О Душо Моја

Посматрам како мисли нижу своје ниске у бисере чисте енергије. Они су као прича без речи.

Ова песма је о ономе што сам видео у неком другом свету. Нешто што носи Звезда прах...

О Душо Моја

О душо моја! 

Посматрам како се светло плете и прелама низ твоје лице

и усне ти напупеле и на њима со морска

јер као сирена пливаше ти...

и сад се одмараш

и Сунце те мази...

Ал` није то море од земаљске сорте

већ наше, са обалама од жада и пуно дрвећа Нара...

Таласи певуше песме раја док тихо се буди сјај безкраја...

У дому смо, љубави.

И онда дође гласник.

И светло му бело и песмом га најави јутро.

И знах да од Свевишњег дође послање,

за једну наду да оживи и буде.

Да не замре пламен свети и да се Љував спусти међ људе...

Поглед ме твој обухвати цео

и осетих лепезу осећања твојих на себи...

На себи сам имао само кошуљу светла

и траг твојих усана на челу...

И туга се помеша са радошћу 

и Љубављу се испуних сав

јер тужна си што одлазим а знаш да си уз мене заувек...

и да дишемо као Звезда, као једно ми.

И речи су твоје утихле.

Само си нежно пришла и руку ми ставила на срце своје...

Нежне речи, најнежније...

Волим те, мило моје.

Иди и светли јер време је!

Обуци од мене одело светла и Љубави,

уз тебе сам заувек.

Нека је Свети благословљен!

О душо...

Ватро моја лепа и света!

Још онда када си понела драгуљ светог светла међ својим дојкама,

на светим грудима своје душе

ја сам те вечно благословио и Љубављу обукао.

Јер прикладно беше да твоја душа га носи

и твоје га срце посвети мила...

Јер Љубав сад је све, она побеђује.

И где год да ме Свети пошаље

да ново јутро Љубави свету донесем,

ја га створићу и посветити песму љубави,

истине и мира, сад и тад.

А Љубав је једина истина...

Ја волим те пре времена 

и испод и изнад и после њега!

Ако је воља Светога, доћи ћеш ми...

Једина, вољена, душо моја.

Сузе твоје сад постају свете Звезде...

И одох тамо где се несме

а врата се отварају сва јер ми их отвара

Божија Љубав...ах Љубав!

Љубав све је сад!

Отворише се врата од светла и видех сијају боје око њих.

Плавичасте и ружичасте нијансе, трепере...

Пролазим и у трену сам на Земљи док одбљеске сећања осећам,

видим тиме се душа припрема

да оствари циљ због којег је дошла.

Разасули су пријатељи моји делиће душа својих

као светле подсетнике на путу мом.

Да ме љубав у њима сећа на дом,

на дом где си ми ти...

линк за стихове казиване

                                https://www.youtube.com/watch?v=L2IMMlI5Sc8

Песма из давнина

Не објашњавам своје песме често јер оне говоре на нивоу духа и душе и они који слушају свој дух и душу разумеју без објашњења...
Неко време већ, ова песма и ведање траже да буду овде.
У времену давно заборављеном зби се овај сустрет њих двоје.
Никада бити заборављени неће. Време не постоји пред оним који Твори...

Лишће је шапутало са ветром тихим,
носило се небо над њима који мислима певају...
који вагре неизрециве сневају...
Понека би реч утекла и назад се вратила
у облику сузе на лицу,
у виду усана
благо отворених уздаха пуних...
Руке су немо покушавале, да кажу да моле...

Његове очи су...

Заувек обећање о младости сија у срцима оних што пламте!
Израз је њихов као птица у лету,
поглед Орла са висина недоступних.
Врхови славом овенчаних гора, крију тајне сушта његовога
што мило је гледа, и воли ван света...

Њене речи су...

Сузе и бес, понос и јад а опет радост неизрецива!
О небеса што нас раздвојише судба његова и мој усуд.
Да ли је моћ ван овога света једина што може даровати светла?
Да се искре сад наше споје у срж и узлете небом ван времена...бола...
Не иди...

Сенке над брдима бивају све дуже.
Облак се сиви примаче у трену
Она се ненадно у себи трже
језа је телом покри снену...

Он поскочи лако ко јелен.
И неста у трену што искрама бљесну,
више не би нити речи једне
да опише ту сад стварност тесну...

Ту погибе цвет мудрих у налету таме и њених зверова,
ватра смрти прогута све зелено и пуно дивних Кедрова...

Некада су небу дворе носили...

Запис оста ван времена, ван бола и гласног незнања.
Његов дух ватре и плама и њена мудрост и љубав знана,
вечно живе ван закона страха.

Јер оно што Љубав исклеса у Светлу,
заувек носи живу ватру свету.

