У сваком трену осећа се тон и бруј живота и енергије. Мења се срж знакова и појава и то зна да створи и разори сне. Своди рачун небо са земљом, Бог са човеком и светло са тамом. Човек је вазда човек и хтео би да порасте у велико Ч. А слути негде да у ствари треба у б па у Б јер богови јесу и Бог јесте. То је права природа човечја. То је Човек, обожени.
Али пут дотле води кроз пакао. Пакао је сав онакав каквим га замишљају. Ватре горе вазда. Смрад и зло.
Међутим некоме јесте а некоме није то. Опет је све до знања и незнања. Ономе ко зна, пакао не може ништа те стога за њега и не постоји.
Шта онда уопште и постоји?
Реч Божија. Она је једина истина.
Ходао сам долом смрти - где сви јесу у свом страху, живе а верују да су мртви.
Мисле и остају вечно у трену избора свог, никада потпуно свесни, никада мртви, сени које роморе.
Њихова тиха сен би прелазила преко мојих страхова испитујући. Тражећи.
Сваку пукотину, сваку слабост да би је прождрале гладне света живих.
Ах, света живих...
Понегде бљесне, около главе дигну се малко, помисле да неко се избави од окова невидљивих.
Цури кап по кап избор свих и никако да препуни казан хладни од јада и чађи.
Јер овде свака мисао и помисао се лако претвори у гар и чађ као омаж творењу...јер и у чемеру се ствара. Нема краја...јер нема деце очаја већ само изгубљене Божије деце која то нису.
Нема изгубљених. Само заборављених.
Али ко је тај што заборав носи?
Бог није. Ни Ђаво боси. Ни сваки смишљени демон незнања...њихова реч и мисао одзвања у ходницима времена...
Не. Не поведи се за сваким појем и певом. Није све од злата јабука.
Али ако је добијеш са дрвета живота...
Да ли си достојан њенога сока?
Да ли јеси или ниси?
Ко то може знати, ко да схвати.
Ипак, када прођох у миру и моћи,
окренух леђа тмини и ноћи,
јер Ја сам Сунца Син. Звездани Србин.
Род Звезда и далеких земаља, што обилазим царство ми сред небеских поља и звезданих ливада.
Ено је!
Нова звезда се рађа и нови дан.
Ходи, зове нас Творац, живимо сан!
No comments:
Post a Comment