-Ледане, ти сијаш?!
Истог тренутка погледала сам око себе, сви вилењаци су имали светлосне кугле око себе, које су све јаче и јаче исијавале, попут ,,Плавог Сунца,,.
-Лана, не излази из воде!
-Али, Радмило, шта ако вода није опасност за непријатеља који долази?! Ми смо онда на отвореном пољу.
-Можда има право, можда је боље да направимо ,,обруч,,?!
-Добро! Поделићемо се!
Ледане, на леву обалу реке са ратницима ,,Белог Пламена,,!
Нора, на десну обалу реке са ратницима ,, Камени ,,!
-Лана, ти остајеш у води, у другом прстену, са ратницима ,,Плави Жар,,!
Ја ћу у први прстен, са ратницима ,, Стрелци,,!
Распоредили смо се како је, Радмило рекао, правећи свако своје замке, и, показивајући вештине које је сваки носио уз име јединице.
На пример, ми смо ,,Плави Жар,, правили таласе који су дохватали до врхова планина, а, који стварају удар, који тло помера, и, разара све што дотакне.
Камени су стене померали до звезда, а, које су летеле попут торпеда, од којих ни један непријатељ није могао побећи.
,,Бели Пламен,, је палио километрима око себе једним ударом, и, све што пламен дотакне, у дим се створи.
,,Стрелци,, су сваки појединачно испаљивао по стотину ватрених стрела, које је сваки ратник погледом наводио, тако да, ни један противник није могао побећи.
Непријатељ је све ближе и ближе, осећа се зло које брише све испред себе. Џинови се повлаче према ,,Каменима,, а змијолики летачи за њима. Остало је мање од једног минута до, коначног ,,удара,,!
-Сви вилењаци у борбени положај! Викнуо је, Радмило!
Окренути смо према делу шуме, из које ће изаћи непријатељ.
Чекали смо!
Радмило је први, и мој поглед је усмерен према њему, желећи му неизмерну срећу.
И, стигли су!
Радмило је подигао ,,Светлосни мач,, и јурнуо је према наказама, које су, као безглаве трчале и урликале попут бесне звери.
Отпочела је битка, која посве личи на ,,последњу,, јер, како су се звери ближиле, тако се и небо тамило, доносећи језу и смрт.
Сунце је нестало, заклонило га је црнило на небу, које је долазило и доносило неку прљаву кишу.
-Ово не ваља!
Чујем мрмљање вилењака поред мог левог рамена.
-Зашто тако мислиш, мили, Вилењаку?
-Оно црнило је ,,киша смрти,,!
Облак је напуњен неком супстанцом, која, где падне ствара рупу, као да је нека киселина упитању. Јачина те киселине је толика, да, топи камен, челик, другим речима, топи све!
-Како да се боримо против те кише?
-Не знам, али...
-Чекај, Вилењаче! Видиш да смо сви у ,,светлосним куглама,,?
-Да!
-Сада ми је јасно и зашто! Ове кугле нас штите од те кише!
Да, да, уз нас су наши, Богови! Заштитили су нас! Вилењаче, нисмо сами!
И, док се, Вилењак и ја радујемо, неколико ратника се окреће и у паници се повлаче из првог прстена у други.
-Не! Не бежите!
Викала сам на сам глас!
-Не, не плашите се, заштићени смо сви! Погледајте, сви носимо светлосне кугле, не плашите се!
-Погледај, Лана, ова киша уништава све! Погледај шума нестаје, све нестаје!
-Не плашите се, вилењаци, вратите се поред, Радмила, ова киша нам неће наудити!
Вест се муњевитом брзином ширила, и, као да су сви у глас викали ,,не бој те се кише, заштићени смо,,!
Најважније је, да, Вилењаци дознају да су заштићени, да се не повлаче испред кише.
-Подижем свој мач у има живота и љубави!
Замном, Вилењаци!
Други прстен се придружује првом прстену, и, за њим, лева и десна страна реке! Непријатељ је опкољен!
Јурим испред својих ратника, јурим брату у помоћ!
Нема величансвенијег осећаја од овог, када поведеш ратнике
,,добра,, да, уништи зло!