Савршенство Творца кроз језик и симболе Срба

Треба ли додати нешто овом наслову?
Можда по неку мисао о томе да је ономе ко види јасно да је Србски језик препун симбола или да употребимо још старију реч, сиђила живог Творца.
Сва писмена из Винчанског писма и језика су данас у употреби по планети.
Ми смо се ограничили на мали део њих у писаном облику у такозваној Ћирилици и Латиници јер остали делови носе више разине и служе за мисаоно преношење великих количина инфомарција у облику само једног или неколико сиђила или симбола.

О.

Запазити треба поново ово слово изнад и тачку до њега.

О.

Круг, сфера, то је суштинска представа овог слова или симбола.
Круг или сфера је сиђил или симбол Творца. Најсавршенији појавни облик је круг.
Он садржи све остало. Творац је све. Творац садржи све чиниоце живота.

Тачка је умањени или згуснути круг, дакле исти принцип.
Погледајмо даље како се величанствено испред нашег носа и увида користи ово слово или симбол или сиђил.

Оно се користи на начин покретне силе и снаге да се нешто деси. Без тога нема живота у оквиру неке речи или радње.

Примера има много:

прах, живот, плод, страх, ствар, кретање, племенитост, радост, величање...

Прати линију--- да би прах оживео и тиме биљка добила снагу и могућност даљег наставка живота потребно је да се О-праши.
Да би неко или нешто имало могућност живота потребно је да се О-живи.
Да би се имало потомство потребно је да се О-плоди.
Да би се неко уплашио треба О-страшити.
Да би се нека ствар постигла треба нешто О-стварити.
Да би се нешто покренуло око своје осе треба О-кренути.
Да би се нешто уздигло у вишу раван треба О-племенити.
Да би некога довео у стање радости, треба неког О-брадовати.
Да би нешто узвисио треба О-великовечити.


Да би се истина о нама као народу Звезда изнела да сви знају који не знају,
треба то О-белоданити!

Дакле, да ли увиђамо колико у овим малим примерима ми носимо тај дивни Божански језик у нама? О - као симбол Творца и саршенства је симбол Творчеве покретачке снаге. У нашем језику ми то видимо а да нисмо ни свесни... Е па О-свестимо се!

О-паметимо се!

Ово је само једно слово или симбол или сиђил...има још 150 и нешто...
Није је поента да сада ми седнемо и јавно се хвалимо нашим Звезданим пореклом а да смо робови лошим навикама или чему год. Ово је подсетник ко смо и ко можемо бити ако свесно живимо, мислимо, радимо, говоримо.

Звездани род зове Звездани род... О-живимо!

Читање Звезданог записа из Етра

Можда нећу бити скроз прецизан када ово будем описивао и о истом објашњавао али то ме неће спречити да пренесем суштину. Наиме данас бих нешто о способности сваког човека да уђе свесно у нивое разума, свести и свог генетског кода.
Неки би то назвали уласком у Етар, Акашу или пак могућношћу да се зна како се односити са и према електромагнетним таласима који су свеприсутни.

Овим се нећу бавити званичном науком која се овим и не бави, говорићу о нечем што је неизостављиви део самих нас, нашег сушта, нашег бића.

Пре него опишем данашњи увид и надахнуће, објаснићу природу овог феномена или једноставно речено могућности које човек има.

Све је Фреквенција. Свуда.

Свака наша мисао, реч и звук који произведемо је у опсегу неке фреквенције, неке не можемо чути ухом јер су у ултра звучним таласним фреквенцијма а неке чујемо попут речи или певања или причања. Били ми свесни овога или не, ми константно одашиљамо неке фреквенционе таласе - електромагнетне таласе. Свесни међу нама и они на тамној страни користе ова знања за своје циљеве.

Тамни користе фреквенциони хаос да би блокирали мозгове свих осталих и тако их успешно контролисали. Светли користе хармоничне таласе да би вратили равнотежу.

Стално смо изложени хаотичним електромагнетним таласима.

Речи, говор, музика, бука, тонови...све се то прелама у толикој мери да ствара какофонију фреквенција које имају дејство у успоравању чисте мисли (и њених резултата кроз јасне фреквентне таласе). Када се чиста мисао успори онда и човек не живи срећно.
Не мисли јасно, доноси погрешне по њега одлуке, брља, пати.

Насупрот томе када је чиста мисао незагађена хаосом фреквенција, онда се долази до нових разина у искуствима сваког човека. Онда човек први пут осећа шта је то бити творац, део оног суштог - Творца.
На пример ја као песник никада не могу створити песму сред хаоса, она тражи усмерење, фокус, јасноћу и мир, макар и на неколико секунди. И то је довољно да се створи песма.


