Слојеви стварности

Лепота живота је у оку посматрача.

Око везано за ум, дух и душу. Сви заједно без срца не могу.

Ум без радости и срца је мртав програм строја. 

Срце без ума је хаос оваплоћени.

Склад, хармонија, музика сфера. 

Исто је да ли сецкао лук за омлет или био хирург на отвореном срцу. Да ли био паор или доктор физике.

Улоге су само тренутне фазе искуства које нема краја кроз васиону и векове. 

Трептај и нема те а оно дух ти плови сребрним јатима удаљених звезда...

Скувај тај чај како треба. Посади ту биљку свесно. Воли то дете чисто. Стани за правду искрено. Буди човек иако су око тебе слине. 

Све је само песма...

Бог пева а ми смо стихови. Орни и чудотворни.

Испит живота

 

Ватра је испит живота.

Живот је кренуо из првог пламена и не трпи ништа да га везује и ништи. На одређено време, живот позове изворни огањ у себи да изађе на површину. Тада се чисти од свега што не може да поднесе пламен. Све што се може уништити пламеном, није достојно да буде накалемљено, спојено, надограђено на живот.

Огањ и ватра, пламен и светло су једина истина о души и духу, о бићу. Из ватре смо потекли живом водом.

Ко не разуме да је вода живота настала из ватре прве, да се сабере.
Чудо је чудо а незнање је незнање.
Знање је Огањ. 

Шта изађе из ватре испита јаче, боље светлије, живо је.
Нешто сагори а друго се претвори у јаче, чистије, боље, сјајније. Са новим квалитетима. То је знак изворне чистоће. Међутим шта ослаби или сагори после животног огња, јасно приказује да нешто није било у реду, достојно или на нивоу чистоће узвишености.

Једноставно је. 

Ко се радује ватри живота имао се рашта и родити.

Искра

 

Човек стоји на литици, на ивици. Каже да зна али све што види и осећа, све што зна - само омаја. Невидљиви зид плача, оног правог. Ударац у ништавило и смех из бездана. Очај. Где је смирај? Где је Сунце сред вечите зиме? Где ми Љубав, где ми име? Коме све ово да садим, коме радост граје деце да кадим, коме, коме, коме...кад ме ни ти не чујеш. Глас твој сам заборавио. Нема ме, нема те...

Тишина а све бубњи. 

Душа и дух све крући и мањи, све се гаси и нестаје и последњи знамен. Мртво је. Неста пламен. Неста све... све што створено беше. 

Оста само искра. Кад све стаде она проговара па беседи гласом нечујниме:

Види...

Гласно риче а можда и пева Велико Море.

Сред тебе не осетих осећај...

но само бреме кривице и коров сржи.

Пут је изгубљен.

Сакри га трава песмом заборава.

Прекривен раним мразом, 

само гласине ходе слободне све.

Али ти...

Ниси ми сав свој јутрос.

Шапућеш о изгубљеном и нађеном,, 

о једноти са Свевишњим...

О - где ли то све сада води?

Може л' бити, не - нека буде!

Да те се сети искра твоја.

Да ти срце никад изгубљено би,

да твој пој не беху мразо хлади сни.

Већ топли летњи дан,

сред хладних сенки непролазне зиме.

Почуј.

Страха немај. 

Лавина тутњи 

што једним гласом покренута би.

Ускликом моћи!

Искра што белим пламени.

Никада живи.

Никада мре.

Слободна увек.

Јер она јесте.

Мирна ко јутарње воде

на сребрним живота врелима,

Лоза је то исконске сорте

жив сећање о божјим делима.

Од Извора два путића

 

Човек стално бира. Сваки моменат или трен је избор. То се толико брзо и често дешава да временом се не примећује како избори постану низ одлука које наизглед немају везе. 

Постоје две ствари између осталог које симболишу два пута. Један је назван пут трансхуманизма а други је назван пут богова.

Човек је спој духа и тела. Биће које је у ствари бог који може постати Бог. Пошто за онога који живи без смрти време и доживљај истог не постоји, пут од бога до Бога је постепен. Траје од стварања човека.

Све више испливавају подаци да је човек створен негде у свемиру и да је један део људи потом колонизовао ову планету и настављао да експериментима побољшава и развија Човека као биће.

