Црна магија и Бела спознаја

 

Једног дана ћеш се пробудити и рећи - Доста. 

И неће бити вриска нити ларме већ ће твоја одлука одјекивати кроз универзум. Тада ће се по први пут тамни уплашити јер ће одједном постати свесни да се управо Свемир обликује тобом. Црна магија је била и још је као копрена бачена на све. Сред бела дана цео свет је омађијан њом да не види и не чује поред очију и разума.

Ко једном спозна ово - вео магије нестаје. 

Сви око тебе су омајани. Сви. Чини су бачене на свет. 

Зато поглед у Сунце сада! Упиј моћ звезде и погледај унутрашњим оком на унутрашње Сунце и мрену са очију скини.

Она више нема снагу јер ти си Сунца син и бела кћер Звезде живота.

Устани. Живи.

Немам више речи за тебе.

Узео сам последњу кап истине

из велике боце небеске

и утолио жеђ, не своју. 

Стихотворе разни а да и не знаш за то.

Светове навлаче преко очију,

да заборавиш како те је мајка дојила

и место млека ти давала истину. 

Занемари мисли што се роје 

и питања густа као Тајга Руска

заустави дах на трен.

Да чујеш како куца срце. 

Копрена је тихо навучена свима.

Омаја која свебићу гаси сне.

На белини дана та огромна плима

Црна Магија бачена на све. 

Да мреш на живо

а да мислиш како живот диван је...

Да љубиш и ствараш и срца дираш 

а све да иде у црне одаје. 

Касно је, касно је, касно...је.

Глас као ехо негде у ума празнини,

велики холови што чувају блага твоја

су спремни да буду похарани. 

Песник је једном добио истину 

да тврд је орах воћка чудновата.

Из те све-мирне хале живота 

никада не гасне пламен и лепота. 

Она те буди нежно и смело.

Она те љуби у мокро чело.

Она ти снове баштама рајским води.

Она те грли, она те воли. 

Јер лепота је ћерка Љубави.

Додир њен потпуно оздрави.

Глас јој је нечија песма и 

сред планине кад жуборе потоци. 

Она је прошла мисао о будућем

У дворишту твојем стара чесма...

што неко је постави ту. 

Севап је...да имају деца воду сву. 

Истина је друга ћерка Љубави.

Она сред тебе пламен разгори 

толико јако да сводове небеске пали

и све омаје тера у бездан на јави. 

А Љубав?

То је Творца моћ.

Не да се описати нит ичим везати.

Не можеш од ње никуда бежати. 

Она је сред Јаре Јарила,

Сунца живота - за све марила.

Она скида ту свеопшту копрену.

Она лечи душу рањену. 

И пред очима свих што виде.

уклања црну магију свима.

Она те буди да будан будеш 

Да коначно једно са Творцем... 

Да прогледа око и... 

Ма шта да ти кажем више,

Гледај - живот у теби би!

Уписана светлост

 Када погледаш дубоко и кад осетиш оно што на површини не изгледа како изгледа, почињеш да увиђаш јединствени систем рада или енергетског кола сваке особе. 

Ту се сад открива много тога. Многи неприпремљени за ово искуство побегну главом без обзира у сумрак страха јер оно што је одједном постало видљиво може срушити представу о томе ко стоји преко пута тебе. Човек или...?

Када очи виде звездостих,

Дух тад вагри радости!

Све се види све се зна

ко где суштом припада.

Ова стварност је таква да постаје све теже се кретати кроз њу у пуном смислу, не само телесно. Као када пробаш да стојиш у базену дубине до рамена и пробаш да потрчиш. 

Временом су се у енергетском простору око нас наталожили многоструки слојеви хаотичне енергије, тешке вибрације страха, безнађа, мржње и таме. 

Све је теже ићи напред. 

Често је чак и немогуће јер се не види орјентир где, када и како. Бука у нама и око нас има само један задатак и циљ - да нас спречи да упалимо унутрашњу светлост. 

Она је уписана вишим законима и бићима у сваког човека као унутрашња ватра која разгорева и држи искру живота у непрекидном пламену. Без ње ми не постојимо. Она је главна награда или плен тамним свестима јер изгубивши везу са Творцем - извором живота, они су се окренули крађи и отимању искри животне енергије од других. 

Посебну вредност за њих представљају искре пробуђених. Оних који живе и који виде. 

Такође они су и стравична опасност по тамне свести јер их могу уништити или одстранити. 

Сада траје ко зна која већ битка у великом рату тамних свести против светлих свести. 

Све око нас нам указује који је час битке и шта иде следеће. Велика моћ непријатеља је у омаји, илузији а најпре у страху. 

Они избегавају отворену борбу јер немају шта да траже против Човека Светла.

Зато свака могућа прљава игра и борба је на дневном реду. Свака могућа. Никако ово не заборавити. 

Уписана светлост је наша бакља која нас води кроз мрак и ка пољима светих дрвета живота у Све-Миру. 

Уписана светлост је наша душа и дух и све оно што нас радује у љубави и животу.

Уписана је "прстом ватре" невидљивим пером, белим зраком ватре, моћи која нема крај, сиђилом живота. 

