Sunday, January 8, 2023

Анђео Смрти

 


Моћ ван разума, влада страхом. Кад исече - не зараста. Ко је он?

Смрт. Да ли постоји уопште или не. Шта ако не - а постоји Анђео Смрти. Шта он уопште ради?

Само нека од питања на која нема здраворазумног одговора. Нема га јер се нико уопште и не пита о самом термину јер звучи онако епски, библијски.
У Библији је и записана ова појава као и у неким другим делима али пре свега она говори о сили која је ван схватања обичног човека који тежи да објасни неухватљиве појаве.

Обично анђеле сматрамо надбићима у служби Богу. А пале - демонима.

Конкретно овде Анђео Смрти је у служби Богу.

Међутим има један проблем. Смрт не постоји.
Живот као појава нема крај. Живот је лепо име и реч која означава Енергију у њеној најпотентнијој форми. Живот постоји у небројено облика. Никада не престаје већ само промени форму.

У том смислу Смрт је тренутак кад се промени облик који је до тада постојао. Када једно постојање заврши (због разноразних разлога) то обличје и претвори се у нешто друго. Када се завршава један ток и претвара у други.

Постоји ту један огроман изазов. Прекид свести. Пошто се тад свест прекида онда се мисли да је то крај, да то је Смрт. Међутим и то није тачно је се свест мења исто.

Неки задрже свест и осете проширење исте и све шта иде са тим. Циљ многих је да никада не доживе прекид свести при мењању живота.

И шта је онда Анђео Смрти?

Скретничар. Онај који има моћ да заустави ток неког одређеног живота и промени га. Не може да убије јер нико не може да уништи живот, већ да заустави један ток. То додуше може изгледати страшно ако би се гледало са стране, тај чин заустављања. Чисто уништење.

 Последице су озбиљне по оног коме је дошао Анђео Смрти јер то обично значи да ће све што је тај неко створио бити заустављено, прерађено, претворено у нешто друго, по послању онога ко је и створио живот.

Живот се и онако стално мења и нема сталне потребе за Скретничарем. Међутим где год он дође, ствар се закувала озбиљно јер је неко негде направио хаос и потребно је посебно решење.

Тада долази Анђео Смрти, подиже свој мач светла, сече животни ток хаоса и претвара уништавајући хаотични живот у другу енергију. Онај који је имао "срећу" да га сретне се више никада не појављује. Ко зна у шта и где је претопљен.

Наравно ово је све језик симбола и човечијег разума. Ипак, лепота живота је што човек кроз песму и стих, причу и казивање покушава све разумети. Кроз имена, епске називе и моћне силнице, човек покушава да објасни необјашњиви свет.

И то му је дар од Бога јер је Бог тако волео. Неће ти рећи језиком науке ништа већ рецимо "ја дајем светло". Тако лако а тако суштински. Да ли сте некада слушали физичаре како се разбацују рогобатним изразима док покушавају да објасне нешто? Или било кога ко покушава фразама, компликованим језиком да казује нешто веће? Резултати тога су да ни сами они не разумеју шта причају а камоли и други људи.
 

Бог је први песник и није ни случајно што је рецимо на енглеском име Свемиру - Universe, што кад се преведе означава "једно-стих", "све-стих" или "уједињени стих" буквално Све Мир.

Јер такав језик даје увид у необјашњиви свет. Кроз такав увид се улази бићем у разумевање а не само брбљајућим умом. 

Стога, Анђео Смрти...да ли је он само стихоказ једне веће стварности и појаве у Свемиру или је стварни Анђео који има овакав задатак од Бога?

Видеће се.

Анђели су титуле или називи светлосних бића. Некада се неком укажу неки. А за Анђела Смрти...не дао ти Бог да га икад сретнеш сем у духу истине. 







Thursday, December 29, 2022

Путем Златоправа


Све тече и све се мења. Једино што остаје човеку који пролази као дах на ветру је сећање. Ако је водио живот вредан живота, сећања су животодарне искре које он носи даље у Космос. Дух и Душа не потребују ништа што материјални свет нуди. Иако они воле бити у њему, превасходно због стварања искустава а потом и сећања - они од материјалног света било где у Свемиру не требају ништа.


