Monday, July 26, 2021

Дрво света





Једном би, да Один ћутећ' сиђе у подземље, кад је свет био млад, кад су руне судбине певале нечујно. 


Тад се заче мисао и спев,

о вечној зори што зри у недрима.

Њише се одговор на ветру судбине. 


Трагом висина кроз дубине тешке 

срцем кроз тло и муљ тамни 

залогај хлеба спремног од старине

те гутљај вина, што дух крепи сјајни. 


Дуг је пут.

А време чека, не знаш ни где ти дах гори.

Где те сан у јави води и где дуси преварне 

шапућу песме... 


Да.


Извор је знања негде у арци живота.

Ипак, не веруј сваком жрецу што реч открива.

Јер на одру живом само искра бива

она што сушт ти носи. 


Пламте руне кад се прстом пређе

горе мисли а са њима ум.

Све је лако као речи песме,

ко горскога потока шум. 


Даровао знања Один беше, некад давно пре но што наста стих.

Перун га је погледао јарко, муњом светлом руне покренуо тих. 


Ко га види тај сан на јави живи. 


Под кореном љута гуја спава.

Нит је жива нити права.

Она јесте твој васцели страх. 


Светлу - дан.

Тами - мрак.



Плодове вечне даје дрво живота,

Злата јабуке са сребрним листом.

Дал' су речи вредне божјег гласа

или чуда да казују све? 


Сунцу - сјај 

Песми - сне.







Wednesday, June 23, 2021

Бели Орао

 Ах...

Како тече река времена а у њој острво заборава. 


Купају се виле поморкиње ал' ни једна тло то стопом не дотаче. 


Вели једна од старине реч да је дјева снила и уснила, санак њезин којег се не сећа, слику јасну што очи не виде, песму славе коју језик не зна. 


Чим видела ту и остала. 


Као кип од белог мрамора обасјан сјајем небројених звезда на поноћном небу вечности. 


Све је тихо тамо где је она.

Само очи њене сјакте лучом живом и мрак ништине вавек растерују. 


Бруј је многих гласова све јачи,

многа душа би да такне њене руке беле и мермерне,

да поседи поред ногу њених и да гледа океане звездане. 


Али намах стопа стане, заборава крик остане. Нит је има нити ће је бити, већ далеко у прошлости нити...њене као струне мире.


Ко ли може дјеву пробудити?

Да ли она вечним санком спава 

ил' је једна што веда у мору тишине? 


Ах!

Како тече река заборава...

У њој време се сакрило, као орлић под орлицом мајком.

Јоште мало сада да почине да му зрачак Сунца мал' крила ошине... 


Тада неће неба бити доста.

Хуче јата далеких светова, орлић беше а Орао поста!

Ветар ствара кад крилима маше и тад свет се бели врли сит весели... 


Како не би? 


Кад се види сјајни Оро Бели.










Wednesday, June 16, 2021

Машина против Човека

 





Пишући о прошлости Толкин је у своју причу коју је назвао митом, уткао многе истине које живе вечно, раније сам писао о његовом пореклу и осталим везама са нама а сада бих о једном детаљу о коме се не чује баш често. Наиме, он тај детаљ стално провлачи кроз свој рад а од огромног је значаја за сваког освешћеног човека.



Има један део у коме Толкин прича о давно прошлим временима везаним за њих ту и тада из првог лица кроз Елронда на "савету Елрондовом". У једном трену се Фродо потпуно изненади и одушеви те каже Елронду у стилу - па ви сте били тамо? Прича је наравно прича али Толкин је овде нешто заиста дивно рекао о прошлости. Наиме Елронд у причи је Вилењак који већ у тренутку радње живи много хиљада година и говори о догађајима где је и он тада био. За њега је прошлост итекако жива и директно утиче на садашњост. 


За друге не. Они већином нису Вилењаци и не живе толико дуго или су тек неколико векова стари као неки од присутних Вилењака док је он у том трену преко 6 хиљада година стар. Једини старији од њега у причи су Кирдан и Галадријела. 


Дакле за већину прошлост је отишла...сем за онога који ће постати краљ касније.

Арагорн иако човек који ће касније умрети, носи у себи и својој крви сећање на славну прошлост свог рода. То му помаже да издржи надљудске напоре те касније оствари победу упркос свему. 


