у бојама које људи још нису видели, пролазили су поред нас, брже од етра. Капија кроз коју пролазимо, најјача је у Космосу.
Брзо смо стигли, и, на велико наше изненађење, призор испред нас је био тужан.
Капија нас је одвела у опустошен свет. Планета, у чијој зони пловимо, као да је од самог камена и песка.
-Ледане, овај свет је уништен од уљеза.
Превише је мрачан, да би ,,нешто,, опстало и живело.
-Не свиђа ми се призор ни мало.
Где ли је, Лана?
-Погледај, Ледане, брод је оборен!
-Можда се спустио, дај да будемо ведријег духа.
-Није, није, оборен је, а, мислим да и ми губимо контролу над летелицом!
-Шта се догађа, Радмило?
Све је искључено, и,...
-Држи се, Ледане!
Летелица је у трену остала без напајања, и, падали смо.
-Отворићу улаз!
Идемо према њему, и, на мој знак, скачемо!
Морамо искористити ,,ниско,, летење и подношљиву брзину. Било би потпуно уништење ако не искочимо.
Идемо, отварам улаз, Ледане!
-Идемо, брате.
Некако смо дошли до улаза, мада, у овом тренутку то је излаз, и, спремни смо за напуштање летелице.
-Скачи, скачи, скаачи!
Скачи, Ледане кад' кажем!
Ухватио сам брата за руку и, заједно смо изигравали акробате.
Искочили смо у незнању ни где смо, ни зашто смо у овом мрачном и хладом свету.
-Добро си, Радмило?! Брате?!
-Не брини, добро сам, него, Ледане, где смо ми?
Која је ово планета, и, који свет?
-Нисам сигуран да знам одговор.
Видиш ли оно чудо, Радмило?!
Испред нас је некаква светлосна пирамида!
-Вас двојица ћете мени увек бити потребни!
-Лана?!
Лана, добро си?
-Добро сам, и, посада и брод, све је у најбољем реду.
-Не могу ти описати колику радост осећам што те видим, сестро!
Какав је ово свет? Шта нам се десило са летелицом?
-Оно што ми је компијутер показао, јесте, да, овај свет нестаје, и, да због тога тражи помоћ.
Пре око пет хиљада година, тамна страна је напала овај свет, и, уништила га. Мањи део бића је успео да се спасе и мигрира у најближе галаксије, а, већи део је, нажалост, настрадао.
То су људи са жутом кожом, и, један број је тада пристигао на ,,Мидгард,,.
Овде смо, са задатком, да, покушамо, да, овај свет оживимо.
Пођимо до оне пирамиде, да вам покажем шта смо нашли, а, успут ћу вам испричати остатак приче.
-Добро, идемо, Лана.
Ледане, можеш ли? Добро си? Нешто си блед.
-Идемо, наравно, могу, одлично се осећам.


Наставиће се...

Светлана Рајковић

Дневник Плавог Вилењака (31)

