Потреба човека

  Ако си икад тражио нешто о чему не знаш да говориш, о чему не можеш користити сликовита објашњења, чије висине и дубине само наслућујеш тихим откуцајима свог срца у тишини ноћи - онда си осетио неугасиву вољу и потребу човека. 

Та потреба је већа од глади и жеђи. Она зна да разгори унутрашњост и све у теби док не пронађеш макар и зрно онога за чим жудиш. 

Глад духа или вечна, неуништива истина и воља да се буде путевима духа ка Творцу и једноти са животом. 

Понеко је успео на јави да из духа донесе у материју непатворено и чисто. Или пак да изворну мисао духа створи у материји као завршену, заокружену појаву или ствар. 

Знање - из духа у материју је Алхемија а знање из материје у дух и обратно по вољи је Звездарење.

Потреба човека

Жеља векова, неутољена глад за новим пространствима, мисао која гори у уму испуњеним само једном сликом - вечности. 

Скривене одаје што чувају тајне што дођоше са звезда. Делови целине која у својој слави душу помера и дух храбри. 

Ватре које распаљују, греју, уништавају. Покретне слике, двојници што корачају Сунцем у златним одорама и пурпурним кристалима на челу. 

Вид који види дубоко и далеко. Простране одаје у којима се без померања путује, живи кипови који стоје а говоре и крећу се попут духа. 

Искре које читају мисли те творе облике звезданог сјаја, платна по којима приче играју док очи тихо ведају.

Слови Речи Божије.

Само једна од порука што лебде око нас.

Чекају на један трен, прави час...

Кад спремна је сушт да чује духа глас.

Где је Род наш

 Где је род наш...где је Сунце у грудима нашим које гори изнад ватри овог света?

Где су млади лавови што играше коло данима док су рујне зоре будиле небеска сећања? 

Где је памтивек? Где је наук и наум прича о вечности утканој у крв живу расне жене Србске што живим грудима поји чедо своје.

Где је њена снага и живо сећање на знање без почетка и краја? 

Где је блистави ум и свето појање бардова, тих народних приповедача и гуслара вилинским струнама? Где су зоре и ржући пастуви у дивљинама иза сеоских кућа у којима тихо вечерњи огањ певуши? 

Где је снага младих јунака што балване носе голим рукама са веселим руменим лицима? Што певају тако да и горе са њима певају одзвоном духа и радости непатворене, чисте, сјајне. 

Где су руке тих Богиња дјева вила Србских које плету приче животне и светошћу лепоте своје дах отимају сваком ко види и зна.

Које дух дају очима отвореним и срцима што капају љубављу место воде.

Где су ђедови рода мојега који све приче и знање знају те вазда их радосно дају деци која срцима слушају? Што брком левим намигну а обрвом левом знак тајни дају и одмах се све зна.

Где је Род мој?

Којим снима спава док беси се ваљају попут плиме која потапа све? 

Где је Род наш? 

Испод велова омаје и црне тајне спознаје. 

Изнад врхова зелених јела, далеко горе на древном Северу, где Звезда једна вечно сја. Где пута до њ' видно нема.

Јер пут је златоправа пут којим мора ићи сушт твоја ако се дух у теби ускомеша и ватре се живе зажели. 

До Рода нашега правиш га сам

Али не бој се, долази дан.

Ниси сам и ниси сама. 

Пролази ноћ и вечна тама а твоје срце се буди и зна, да јеси вечан и јеси вечна.

Бог и Богиња што сањају свој сан. 

Род те гледа, смеши се док те тихо вавјеков благосиља...

Стихије су покренуте

 Час је буке. 

У буци не чујеш себе, чујеш само забуну, нелагоду и хаос. Немаш јасну слику шта се дешава.

У поплави хаоса, човек се пита зашто све ово. Зашто сад се ларма диже, увек је ње било заједно са играчима таме али зашто оволики хаос баш сада? Свет се ускомешао разним болима а изгледа да је тренутак истине из некадашње шале стигао. "Још само и ваздух да наплате..." - доживесмо и то.