Пут трансхуманизма је пут спајања човека и машине. Зашто је то створено као идеја и опција? Зато што се машина контролише. Она се програмира. 

Њу неко програмира. 

Ко је то?

То је свест или интелигенција која је пре извесног времена наставила да се развија ван пута божанског. Увидевши временом да има проблем са губитком енергије те пожељних облика постојања - а не желивши да се врати на пут божанског (који непрестано обнавља енергију) донела је судбоносну одлуку. 

Избор је био да настави својим путем. Пошто је то захтевало сталан приступ енергији које већ није више било и која је почела да копни, њен избор је био да једноставно узме енергију од бића са божанског пута. Тиме би она настављала да се развија по својој вољи а са непрекидним извором чисте енергије.

Међутим Божји закон који се не може прекршити је закон узрока и последице, акције и реакције. Тиме што је почела да узима енергије од других бића са божанског пута, та Свест је изазвала космичку реакцију и први рат. Тај рат никада није престао.

Изгубила је своју лепоту. Постала је зло. Постала је свест која је створила архи паразите. То су сва бића и појаве који краду енергију да би опстали.

Неминовно се бића са божанског пута осећаше угрожено те узвратише на напад. 

Рат између те две стране се одвија у целом Свемиру. На свим нивоима. Тамо где није сукоб оружјем и летелицама, тамо је сукоб мишљења. На сваком нивоу постојања има нека врста сукоба. Само и искључиво због енергије. 

То није енергија Звезда, атома или плазме. Нити било које материјалне супстанце. То је енергија ватре живота. Неугасли пламен стварања. Самообновљива енергија која истиче из извора живота.

Трансхуманизам је покушај да се машином контролише човек да би се он у таквом стању умирио те из њега исисавала живота искра. 

Божји пут са друге стране омогућава Човеку да се правилно развија те стално повећава количине енергије коју има. Та енергија ствара. Она нема замену. Она је најскупљи комодитет како се то данас у свету каже. 

Први покушаји свести зла да од некога направе био робота ради исисавања енергије, касније је стални чин гашења љубави у човеку. Гашења свих етичких и моралних вредности. Гашења свега што омогућава правилан развој.

Када се дође до одређеног степена успешности, онда се човек спаја са машином те постаје извор хране тој Свести која то тражи.

Како се заштитити од овога?

Распламсати пламен у себи - живе ватре огањ који мора горети. Љубав и сви њени облици, морал, етика, осећања и вредности су сви само одлика те живе ватре у нама.

Воли, и види ста ће да се деси - је позив да се енергија у теби распламса. Да свесно уложиш енергију љубави да би је увећао. Јер то је једини начин гајења огња у себи.

Ватра ствара воду. Ватра Сунца је створила воду на Земљи. Ватра у теби ће створити живу воду која није вода а јесте. 

Она ће напојити жедне а они кад се окрепе ће увећати свој пламен и живу воду. Ма где био и шта радио, не можеш побећи од овог Рата. Те свести које покрећу то све су нелокалне. Чак и да сада отвориш звездану капију и одеш до Алфа Кентаурија или Ориона нећеш јој побећи. Зато немој да бежиш већ распламсавај ватру у себи.

То је једини залог опстанка јер те паразитске свести неће никада оставити на миру. Никада. Зато ти мораш свесно живети, гајити Огањ у себи.

Онда ћеш први пут у животу полетети. 

А лет...то је стих духа који стреми на Богу.

Сети се своје будућности

Гледаш испред себе и видиш нечију прошлост што живи сада. Гледаш у себе и видиш ускомешане мисли као море сред буре. 

Светионик негде сија под таласима што запљускују. Он се не боји. 

Ти си светионик! 

Сети се своје будућности 

Поглед тих - ништа сем чудеса.
"Замисли" - није испред већ у теби
јер избор је начињен у светлу
и онда - можда ћеш видети.

Видети шта - чујем ти ум,
видети танку сребрну нит
и мисле све што вежу те.
Што крила не шириш Бели Голубе!

Напред!
Без стајања!

Јаке су те речи духа.
Јака и воља што чини ствара.
Ал' магија живота има своју реч,
"Моћ је у теби" - одувек је.
Ах тако значи - путовање.