Трчећим корацима враћао сам се према оном тунелу, мислећи само о, Лани и Нори. Дао бих све да сам сада са њима! Не знам шта је, Нагард хтео рећи са оним уплашеним погледом, али, осећам да није све сјајно, осећам да је њима двема потребна моја помоћ.
И, у овом бунилу, паници и журби нисам приметио да сам на погрешном путу.
Самом себи не верујем, самом себи покушавам да објасним ову грешку.
Како сам погрешио стазу, када сам сигуран да ову шуму одлично познајем?
-Хеј, ти?! Ти!
-Мени кажеш?!
Збуњено је застао Вилењак, окретајући се око себе.
-Да, да, стани, морам нешто да те питам!
-Стао сам! Ко си ти?
-Зовем се, Ледан!
-Ледан?! Онај што...
Застао је, чини ми се да је сада још више збуњен.
-Добро, било који да сам, Ледан пријатељу, веруј, није ни важно, само ми реци, где сам?!
-Зовем се, Минол!
Па, сад, како да ти објасним?!
-Драго ми је, Миноле!
Лепо, реци ми, где је излаз из ове шуме у свет људи?
-Које шуме?
-Како, које шуме?! Ове шуме, Миноле!
И, окренем се да, збуњеном Минолу покажем о којој шуми зборим, кад' ...
Сад' сам и ја збуњен!
-Миноле, па, нема шуме?!
-Наравно да је нема, Ледане, и, није је ни било.
-Чекај, чекај! Како мислиш, није је ни било?!
Ја сам дотрчао из оног правца, а, тамо је била густа шума, са најлепшим кедерима.
-Нема шуме! Ти мора да си у некој омаји?!
-Ја у омаји?
Је л' ти мене слушаш?
Пажљиво ме слушаш?
-Слушам те и не верујем шта ме питаш!
Нема никакве шуме, Ледане!
Је л' ти мене слушаш?!
-Ја сам сада, баш сада, био испод храста са, Радмилом и Нагардом, и, после разговора са, Нагардом потрчао сам у помоћ, Лани и Нори!
-Ледане, они су остали у свету,  коме сада припадају њихови задаци, а, ти си дошао у ,,нов,, свет, да нађеш свој први задатак.
Гледао сам у пусто пространство сачињено од стена и прашине, а, на ком је била шума, слушајући Вилењака шта прича.
-Добро, разумем, Миноле, и,..
Окренуо сам се према зиду, испред ког је стајао Вилењак.
-Где си?
Миноле?!
Миноле!
Вилењак по имену Минол је, једноставно нестао, а, нестали су и сви одговори.
-Шта сада? Да, гледаћу око себе и сам са собом зборити, јер, ништа и никог нема око мене.
-Можда да боље погледаш око себе!
-Овај Вилењак је безобразан!
-Ти увек донесеш погрешан закључак, брбљивче!
-Ко је то рекао да сам брбљивац? Да чујем?!
-Доста вас двоје!
-Ти клемпави ућути!

Немо сам гледао око себе, да видим ко то збори. Гласови на све стране а, никог на видику. Шта ми се дешава? Ко се то чује?
-Хеј, Вилењаку, лакше мало! Не врти се толико, не волим када ми прашина лети око очију!

-Ко сте ви,  и, где сте?!
Викнуо сам оштро!
-Није потребно да вичеш, само, гледај доле испод себе.
 Испод мене земља, прашина и камење, и, ништа више, ни једна травка не постоји, ни једна бубица!
-Где сте?
Опет сам викнуо, гледајући свуда око себе, али, ништа и никог нема.
-Не вреди вама говорити, ви не слушате, овај Вилењак је безобразан!
-Ућути брбљивице!
-Опет ти мени, брбљивице?!
-Ућути, рекох!
-Добро, ко год да сте, или, шта год да сте, покажите се!
-Свуда смо око тебе, Ледане!
Био је то нов глас, и, као да је најближи мени.
-Где сте, не видим вас?!
-Ево, ја ћу први да се покажем, и ако мислим да си безобразан Вилењак.