Душа ствара оно што жели и тиме разговара са Творцем њеним. Она је пред њим његова искра која пева неким чудним стихоречјем. Дух јој помаже као жива сила да се изрази, пред оним који све зна. 

Творац иако све зна, воли да види како ће сваки Дух и свака Душа да дела. Како ће да употреби тај плам стварања даље. Искра живота је неуништива енергија Творца. Искра је све јер без ње снови, јава, слава, нав и Прав не постоје.

Све је релативно. Све зависи од тога како Душа разуме. Како разуме такве светове и ствара.

У њој нема заборава. Јер је Духом ојачана. 

И онда, када стане пред извор живота она зна да јесте живот сама. И зна да и док је имала тело негде и некада - је живела. Да је прошла све патње и боли, радости и среће да би ишла својим путем Златоправа.









 Заборав...


Не убија те заборав мили мој.
Не може сина Свевишњег тек тако нешто убити - ој!

Не милује те рука мушкарца драга моја,
већ твоја мисао о томе која ти буди жар...

Зар је вазда касно?
Када год хоћу, трен ми измакне у тмину ноћну.
Када год нећу, искре сипају као врело што ври.

Замислио си жељу да она ти дође
а она је умислила да не постоји...да је нема сред великих мука њеног бучног ума...

Колико кошта?
Одзвања сваког божијег дана сред знаних и незнаних буџака пијаце душа.

А не знају мукице мајчине да ништа сем таштине се не да продати.

Лав је велики, храбар, гласан!
Мали дечак види шта види - но и не слути да је сваки Лав једном био слепо маче.

И?

Камо се даде разум што зри?
Камо решења, филозофије, метри?
Чему све ако стомак празан је?

Ајде де. Застани сред гужве највеће и погледај молим те, маслачак што зре.

Пита ли он питања моћна или само мисли на лутања ноћна кад само је јутро сан, када Сунце хита носећи нови дан?

Да ли се ветар некад умори од силне песме?
Нема ни трена када је нема, те врлетне поеме...као звук ромињања кише.

Ниси знао да вода пева?
Ниси видео кад зора зева?

Еееее, за то мораш будан бити
отворених очију увек спити.

И онда, само онда када утихне у магновењу све, види се обрис Божије песме.

Нећу ти рећи, не.
Мораш сам да станеш, отвориш душу, те чујеш је...

Јер...јер...

Хајде. Шта чекаш више?
Ево га зов прве кише...моја крила су спремна. Хајде.



Wednesday, December 7, 2022

Балалајка

 






Тамо и амо...лако као перо,

као нота од миља поноћних свитаца,

зрело жито у меду сненом 

и твоје усне што пупе црвеном.


Живот се њише у колевци снова 

лист на ветру час горе час доле.

То само је, то је само...

можда дах северних ветрова...


Ах

Како да ти кажем волим те...

Како да ти очи просветле...

Како да ти сад у сну...

оду души упамте - све ове године...


Стојим на стени сам

и ветар ми косу мрси - игра се.

Тај осећај дуго сневам,

у духу све ЈЕДНО је.


И сред крви што кал обоји 

газимо тихо с'поштовањем.

Једино мртви виде крај рата.

Једино живи знају за мир.


А живот се њише у колевци снова.

Дете Свемира тихо бди.

Да и у мржњи и у лепоти

вечити живот дарива ти.


Wednesday, November 2, 2022

Ватрено крштење

 Свему мора доћи крај, сем вечности самој знај. Зато и стреми душа свака ка вечности. Богу се враћа обогаћена искуством. Сви њени путеви воде Богу. Коначно, када дође тај час, тај судбе трен за последњи корак - тада се човек купа ватром. Сама реч кршћење а још и ватрено, означава постављено знање Звезда и вишег у Човека.  Добио је и велико слово па је тиме постао од човека - Човек. 


Порастао је у свему. 


Зато без ватреног кршћења или крштења или



симбола светла кроз човека - нема напретка. 


