Хум свете крви

 Рекао сам ти да те волим

али ти ниси чула нечујне речи,

нити су ти усне кушале мед са мојих. 

Можда ћу ти поново рећи оно што жудиш чути,

сликом од жада којег нигде нема

и вином од трешње старе, 

од лозе од искона. 

Кажеш да си моја гласом страсти.

И ти то јеси...

Ал' ја поседовати не умем ако волим душом и духом светим. 

Стога те ослобађам.

Јер те власник нисам нити требам бити,

наше су вечне повезане нити

кроз собом исткане речи и дела. 

Ти буди цела - да бих био цео. 

Ти си моја у Богу и животу и ја твога сушта део.

Да...Божанска дихотомија, несагласиво сагласје, небеско класје земаљског жита. 

Златом си окупана, јутарњег Сунца дјева. 

Гледам ти мокре груди како се капље воде живота преко њих свуда лију. 

Твој поглед је негде ка даљини а руке ка звездама сакривеним платном белог дана. 

Дланове ти стављам на дојке живота.

У трену нестајем са овог света кроз окно лепота. 

Ко сам ја?

Колико је у безвремењу остало времена? 

Допушташ мој додир, тиме осетиш свемир духа мог али мир срца свог. 

А они су једно. Ја стварам када те видим а видим те свуда... 

Очи не виде када се капци отворе.

Срце се не чује када га уши пожеле.

Дух се не осећа када ум потребује.

Душа се прстом не додирује. 

И онда волиш. 

И онда видиш и кад су очи затворене и чујеш све што ти душа пожели и осетиш плам вечни духа светога сред себе,

јер искром живом куца ти срце твоје. 

И онда... 

Нема речи више, само се кроз вене вечности чује хум крви свете.

Вила Човечица

 

"Вила није свесна своје лепоте" 

Негде у духу свестварања се чуо овај ехо. Као музика сфера, нечујно би тињао доносећи непрекидне осећаје живљења лепоте. 

Како би Вила и свесна била своје лепоте када нема огледало у природи сем тихе воде подно живог водопада Старе Планине и месеца, ноћне луче који у језерцу базену при ногама њеним јој блиста њен лик. 

И тада, када себе угледа она не види то што би мушкарац видео у њој, она види себе као део природе који мисли и ствара лепоту па тако је и она стога лепа. Као латице ливадског цвећа у пролећно певање небу. 

Када би јој човек рекао да је прелепа, она би се само насмешила и питала га шта то значи? 

Зар није лепа вода која милује камен и травку?

Зар није лепа Сеница и Ласта у својој слави?

Зар није лепо Мајско цвеће и Храстови стари?

Зар није лепа трава под ногама њеним? 

Човек је не чује. 

Он је опчињен лицем које светли, телом лепшим од младе брезе и белином мисли које плешу око ње. 

Њене груди су голе а сакривене. Он их гледа као недостижно благо а она му види мисли. 

"А зар и ти ниси леп када волиш?" 

Он је чу и не чу. 

"Како би Вила знала ко је ако не види себе посебном? Ипак је она дете Велике Мајке Земље и Оца Живота. "

"Све је лепота" - прогласи Човек који заволе Вилу својим суштом.

Она га виде душом и заплеса игру живота.

"Када волиш, све је лепота"...

Процес

 Светло у Србији полако али сигурно разобличава све тамне структуре и њихове маске и обличја. 

Процес иде тако да они сами себе извуку из скривених џепова стварности, затим се сами представе ко су и на крају почну сами себе да једу. 

Све време мислећи да они светло уништавају да је све по плану и да они побеђују. На крају, последња слика пред њихов нестанак у тамном обличју је схватање шта им се управо десило а тада је већ крај процеса. 

Најлепши део свега овога је што цео процес и ток ствари изазове једна искра живе ватре. Она нечујно такне где треба и онда душе тих тамних све саме одраде јер желе слободу. Оне саме их извуку на светло дана, оне саме их изложе Сунцу живота и ватри која спаљује нечист. 

У тим процесима неопходно је да се само посматра без уплитања јер се ту види потпуна генеза и разобличавање. Разобличава се наметнути облик тамом а појави се изворни облик душе и бића. Процес је болан али неопходан. 

Траје колико траје и колико треба. 

На нивоу појединца може бити од дана до пар година а на нивоу земље могу проћи и векови али и дани, дух одлучује. 

Где је ту праведник, човек живота и љубави? 

Ту где треба, да слободно да искру ватре живе а она ће већ све остало да заврши. Искра жива мора доћи са живог човека, из његовог срца јер ту је стављена од Творца. 

Цео процес је у ствари препорађање духа о душе а затим и тела. 

Не мрзети. Схватити. Деловати. Волети. Одсећи гангрену прецизно и без оклевања.