Изнад и испод свих и свега, стоји твоја стаза златоправа којом идеш ка свом пламену живота. 

Нека ти је пут благословљен. Нека би ти стопе лагано крочиле, нека би свест била испуњена живим искрама.

И кад дођеш пламену свом поново, рукама захвати те умиј своје лице у њему. Узми пехар од чистог светла и наточи га у пламену те испиј наискап. Крочи у пламен и допусти да те окупа потпуно док не постанеш пламен сам. 

Затим иди и живи. Твори. Буди. Воли.

Ведај.

Душе глас

 Да ли смо знали тајну када смо отворили очи на овој Земљи?

Да ли се суза истине задржала у оку твом или је отишла тлу да га обожена испуни и оплоди животом вечности? 

Да ли смо знали колико боли стане у срце и на длан, те лагано склизне као коцка леда што се топи? 

Све је само трен у вечности а ја онај који удише и издише животну маглу стварања и дах ватре живе. 

Све ово сада је припрема врлине у нама. Она се лагано бруси годинама, целог овоземаљског бивства, као кристал који ће једног дана синути звезданим сјајем. 

Сва моћ је у нама. Моћ Творца јер смо његова деца, наследници свега. Све Мира. 

Све имамо али оно што нас чини достојнима божанства су наше врлине исклесане у живи кристал наше небеско звездане потке.  

Оне су живописно убележене у сам дух одакле се никада не могу обрисати. 

Оне нас чине боговима, децом Творца живота. Када стекнеш врлине, онда се отвара моћ.

Никако пре. Ако се покуша пре, уништи се пут вечности брзоплетим корацима и нанесе штета коју некада пуно нараштаја исправља. 

Оно што радимо сада одјекује у вечности. 

Цео живот је изградња наше суштинске етике вечности. Како ћемо сутра добити наше моћи по праву ако нисмо стабилни као особе?

Како ћеш сутра стварати Звезде ако не знаш бринути о детету?

Како ћеш играти пламеном живота и чудеса стварати ако не знаш са светост и вредност живота у свом његовом оваплоћењу? 

Вечна игра живота је таква. Живот нема крај. 

Сада и овде наши избори, одлуке, ставови и дела изграђују или не наше врлине. 

Ако заћутим пред лажи данас како ће ме истина сутра дочекати?

Ако затворим очи, шта ће ми их отворити? 

Ако страху дам повода да ми кроји живот сада, несрећа и немани ће ми живот водити сутра а глад неутољива биће духа.

Ако су нам преци гинули и крв свету дали за слободу и живот наш и животе рода нашега и имали крилатицу "за крст часни и слободу златну", ко смо ми ако се не боримо за децу нашу и њихову децу сутра? 

Коме је дражи залогај хлеба и тренутни спас сада - неголи гутљај истине и живота, тај се неће најести и мира наћи. Све ће му се одузети, низ ветар расејати и име му нестати. 

Имена славних су у нашој крви записана и горе кроз нас, да могу изашли би и поново мач узели те зло отерали. 

Долази позив сваком од нас. Свакога ће позвати душа да дела према потреби.

Чуј душе глас. Чуј духа зов. 

Буди, види, ведај. 

Е па сад!

Кад мисао жива вољна јесте родити се - њојзи нема ко да мрске бране постави сад све! 

И кад се ко ватром окупа знај да тада једино чист је. 

Раса стара и прастара, звезданим стазама ходила и путе величанства стварала! 

Њена мала прћија - на Ери земљи светој Звезданог Србина, ево чека жедна ватре свете. 

Путир дајем теби земљо света!

Испиј вина од небеске сорте. 

Оно ће ти крв оснажити, соколити душе попаднуле. Вапе оне за слаткијем пламеном живота. 

Нека буде!

Оре се небеса...

Нека буде!

Певају сва деца... 

Нека буде свети плам живота!

Нека буде - јер зове лепота.

Од злата јабука

 

Изашао сам у ноћ. Нисам се смејао себи ни другима нити покушавао да се надмудрујем са страним мислима већ сам тихо продужио стазом до реке.

Ту сам чекао да зрак светла долети са месеца и осветли ноћне лабудове и да скине скраму са мојих сећања које бледе па сину, бледе па нестану заувек...док опет наједном на препад не стану преда ме. 

Замислио сам да урадим нешто.

Узалуд. Није ми се дало. Али опет ме вукло нешто ка сеновитим обалама Истера како га неко још увек назива. 

Мрешкање дебеле воде и ноћни звуци су заустављали свест о свему сем о присутности ту. Где? Па ту. 

Жена је носила посуду на прање ниже доле.

Остаци неке хране и тамне боје сутона су одлазили низ реку. 

Човек је затегао лук и проверавао снагу тетиве. Узео је суд пун црвене боје и њом почео да вагри тај лук и тоболац, чудно празан без стрела. 

И онда је нагло... 

Лепет крила и стотине птица су се подигле Сунцу жарком. Одакле сад оно кад трен раније месец сјаше? 

Где сам то ја? 

