Патуљци и Нора нестадоше у подземним ходницима, пут велике битке, коју, Радмило већ води. Осећам хладноћу у овоземаљском телу, а, то је од рана које крваре, није предосећај, није и не сме да буде.
-Лана, хладна си!
-Ледане, брате мили, откуд ти?!
-После ћу ти објаснити сестро!
Где сте?! Где су видарице?
У помоћ!
Чујем брата да дозива виле, чујем да јеца, и, осећам да ...
- Где сам?!
Не осећам више бол, и, не чујем, Ледана! Видим! Ја сада видим! Где сам?!
Ово је Свемир!
-Добро нам дошла вило Плавог Кристала!
-Ко је то?
Глас је чудан! Као да свемир прича. Окретала сам се лебдећи у некој дивотној енергији кристалне светлости и дивотног мириса. Некако, личи ми на спој безброј дуга божансвених боја.
-Ко је то?
Поновила сам, јер, никог не видим.
-Ја сам твоја суштина!
-Моја суштина?!
Где сам? Јел ово крај телу са ,,Мидгарда,,?
-Није крај, вило, само, време је!
-Време чему? Где си, не видим те?
-Како да ме видиш? Ја сам ти, ти си ја!
Време је, да, подигнеш Кристал испод камена! Овде је, испод планине, испод храма. Негда си га оставила, тачније, негда сам га оставила овде.
-Чудан осећај! Причам са самом собом?!
Не могу да појмим да ми се то управо дешава.
А, онда се испред мене обликова светло у мом лику.
-Успавани сте ,драга вило, успавани и опијени, јер, свет у ком си сада, живи на лажима, опсенама и омајама. И, ако сам ти, и негда си ме створила за овакве тренутке, ти још не појмиш, да ,сама себи мисли враћаш, не појмиш, да, самој себи збориш. Дуги низ векова, враћаш се изнова и изнова у свет људи,у жељи, да им помогнеш, да, заједно са осталим вилењацима отераш опсену.
-Где сам те створила?
-У сазвежђу ,,Орион,,.
У многим световима оставила си ,,себе,, да мотриш на Кристале.
-Ако је време да подигнем Кристал, поћићу одмах, јер, осећам топлоту у грудима, и, светло ми се брише, а, то значи да се враћам у свет људи.
-Лана, Лана, пробуди се!
-Ледане, добро сам.
Некако сам изустила, јер, виче толико да ми звони у ушима.
-Лана, помислио сам да си ... Није важно, мила, сада си овде.
-Знам, брате, помислио си да сам умрла, и ,скоро и јесам, али, она тамо са друге стране ,,ја,, ме вратила.
Погледали смо се и насмејали се на глас.
Видарице су моје ране очистиле и мелемима заштитиле, и, могу полако чак и да устанем.
-Драге моје, захвална сам вам од срца!
-И, ја сам вам захвалан на свему!
Ледан прозбори.
Видарице су ми дале у врећици мелем који је чаробан, и, рекле су ми ,,вилин речи,, које треба да изговорим док га наносим на ране. Мелем без тих речи нема моћ, а, са њима је толико моћан, да, у трену рану зацели и она нестаје.
Ледан и ја смо се још једном захвалили дивот вилама и замолили их, да нам покажу пут до најтаинсвенијих одаја у срцу ,,мајчице земљице,,. Ту, у срцу земље, у најтаинсвенијим одајама, закључаним са девет кључева који су однети у девет светова, скривен је Кристал, који сам негда ту сакрила.
Видарице се узнемирише, летеле су, тамо-амо збуњене и уплашене, не желећи да о томе ни зборе. Једна од њих се мало смири, и, отишла је да пренесе Богињи шта смо, Ледан и ја тражили. Недуго, Богиња је дошла, и, са дивним осмехом на лицу пришла је полако: ,,Опростите вилама, што су се онако збуњено и уплашено понашале. То је зато што знају да, нико не може у те одаје, осим, виле са Кристалом боје мора.
Нису те препознале, Лана, опрости им!
-Не замерам, дивне моје, не замерам!
-Лана, у одаје можеш тек пошто запис отворите. Сада , пошто су у великој борби...
-Борба?!
Идемо, Ледане!
Богињо, драге виле, опростите!
Морамо у борбу!
Чим се оконча, вратићемо се!
Опростите што вас овако напуштамо!
-Пођите и не заборави, Лана, тај мелем нема моћ без ,,вилин речи,,!
-Запамтила сам, Богињо!
- Виле ће вам показати пут до излаза.
Срећно и чувајте се!
-Хоћемо, хоћемо!
Брже боље, Ледан и ја смо потрчали за двема вилама које су испред нас јуриле, показивајући нам прави излаз, у мору тунела.
Неколико тренутака и, напољу смо!
-Ледане, куда?
-Идемо према реци, осећам да је тамо најтежа борба!
Трчали смо низ борову шуму, трчали смо у нади да стижемо на време.
