Бели Орао

 Ах...

Како тече река времена а у њој острво заборава. 

Купају се виле поморкиње ал' ни једна тло то стопом не дотаче. 

Вели једна од старине реч да је дјева снила и уснила, санак њезин којег се не сећа, слику јасну што очи не виде, песму славе коју језик не зна. 

Чим видела ту и остала. 

Као кип од белог мрамора обасјан сјајем небројених звезда на поноћном небу вечности. 

Све је тихо тамо где је она.

Само очи њене сјакте лучом живом и мрак ништине вавек растерују. 

Бруј је многих гласова све јачи,

многа душа би да такне њене руке беле и мермерне,

да поседи поред ногу њених и да гледа океане звездане. 

Али намах стопа стане, заборава крик остане. Нит је има нити ће је бити, већ далеко у прошлости нити...њене као струне мире.

Ко ли може дјеву пробудити?

Да ли она вечним санком спава 

ил' је једна што веда у мору тишине? 

Ах!

Како тече река заборава...

У њој време се сакрило, као орлић под орлицом мајком.

Јоште мало сада да почине да му зрачак Сунца мал' крила ошине... 

Тада неће неба бити доста.

Хуче јата далеких светова, орлић беше а Орао поста!

Ветар ствара кад крилима маше и тад свет се бели врли сит весели... 

Како не би? 

Кад се види сјајни Оро Бели.