Изнад и испод, у и ван, све је мир.
Гледаш у звезде и видиш себе, друге и свет. Све је Мир, СвеМир, Васцели Мир.
Да ли знаш, о да ли осећаш како је у простору мањем од свега а већем од свемира?
О нама, о нашој суштини исказаној кроз дубоке увиде, надахнућа и истинско знање. Користимо оба начина писања Србског на овом блогу, њих данас називају Ћирилицом и Латиницом али оба та писма су потекла из нашег Звезданог писма које се открило човеку на Земљи. Писмо је наше из последњих налаза најраније нађено у Винчанском (Винчаница)писму које има пуно знакова и симбола. Звано је и Србица. Ми - изворни народ се служимо обома. Звездани је језик којим теку истине. То су истине Звезданог Рода!
Изнад и испод, у и ван, све је мир.
Гледаш у звезде и видиш себе, друге и свет. Све је Мир, СвеМир, Васцели Мир.
Да ли знаш, о да ли осећаш како је у простору мањем од свега а већем од свемира?
Дух је једина истина
Волим ветар.
Волим тај надстварни додир без додира.
Звук еона у шушту лишћа
песму која речи нема а каже ти све.
Ти не знаш одакле иде и камо ће.
Зашто је топао у касно пролеће
где да помази а где да поломи.
Не знаш, не.
Ветар је дух у материји.
Он је она и она је оно и Бог.
Отац и Мати...
Свемоћно.
Ко од духа је саздан
први зна шта значи бити слободан.
Шта значи бит и бити и шта јесте стићи и утећи
и на страшном месту постојати.
Дух је једина истина,
ако га имаш ти си све у свима.
Дух је све у миру.
Тајац и првостих у свемиру.
Буди и бићеш.
Воли и живећеш.
И знаћеш шта је суштина
Јер Дух је једина истина.
Када читаш нешто што није свакидашње, нешто што те додирне дубоко у срж а да не знаш како, остају ти два пута после тога. Да дубински увидиш истину искуства или га пак, одбациш као уобразиљу ума.
Ипак, ако осетиш ковитлац и вир у срцу, дубоко у грудима, онда знај да је истина.
Путујући једном тако кроз јужне делове Сједињених Држава, кроз пределе Smokey Mountains или преведено најближе Димне Планине (због вечите магле, кише и влаге које попут дима обавијају ово горје), одлучим чврсто да идем необичним путем ка северу. Тим путем нико не иде ако из Атланте иде према Бостону. Сви обично лете авионом док малобројни који иду аутом, одмах иду аутопутем према североистоку. Два цела дана вожње, прилично досадне и монотоне.
Одлучим да урадим нешто што нико не ради и одем директно на север у Димне Планине, малим регионалним путем кроз Горје да бих после три сата био на другом аутопуту ка одредишту. Јесен је пустила све своје боје и предели су били ужитак за очи.
Возим кривудавим друмовима и причам са неким телефоном. Изненада сигнал се прекида и ја пуну пажњу посвећујем кривинама и успону. Пут је сјајан, аутомобил са лакоћом савладава стрмине и кривине али ме неко упорно прати одмах уз браник. Постане заморно после неког времена и напрасно одлучим да нагло скренем десно на први излаз где је неки паркинг био, одмориште. Паркирам и схватим да сам на коти где планинари се скупљају у планинском дому па после иду на чувени Apalachian trail, планинарску стазу од Џорџије до Мејна, неколико хиљада километара дугу преко планина и временских зона. Искусни планинари је у комаду заврше за 6 месеци а многи годинама иду мало по мало.
