Стих Вечности

Коме су корени на небу, тој се отаџбини и нада. Србину од искона небо је држава. Небеске царске ливаде, звездана поља. 

Небеска Србија коју Лазар одабира је повратак слави. Епска Песма је ово сазнање сачувала за вјеки вјекова. Зато имамо жудњу неиздрживу коју нико данас не зна објаснити, за небом, за чистином, за музиком сфера. 

Семе дрвета се у земљу сади али расте ка небу. 

Дрво Живота у Божијој башти расте ка небу над небом, престолу живота. 

Вечити путник

Вечно у дому свом

Бирамо животе

Бирамо духом.

Звезданим јатима

Сновима пловимо безкрајним.

Животе стварамо прстом вечности

нема им краја, не.

А само је удах тај

први којим живиш знај.

Почетак искре твоје

и нема заласка Сунца, не!

Већ једино вечити вид

Човек и Бог једно постају.

Дух и огањ живота

вазда вечна неизрецива дивота.

Кроз крај без краја.

Кроз рој Звезда и рај.

Кроз дух и тело

увек сам само ја.

И опет Ја.

Игра и дах.

Полет и мисао.

Стих вечности кроји смисао.