Ватра света умије и опере све. Све нечисто спали, све што је недостојно уништи. А оно што је достојно претвори у још боље. 


Ово све око нас је део тог процеса, тог исконског подвига.




Само љубав чиста таћи може плам.
Руке од светла Божјег детета
додиром мазе пламен свети
а он се игра кроз њих до вечности.

Никада сам.
Вечито једини.
Животодаривани.
Ватреноживи.









Thursday, October 27, 2022

Слојеви стварности





Лепота живота је у оку посматрача.
Око везано за ум, дух и душу. Сви заједно без срца не могу.

Ум без радости и срца је мртав програм строја. 

Срце без ума је хаос оваплоћени.

Склад, хармонија, музика сфера. 

Исто је да ли сецкао лук за омлет или био хирург на отвореном срцу. Да ли био паор или доктор физике.

Улоге су само тренутне фазе искуства које нема краја кроз васиону и векове. 

Трептај и нема те а оно дух ти плови сребрним јатима удаљених звезда...

Скувај тај чај како треба. Посади ту биљку свесно. Воли то дете чисто. Стани за правду искрено. Буди човек иако су око тебе слине. 

Све је само песма...
Бог пева а ми смо стихови. Орни и чудотворни.

Saturday, October 15, 2022

Испит живота

 





Ватра је испит живота.

Живот је кренуо из првог пламена и не трпи ништа да га везује и ништи. На одређено време, живот позове изворни огањ у себи да изађе на површину. Тада се чисти од свега што не може да поднесе пламен. Све што се може уништити пламеном, није достојно да буде накалемљено, спојено, надограђено на живот.

Огањ и ватра, пламен и светло су једина истина о души и духу, о бићу. Из ватре смо потекли живом водом.

Ко не разуме да је вода живота настала из ватре прве, да се сабере.
Чудо је чудо а незнање је незнање.
Знање је Огањ. 

Шта изађе из ватре испита јаче, боље светлије, живо је.
Нешто сагори а друго се претвори у јаче, чистије, боље, сјајније. Са новим квалитетима. То је знак изворне чистоће. Међутим шта ослаби или сагори после животног огња, јасно приказује да нешто није било у реду, достојно или на нивоу чистоће узвишености.

Једноставно је. 


Ко се радује ватри живота имао се рашта и родити.

Tuesday, October 11, 2022

Искра

 

Човек стоји на литици, на ивици. Каже да зна али све што види и осећа, све што зна - само омаја. Невидљиви зид плача, оног правог. Ударац у ништавило и смех из бездана. Очај. Где је смирај? Где је Сунце сред вечите зиме? Где ми Љубав, где ми име? Коме све ово да садим, коме радост граје деце да кадим, коме, коме, коме...кад ме ни ти не чујеш. Глас твој сам заборавио. Нема ме, нема те...

Тишина а све бубњи. 

Душа и дух све крући и мањи, све се гаси и нестаје и последњи знамен. Мртво је. Неста пламен. Неста све... све што створено беше. 

Оста само искра. Кад све стаде она проговара па беседи гласом нечујниме:






Види...

Гласно риче а можда и пева Велико Море.

Сред тебе не осетих осећај...

но само бреме кривице и коров сржи.


Пут је изгубљен.

Сакри га трава песмом заборава.

Прекривен раним мразом, 

само гласине ходе слободне све.


Али ти...


Ниси ми сав свој јутрос.

Шапућеш о изгубљеном и нађеном,, 

о једноти са Свевишњим...

О - где ли то све сада води?



Може л' бити, не - нека буде!

Да те се сети искра твоја.

Да ти срце никад изгубљено би,

да твој пој не беху мразо хлади сни.


Већ топли летњи дан,

сред хладних сенки непролазне зиме.

Почуј.

Страха немај. 


Лавина тутњи 

што једним гласом покренута би.

Ускликом моћи!

Искра што белим пламени.


Никада живи.

Никада мре.

Слободна увек.

Јер она јесте.


Мирна ко јутарње воде

на сребрним живота врелима,

Лоза је то исконске сорте

жив сећање о божјим делима.