Коло Живота

 Помоћиће ти срце.

Подигнуте руке твоје милује Сунце,
спира бол са њих уздигнут киша послата са Неба.

Све је мирно јер тако треба.

Сузе се не виде када допустиш да се помешају са росом раном зором.

Шта радиш ти јутром и обзорјем чује се ехо питања...
Ништа што није свето једном сину постојања.

Дрво ти кором својом грубом прича.
Нежно је додирују дечји прсти...
Шта је ту грубо то свест не позна,
до трена када једно постану дете и звезда.
И шума би...само удах и издах великог духа стварања...очи сијају светлом ватре Јарила.

Знам. Знам. Знам.
Као молитва су речи присутне.
Осећам. Осећам. Осећам.
Сада су потпуне.

Удахни.
Отвори очи душе.
Мир стопи у један трен.
Затвори очи телесне.
Издахни да све прође, да све нестане.

Заувек...до следећег удаха.

Тако дишу плућа Божија.
У себе па ван, не постоји ноћ или дан,

већ само једна свест у безброј облика.
Безброј тачака на црном небу. Сјакте пламеном белим.
Испод појаса плаветнила... мисли које обнове дух. Све је коло живота.

Ах...

Киша не пада...то се мисли Творца у облику воде играју мислима Творца у облику ветра и теби једина моја слете на гола недра...

И кап која пропусти Сунца зрак ти стоји међ грудима...

Ох како бих је пробао својим уснама...
Али авај...Већ јесам својим мислима.

И она је нестала у топлини страсти наше која ево већ одзвања Еонима...

Ја нисам ти и ти ниси Ја а једно смо у колу ван времена. Вечни сан. Творца дан. Искра неумирућа. Звездана.

Ја сам ти и ти си Ја. Творац који се вечито ствара.

Ех да. Јава је сан Права.

А Сунце?

Одсјај мог ока у срцу твом. 

Бели Град и симболи

 Једно од оностраних значења имена Београда је откривено у симболима који су свуда по њему разбацани у виду скулптура, грађевина и уметнина. Сама реч "онострано" указује на тајно значење или истину скривену од обичних погледа, сакривену на отвореном. 

Видин капија има на себи симбол цвета живота што указује на древност и знања која превазилазе ово данашње. Шта више, данашње знање је веома примитивно у поређењу са оним које су наследили наши преци. 

Ипак, знање се преноси и невидљивим и видљивим начинима. Симболи у разним облицима говоре пуно онима који знају да виде и да чују. 

Само име Видин капије значи пуно заједно са симболом који носи.

Видети у свет ван времена и простора и у времену и простору. Видети кроз илузије и омаје. И пратити живот, стварати, сејати цивилизације светлог пута Права.

Такође један од симбола постављен релативно скоро у ближој прошлости Београда је оваплоћен у виду скулптуре човека који дави змију. 

Бели Град је био место знања нашег Рода, место где Човек живи. Где се Човек својим знањем и моћи супротставља Змији и уништава је.

Рептил је немоћан пред Човеком и Змијски пород пред Човечјим је подређен. 

Отров Змије је у њеној глави и под језиком и Човек је хвата за главу и тиме спречава њено највеће оружје. Он је убија, не дозвољава јој да га угризе. 

Змијски окот то зна и зато непрестано напада Бели Град. 

Бели Град је град Белога знања. Бели жреци, волхви, учитељи, ведуни, веште, ведуне, врачи, исцелитељи и како год их све зна постојање.

Они не носе свештеничке одоре више, нити изгледају како неко замишља. Они су скривени у потки Белог Града. Они су ту послати од Рода Светога да занавек чувају знање. 

Змија се обавила око Белога Града, и око целог Света. Ороборос симбол покушава да уништи Бели Град и Земљу стискајући све унутра као Удав, који би после да прождере плен - Човека. 

Али Змијски окот нема Бело Знање. Он има сирова оружја и страх уза се. 

Докле год постоји Бели Град, Змија неће успети. Ово важи за много шире схватање него што први мах говори ти. 

Ускоро, кад дрво порасте - оно носи плод живота, сваки син и ћерка Белога Града ће се сетити свога Белога и Звезданог Рода те ће скривене благослове донети.

Младо Сунце

Запамтиле силе свете 

где ври вир живота

окупиле многе душе.

да се слави дух лепота.

Громом пева вила света 

А Перун јој руком својом

муње шаље и чудеса...

Засвирао харфом својом 

Муњом песму зачинио,

заигра се коло сред небеса.

Пуче светло посред земље.

Киша спира бол земљице 

наду носи младо Сунце.

Небо се теби отвара

Страх који стопе леди

мисао која хлади главу

дах смрти који те гледи

крије своју природу праву.

И тада се деси чудо 

из срца прсну смех 

очи сјакте пламеном лудо

дух и душа шаљу ти лек.