Изненада, испред мена, на, можда, три метра, камен величине дечије лопте, промени боју у белу, сивкасто белу, и, онако као кроз маглу надзиру му се очи.
-Ви сте живи?!
Ви...
-Па, наравно да смо живи!
Након неколико тренутака, све стене, и, сво камење око мене је имало исту боју као онај први, и, сви су на глас причали.
-Ти си Вилењак по имену, Ледан?
Обрати ми се један повећи камен.
-Да!
-Зашто си дошао овде, у нашу земљу, а, не знаш за нас?
Е, сад, то је био неки други глас, и по боји, рекао бих да је то упитала нека стена.
-Нисам дошао, времеплов ме је сам довео овде. Не љутите се, нисам хтео да вас узнемирим!
-Ледане, дођи! Пожури, брате!
Ланин глас је надјачао све оне гласове, али, где је? Окренуо сам се према оном зиду иза мене, и, погодак!
Лана је стајала испред зида а, иза ње се видео отворен портал.
-Пожури, морамо да идемо, немамо времена, портал се затвара!
Потрчао сам према сестри, и, успео сам!
У трену смо се пребацили у подземни град, у доба из ког сам мало пре изашао.
-Лана, шта се десило, и, како сам се нашао у оном чудном свету?
-Минол, кога си срео у свету ,,Живих Камења,,  је знао ко си, и, обавестио ме је где те је срео. То није свет у коме треба да тражиш свој први задатак, и, ево, успели смо, захваљујући Минолу да те вратимо овде.
-Какав је оно свет?
-Ледане, оне стене су наши чувари тајни! Нико још није успео да их сломи.
Небића их секу, буше, клешу, али, узалуд им, јер, стену када и уситниш, добијаш песак и прашину, и, опет и такав чува тајну, било где да се налази.
Оно што је најважније, оне не осећају бол, и, за њих не постоји ,,време,,!
-Чудно је, Лана што никада нисам ни чуо за њих.
-Живе Стене, или, Живо Камење не напушта свој свет, осим, ако их ми не однесемо. Често се у договору са њима граде камени градови, и, тако они пристају да напусте свој свет и настане неки нов.
Вековима остављамо записе на њима у многим световима, и, на тај начин помажемо бићима, остављајући им увиде.
,,Мидгард,, је пун ,,Живог Камења,, и, безброј градова и самих планина су од њих подигнути.
Живи камен у рукама Вилењака уме да промени састав, па чак и делић од камена.
-Како, Лана?
-Брате мили, у скоро сваком камену се скрива неки кристал или метал. Најчешће су у средини камена и, ако се деси да, камен нечастиви разбије, кристал поприми и боју и састав од свог камена и тако остане неприметан. Многи записи су остављени баш на њима или на металима које камење носи.
Када се ствара нов свет, сваки стари свет да по нешто своје, и, зато се рађају све лепши и дивотнији светови.
Свет елемената је све лепши, и, самим тим даје новом свету лепше.
Свет камена такође, свет животиња, свет људи, биљака.

Показаћу ти.
Гледај, узела сам један мали камен који је део оне стене са твоје десне стране. Видиш, брушена је због тунела, и, види се, да, у себи носи кристал.
Погледај, каменчић показује боју кристала, и, видиш, Ледане, показао нам је да носи у себи зелени кристал.
Овако ми Вилењаци долазимо до потребних метала, које користимо у разне сврхе, а, то ти је добро познато.
-Јесте, Лана!
-Ако нам је потребно злато, олако дознамо где се, тачније, у којој стени се крије.
Негда су узвишена бића на златним плочама остављала записе потомцима на дар.
Ледане, све док се и један делић злата или кристала налази у погрешним рукама, оно ће остати ,,проклето,, јер, то је одлука ,,Живог Камења,,!
-То значи, да,..
-Значи, Ледане, да је истина што људи зборе о ,,лажној срећи,,. Посмотри мало свет људи, и, увидећеш да, нико, али нико ко има злато или кристале није срећан!
Опседнути су нечим што је проклето, у незнању да, сваки кристал и сваки метал тежи свом камену, јер камен и кристал су исто што и, шкољка и бисер.
-Како су нељуди успели да раздвоје кристале или метале од камена, Лана?
-Нажалост, брате то су учинили Вилењаци.
-Молим?! Како то мислиш, Вилењаци?
-Нису сви Вилењаци успели да се одупру контроли таме над овим светом. Понела их је жеља за богаством које овде купује краљевски живот. У почетку су се борили да те кристале поделе између себе, што их је довело до уништења, и, да би се спасли, понудили су нељудима савез. Они су олако откривали, не само где су ,,Живе,, стене или камење, већ и технику са којом сваку стену отворе олако.
-Жао ми је тих Вилењака, сестро!
-Знам, брате, знам! Жалим их срцем целим!