Врзмао сам се по паркингу, те набасао на таблу на којој пише да је та ту гора названа - Blood Моuntain или Крвава Планина. Ту су некада живели Чироки индијанци. Тада читајући, пронађем да су они имали додира са Нунехи народом или како су их они звали Дух Људи, безсмртни, невидљиви, путници, они који живе свуда. Они су живели у својим пространим кућама на врховима планина, били су невидљиви већином а само када су то хтели су се указивали људима. Помагали су Чирокијима, изгубљеној деци у шумама, у разним приликама су се дружили са њима а потом би нестајали. Изгледали су лепо и просветљено, и Чироки су сматрали да они живе свуда, због тога их зваше Дух Народ.
Када сам прочитао таблу, нешто ме је погодило кроз саму срж. Нешто исконски присутно. Наставио сам вожњу под утиском. Врло брзо сам наишао мало даље на један део шуме који ме је магнетски привукао. Као да је део мене ту желео да борави и да игра међу дрвећем и буде једно са природом. Заиста магичан осећај који се не јавља често. Међутим, наставио сам вожњу јер је требало стићи на циљ. Све време сам мислио о том Дух Народу и полако увиђао везу. У првом хотелу после неколико сати даље вожње сам, нашао један сајт који има сакупљене приче и легенде Америчких Индијанаца. Под словом Ц за Cherokeе сам нашао детаљне приче и искуства њихова са Дух Народом.
Приче су потпуно идентичне са Србима и нашем приповедању. Наши стари су тако причали деци о нашим искуствима као народу. Ту сам схватио везу. Чироки индијанци су били већином беле пути и потпуно другачије се понашали него остала племена. Друга одећа и култура потпуно.
Имали су своје писмо и учену класу људи. Чак и данас има старијих који тврде да се друже са Дух Народом. Пре него их је Америчка влада протерала из тадашњих области где су живели, појавише им се Дух Народ и рекоше да имају седам дана да се спреме и склоне јер долази огромна пропаст. Пуно њих је послушало и отишло за Дух Народом. Дошли су до једног огромног камена који се као по команди померио и унутра је био подземни град велелепног изгледа. Ту се неки предомислише а већина породица су ушли и спасли се прогона. Остали су морали на чувену стазу суза где их је много помрло.
Ове приче су заиста узбудљиве.
Наиме све време они у ствари причају о Вилин Свету. О вилама и вилењацима.
Они их називају Дух Народом јер су за њих већином невидљиви сем уколико одлуче да постану видљиви. Истоветно као Виле и Вилењаци у Срба.
Срби и Вилин свет су нераздвојни. Сви то знамо из наше историје. Чувени стихови наших песма да "Што год има у Срба јунака, свакога је Вила подојила" или тако некако.
То су нераскидиве везе народа са вишим бићима.
Једном је неки мали индијанац се играо на потоку и већ се ближио мрак док наједном није дошао један човек и понудио му да га одведе кући близу и да му спреми вечеру и да овај преспава па ће га сутра одвести кући. Дечак је пошао са њим и убрзо су стигли у пространу кућу где је било многи људи љубазних и добрих. Дечака су збринули, нахранили и он се играо са осталом децом. Жене су му биле као брижне тетке и Мушкарци као стричеви. Ујутру се окрепљен заједно са човеком упутио његовој кући. Прошао је поред дивних воћњака сјајно обрађених и поља кукуруза. У неком трену се човек зауставио и рекао му да иде даље стазом и преко брда те ће наћи своје. Поздравили се и дечак је наставио. После пар корака се окренуо да види човека али никога није било. Ни воћњака, ни кукуруза већ само шума низ падине брда где су ишли.
Кад је стигао кући, цело село га је тражило. Радосни су потрчали да га питају где је био и шта се десило. Пошто им је испричао, одмах су старији рекли - то су Нунехи- Дух Народ. Ти си био код њих. Да, рече дечак и са задовољством им исприча све.
Дух Народ је често помагао уморним путницима, изгубљенима у шумама, деци.
Чак се понекад и борио за заштиту Чирокија. Некада су знале њихове девојке из Дух Народа да прелепе дођу на игранке индијанаца и целу ноћ би играле са момцима да би ујутру нестале.