Песма је језик Богова у чистом смислу. Ако је песма и стих слуга таме и то се на неки начин може схватити као вишим тамним језиком фреквенција хаоса.
Суштина је да Песма је начин изражавања на високим фреквенцијама.

Како се сачувати од фреквенционог, намерно изазваног хаоса?
Како сачувати себе од утицаја одређених фреквенција које штете?

Свесно се искључити из хаотичне мреже.
Нема другог начина. Мозак је наш као антена која скупља ама баш све могуће фреквенције али филтрира скоро 99%. У супротном, долази да пуцања неуронске мреже у мозгу и тешких болести.

Видимо ли да је наш мозак у прековременом, сталном раду да нас заштити од презасићења хаотичним фреквенцијама? Људима прођу године док и мало дођу себи...

Зато, препорука је следећа. Минимум 30 минута се бавити нечим што није у хаосу.
Трчи, физикалиши, певај, сликај, пиши, стварај, играј...ради било шта. Ради све што је потпуно супротно хаосу, јер тако скрећеш електро магнетне таласе хаоса ван домашаја свог мозга бар на то неко кратко време.

Мало помало, чудесни резултати ће доћи!

Надахнућа, идеје, мир, љубав, опрост, разумевање тајни и много што шта.
Само је потребно свесно не дозволити фреквенцијама хаоса да нас минирају.

Свако ће после ових проба да увиди после неког времена и наравно према својим генетским предиспозицијама, одређене величанствене информације, надахнућа и велика и мала дела.

Када год вам неко каже да је имао искуство луцидности, надахнућа макар на минут или на дуже, знајте да је та особа прекинула на кратко или на дуже хаотичне елеткромагнетне таласе хаоса и ступила на електромагнетне таласе хармоније.

Велики - у нашој повесници и уопште, су се често осамљивали...баш да се суштином својом прикључе на таласе хармоније.

Све је ово врло, врло једноставно. Чиста физика која прелази касније у метафизику.
Енергија је свуда око нас и она је неутрална, ми је чинимо позитивном или негативном према својим сазнањима и моћима.

Хаос је свесно створен. Хармонија је свесно створена.

Буди мудар и мудра те створи Хармонију...Једна Звезда ће ти једном захвалити...

Бити Човек у време звери - Звездани запис

Погледало срце једно 

низа стране горе што се сјаји

како лете облаци од мрака 

како гмижу небом лешинари.

Погледало ал се и осмехнуло,

изврнута огледала сјакте

зраке смрти злима сад враћају...

Поскочише срца сред јунака,

заиграле душе вилин девојака!

Ватра сјатки плама неугаслог 

Он спаљује зло сад свуда.

Бити Човек у врему звери је могуће само ономе ко је пробуђен Звезданим записом светог Србства, Вилењаштва, Рода сјајног, ЗвездоРода.

Световно име Србин се потрошило. Оно не вреди много данас, тачније вреди онолико колико и име Француз, Немац, Рус, Енглез, Кинез, Американац...

Свети код рода се пробудио у малој мањини међу свим овим набројаним народима. Огромној мањини ако се може тако рећи.

У нас, Србином се звати је ретка и највреднија част. То је позив Звезданих Родова. 

Некада названа небеском Србијом, наша отаџбина и мајка Србија је жива међу нама...али не овде на земљи јер ова доња је обична Србија које се сем по имену не разликује суштински од било које земље данас.

Бити Човеком међу зверима је част и привилегија Звезданих Срба. Звездани Срби и Руси су један род. Ретки као драгуљи али сијају вечно.

Оно што нико и не слути је да Звездани код данас убрзано буди изабране Небеске Србе који тога нису ни свесни док су овде доле- у земаљској Србији.

Звездани запис не бира по бабу и стричевима него по срцу, генетици, духу и души.

Нико не зна где ће се пробудити Звездани запис. Нико га не може силом покренути нити купити. Ватра Звезда се не да преварити. 

Религије су своје отпевале, одвеле су многе у смрт и саме ће сада истим путем јер тако је Творац одлучио. 

Нека се нико не заварава, никакава црква му помоћи неће ако не буде имао Запис у себи.

Они су целог свог постојања и трајања тражили тај Звездани запис да га поседују и покрену али авај...за њих...

То је тајна свих ових векова коју траже Тамне вође свих религија и цркава на свету.

Траже кључ који отвара врата Космоса...

Залуд. 

Толико су крви светих пролили а да нису могли схватити да чак и ако би неко од светих и хтео да им да Запис, Запис не би хтео да се њима отвори. 

Зашто?

Зато што нису Небески, Звездани Род, већ уљези.

То што неко носи име Србиново му или јој не значи ама баш ништа... Може и све тајне овоземаљске да поседује заједно са моћима сила...

Може да се моли до прекосутра и годинама и неће се ништа променити.