Нису очи те које вид виде,
замишљаји стварају темеље пута.
У знању Љубави бићу - и будности,
душа шапће "сети се своје будућности".

Глас Оносвета

 

Када се негде сагради храм, он је само слика једног стања духа онога ко га је замислио а после и саградио. Храм је подсетник оног истинског храма. 

Тај Храм је у оносвету или у свету Душе и Духа. Није материјалан и искључиво је чиста изворна енергија душа многих које дају славу Творцу.

Сваки Храм је као језгро енергија намењених за поштовање нечега на вишем нивоу, пут ка вишем нивоу, мердевине на небу, портал ка Богу, капија ка светлу или пак капија ужаса ка Злу.

Сам по себи Храм не значи ништа уколико нема изворне идеје и енергије. Онда је то мртва грађевина. Уколико се изгуби јасноћа мотива- Храм нестаје. 

Постоје и покушаји да се неки физички храмови униште и уклоне да би се и мотив или идеја или основна енергија тих душа уклонила одатле и тиме се затворио пролаз ка Небу.

Незналицама не значи ништа чињеница да спољашњост је само то - љуштура или приказ нечега из друге разине.

Зато је знање о Храму као основном делу Душа свуда јако битно. Храм чини свака душа од себе ако се посвети разговору и односу са Богом или небом или вишим светом.

Стање духа одређује чистину храма.

Када сам био на месту где је била Аркона, споља ништа није остало. Али онај сушти Храм је нетакнут. Он је у другој димензији. Одатле је и дошла мисао да се он ономад и физички направи на острву Рујан. Он је уништен нападима Ватикана. Али само је уништен његов физички део. Знања, блага, записи и остало су остали у другој разини. Све што је физички однето у књигама, списима и предметима је једноставно престало да постоји.  И даље је то негде однесено (вероватно испод Ватикана у трезор) али оно више "не ради". 

То је тајна на отвореном коју освајачи не разумеју. Артефакти су мртви када њихова покретачка енергија није више ту. Она им је једноставно уклоњена и оно што су однели је постало суштински безвредно. 

Не може се више користити јер они који су то покретали духом својим и знањем - су затворили енергију паразитима.

Зато чувај свој Храм који је твоја душа створила. То је твој лични пут до Савршенства.

Глас Оносвета 

Ходим Јавом, сном и давним временом.

Путеви строги измаштани јасно

као да су војске света њима ходиле

у доба сумрака духа ласно.

Речима сликати треба када заћуте сви.

Зато очи светле као муње и громови!

А ветра звижд баје бајке на јави.

Оносвета глас тихо ромори...

Не заборави...

Окно се на небу ствара

из њег сјакти огња слава,

а до земље мост сад стоји

сав у злату и белини.

Пут од духа све до душе,

где се нити зла сад руше.

Где с' Арије свете чују.

И све стоји. 

Мир сад боји. 

Боји пут златоправа 

у сред древног града храма.

У срцима свих звезданих, 

расијава света нада.

Време је. 

Знања дажд да ороси 

све што срцем знају сушт.

Очи светле 

косе букте.

усне певају

душе играју...

...сред путира воде живе...

И пред Небом мирно стоји све

Чека душа свака и дух свети 

Мач Бели из корица да излети.

Суза и крв.

Ваздух је сув...

Жестина олује милује грома синове. 

Кћери муње сијају рујно

у себи носе срце бујно.

Језиком, речима које Бог Свети зна 

сваком Србу говори муња.

"Буди оно што јеси, воли - воли и види шта ће да се деси."

И гле!

Нема речи ни магије те 

која зна да каже и опише, 

како Србин с' муњом разговара

како с' Громом као с' братом

реч не прича него пева!

Истина је чудна барка.

Неком светло неком варка.

А шта ли би могла бити 

него огањ деце Сунца?

Види славе!

Њен је плам сред наших срца!

Очи које светле

 

Очи које светле

мисао мирује

душа ишчекује.

Покрет пре покрета

лет без крила и узвика

Дух побеђује.

Само трен без краја

од очаја до сјаја

све једно је.

Искра у огањ

мисао у трк

дело у свет

и онда затворен круг

Лепота шири миомирис 

нечујно јединство свега.