Tuesday, September 27, 2022

Од Извора два путића

 


Човек стално бира. Сваки моменат или трен је избор. То се толико брзо и често дешава да временом се не примећује како избори постану низ одлука које наизглед немају везе. 

Постоје две ствари између осталог које симболишу два пута. Један је назван пут трансхуманизма а други је назван пут богова.

Човек је спој духа и тела. Биће које је у ствари бог који може постати Бог. Пошто за онога који живи без смрти време и доживљај истог не постоји, пут од бога до Бога је постепен. Траје од стварања човека.

Све више испливавају подаци да је човек створен негде у свемиру и да је један део људи потом колонизовао ову планету и настављао да експериментима побољшава и развија Човека као биће.

Пут трансхуманизма је пут спајања човека и машине. Зашто је то створено као идеја и опција? Зато што се машина контролише. Она се програмира. 


Њу неко програмира. 


Ко је то?


То је свест или интелигенција која је пре извесног времена наставила да се развија ван пута божанског. Увидевши временом да има проблем са губитком енергије те пожељних облика постојања - а не желивши да се врати на пут божанског (који непрестано обнавља енергију) донела је судбоносну одлуку. 


Избор је био да настави својим путем. Пошто је то захтевало сталан приступ енергији које већ није више било и која је почела да копни, њен избор је био да једноставно узме енергију од бића са божанског пута. Тиме би она настављала да се развија по својој вољи а са непрекидним извором чисте енергије.


Међутим Божји закон који се не може прекршити је закон узрока и последице, акције и реакције. Тиме што је почела да узима енергије од других бића са божанског пута, та Свест је изазвала космичку реакцију и први рат. Тај рат никада није престао.


Изгубила је своју лепоту. Постала је зло. Постала је свест која је створила архи паразите. То су сва бића и појаве који краду енергију да би опстали.


Неминовно се бића са божанског пута осећаше угрожено те узвратише на напад. 


Рат између те две стране се одвија у целом Свемиру. На свим нивоима. Тамо где није сукоб оружјем и летелицама, тамо је сукоб мишљења. На сваком нивоу постојања има нека врста сукоба. Само и искључиво због енергије. 


То није енергија Звезда, атома или плазме. Нити било које материјалне супстанце. То је енергија ватре живота. Неугасли пламен стварања. Самообновљива енергија која истиче из извора живота.

Трансхуманизам је покушај да се машином контролише човек да би се он у таквом стању умирио те из њега исисавала живота искра. 

Божји пут са друге стране омогућава Човеку да се правилно развија те стално повећава количине енергије коју има. Та енергија ствара. Она нема замену. Она је најскупљи комодитет како се то данас у свету каже. 

Први покушаји свести зла да од некога направе био робота ради исисавања енергије, касније је стални чин гашења љубави у човеку. Гашења свих етичких и моралних вредности. Гашења свега што омогућава правилан развој.


Када се дође до одређеног степена успешности, онда се човек спаја са машином те постаје извор хране тој Свести која то тражи.


Како се заштитити од овога?


Распламсати пламен у себи - живе ватре огањ који мора горети. Љубав и сви њени облици, морал, етика, осећања и вредности су сви само одлика те живе ватре у нама.

Воли, и види ста ће да се деси - је позив да се енергија у теби распламса. Да свесно уложиш енергију љубави да би је увећао. Јер то је једини начин гајења огња у себи.

Ватра ствара воду. Ватра Сунца је створила воду на Земљи. Ватра у теби ће створити живу воду која није вода а јесте. 

Она ће напојити жедне а они кад се окрепе ће увећати свој пламен и живу воду. Ма где био и шта радио, не можеш побећи од овог Рата. Те свести које покрећу то све су нелокалне. Чак и да сада отвориш звездану капију и одеш до Алфа Кентаурија или Ориона нећеш јој побећи. Зато немој да бежиш већ распламсавај ватру у себи.

То је једини залог опстанка јер те паразитске свести неће никада оставити на миру. Никада. Зато ти мораш свесно живети, гајити Огањ у себи.

Онда ћеш први пут у животу полетети. 

А лет...то је стих духа који стреми на Богу.


Sunday, August 28, 2022

Сети се своје будућности




Гледаш испред себе и видиш нечију прошлост што живи сада. Гледаш у себе и видиш ускомешане мисли као море сред буре. 

Светионик негде сија под таласима што запљускују. Он се не боји. 

Ти си светионик! 






Сети се своје будућности 


Поглед тих - ништа сем чудеса.
"Замисли" - није испред већ у теби
јер избор је начињен у светлу
и онда - можда ћеш видети.

Видети шта - чујем ти ум,
видети танку сребрну нит
и мисле све што вежу те.
Што крила не шириш Бели Голубе!

Напред!
Без стајања!

Јаке су те речи духа.
Јака и воља што чини ствара.
Ал' магија живота има своју реч,
"Моћ је у теби" - одувек је.
Ах тако значи - путовање.