Наставиће се...

Светлана Рајковић

Дневник Плавог Вилењака (30)

- Ледане, желим да, наставиш да пишеш свој дневник!
Данас, по обећању, враћам ти га , јер, време је!
Само да се опростим од њега:
,, Драги дневниче, без тебе не бих сећања сачувала! Благодарим ти срцем!''

Ледан

Дан- први
Година галактистичка- 110л5525х
Локација-Мидгард

После толико времена, поново смо заједно, пријатељу. Сећам се, баш тебе сам бирао на ,,Плавој Звезди,, да ми правиш друшто на броду.
Лана је некако брзо написала опроштајну поруку и, како је спустала дневник на сто, тако је отрчала да се сакрије, да, не видим да плаче.
Морам је пронаћи, мора видети ово чудо!
-Нора, видела си, где је, Лана?
-Жели да буде сама неко време, Ледане!
-Само ми кажи где је, хитно је!
-Добро, добро! Поред бунара је, седи у цветном врту, прича са биљкама.

Заиста, нашао сам је поред ,,Перунике,, седи и прича цвету као да пише дневник.
-Лана!
Тргла се, и, збуњено ме гледала, није очекивала да ће је неко прекинути.

-Навикла сам, Ледане, да све што имам у срцу, ја пренесем дневнику. Сада
причам уместо да пишем, па, вероватно ће мислити сви да сам полудела, причам сама са собом.
- Желиш ли, мила да ти вратим дневник, и...
-Не, не, Ледане, не смеш то ни да помислиш!
-Лана, мораш нешто да видиш!
Сео сам поред ње бирајући згодно место, а, да не поломим неки цвет.
-Како си само нашла ову густу цветну леју да седиш баш у њој?!
Разумела је да збијам шалу неби ли се насмејала, и, успео сам.
-Рекао си, да, морам нешто да видим?!
-Да, да, погледај!

Отворио сам дневник, и ...
-Шта  је то, Ледане? Ко је то написао?
-Слушај, Лана!
Када си написала поруку дневнику, оставила си га на столу и отрчала си, вероватно право овде, у цветну башту.
Док сам гледао за тобом и дозивао те, дневник је био испред мене, тако да сам приметио неку чудну светлост, благу плавкасто-сребрну светлост како исијава из дневника.
Док се светлост проливала, слово по слово се чудом појављивало и ...
Погледај, сама ћеш схватити, Лана!
- Лана, без тебе не би било сећања!
Волимо те!
-Ледане, ово је, кажеш, магија?!
-Не знам како се зове, али чудо јесте.
Видиш, пише ,,Волимо те,, а, испред нас је један дневник!
Како онда множина?
И, све то и још да се слова сама пишу?!
Очигледно је, Лана, да овде има ,,некога,,!

-Шта вас чуди?
-Радмило, добро је да си ту!
Лана је устала и збуњено покушавала брату да објасни ситуацију.
-Чекај, чекај, Лана, овде сам баш због тога. Знам шта се десило, и, тражио сам обоје да објасним ко вам је оставио поруку.
-Ко је , говори?!
Радмило је погледао, Лану, па мене, па опет, Лану,...
Лана, Ледане, поруку су послали са ,,Плаве Звезде,,!
Са брода ,,Плава Звезда,,!
-Са брода?
-Кажеш брате, са брода је послата порука?!
Погледај шта сам ја написао!

