Thursday, August 27, 2020

Коло Живота

 Помоћиће ти срце.

Подигнуте руке твоје милује Сунце,
спира бол са њих уздигнут киша послата са Неба.

Све је мирно јер тако треба.

Сузе се не виде када допустиш да се помешају са росом раном зором.

Шта радиш ти јутром и обзорјем чује се ехо питања...
Ништа што није свето једном сину постојања.

Дрво ти кором својом грубом прича.
Нежно је додирују дечји прсти...
Шта је ту грубо то свест не позна,
до трена када једно постану дете и звезда.
И шума би...само удах и издах великог духа стварања...очи сијају светлом ватре Јарила.

Знам. Знам. Знам.
Као молитва су речи присутне.
Осећам. Осећам. Осећам.
Сада су потпуне.

Удахни.
Отвори очи душе.
Мир стопи у један трен.
Затвори очи телесне.
Издахни да све прође, да све нестане.

Заувек...до следећег удаха.

Тако дишу плућа Божија.
У себе па ван, не постоји ноћ или дан,

већ само једна свест у безброј облика.
Безброј тачака на црном небу. Сјакте пламеном белим.
Испод појаса плаветнила... мисли које обнове дух. Све је коло живота.

Ах...

Киша не пада...то се мисли Творца у облику воде играју мислима Творца у облику ветра и теби једина моја слете на гола недра...

И кап која пропусти Сунца зрак ти стоји међ грудима...

Ох како бих је пробао својим уснама...
Али авај...Већ јесам својим мислима.

И она је нестала у топлини страсти наше која ево већ одзвања Еонима...

Ја нисам ти и ти ниси Ја а једно смо у колу ван времена. Вечни сан. Творца дан. Искра неумирућа. Звездана.

Ја сам ти и ти си Ја. Творац који се вечито ствара.

Ех да. Јава је сан Права.

А Сунце?

Одсјај мог ока у срцу твом. 







2 comments:

  1. Gospodine Maksimovicu, ja sam rodjen u selu iz kojeg Vasi preci vode poreklo i zeleo bih da stupim s Vama u kontakt. Na koji nacin je to moguce?

    ReplyDelete