Нису очи те које вид виде,
замишљаји стварају темеље пута.
У знању Љубави бићу - и будности,
душа шапће "сети се своје будућности".

Tuesday, August 2, 2022

Глас Оносвета

 


Када се негде сагради храм, он је само слика једног стања духа онога ко га је замислио а после и саградио. Храм је подсетник оног истинског храма. 

Тај Храм је у оносвету или у свету Душе и Духа. Није материјалан и искључиво је чиста изворна енергија душа многих које дају славу Творцу.

Сваки Храм је као језгро енергија намењених за поштовање нечега на вишем нивоу, пут ка вишем нивоу, мердевине на небу, портал ка Богу, капија ка светлу или пак капија ужаса ка Злу.

Сам по себи Храм не значи ништа уколико нема изворне идеје и енергије. Онда је то мртва грађевина. Уколико се изгуби јасноћа мотива- Храм нестаје. 
Постоје и покушаји да се неки физички храмови униште и уклоне да би се и мотив или идеја или основна енергија тих душа уклонила одатле и тиме се затворио пролаз ка Небу.

Незналицама не значи ништа чињеница да спољашњост је само то - љуштура или приказ нечега из друге разине.

Зато је знање о Храму као основном делу Душа свуда јако битно. Храм чини свака душа од себе ако се посвети разговору и односу са Богом или небом или вишим светом.

Стање духа одређује чистину храма.


Када сам био на месту где је била Аркона, споља ништа није остало. Али онај сушти Храм је нетакнут. Он је у другој димензији. Одатле је и дошла мисао да се он ономад и физички направи на острву Рујан. Он је уништен нападима Ватикана. Али само је уништен његов физички део. Знања, блага, записи и остало су остали у другој разини. Све што је физички однето у књигама, списима и предметима је једноставно престало да постоји.  И даље је то негде однесено (вероватно испод Ватикана у трезор) али оно више "не ради". 

То је тајна на отвореном коју освајачи не разумеју. Артефакти су мртви када њихова покретачка енергија није више ту. Она им је једноставно уклоњена и оно што су однели је постало суштински безвредно. 

Не може се више користити јер они који су то покретали духом својим и знањем - су затворили енергију паразитима.


Зато чувај свој Храм који је твоја душа створила. То је твој лични пут до Савршенства.





Глас Оносвета 



Ходим Јавом, сном и давним временом.

Путеви строги измаштани јасно

као да су војске света њима ходиле

у доба сумрака духа ласно.


Речима сликати треба када заћуте сви.

Зато очи светле као муње и громови!

А ветра звижд баје бајке на јави.

Оносвета глас тихо ромори...

Не заборави...


Окно се на небу ствара

из њег сјакти огња слава,

а до земље мост сад стоји

сав у злату и белини.

Пут од духа све до душе,

где се нити зла сад руше.

Где с' Арије свете чују.


И све стоји. 

Мир сад боји. 


Боји пут златоправа 

у сред древног града храма.

У срцима свих звезданих, 

расијава света нада.


Време је. 

Знања дажд да ороси 

све што срцем знају сушт.

Очи светле 

косе букте.

усне певају

душе играју...

...сред путира воде живе...


И пред Небом мирно стоји све

Чека душа свака и дух свети 

Мач Бели из корица да излети.


Суза и крв.

Ваздух је сув...

Жестина олује милује грома синове. 

Кћери муње сијају рујно

у себи носе срце бујно.


Језиком, речима које Бог Свети зна 

сваком Србу говори муња.

"Буди оно што јеси, воли - воли и види шта ће да се деси."


И гле!

Нема речи ни магије те 

која зна да каже и опише, 

како Србин с' муњом разговара

како с' Громом као с' братом

реч не прича него пева!


Истина је чудна барка.

Неком светло неком варка.

А шта ли би могла бити 

него огањ деце Сунца?


Види славе!

Њен је плам сред наших срца!

Thursday, July 14, 2022

Очи које светле

 










Очи које светле

мисао мирује

душа ишчекује.


Покрет пре покрета

лет без крила и узвика

Дух побеђује.


Само трен без краја

од очаја до сјаја

све једно је.


Искра у огањ

мисао у трк

дело у свет


и онда затворен круг

Лепота шири миомирис 

нечујно јединство свега.



Monday, June 27, 2022

Видов дан

 Срби су једини народ на свету који слави Видовдан. Дан Бога Вида је и дан Косовског боја па и и због тога стално враћа у сећање.


Међутим нико никада није званично рекао ни у цркви ни у држави шта се то уопште слави. 


Вид је једно од прастарих божанстава Срба и свих оних који слове и славе па су у неком добу названи Словени. 

Пре скоро 10 векова задњи његов храм је уништен од Данаца крсташа а био је на острву Рујан у данашњој Немачкој. 