Овај пример нам говори како велики умови попут једног Толкина знају за важност сећања на прошлост и не предавања забораву, славе и свега шта је било јер то може одржати дух у времену кушње данас. Данас када се све релативизује и сматра за непотребно овакав приступ је неопходан јер Саурон као лик из књиге није тек тако настао. 


Тај архетип је дубоко присутна сила у свету око нас, сила која би да све подјарми у службу машине. Сила која ствара машину звану прстен моћи којом би да контролише душе и бића.


Такве ствари су покушаване до дан данас у различитим облицима. Помињали су се прстенови неких моћи чак и у овој квази историји. Наравно доста тога је везано за три силе, Соломонов прстен, Ватикански и онај који је у поседу Енглеске круне. 

Шта су ти артифакти данас, званично се не зна па се чак и сумња у веродостојност истих. Међутим једно је заједничко, да ли они имали моћ или не, око њих се стварала омаја да владају да би се могло покорити све око њих. 


Машина...

Технологија која се ствара да буде продужена алатка у контроли човека. 

Њу покреће страх као гориво.

Такође страх који се наменски баца на човека и човечанство ради покушаја да се свеобухватно зароби те буде "корисно". 


Какав је свет око нас већином сада?

Једна велика машина. 


Али машина је ствар. Она је мртва без онога ко је покреће. 

Стога битка из Толкинове визије никада није престала. Ко је покретао машину из Толкинове приче? Саурон - а он није био човек, већ биће из такозваног анђеоског реда пре пада. 

Биће које није телесне природе. 


Ко данас покреће машину?

Није битно име (а можда и јесте), машину паразита покрећу суштине или бића која нису човек. 


Чувај оно што носиш у крви јер то је живот твој. То је оно што се тражи у вечној борби против Човека као наследника свега.

Искра у теби, душа, дух, ватра света. Чувај то. Више од свега, чувај себе. 


Ти ниси само тело. 


У теби је извор живота.






Thursday, May 20, 2021

Потреба човека

  Ако си икад тражио нешто о чему не знаш да говориш, о чему не можеш користити сликовита објашњења, чије висине и дубине само наслућујеш тихим откуцајима свог срца у тишини ноћи - онда си осетио неугасиву вољу и потребу човека. 

Та потреба је већа од глади и жеђи. Она зна да разгори унутрашњост и све у теби док не пронађеш макар и зрно онога за чим жудиш. 

Глад духа или вечна, неуништива истина и воља да се буде путевима духа ка Творцу и једноти са животом. 

Понеко је успео на јави да из духа донесе у материју непатворено и чисто. Или пак да изворну мисао духа створи у материји као завршену, заокружену појаву или ствар. 

Знање - из духа у материју је Алхемија а знање из материје у дух и обратно по вољи је Звездарење.

Потреба човека

Жеља векова, неутољена глад за новим пространствима, мисао која гори у уму испуњеним само једном сликом - вечности. 

Скривене одаје што чувају тајне што дођоше са звезда. Делови целине која у својој слави душу помера и дух храбри. 

Ватре које распаљују, греју, уништавају. Покретне слике, двојници што корачају Сунцем у златним одорама и пурпурним кристалима на челу. 

Вид који види дубоко и далеко. Простране одаје у којима се без померања путује, живи кипови који стоје а говоре и крећу се попут духа. 

Искре које читају мисли те творе облике звезданог сјаја, платна по којима приче играју док очи тихо ведају.

Слови Речи Божије.

Само једна од порука што лебде око нас.

Чекају на један трен, прави час...

Кад спремна је сушт да чује духа глас.










Friday, May 7, 2021

Где је Род наш







 Где је род наш...где је Сунце у грудима нашим које гори изнад ватри овог света?

Где су млади лавови што играше коло данима док су рујне зоре будиле небеска сећања? 

Где је памтивек? Где је наук и наум прича о вечности утканој у крв живу расне жене Србске што живим грудима поји чедо своје.

Где је њена снага и живо сећање на знање без почетка и краја? 

Где је блистави ум и свето појање бардова, тих народних приповедача и гуслара вилинским струнама? Где су зоре и ржући пастуви у дивљинама иза сеоских кућа у којима тихо вечерњи огањ певуши? 