Пази како се шалиш... 

У припреми је јавност да се покуша са огромном обманом у вези ванземаљског живота. Ми знамо да он постоји али нико на групном нивоу нема заједничко схватање шта то уопште значи. 

Сви сф филмови и књиге, стрипови и дела су последњих 70 година и више полако припремали садашњу колективну свест на могућност коју није схватала.

Међутим, то се у ствари ради да би се затро траг у нашем заједничком сећању на нашу звездану прошлост. 

Нико нема чврсте доказе о томе јер је много тога уништено ратовима и катастрофама. Много тога је и сакривено од јавности. Фрагмент овде и део онде се понекад појави у народу који сведочи о невероватној прошлости нашег рода. Фреске у Милешеви, житије Краља Милутина и још списа су ти неки делићи које данас имамо поред мноштва надахнутих песама и дела. Постоје живи људи са сећањима на све то. Међутим, самих материјалних доказа скоро да уопште нема а где се и нађу, одмах се војска умеша и забрана да се о томе говори је на снази. 

Оно што видим је да се непријатељ спрема на последњи ударац, цео свет се напрегао. 

Нека свако у себи у својој души изнађе истину и звездане записе. 

Повежи се са својим духом и душом, мани се свега што те од рођења кодира да радиш све - само да душу и дух не слушаш не.

Стихије су покренуте.

Благо које они желе није у технологији, она је скретање пажње. 

Благо си ти пробуђени.

Песма од векова

 Ах...

Средотоком реке вечне плови једна барка,

носи ковчег прошлости снене.

Самар калпак и сабљу димискију,

пехар сребра дијамантом крашен. 

Небо пева песму од векова 

кад се коло стаде под Гором играти

све су виле сишле са брегова 

заиграле коло са дјевама. 

Незна с' која лепше гласе има

да ли бела вила облакиња, 

да ли сјајна дјева чар србкиња 

а сва чељад мирно стала и у срцу запевала. 

Мисли нижу славу сад до славе.

Негде у долини све су срећне главе

што су мудрост мудру мудро мудровале.

што језиком ватре поведале. 

Мал' је Бреза до обале река

које могу напојит' јунака 

водом својом ретком као сузе

које душе сјајне пред Творцем сад лију. 

Ах...

Средотоком барка плови брже.

Рог говори гласно, коњ у долу рже,

у ковчегу јоште једно благо.

Живот кристал сјакти срцу драго.

Сунце сја!

 Измаглица, сутон, зрела ноћ, киселе јабуке и вишње на старом столу. 

То су само мисли несрећно извучене из креденца времена, слике дају невине. 

Запах устајалих идеја се не лечи промајом нових мисли већ свежим мирисом пролећног јутра. 

Чајем од нане преливеним преко медених тврдих колача које је родила једна љубав. 

Не треба ти скок кроз време да излечиш ране од векова, нити магија белог Орла - не.

Змај ватром говори а ти говориш силом живота, о - роде мој, сећаш ли се?

Зарони дубоко после скока у језеро тмине. Ваздух задржи и Сунца зрак... Ти пламени сад! 

И кад видиш страх ти га поздрави од мене и захвали за садржај боли намењени. 

Али му и реци да нема места за скитаче галактичке и њихове омаје страшне. 

Последњи бели хлеб се испекао, деца домаћина весело ишчекују док напољу је плач и шкргут зуба... 

Ускоро их неће више бити сем у сећању деце зоре Божије. Сунце сја! 

Ако лаже Коза - Енглези не лажу

 

Када се неко бави потпуним брисањем прошлости, разлог је само један. Рат против онога коме се прошлост брише, борба да се запати заборав те да се данас све релативизује. Када се то деси, човек је збуњен и лакше прихвата идеје и намере непријатеља.

Ово је једна од најстаријих тактика противника Човека. Човек њима представља Творца у настајању и то никако не смеју дозволити. Зато је борба свеобухватна против човечанства.