Исто је и са Записом који се буди у другим народима и родовима.

Звездани запис сам бира. Звездани запис је од Творца и свако коме се он отвори и пробуди га, тај или та имају у себи искру живота уснулу.

Она је ту још пре оваплоћења у овом свету и прати све кроз многе токове и утеловљења.

Неко је и изгуби а неко и заслужи...

Ако ватра света сред душе ти гори,

ако сред мећаве теби срце топло збори

ако Љубав целиваш и сниваш

Звездани те Род знај дозива.

Ако волиш више нег да мрзиш,

ако сјакти свети пламен у суштаству твоме,

ако љубиш, волиш и целиваш светло,

Истина станује у дому твоме.

Бити кадар стићи и утећи 

и на страшном месту постојати,

и волети када нико не сме

и живети живот попут песме...

Ој Србине мој,

Ој Човече мој!

Звездани те Род дозива...

Дневник Плавог Вилењака (37)

Све се одиграло брзо, и, готово да, пола ситуација нисам ни опазио. Знам једно, ,,Нибиру,, брод је напустио нашу орбиту, али, ,,Нибиру,, планета, није, она се тек спрема да приђе ,,Мидгарду,,.
И, где сам сада?
Боже, зашто после напорног дана ја увек ово питање поставим самом себи?
Можда зато што заиста и не знам где сам!
Можда сам овде, а, можда тамо, поред, Сане?!
Можда сам на ,,Белој,, или ,,Плавој,, Звезди?
Можда,...
-Стани мало, брате! Шта те буни?
Пришуњао ми се, Радмило од некуда из мрака, из оног језиво мрачног ходника.
-Кад си већ ту, да те питам нешто!
-Питај, Ледане.
-Зашто је овај ходник увек у мраку?
-Боље да не знаш, брате.
-Зашто тако мислиш?
-Боље је да не гледаш шта је ту заправо.
-Сада када знам да нешто има, ја просто морам знати шта је тамо, Радмило!
-Како желиш, али, немој да кажеш да те нисам упозорио!
-Е, сада тек хоћу да пукнем, и, морам одмах дознати шта је тамо. Где се пали осветљење? Мора да га има негде?!
-Додирни тај сат на зиду и, то је то. Ледане, још једном те упозоравам!
-Једноставно, морам ово да видим, брате.
Устао сам, и, како ми је брат рекао, светло се палило додиром сата на десном зиду.
Знам да сам немо стајао и гледао у ...
Никада, никада о овоме ником рећи нећу!
Зашто нисам брата послушао?
Зашто морам све да знам?
Зашто...
-Ледане, пробуди се! Ледане!
-Сана?! Све је ово био сан?
-Шта, Ледане?
-Па, ...чекај, већ је нови дан?
-Ледане, Лана је ту!
-Где је?
Скочио сам са оног камена брже боље, и, тек тада схватио, да, Сана не зна за мој телепорт.
-Ледане, ,,Нибиру,, је нестао из наше галаксије! Неким чудом је променио курс.
-Не шалиш се, Сана?
Правио сам се  да ништа не знам.
-Да, да, Лана ми је рекла.
-Куда сада идемо? Где је моја сестра?
-Идемо према њеном броду, Ледане. Чека те, али, да будем искрена, није баш срећна.
Стао сам скамењен.
-Како то мислиш, да, није баш срећна?
-Леданe?!
Чуо сам Ланин тужан глас.
-Шта се десило? Тужна си?
Док сам изговарао питања, трчао сам према сестри, да је што пре загрлим.
-Морамо с места у нашу шуму на ,,Мидгард,, Ледане.
Тамо се догађају лоше ствари.
-Шта се дешава, Лана?
-Нападнути смо од најмрачнијих сила, који једноставно као да непрекидно извиру из земље.
То су нека створења налик чудовиштима, наказе.
Нападају све и нажалост, уништавају све пред собом.
-Лана, одакле сада то на ,,Мидгарду,,?
-Пођимо брате, видећемо одакле су.
-Идемо!
Брод ,,Плава Звезда,, је био спреман, и, у трену смо се винули у дубоки СвеМир.


Наставиће се...

Светлана Рајковић

Ptica Svetla

Poletela ptica svetla,
vinula se u visine,
sva od srme srebrna je
a zlatno se kljunom smeje,
prostranstvo joj cistog etra
plave oci, plavo greje!

Poletela ptica svetla
jer je cula Tvorca znak
da srebrne misli seje
zlatnog sunca, svaki zrak!
Kad namah se u vis digne
Vaseljena posta bela
ni mislima da je stigne
ne mogase stvarnost cela!

Radujte se oci plave
koje zvezde ispevaste
Ptica vam je vise glave
gle, sada se ozariste!