Где је снага младих јунака што балване носе голим рукама са веселим руменим лицима? Што певају тако да и горе са њима певају одзвоном духа и радости непатворене, чисте, сјајне. 

Где су руке тих Богиња дјева вила Србских које плету приче животне и светошћу лепоте своје дах отимају сваком ко види и зна.

Које дух дају очима отвореним и срцима што капају љубављу место воде.

Где су ђедови рода мојега који све приче и знање знају те вазда их радосно дају деци која срцима слушају? Што брком левим намигну а обрвом левом знак тајни дају и одмах се све зна.

Где је Род мој?

Којим снима спава док беси се ваљају попут плиме која потапа све? 









Где је Род наш? 

Испод велова омаје и црне тајне спознаје. 

Изнад врхова зелених јела, далеко горе на древном Северу, где Звезда једна вечно сја. Где пута до њ' видно нема.

Јер пут је златоправа пут којим мора ићи сушт твоја ако се дух у теби ускомеша и ватре се живе зажели. 

До Рода нашега правиш га сам

Али не бој се, долази дан.

Ниси сам и ниси сама. 


Пролази ноћ и вечна тама а твоје срце се буди и зна, да јеси вечан и јеси вечна.

Бог и Богиња што сањају свој сан. 


Род те гледа, смеши се док те тихо вавјеков благосиља...






Wednesday, April 21, 2021

Стихије су покренуте

 Час је буке. 


У буци не чујеш себе, чујеш само забуну, нелагоду и хаос. Немаш јасну слику шта се дешава.

У поплави хаоса, човек се пита зашто све ово. Зашто сад се ларма диже, увек је ње било заједно са играчима таме али зашто оволики хаос баш сада? Свет се ускомешао разним болима а изгледа да је тренутак истине из некадашње шале стигао. "Још само и ваздух да наплате..." - доживесмо и то.

Пази како се шалиш... 


У припреми је јавност да се покуша са огромном обманом у вези ванземаљског живота. Ми знамо да он постоји али нико на групном нивоу нема заједничко схватање шта то уопште значи. 


Сви сф филмови и књиге, стрипови и дела су последњих 70 година и више полако припремали садашњу колективну свест на могућност коју није схватала.

Међутим, то се у ствари ради да би се затро траг у нашем заједничком сећању на нашу звездану прошлост. 


Нико нема чврсте доказе о томе јер је много тога уништено ратовима и катастрофама. Много тога је и сакривено од јавности. Фрагмент овде и део онде се понекад појави у народу који сведочи о невероватној прошлости нашег рода. Фреске у Милешеви, житије Краља Милутина и још списа су ти неки делићи које данас имамо поред мноштва надахнутих песама и дела. Постоје живи људи са сећањима на све то. Међутим, самих материјалних доказа скоро да уопште нема а где се и нађу, одмах се војска умеша и забрана да се о томе говори је на снази. 


Оно што видим је да се непријатељ спрема на последњи ударац, цео свет се напрегао. 


Нека свако у себи у својој души изнађе истину и звездане записе. 

Повежи се са својим духом и душом, мани се свега што те од рођења кодира да радиш све - само да душу и дух не слушаш не.


Стихије су покренуте.

Благо које они желе није у технологији, она је скретање пажње. 


Благо си ти пробуђени.





Sunday, April 4, 2021

Песма од векова






 Ах...

Средотоком реке вечне плови једна барка,

носи ковчег прошлости снене.

Самар калпак и сабљу димискију,

пехар сребра дијамантом крашен. 


Небо пева песму од векова 

кад се коло стаде под Гором играти

све су виле сишле са брегова 

заиграле коло са дјевама. 


Незна с' која лепше гласе има

да ли бела вила облакиња, 

да ли сјајна дјева чар србкиња 

а сва чељад мирно стала и у срцу запевала. 


Мисли нижу славу сад до славе.

Негде у долини све су срећне главе

што су мудрост мудру мудро мудровале.

што језиком ватре поведале. 


Мал' је Бреза до обале река

које могу напојит' јунака 

водом својом ретком као сузе

које душе сјајне пред Творцем сад лију. 


Ах...

Средотоком барка плови брже.

Рог говори гласно, коњ у долу рже,

у ковчегу јоште једно благо.

Живот кристал сјакти срцу драго.