Ледан је, корак или два испред мене, и, јуримо попут етра, баш како је, Нора рекла. Изненада од некуд поред моје главе пројури...зафијука стрела!
-Трчи, Лана, трчи!
Стреле користе ,,једнооки дивови људождери,,! Трчи само, трчии....
Још неколико стрела је зафијукало и забадало се у стабла око нас, а, нас двоје смо трчали, чини ми се све брже и брже.
Коначно, стижемо до реке, и, придружујемо се одмах у љуту борбу, викајући на глас: ,,људождери, људождери! Радмило, Нора, чујете ли?! Људождери иза нас!,,
Викали смо, јер, од тих чудовишта се једино можемо спасти у води. Они не улазе у воду, убија их у трену.
Срећа, сви вилењаци су одмах почели повлачење у воду, док змијолики нису ни слутили зашто. Вероватно мисле да слабимо.
И, стигоше дивљи, одвратни дивови, и, не гледајући кога уништавају, јер, они немају савезнике, нити пријатеље, они су зло за себе, газе све испред себе.
Змијолике машине нису се најбоље снашле, и, док су се окретале да виде шта се дешава, дивови су их уништавали.
Ми смо мировали под водом, вирили смо као жабе и жабци, тек толико да нам очи буду изнад воде, да пропратимо битку.
-Лана, ови дивови и не слуте да су нам помогли.
Насмејано прозбори, Ледан!
-Не терај ме, случајно, да им се захвалим!
Настао је смех, и то, смех под водом.
-Хоће ли ови брзо, иде ми се кући?!
-Сана?!
-Невероватно, колико ми је драго да вас све видим! Где је, Нора?
Доле је, код водопада.
И, тако, текла је прича између вилењака као да смо изашли на пливање, тј. купање.
Чекали смо да се зло само, међу собом уништи, а, ми ћемо оне што остану да докрајчимо.
Дан је полако текао, ближи се крај, а, колико се примећује, ближи се крај змијоликима.
И, само сам то помислила, изненада, огласи се ,,рог,,!
-Чујете?
-Да!
-О, не! Јел ово стиже помоћ машинама?
-Вилењаци, спремите се!
-Шта се дешава, брате?
-Лана, црнобог шаље појачање. Ту су, рогом се оглашавају, и, веруј ми сестро, ово ,,бојно поље,, је мало, колико их има.
- Чекаћемо их овде, у води!
-Тако је, Лана! Чекаћемо непријатеља!
-Вилењаци, у борбени положај!
Спремни смо! Спремно чекамо далеко бројнијег непријатеља!
Наставиће се...
Светлана Рајковић
-Лана, хладна си!
-Ледане, брате мили, откуд ти?!
-После ћу ти објаснити сестро!
Где сте?! Где су видарице?
У помоћ!
Чујем брата да дозива виле, чујем да јеца, и, осећам да ...
- Где сам?!
Не осећам више бол, и, не чујем, Ледана! Видим! Ја сада видим! Где сам?!
Ово је Свемир!
-Добро нам дошла вило Плавог Кристала!
-Ко је то?
Глас је чудан! Као да свемир прича. Окретала сам се лебдећи у некој дивотној енергији кристалне светлости и дивотног мириса. Некако, личи ми на спој безброј дуга божансвених боја.
-Ко је то?
Поновила сам, јер, никог не видим.
-Ја сам твоја суштина!
-Моја суштина?!
Где сам? Јел ово крај телу са ,,Мидгарда,,?
-Није крај, вило, само, време је!
-Време чему? Где си, не видим те?
-Како да ме видиш? Ја сам ти, ти си ја!
Време је, да, подигнеш Кристал испод камена! Овде је, испод планине, испод храма. Негда си га оставила, тачније, негда сам га оставила овде.
-Чудан осећај! Причам са самом собом?!
Не могу да појмим да ми се то управо дешава.
А, онда се испред мене обликова светло у мом лику.
-Успавани сте ,драга вило, успавани и опијени, јер, свет у ком си сада, живи на лажима, опсенама и омајама. И, ако сам ти, и негда си ме створила за овакве тренутке, ти још не појмиш, да ,сама себи мисли враћаш, не појмиш, да, самој себи збориш. Дуги низ векова, враћаш се изнова и изнова у свет људи,у жељи, да им помогнеш, да, заједно са осталим вилењацима отераш опсену.
-Где сам те створила?
-У сазвежђу ,,Орион,,.
У многим световима оставила си ,,себе,, да мотриш на Кристале.
-Ако је време да подигнем Кристал, поћићу одмах, јер, осећам топлоту у грудима, и, светло ми се брише, а, то значи да се враћам у свет људи.
-Лана, Лана, пробуди се!
-Ледане, добро сам.
Некако сам изустила, јер, виче толико да ми звони у ушима.
-Лана, помислио сам да си ... Није важно, мила, сада си овде.
-Знам, брате, помислио си да сам умрла, и ,скоро и јесам, али, она тамо са друге стране ,,ја,, ме вратила.