Често би путник кроз шуму чуо песме и игре и тражећи да види одакле долази та граја, би одједном видео празан пропланак и наједном би музика била негде иза њега.
Чести су били налази кругова у шуми где су Дух Народ имали своје светковине. Њихове куће су биле невидљиве за све сем за оне којима је дозвољено да то виде. Понегде су и биле под земљом.
Чироки имају највише поштовање према Дух Народу.
Сазнање о томе свему ми је вратило мисао на нас и наше приче и искуства са Вилин Светом. Она су готово идентична. Чак и музика коју Чироки праве преко њихове фруле је скоро иста фрули Боре Дугића. Заиста фасцинантно.
И данас сам под утиском зашто баш да изаберем пут којим нико не иде.
Па баш зато. Дух Народ - Вилењаци су послали поруку о вези са нама.
Наш Род је свуда по планети. Само негде носи другачија имена и обичаје, међутим Срж је једна.
Ко је видео Вилин Свет у Србији скоро?
Нека му је на благослов јер он се указује виду Звезданог Рода.
Рекао сам ти да те волим
али ти ниси чула нечујне речи,
нити су ти усне кушале мед са мојих.
Можда ћу ти поново рећи оно што жудиш чути,
сликом од жада којег нигде нема
и вином од трешње старе,
од лозе од искона.
Кажеш да си моја гласом страсти.
И ти то јеси...
Ал' ја поседовати не умем ако волим душом и духом светим.
Стога те ослобађам.
Јер те власник нисам нити требам бити,
наше су вечне повезане нити
кроз собом исткане речи и дела.
Ти буди цела - да бих био цео.
Ти си моја у Богу и животу и ја твога сушта део.
Да...Божанска дихотомија, несагласиво сагласје, небеско класје земаљског жита.
Златом си окупана, јутарњег Сунца дјева.
Гледам ти мокре груди како се капље воде живота преко њих свуда лију.
Твој поглед је негде ка даљини а руке ка звездама сакривеним платном белог дана.
Дланове ти стављам на дојке живота.
У трену нестајем са овог света кроз окно лепота.
Ко сам ја?
Колико је у безвремењу остало времена?
Допушташ мој додир, тиме осетиш свемир духа мог али мир срца свог.
А они су једно. Ја стварам када те видим а видим те свуда...
Очи не виде када се капци отворе.
Срце се не чује када га уши пожеле.
Дух се не осећа када ум потребује.
Душа се прстом не додирује.
И онда волиш.
И онда видиш и кад су очи затворене и чујеш све што ти душа пожели и осетиш плам вечни духа светога сред себе,
јер искром живом куца ти срце твоје.
И онда...
Нема речи више, само се кроз вене вечности чује хум крви свете.
"Вила није свесна своје лепоте"
Негде у духу свестварања се чуо овај ехо. Као музика сфера, нечујно би тињао доносећи непрекидне осећаје живљења лепоте.
Како би Вила и свесна била своје лепоте када нема огледало у природи сем тихе воде подно живог водопада Старе Планине и месеца, ноћне луче који у језерцу базену при ногама њеним јој блиста њен лик.
И тада, када себе угледа она не види то што би мушкарац видео у њој, она види себе као део природе који мисли и ствара лепоту па тако је и она стога лепа. Као латице ливадског цвећа у пролећно певање небу.
Када би јој човек рекао да је прелепа, она би се само насмешила и питала га шта то значи?
Зар није лепа вода која милује камен и травку?
Зар није лепа Сеница и Ласта у својој слави?
Зар није лепо Мајско цвеће и Храстови стари?
Зар није лепа трава под ногама њеним?
Човек је не чује.
Он је опчињен лицем које светли, телом лепшим од младе брезе и белином мисли које плешу око ње.
Њене груди су голе а сакривене. Он их гледа као недостижно благо а она му види мисли.
"А зар и ти ниси леп када волиш?"
Он је чу и не чу.