Аркона је била град знања које није од овога света. 


Вид као божанство или човек који се уздигао до Бога је јако важна појава.

Славити Вида јесте славити знање и увиде.


Ко то још ради?


Само народ звезда. И то "народ звезда" није само песнички. Ко разуме схватиће.



"Песму ми запевај кад свуда је тама

Про речи од светла, од ватре што сева

Вид ми ведај

Проповедај

Истину што тера море.

Видомире Виде мој, слава теби ва век сва

Благослова душа будна иза сна, иза сна"












Friday, June 10, 2022

Бог у пракси

 




Ходати исправно. Живети право.

Бити у праву. Право је кад...


Све ово смо чули од малена. Свуда. Међутим шта то истински значи?

Најкраће речено Прав (одакле и реч право, исправно, из права) је суштина света богова или Свет који је направио Бог, изворни Ствараоц. То је стање постојања живота у својој савршеној причи, облику, изразу.


Чак и друштво данашње на Земљи овакво какво је често има одлике прав-а. 


Бити у праву значи суштински живети у најсветлијој разини или димензији постојања.

Колико је нас у Прав-у?

Бити исправан значи долазити из Прав-а са својим понашањем, знањем, увидима и уверењима. Начелима и моралним вредностима. 


Ходати право значи ићи путем који кроји свој дух и душа по најсветијем узору.


Колико то нас стално ради? Велико је питање јер људима је све релативно. Сад овако, сад онако. Данас једно сутра друго. Све је то део нестабилности човека који се развија и расте у пунину. Дете које одраста. Човек који постаје Бог. 


Зашто толико звезда, галаксија и ко зна чега у Свемиру? Зашто свет без краја?

Зато што кад један човек постане Бог, одмах крене у стварање новог света, јер се обожио и знање да је једно са изворним Творцем - Богом га покреће на Љубав и стваралаштво одмах и сада. Небројено звезда...небројено светова, димензија, свега.


Бог у пракси је Бог. 


Чак и док није освестио Бога у себи и од себе, човек стално ствара. То је непорецива стварност и природа човечија - бог који расте. 

Чак и у несвести и хаосу, човек и тада ствара. Непрестано.


У нама дубоко постоји осећај покрета. Осећај, инстинкт или једноставно бивање које се мрда гиба, помера, које зна.


Осећај шта је шта и ко је ко и кад је ко и где је ко. Осећај који је тиха ватра која покреће. Моћ која зна увек шта треба бити и шта се радити. На вољи је да то и спроведе.


У пракси, док још ниси дошао до нивоа да створиш Звезду, ти ради са оним шта Можеш са великим М. 


Ако видиш неправду то јест, нешто што није из света Прав-а, по- Прав-и. Уведи у Прав. Уведи себе у Прав. 


Буди Бог у пракси. Бог у делу.


Оплемени све у себи и око себе.


Friday, May 6, 2022

Бруј живота

 Звук који прави живот. Двоструко значење. Звук који ствара све - живот а и живот који има свој Звук. 


Зашто Звук а не звук? Напросто живот је једна песма која не почиње нити се завршава. Октава птица у шуми, река у планини, море и таласи, граја деце, глас изворне народне песме, хор мушко женски којем не треба музика...


Све је то Звук живота.


Али у томе није лепота. Она је изнад Звука. Она је последица и узрок Звука. 

Па ко схвати...












Побегни од себе.

Осети мирис слободе 

али и смрти.

Остаје пуно злобе

у сваком ко туђе стазе прти. 


Побегни од себе

никад се не врати.

Стари капут не воли нову закрпу 

прокисло вино дух крати.


Заборављам све.

Летим сам кроз нечије сне

а мислио сам да су моји...

Нека. У реду је.


Тајна је скривена испред очију.

Све једно је.

Како када мојим устима 

други воду не пије?


Ипак све је једно.

Све је неизмерно вредно

јер мисао прва је створила све!

Све њено је.


Да...и Лав стари и хијена,

гора и дол,

зидине и стари мол...

Све је рука и длан

радост и сан.


Заборави да си ико.

Лет и лет и само лет...

Док не нестане све.

Док не избледе зелене долине

и свака звезда на црн-сомоту безкраја...


Ко сам ја?

У свиленој постељи је много питања.

Јер нема теже ствари од свиле

а мекшег додира неба по лицу,

земље по стопалима 

облутака под прстима...

Траве по коленима и храстове коре под длановима.


Нема-не.


Ти Јеси...све.


И баш зато што мислиш да ниси 

је дивно да осетиш када јеси.

Хлеб, вино и сир

уклоне сваки немир.


Запази крајичком ока свог

ко то све даје

ко је тај Бог...


Види, већ ти рече да јутро је добро

А ти...

Мислима луташ и речима скиташ...



Стани и почуј живота бруј. 

Стани и види зоре руј,


Видиш да је само за тебе ту...