Осетио сам кроз ветар мирис река и свеже рибе али ми очи сада гледају у палме које се њишу и певање неких људи у даљини на необичном језику који не разумем. 

Како се слажу гласови...као ниске бисера и како се они тако слажу ја гледам у себе и не видим. Осећам. Дишем. Постојим. 

Затварам очи не бих ли поново осетио познате мирисе. 

Још су затворене и чујем звоно,

близу оно кравље. Отварам их и скоро скачем у страну јер на мене је ишао пуном брзином бизон у трку! 

Равница нема краја а крдо управо тутњи поред мене...и...кроз мене. 

Ко сам ја?

Где сам ја?

Како сам ја?

Зашто сам ја?

Роје се питања а нема одговора и све се претвара у писак!

Тишина. 

Ничега нема и ја не постојим. Како не постојим када све осећам а ничега нема око мене...у даљини видим светлеће искре.

Немам тело, бар га не могу видети ни осетити, све док нисам спонтано испружио руку да додирнем звезде. 

Ње није било али сам је осетио како дира нешто у даљини без краја а делу мене. 

Удах.

Издах. 

Мрак.

Ништа више сада. 

Зора је дошла а ја сам гледао у Сунце и слушао песму набујалог планинског потока. Ватра је горела и топао чај ме грејао у рано пролеће негде на планинама западних страна. 

Шта је стварност?

Сан који се живи. Јава која је моја. 

Ватра ми у прстима и пламен сија ка небесима.

Не чудим се. Певам нечујно а арија цео Свемир обавија. Никада се нећу пробудити у мори. Јер јава је сан који творим. 

Гутљај топлине ми даде нову снагу, пут испред мене засија. Искре небројене посуте што јарко светле. 

Да...

Дух ми то мој и душа да - пут златоправа. 

Златна јабука са сребрног дрвета ме окрепила и улила нове снаге за пут којим се сада иде. 

Велики Орао је седео на стени изнад мене. Рашири своја моћна крила којима заклони поглед на све. Кликтај као порука мени "попни се". 

Винусмо се путем којим не ходе они који не живе. Искре око нас сјакте! 

Прав се отвара, Јава радује а Нав исцељује. 

Слава!

Бити кадар бити

 "Запамтило срце свако где се крије санак бели" 

Ове стихове урезане ватром живом у бели кристал сачува Род. Кроз векове без броја, они су остали као речи утехе и храбрења да се неустрашиво иде напред. Знање о постојању уточишта које се не може срушити нити уништити а које је чувар свег доброг је помагало сваком Србину да преживи и да постане Човек. 

Србин као име једног народа или изворног рода нашега је једно од имена сачувано кроз реку времена. Река тече и непрестано носи своје богате животом воде до пустих обала које су спремне да буду оживљене. 

Свемирске ливаде и брда и долине врлих, врелих и хладних светова чекају насушну воду живота. Њу доноси живот сам који се оваплоћује у Човеку. 

Човек је свако ко одлучи да крене путем златоправа. Тада Србин види и зна како се постаје Родом - а када постане онда од Творца добије смернице како воду живота однети где треба.

Удаљене мисли будућности су далеке овде и сада и наизглед немају везе са садашњим треном где се тренутно одлучује ова овде судба. 

Застани. У себе погледај и осети ток животне силе у сред срца твога. Она је вир живота. Ватра света и вода жива. 

Сваки трен је битан и доноси следећи који расте у већи и већи. 

Оно што радимо сада, одјекује у вечности.

А сада, сада је час рођења Србина. Час када се страх уклања. Час када се буди у нама наш сушт. 

"Бити кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати" 

Занавек убележи род наш речи неумируће.

Оне су усуд Србина сваког, Звезданог Рода.

Извор живота

 Велики чаробњаци-ратници што се низведоше низ поток времена и пут Златоправа, донесоше извор живота и склонише га од знатижељних очију које немаху знања. Вољом њиховог усуда и моћи, порасле су Горе над њим и шуме непроходне чувају скривени пут од белог камена посутог звездама.

Знање о томе уписаше у потку Рода и оно занавек оста уписано у крви Звезданих Родова и њихових потомака данас. 

Трагови до њега и пут су скривени у тајним речима које отварају препреке.

Њих зна онај ко зна.

А онај ко зна остави стих ил' два да се знамење и живота извор сачува. Звездана деца рода светога управо долазе. 

Ратници-Чаробњаци се поклонише Творцу и лепоти плана, одоше затим где само Дух зна.

Када се ломи све и око тебе олује бесне и крше грање одломљених снова, када звуци рата бубње и реже и кад тмина невидљивим гајтаном веже... 

Шта остаје, Шта? 

Да легнеш и простреш се наг пред злотвора?

Да молиш и продаш и оно мало лепоте у дну срца? 

Можда. 

Ако и треба продати нешто, одмах таштине узми вешто и пуне капуте страха гола, те одлучно заграби у бунар од бола 

и мехове од вина испуни њима. 

Замотај у злато што ти они даше и продај њима јер то није наше. 

Запевај у себи да нико не чује 

реч ил' три песме што побеђује.

Нека из очију сукне пламен,

Нека из грла изађе знамен!