Ледан
Дан-први
Година галактистичка-110л5525х
Локација-Мидгард

Сама рука ми је ово писала, и...
-Враћају се, Ледане, враћају се, и вилењаци и сећања.
Ти си повезан са њима и пристижу ти битне информације. Лана је, ово морам да откријем, први Капетан ,,Плаве Звезде,,!
-Ја Капетан брода ,,Плава Звезда,, и то први?!
-Да, Лана! Ти си први Капетан и негда си овде дошла са ,,Плавом Звездом,,. Посаду си вратила у галаксију ,,Лав,, а ,себи си сећање избрисала и прекинула везу са њима, да би заштитила задатак!
-Збуњена сам!
-И, и, ја сам збуњен! Наша сестра је први Капетан брода који је мене овде довезао?
Збуњен сам и срећан и...
-Толико тога имамо да причамо! Толико тога смо сами сакрили да би сачували податке. Нека вас не збуњује ништа, само се препустите сећањима, јер, време је да се врате.

Сво троје смо сели у цветни врт и наставили причу. И, док је текла прича, изненада се појави један вилењак. Пришао је, и причао је, Лани да је време да пођу у потрагу за кристалом.
-Радмило, мораш брзо у шуму, мораш под стари храст да отвориш записе, јер, не могу да без њих да пронађем кристале.
-Идемо! Ледан и ја идемо у шуму, а, ти и, Нора идите по кристал!
Кренућемо чим сунце зађе, Лана.
Иди, потражи, Нору и спремите се! Наћићемо се испред тунела чим сунце оде иза хоризонта!

Сунце се скрива, поздравља нас и светло дана полако одлази, док се једна по једна звезда појављује на небу.
-Ледане, полазимо! Лана и Нора мора да су већ испред тунела, нема их одавно у селу.
Није нам требало пуно времена да стигнемо до договореног места, и ,нисмо се ни изненадили што су њих две већ ту.
-Пораниле сте?
-Нестрпљиве смо, а, и вилењаци такође.
-Где су?
-У тунелу су, чекају знак за полазак.
-Колико вас иде? Познају ли добро стазе? Пут кроз земљу неће бити једноставан, још мање безбедан.
-Ако је тако, брате, можда је боље да вилењаке поведем кроз шуму?!
-Мислим да нећеш олако проћи неприметна, ни ти, ни, Нора, ни вилењаци. Идите подземним стазама, и, дај све од себе да се сетиш замки које смо некада постављали.
Ми идемо према оном брду, пратићемо ,,Звезду Даницу,, . Она ће нас одвести тачно до шуме вилењака.
-Збогом и срећно!
-Збогом, Ледане!
Збогом, Радмило, и, чувајте се!

Лана, Нора и вилењаци убрзо нестадоше у тунелу, а, Радмило и ја смо се упутили према шуми.
-Ледане, Лана ће ускоро да оде!
-Стани!
Ухватио сам га за рамена!
-Како то мислиш, да оде?!
-Чекај, нисам ти све рекао, не паничи.
Лана ће ускоро преузети брод, и, биће неко време у гостима у далеким сазвежђима. У свету, испод сазвежђа ,,Отиј,, жестоке се борбе воде.
Лана је, негда и кренула у помоћ светлима и то баш у ово доба док траје рат тамо. Десило се да су прошли међудимензионалну капију и да су одмах били нападнути. Лана је успела да спасе и посаду и брод и да нађе сазвежђе ,,Лав,, у коме је наша база.
Ту је примила информације о ,,Мидгард,, планети којој је тада била неопходна помоћ. Договором са светлима на ,,Лаву,, Лана је дошла овде, посаду вратила ,,Плавој Звезди,, а  ,,Лав,, је послао појачање ,,Отију,,.
Доласком на ,,Мидгард,, Ратници Светла су на неки начин били заробљени, јер је нека тамна материја створила прстен око планете који контролишу тамни.
Видиш брате зашто су борбе непрестане овде?! Тамна материја мора бити уништена, а, ближи се дан њеног уништења.
-Чини ми се да си рекао, да је , Лана у овом времену дошла, или пошла?!
-Да, да, Лана је сада на путу према ,,Лаву,, али још није вратила сећања. Верујем да је кристал којег тражи, кључ, и да ће, повезивањем са њим, вратити прошлост у будућност, а, садашњост оставити да чека.
-Ако, Лана иде, желим са њом брате!
-Не знам, Ледане да ли је паметно мењати прошлост?! Ти си дошао бродом који је, Лана вратила, можда и можеш са њом сада! Видећемо, ипак ће, Лана морати да одлучи.
-Погледај, Радмило, ми смо испред шуме!
-Ту смо брате! Идемо, морамо да пожуримо!
Није ми требало пуно да вратим сећања. Шуме се сећам, иста је као и сада, ништа се није мењало. Очекивао сам нове вилин куће по крошњама, али, није их било.
-Ледане, ево га храст. Дођи, заједно отварамо записе!
Како је, Радмило из кончане торбе извадио записе, тако се сама књига отргла из његове десне руке, пала на траву испод храста, и, отворила се. Листови су се сами листали, нека чудна музика се чула, кедери су почели да звоне, шума је одјекивала, и то све гласније и гласније, толико да сам рукама покривао уши, да смањим тај звук колико, толико.
Викао сам, Радмило ме није чуо, а, викао сам да чита, да што пре прекине ову буку.