Јер без тога нема оздрављења.

Шта је Србија

Кад је требало запамтити све у школи за оцену, седело се и читало. Запамтило се и заборавило. Као дим на ветру. Оно што се не памти већ учи и што постане део тебе је неизбрисиво повезано са осећањима али не и емоцијама. 

Ако нешто осетиш у срцу, оно ту и остане заувек. Нема силе која то може да уништи.

Шта значи волети Србију?

То зна да каже само твоје срце и осећаји. Никакве информације званичног кова, школске, политичке и поданичког строја - нису важне.

Важно је како ти видиш Србију кроз своје срце. 

Јер Србија је надреална мисао која се живи. То није земља већ стање духа. Сваки педаљ где је један Србин живео на планети је постао његова Србија. Свака Србкиња где год да је оставила зрно своје љубави и бриге, лепоте и живота је тада и ту начинила Србију.

Косово је само реч и територија и потпуно је небитно у материјалном смислу. Али Косово је и место где је Србин оставио себе за сва времена кроз многе осећаје, мудрости, храбрости, жртве, лепоте и стога за сваког Србина, Косово је Србија. Она сушта.

Није ме брига за руднике, за градове и цркве. Није ме брига за све то камење што ту стоји вековима нити за споменике и све са њима. 

Брига ме је за свету крв јунака проливену ту, за избор небеске Србије па макар то био само мит. Мудри знају шта је мит.

Који је народ изабрао преко свог владара небеску своју земљу? Ко има такав концепт и образац у души о паралелним, вишеслојним државама и световима у овој димензији а и у оним другим? Који је то народ на планети ишао да брани невидљиво јер му је то било видљивије него сва блага овог света?

Ко је видео очима духа пре него очима тела, иако не у пуној слави и знању? 

То је видео народ који је Србски у суштини а не на површини.

Ако су се небеса отварала и помагала неким нашим владарима према званичној хронологији њихових живота, ко смо то онда суштински ми? Чије обрисе носимо па макар само и 1% од праве славе и знања данас имамо?

Одговоре нека свако пронађе у себи. У духу који носи, у срцу које има, у уму који мисли.

Све тече, све се мења. Панта Реи. Само је истина непролазна.

Да ли смо је достојни?

Час освете трен посвете

 Тако и би. 

Дође једног јутра тихо и гладно час освете. 

Гласнији од буке водопада а тиши од пера док пада. 

Ко се не освети тај се не посвети.

Игра је речима игра која ствара. 

То је као енергетска лопта коју неко свесно врати назад пошиљаоцу. Проблем често настаје утврдити границу освете те посвете јер ко не пази на себе, лако му пада глава са рамена и Морана га носи са Јаве у подручја где плачу духови. 

Неко воли саму срж те енергије, силе којом се игра замишљајући правду. 

Како ли та правда уопште изгледа? 

Нешто ми Вила Горска на ум паде, у руци јој жива муња а у другој колач од наде. 

Па ком опанци ком обојци а коме и жита слатког и медовине те санка под Јелама у гори. 

Жустро поток горски ромори. 

Меша ти мисли да сметне бол - да он не влада вољом ти. 

Бела ти воља и сјајне мисли требају као жедном воде живе, јер ко се не освети тај се не посвети. 

Шта је боља освета него да несвесни уђе у свест?

Шта је боља посвета од мрака у јутро пуно руја? 

Лако је сломити главу батином, руком, мишљу. Лако је рећи да си у праву. 

Лако је...ма све је лако, ако има једно ако... 

Ако ти вид очињи води вед духовни.

Ако ти реч световну води дух истине.

Ако ти Љубав јесте а лаж није сред груди где срце ти вазда бије. 

Ако... 

Зато се освети и огњем живим посвети.

Дошао је час! 

Посвети се небеским мислима и духом светим па види сад чуда, гле! 

Како се душе од реда све,

помере, духове, посвете.

Тајне звука кретања и стварања

Тајне звука и кретања кроз Свемир су тајне са разлогом али свака тајна има свој час. Промисао је хтела да један такав час буде сада.

Једном у трену без времена зби се разговор човека и бога. 

Србин и Бог говорише без речи а са свим значењима, сликама и речима. Речи без речи и глас без гласа. 

Човек - ...значи ли то да је звук нешто што покреће?

Бог - да, више него што можеш да замислиш сада. Звук је фреквенција, вибрација, резонанца и жива команда како да се енергије у свемиру покрећу и обликују. 

Правилним редоследом малих звукова се ствара свеобухватнији звук као слог као што неколико слова чини реч, тако је неколико малих нота чине звучни слог или звучну реч.

Она се пуни енергијом мисли и намере онога ко ју је створио и према намери ствараоца одашиља команду околним енергијама да се обликују по вољи ствараоца. 