Погледали смо се и насмејали се на глас.
Видарице су моје ране очистиле и мелемима заштитиле, и, могу полако чак и да устанем.
-Драге моје, захвална сам вам од срца!
-И, ја сам вам захвалан на свему!
Ледан прозбори.
Видарице су ми дале у врећици мелем који је чаробан, и, рекле су ми ,,вилин речи,, које треба да изговорим док га наносим на ране. Мелем без тих речи нема моћ, а, са њима је толико моћан, да, у трену рану зацели и она нестаје.
Ледан и ја смо се још једном захвалили дивот вилама и замолили их, да нам покажу пут до најтаинсвенијих одаја у срцу ,,мајчице земљице,,. Ту, у срцу земље, у најтаинсвенијим одајама, закључаним са девет кључева који су однети у девет светова, скривен је Кристал, који сам негда ту сакрила.
Видарице се узнемирише, летеле су, тамо-амо збуњене и уплашене, не желећи да о томе ни зборе. Једна од њих се мало смири, и, отишла је да пренесе Богињи шта смо, Ледан и ја тражили. Недуго, Богиња је дошла, и, са дивним осмехом на лицу пришла је полако: ,,Опростите вилама, што су се онако збуњено и уплашено понашале. То је зато што знају да, нико не може у те одаје, осим, виле са Кристалом боје мора.
Нису те препознале, Лана, опрости им!
-Не замерам, дивне моје, не замерам!
-Лана, у одаје можеш тек пошто запис отворите. Сада , пошто су у великој борби...
-Борба?!
Идемо, Ледане!
Богињо, драге виле, опростите!
Морамо у борбу!
Чим се оконча, вратићемо се!
Опростите што вас овако напуштамо!
-Пођите и не заборави, Лана, тај мелем нема моћ без ,,вилин речи,,!
-Запамтила сам, Богињо!
- Виле ће вам показати пут до излаза.
Срећно и чувајте се!
-Хоћемо, хоћемо!
Брже боље, Ледан и ја смо потрчали за двема вилама које су испред нас јуриле, показивајући нам прави излаз, у мору тунела.
Неколико тренутака и, напољу смо!
-Ледане, куда?
-Идемо према реци, осећам да је тамо најтежа борба!
Трчали смо низ борову шуму, трчали смо у нади да стижемо на време.
Ледан је, корак или два испред мене, и, јуримо попут етра, баш како је, Нора рекла. Изненада од некуд поред моје главе пројури...зафијука стрела!
-Трчи, Лана, трчи!
Стреле користе ,,једнооки дивови људождери,,! Трчи само, трчии....
Још неколико стрела је зафијукало и забадало се у стабла око нас, а, нас двоје смо трчали, чини ми се све брже и брже.
Коначно, стижемо до реке, и, придружујемо се одмах у љуту борбу, викајући на глас: ,,људождери, људождери! Радмило, Нора, чујете ли?! Људождери иза нас!,,
Викали смо, јер, од тих чудовишта се једино можемо спасти у води. Они не улазе у воду, убија их у трену.
Срећа, сви вилењаци су одмах почели повлачење у воду, док змијолики нису ни слутили зашто. Вероватно мисле да слабимо.
И, стигоше дивљи, одвратни дивови, и, не гледајући кога уништавају, јер, они немају савезнике, нити пријатеље, они су зло за себе, газе све испред себе.
Змијолике машине нису се најбоље снашле, и, док су се окретале да виде шта се дешава, дивови су их уништавали.
Ми смо мировали под водом, вирили смо као жабе и жабци, тек толико да нам очи буду изнад воде, да пропратимо битку.
-Лана, ови дивови и не слуте да су нам помогли.
Насмејано прозбори, Ледан!
-Не терај ме, случајно, да им се захвалим!
Настао је смех, и то, смех под водом.
-Хоће ли ови брзо, иде ми се кући?!
-Сана?!
-Невероватно, колико ми је драго да вас све видим! Где је, Нора?
Доле је, код водопада.
И, тако, текла је прича између вилењака као да смо изашли на пливање, тј. купање.
Чекали смо да се зло само, међу собом уништи, а, ми ћемо оне што остану да докрајчимо.
Дан је полако текао, ближи се крај, а, колико се примећује, ближи се крај змијоликима.
И, само сам то помислила, изненада, огласи се ,,рог,,!
-Чујете?
-Да!
-О, не! Јел ово стиже помоћ машинама?
-Вилењаци, спремите се!
-Шта се дешава, брате?
-Лана, црнобог шаље појачање. Ту су, рогом се оглашавају, и, веруј ми сестро, ово ,,бојно поље,, је мало, колико их има.
- Чекаћемо их овде, у води!
-Тако је, Лана! Чекаћемо непријатеља!
-Вилењаци, у борбени положај!
Спремни смо! Спремно чекамо далеко бројнијег непријатеља!
Наставиће се...
Светлана Рајковић
No comments:
Post a Comment