Одједном, све је стало, утихнуло, све у трену стаде, и...
Чујем, Радмила како нешто изговара. Били су то записи које, не чекамо само ми, већ сви, сви желе да их чују. Радмило је читао записе неким веома чудним језиком, и не само то, Радмило је и певао на том језику и то затворених очију, што значи да, мом брату се вратило сећање.
Док је читао и певао, невероватна енергија се стварала и обавијала је све, ширећи се и изван шуме.
Гледао сам ждрала, стајао је са моје леве стране, и видео сам да нешто чудно се дешава.
Да! Био сам управу! Ждрал је вилењак, плави вилењак!
Потрчао сам према њему , и...
Испред мене насмејан старац седе косе и седе браде.
-Ледане, ја сам , Нагард!
И даље се смешкао старац мудри
-Успели сте, благодарим вам! Реци ми, дали је, Лана отишла по кристал?
-Да, да, отишла је.
Сећам се, Нагарде, сада се сећам, ти си мој стари пријатељ.
Драго ми је да се коначно срећемо.
-Коначно, Ледане, време је да се састанемо.
Погледај око себе, има пуно тога да приметиш.
Окренуо сам се!
Радмило је стајао испод храста изговарајући чудне речи. Поред њега, и са десне, и са леве стране стајали су вилењаци.
-Ледане, сви смо ми до сада имали потпуно измењене облике. Сада смо опет као негда, вилењаци!
Послушај ме и иди за, Ланом. Иди и не чекај, Радмила. Он ће, читајући записе заштитити све вас ма где били.
Лани и Нори неће бити лако, зато ти говорим ово.
-Идем, Нагарде, а, ти објасни све мом брату.
-Хоћу, објаснићу, Ледане!
Срећно, пријатељу!
-Жив ми био!

Наставиће се...

Светлана Рајковић

Одлазиш

Одлазиш,
а, тек си научио да трчиш,
да, живиш,
да, постојиш!
Зашто журиш?
Ова журба није иста као онa,
 када си трчао за лоптом,
немирном,
шареном.
Није иста ни као она журба,
за школским аутобусом,
који већ креће,
а, ми још сањаримо.
Није иста ни као оно трчање за симпатијама по парковима,
где си често љубав будио,
и цвеће делио.
Има и она журба за послом,
и, ни она није иста као ова.
Све те журбе су биле делом лепе,
 делом ружне,
али,
ни једна болна као ова.

Одлазиш,
као да си овде био у пролазу,
без поздрава,
без загрљаја,
објашњења,
без опроштаја!

Никада те овде нећу више срести,
ни видети,
ни загрлити,
ни пољубити,
Никада, брате.

Сада, где год био,
лети, само лети,
лети високо, снажно и храбро,
лети, као Соко,
 као Орао,
лети, Творцу
и Светлу се радуј!


Слава ти,

брате мој!




С. Рајковић