Ствараоц је свако ко зна ово. 

Намера је све. 

У људском смислу први ниво је језик и он покреће силе. Чист језик је неопходан због чистог организовања и поретка малих звукова који потом образују реч а затим и реченицу која је у ствари продужени код израза - свакога.

Постоје две разине језика, свакодневни људски и ванвременски Човек-Творац-Живот језик. Тај други захтева изузетну прецизност у појави у облику звука. Прецизност је једноставно незаменљива јер се њом постиже правилан код који покреће све. 

Човек - то значи да су Магови били они који знају тај језик? 

Бог - да али не зна га сваки Маг потпуно а и оно што знају су изузетно мале количине правих Човек-Творац-Живот језичких вредности или још боље речено, звучних вредности вишег реда. 

И то већином користе да праве "чуда" док стварност је да тек знају мало више од обичног човека. Некада на Земљи се чувао след свега и закономерност звука тачних резонанци. Такозвани Жреци, Волхови, Магови и Алхемичари су имали виша знања.

Могли су научити друге тим звуковним редоследима, да их изговарају, могли су такође да помоћу специјалних фрула одсвирају посебне низове звука који би отварали просторно временске пролазе и који би стварали свет по њиховој вољи. Да би се путовало кроз Свемир или кроз временске капије, мора се знати језик Човек-Творац-Живот нивоа а он је све само не људски језик.

 Некада сама музика прича ономе ко разуме. 

Свака команда или код је одређени низ звучних записа који покрећу све. Изузетно је било важно да се звучни низ или звучна нит, секвенца правилно изговоре уколико се било на највећем нивоу. Није деловало кад није био изворни човечији глас. Само боја и дух онога ко изговара низ дају моћ коду да покрене живот. 

Када се путује свемиром на овај начин, особе које покрећу звуком бродове, су у потпуној хармонији. Сви производе исти звуковни слог по слог без разлике и тиме се увећава моћ вишеструко. 

Један покрене слог звука за почетак путовања и даје координате, други стабилизује првог на дуже стазе, трећи даје сигурност у простору да се не судари са небеским телима, четврти даје пуноћу да снага не слаби предходним звучним секвенцама, пети отвара просторно временску капију и омогућава да она траје колико је потребно, шести одређује општу разину и фреквенцију брода који треба да стигне на одредиште, седми попуњава слогове ради кретања кроз Свемир а да при покрету скупља се енергија из целог стварања око њих. Осми се брине о здрављу свих, девети одређује дубину тона којом се пролази кроз разне материјалне елементе Свемира јер ако је тон у неслагању са простором око себе, може се десити да се брод истопи у трену јер нема праве услове да постоји.

Као што видиш, звук је увек прецизна ствар. 

Човек - ко би онда могао и како учити тај виши звук? 

Бог - они који имају слуха за то. То се унапред не открива свима због заштите самог процеса. 

Они који су донели ово знање на Земљу пре много векова су га усавршили на другим звездано планетарним системима. На Земљи су увидели да је потребно седам генерација тачног преноса звука од Жреца до Жреца и Волха до Волха. 

Седам генерација је било потребно да би се прецизна секвенца како се прави звук вишег реда - пренела. Кроз процес од седам генерација преноса звука се урезивао у свест чист и тачан звук који покреће све. 

Зато је чистоћа језика важна. Не због људске културе већ због ове узвишене технологије. Говор је технологија. Ако би се изговор тог вишег језика променио у једној речи 0.1% то онда не би била иста реч или звук.

Говор вишег реда је Говор Бога који ствара јер свака реч је звук који има правилне слогове који покрећу живот. 

Ако је рецимо један језик овакав или онакав, скоро је немогуће наћи државу на свету која има један стандардизовани језик којим сви апсолутно причају. Углавном су то дијалекти локалних језика. 

То значи да нико не може чак ни основни људски језик тачно звуковно говорити. Камоли живи језик Бога. 

Ако север државе неке каже рецимо реч хлеб а југ каже леба, већ нема редоследа звукова те стога иако се север и југ разумеју, не могу да стварају вишим језиком јер немају исти звук јер иако се зна да је хлеб и леба исто, звук тих речи у изговору није исти. 

Човек- сад ми није јасно где идемо у овоме... 

Бог - истина ослобађа. 

Дакле Жреци и остали који имаху задатак преноса знања су пали. Неки од њих. Нису желели да се преноси тачна звучна секвенца те стога су почели да касапе изворни древни језик Човека. 

Стварањем нових језика и нових изговора се сакрио смисао звучних моћи. Онда када су жреци били на страни светла, они су до најситнијих детаља преносили језик и сваки жрец или маг је потпуно истоветно говорио као и они пре њега сем боје гласа. Знали су чак и боју да усагласе у једну по потреби. 

