У ненадни час,
Иза векова реке времена
Иза велова којима сијају златовезне приче
Зби се сусрет мисли и свега што стаде у стих
једне вечности...
Последња причест Црног Краља
Дође те скину црну круну од метала,
Баци је подно ногу својих.
Скиде са себе одежде и мач.
До самог бића свог, уклони све...
И Ветар што вечно хрли амо тамо - стаде.
Заћута све у час усуда.
Анђели бели у трену се
у кристално јасно светло стопише
и сав звук у Васељени преста.
Тренуци постају вечност цела.
Дрхте све душе пред мислима својим
а оне се роје кроз питања и одговоре
које нико не да.
Погледи струје ка Небу Неба.
Ка стиху Ватре Свете и Воде Живота.
Ка Једином Творцу И Првом Краљу,
Једином Цару.
Узвишеном Извору Живота.
Све трепери.
"У мени су извор, живот и све.
У мени Љубав је.
Сваку ти помисао и игру - видим је.
И знам ти издах и удахе све
И последњу реч и задати бол
И прву мисао и сваки смисао
Био ти моћан ил' зао ил' охол...
Ко си ти?
Ко сам Ја?"
Не би одговора.
Поломи се мач на пола
Тај црни скиптар ужасног бола
Којим је Црни Краљ крстио свет...
И пирну дашак изненада
Одакле му крет не зна се сада
И одува Црнога Краља у прах
Ништавило обузе цео му зрак
Што му бејаше сила и мрак...
Последња причест је била и прва
Јер никада Ветар свети не преста да дува
Док му дах не ускрати Бог
Док не поста Љубави слог...
Стих нечуја
Пој вечности
И неста занавек Краљ Црни.
Зби се!
No comments:
Post a Comment