Све што видите у званичној историји је врло вероватно цензурисана верзија истине у бољем случају а потпуна лаж у горем. 

Ево свежег примера који ми се открио. Званично се каже да је кукуруз настао у Мексику и да га је Колумбо донео крајем 15 века у Европу. Међутим цензорима из Ватикана некад промакне нешто те им је овде промакла чињеница велика као љути медвед. 

Магна Карта је документ или нека врста устава Енглеске из 1215 године и у њој гле чуда пише да се не сме КУКУРУЗ отимати људима. 

Значи Европа има кукуруз 3 века пре Колумба.

Да ли је сад мало јасније зашто се толико труде да се избрише сећање и прошлост Срба и свих осталих? 

Пар питања: 

1. Против кога смо се борили на Косову ономад?

2. Кога смо поразили толико да су вековима после уједињени да нас сатру?

3. За шта су звонила звона на Нотр Даму-за узбуну или славу? 

Има још прегршт питања.

Одговоре знају Звездани Срби. Отворите очи, непријатељ не спава. Истина побеђује. Ево пар слика и линк из Магна Карте:

https://www.bl.uk/magna-carta/articles/magna-carta-english-translation

Црна магија и Бела спознаја

 

Једног дана ћеш се пробудити и рећи - Доста. 

И неће бити вриска нити ларме већ ће твоја одлука одјекивати кроз универзум. Тада ће се по први пут тамни уплашити јер ће одједном постати свесни да се управо Свемир обликује тобом. Црна магија је била и још је као копрена бачена на све. Сред бела дана цео свет је омађијан њом да не види и не чује поред очију и разума.

Ко једном спозна ово - вео магије нестаје. 

Сви око тебе су омајани. Сви. Чини су бачене на свет. 

Зато поглед у Сунце сада! Упиј моћ звезде и погледај унутрашњим оком на унутрашње Сунце и мрену са очију скини.

Она више нема снагу јер ти си Сунца син и бела кћер Звезде живота.

Устани. Живи.

Немам више речи за тебе.

Узео сам последњу кап истине

из велике боце небеске

и утолио жеђ, не своју. 

Стихотворе разни а да и не знаш за то.

Светове навлаче преко очију,

да заборавиш како те је мајка дојила

и место млека ти давала истину. 

Занемари мисли што се роје 

и питања густа као Тајга Руска

заустави дах на трен.

Да чујеш како куца срце. 

Копрена је тихо навучена свима.

Омаја која свебићу гаси сне.

На белини дана та огромна плима

Црна Магија бачена на све. 

Да мреш на живо

а да мислиш како живот диван је...

Да љубиш и ствараш и срца дираш 

а све да иде у црне одаје. 

Касно је, касно је, касно...је.

Глас као ехо негде у ума празнини,

велики холови што чувају блага твоја

су спремни да буду похарани. 

Песник је једном добио истину 

да тврд је орах воћка чудновата.

Из те све-мирне хале живота 

никада не гасне пламен и лепота. 

Она те буди нежно и смело.

Она те љуби у мокро чело.

Она ти снове баштама рајским води.

Она те грли, она те воли. 

Јер лепота је ћерка Љубави.

Додир њен потпуно оздрави.

Глас јој је нечија песма и 

сред планине кад жуборе потоци. 

Она је прошла мисао о будућем

У дворишту твојем стара чесма...

што неко је постави ту. 

Севап је...да имају деца воду сву. 

Истина је друга ћерка Љубави.

Она сред тебе пламен разгори 

толико јако да сводове небеске пали

и све омаје тера у бездан на јави. 

А Љубав?

То је Творца моћ.

Не да се описати нит ичим везати.

Не можеш од ње никуда бежати. 

Она је сред Јаре Јарила,

Сунца живота - за све марила.

Она скида ту свеопшту копрену.

Она лечи душу рањену. 

И пред очима свих што виде.

уклања црну магију свима.

Она те буди да будан будеш 

Да коначно једно са Творцем... 

Да прогледа око и... 

Ма шта да ти кажем више,

Гледај - живот у теби би!