После седам генерација потпуно тачних резонанци сваке речи или низа свиране музике, памћење је било тачно и потпуно и знање је било заокружена ствар ове технологије звука. 

Када су тамни магови и жреци одлучили да то крију за себе и нетачно преносили знања, изгубљен је редослед. Више се није путовало свемиром на тај начин нити више стварало тако. 

Себични магови су тиме себе уздизали како они знају да чине "чуда" а други не. Јер су изговарањем одређених фраза стварали чуда или једноставно манипулисали свет око њих, свет енергија.

Жеља за моћи квари знање јер знање је моћ. 

Језик Човек-Творац-Живот је језик стварања и свака му реч јесте искра светла која даје живот. Песмом једног који зна овај језик се обликоваше брда и долине а песмом многих у јединству - планете. 

Најприближније нешто чистоти овога да би схватио су класична музичка дела која имају ригорозна правила како се свирају без одступања и једне ноте. После неколико векова због тачности записа се може одсвирати композиција.

Тиме се може тек заголицати потенцијал звука језика Човек-Творац-Живот -а. 

Човек - ... 

Бог - ... 

Бог- иди кажи вољеном бићу да га волиш. Кажи са чистим мислима и срцем и јасно језиком који имаш. И ту ћеш видети и назрети како изгледа виши језик Свемира, шта тај звук изазове у теби и другоме и како одмах и директно мења свет у теби и другом а потом и около. 

Ту видиш прве мале кораке ка учењу живог језика Творца. 

Човек - слава! 

Бог - права.

Тренутак истине

 

Тренутак истине 

Ко је икада видео пахуљицу у свој својој слави, видео је свету геометрију живота. Њена тежина је незнатна али ипак једна таква може слетети детету на нос и својим својствима му променити свест на трен. 

Тас правде и истине је увек у равнотежи. Али чак и незнатна тежина једне пахуљице може превагнути на страну истине у случају да лаж и обмана жестоко притискају тас правде. 

Довољна је једна мала истина и све је решено. Довољна је скоро потпуно небитна мала истина, лака као пахуља зимске ноћи под светлом месеца. Довољна је да промени све. 

Тренутак истине је лични преображај. Тада свет и све застане на трен, безвремени час истине када унутрашњи вид постане све. Када се бива између светова јаве и снова. Између прав-а и нав-а, између свега. Неки могу назвати то средњим светом или средњом земљом (да, да) а неки могу назвати полугом свемира. 

Тесла је рекао "дајте ме ослонац и померићу Земљу". 

То је безвременост. То је вечност. То је безсмртност (не и бес смртност за оне које знају). То је бит и то је бити. То је трен када си додирнуо лице Бога. То је трен кад ниси више мушкарац или жена. То је час када јеси, када осетиш да си све што јесте. Да си дух и тело и земља и вода и ваздух и ватра и етар... 

То је сушт. 

У том тренутку истине ти одлучујеш и према тој одлуци се свемир што у теби што напољу - саобразује са твојом одлуком и вољом. 

Тренутак истине је најчистији јер он доноси светло. 

Као у оној причи о Царевом новом оделу. 

Кројачи судбине су омађијали Цара. Потом Цар, дубоко под магијом других а имајући моћ владања, преноси програм на све око њега и под страхом од Цара, сви слушају. 

Сада је Цар главни црни маг. Он господари свима и сви немо и послушно игноришу своје очи из страха, игноришу своја чула и савест. Чак иду то тога у смишљању нових слојева илузије и омаје како му је то ново одело прелепо. 

Прича се наставља до неслућених размера а Кројачи судбине се смеју и односе вреће злата. Лудило достиже врхунац када је главна парада. Сви гледају Цара, ћуте и "диве" се новом оделу, самокритикују и самоцензуришу сваки покушај свести да им каже истину. 

Шта се онда дешава? 

Истина видећи да су сви под магијом и контролом из далека, одлучује да пронађе најчистије срце.

Проналази га у дечаку који седи на раменима свог оца (који и даље послушно као и сви ћути) и дечак викне из душе: 

"ЦАР ЈЕ ГО!" 

У том часу је тренутак истине. У том безвременом биту, енергијом маленом и лаком као пахуља и бело перо, истина нежно пробуди све. Преко детета коме је чисто срце. 

Она је тада све.

Зато да би истина дошла радо у твој дом, да би те нашла и уклонила све лажи и зло, да би ти помогла у свему и да буде свето све... 

Ради на себи. Ради на себи. Ради на себи. 

Да ти чиста буде душа, да дух веда и да чисто буде срце. 

Можеш ти то Србине. Јер ти јеси од небеске сорте.