Одјек тог звука живота 

разара таму и топи јој лед

извори радости, моћ и лепота

на јуриш освоје твој цео свет.

Где би страх, муке и бол

оста само прашњави траг

ветра пој лако одагна зов

што би вечно да пређе твој праг.

Само мир и песма.

Вечно капа љубав божанска чесма. 

Кап по кап...никад не престаје.

Свемиру твом Љубав не нестаје.

Време чуда

У сваком човеку постоји могућност за чуда. У сваком. Међутим чуда су толико ретка да и сама реч се користи у оквиру великог и сјајног изненађења, по правилу позитивног.

Када се човек навике на мрак и плодове мрака, свако зрно светла је чудо. 

Сада је време чуда јер се мења комплетна светска парада лажи. Заједно се пролази кроз вековни наталожени муљ обмане и њених деривата.

Одлуку о бољем животу донеси сад. И биће.

Тако је то. Тако лако. Зашто онда нико то не искуси? Зашто онда се то не види на јави?

Толико много је збуњен човек да ни не зна шта да мисли, како, зашто и због чега. Снага је скоро потрошена. 

Међутим, дубоко у изворима где се чува живот и чуда у нашем бићу, ту је човек сачуван потпуно. Ту је пламен који нас чини живим. Нека он сада сагори све непотребне ствари у нашим животима. Нека све што нам не треба нестане.

Сада је време потпуног преиспитивања шта смо а шта нисмо. 

Све непотребно одбацити. Кренимо од мисли и тока нашег мишљења. Од тога све зависи. Ту доносимо одлуке. Ако то не средимо нема даље помоћи. 

Непрестано радимо на ловљењу сваке мисли која нам шкоди. Сваке. Стално. После неког времена ће се схватити колико нам је у ствари затрпан и затрован ток мисли а то нас трује у нашим одлукама за свакодневни живот. 

Семе је мало. Малецна ствар а гле - порасте Бор из њега од 30 метара! 

Тако исто такозване небитне мисли, неконтролисане рађају огромно дрво оваплоћеног проблема и муке.

Није узалуд изрека "сам сам себи највећи непријатељ". Време је да се то претвори у "сам сам себи највећи пријатељ".

Човече, не поможе ти нико до себе самог и одлуке живота. Време је чуда. Време је да чуда се пробуде у нама и да их оваплотимо прво мала као семе...а то семе ће донети неизмерно велике благослове.

Управо је почело да расте једно дрво живота из плавог светлог семена. Погледај у духу и видећеш. Њега су небројено година заливале сузе праведника и сузе људи који живе право - који јесу добро. Који доносе Прав у Јаву.

Чуда је време сада.

Дизајнирани заборав

Шта ти вреди да добијеш цео свет а изгубиш себе? Питање у овом или сличном облику приписано Христу. Ко год да је стварно изрекао је друга тема али суштина је погођена овим.

 Дизајнирани заборав је ако не и главно оружје непријатеља. Када човек не зна или не памти онда његов живот се своди на тренутне надражаје пуке садашњости. Истина је да се не живи у прошлости а ни у будућности већ у непрестаној садашњости али ако се не зна где се било, неће се ни знати, разумети и ценити садашњи тренутак, стога ако се он не цени - будућност је хаотично настројена. 

Шта онда неко жели постићи да нам стално нуди цели свет? Зашто је увек цена нечија душа? Зато што је немерљива вредност исте. Дизајнирани заборав је управо покушај да човек забразди у заборав и та стога незнајући о вредности духа и душе их лако преда.

Коме? 

Већ сам писао ко су ти што траже дух и душу. Није згорег поновити да човек има посла са безтелесним обличјима негативне интелигенције. Са животним облицима који немају тело али имају потребу за преживљавањем. Само једно их држи у животу - непроцењива жива енергија духа и душе. Твој живот није за њих. Они су прокоцкали свој.

Ти ниси рођен као храна за њих. Твоја суштина се храни искључиво животодајном светлошћу са Извора живота. Ти си оваплоћење самог Творца и на крају твој живот је твој. Зато како народ мудро кратко и јасно каже: "Памет у главу."  

Свети Вид

Веда речи Вила Горска 

свака јој је видовита. 

У слав светлу окупана

у прав свету одгајена.

Реч је жива као чедо 

Сунца сјаја она носи

убогоме ноге хитре 

а слепоме очи роси.

Веда она приповеда,

где се вазда коло игра

где са неба светло лије

Светим Видом душа мије.

Тад устаде Виде Свети

Подигао беле руке

Огња живог лако узе

и полива Србски Род.

Да с' окупа Србче свако 

живом водом огњевитом

да с' ожеже мраковито 

све што беса има семе.

Веда Вила заповеда

песми светој где ће дом

која миле вести носи

роду светом звезданом.