"Како би Вила знала ко је ако не види себе посебном? Ипак је она дете Велике Мајке Земље и Оца Живота. "
"Све је лепота" - прогласи Човек који заволе Вилу својим суштом.
Она га виде душом и заплеса игру живота.
"Када волиш, све је лепота"...
Светло у Србији полако али сигурно разобличава све тамне структуре и њихове маске и обличја.
Процес иде тако да они сами себе извуку из скривених џепова стварности, затим се сами представе ко су и на крају почну сами себе да једу.
Све време мислећи да они светло уништавају да је све по плану и да они побеђују. На крају, последња слика пред њихов нестанак у тамном обличју је схватање шта им се управо десило а тада је већ крај процеса.
Најлепши део свега овога је што цео процес и ток ствари изазове једна искра живе ватре. Она нечујно такне где треба и онда душе тих тамних све саме одраде јер желе слободу. Оне саме их извуку на светло дана, оне саме их изложе Сунцу живота и ватри која спаљује нечист.
У тим процесима неопходно је да се само посматра без уплитања јер се ту види потпуна генеза и разобличавање. Разобличава се наметнути облик тамом а појави се изворни облик душе и бића. Процес је болан али неопходан.
Траје колико траје и колико треба.
На нивоу појединца може бити од дана до пар година а на нивоу земље могу проћи и векови али и дани, дух одлучује.
Где је ту праведник, човек живота и љубави?
Ту где треба, да слободно да искру ватре живе а она ће већ све остало да заврши. Искра жива мора доћи са живог човека, из његовог срца јер ту је стављена од Творца.
Цео процес је у ствари препорађање духа о душе а затим и тела.
Не мрзети. Схватити. Деловати. Волети. Одсећи гангрену прецизно и без оклевања.
Јер без тога нема оздрављења.
Кад је требало запамтити све у школи за оцену, седело се и читало. Запамтило се и заборавило. Као дим на ветру. Оно што се не памти већ учи и што постане део тебе је неизбрисиво повезано са осећањима али не и емоцијама.
Ако нешто осетиш у срцу, оно ту и остане заувек. Нема силе која то може да уништи.
Шта значи волети Србију?
То зна да каже само твоје срце и осећаји. Никакве информације званичног кова, школске, политичке и поданичког строја - нису важне.
Важно је како ти видиш Србију кроз своје срце.
Јер Србија је надреална мисао која се живи. То није земља већ стање духа. Сваки педаљ где је један Србин живео на планети је постао његова Србија. Свака Србкиња где год да је оставила зрно своје љубави и бриге, лепоте и живота је тада и ту начинила Србију.
Косово је само реч и територија и потпуно је небитно у материјалном смислу. Али Косово је и место где је Србин оставио себе за сва времена кроз многе осећаје, мудрости, храбрости, жртве, лепоте и стога за сваког Србина, Косово је Србија. Она сушта.
Није ме брига за руднике, за градове и цркве. Није ме брига за све то камење што ту стоји вековима нити за споменике и све са њима.
Брига ме је за свету крв јунака проливену ту, за избор небеске Србије па макар то био само мит. Мудри знају шта је мит.
Који је народ изабрао преко свог владара небеску своју земљу? Ко има такав концепт и образац у души о паралелним, вишеслојним државама и световима у овој димензији а и у оним другим? Који је то народ на планети ишао да брани невидљиво јер му је то било видљивије него сва блага овог света?
Ко је видео очима духа пре него очима тела, иако не у пуној слави и знању?
То је видео народ који је Србски у суштини а не на површини.
Ако су се небеса отварала и помагала неким нашим владарима према званичној хронологији њихових живота, ко смо то онда суштински ми? Чије обрисе носимо па макар само и 1% од праве славе и знања данас имамо?
Одговоре нека свако пронађе у себи. У духу који носи, у срцу које има, у уму који мисли.
Све тече, све се мења. Панта Реи. Само је истина непролазна.
Да ли смо је достојни?