Стигла сам до брата, раме уз раме смо, и,...
Хорде лошега испред и око нас, нападају зверски у жељи да нас сатру. Оружје им је опако, али, ни близу нашим моћним стрелама, мачевима, муњана,...
Ништа нисам чула, сваки тон се угасио, и, из мене, кроз мене, чује се, Космичка победничка арија.
Ништа не чујем ,осим дивних тонова који долазе са ,, Звезда,,!
Видим свој мач како га покрећем, лево, десно, горе, доле, напред, назад, и, како сече једним замахом на десетине звери.
Окрећем се у круг и машем својим мачем, чекајући да, Сунце изађе.
Летеле су стреле ватре, летело је стење и камење, подизали су се таласи , горела је и земља, горело је небо, ...ово није битка две војске , ово није борба између два цара, ово је битка два Света, битка добра против зла!
Трајала је битка читаву вечност, јер, није се знало, када је дан, а, када је ноћ од црнила на небу. Непријатеља је видно мање, још се боре они најачи, и, однекуд довлаче своје нове звери, које, чим измиле, претварамо у пепео и прах.
Нажалост, број наших бића се смањио, и, осећа се умор, јер, како већ рекох, битка траје предуго.
Шта је са оним змијоликим и џиновима, то не знам, а, надам се, да су једни друге уништили, јер, и једни и други су овде да би наудили људима.
У неко доба, изненада, зачу се грмљавина, и то, не ,,обична,, већ, снажна и ни мало пријатна за звери, јер, знали су шта долази.
Сви, Вилењаци у трену засташе, све звери се истовремено тргоше и погледаше ,,горе,, а, потом сви се окренуше према ,,црним коњаницима,, на врху опустошеног брда, и, где се вијорила црна застава са ликом црвеног змаја, да виде знак њиховог вође.
Да, један од тих коњаника је вођа тамних, који се, колико ја примећујем, можда, по највише уплашио грмљавине.
Посматрала сам, није му било лако, али, није смео да покаже слабост, и, дао је знак да нападну.
Звериње је напало, али, слабије, као да не сме, као да не жели. Неколико њих урличе као раније и јури, вероватно да покаже свом ,,газди,, да је вредан своје службе.
Истовремено грмљавина ,громови и муње кидају и враћају тамни облак злом, и ту већ настаје проблем зверима. Не знају, дали да беже, и где да беже, када смо ми ту да их зауставимо.
Небо се полако буди, светло муња и светлица нам долази све ближе и ближе, а, са њима наши ратници, Бога Перуна!
О, коначно Светло!
Вилењаци су се подигли, као да су се поново родили, и, спремни да задају последњи удар. Ујединили су се муње, светлице, ватра, вода, камен, земља, стена, и последњи удар је уследио!
Велики прасак Светла просу се земљом, разли се до срца планете, а, из срца је уследио крајни и завршни удар.
Где смо се нашли у трену удара, ту смо и остали, неми и непомични, чекајући да, срце планете енергију саспе и спржи зло!
Престала је грмљавина, престала је бука, јаук, цика, режање,...
Престало је све!
Отварам очи, полако у стрепњи шта ћу затећи испред и око себе, и, видим моје, Вилењаке како као ја, полако извирују и гледају шта је остало око нас.
-Јупи!
Јупи, јупи, јуупии,....
Трчкала сам по плићаку у круг као пошандрцала, узвикивајући , смејајући се и певајући истовремено, а, морам признати, ни остали нису ништа бољи од мене, и, они су као и ја викали, певали, плесали,...
Рањени, Вилењаци су добили мелем, који сам добила на дар од вила Видарица, а, речи смо изговарали на глас сви, да је одјекивала долина. Више смо их отпевали, него што смо само изговарали.
Радмило, Нора, Ледан и Сана су дотрчали до мене у заједнички загрљај, који се завршио ваљајући се и прскајући се у плићаку.
-Вилењаци, време је за ,,покрет,,!
Уозбиљи се, Радмило и поведе своје ратнике у земљу Вилењака. За њим је Ледан , за Леданом Нора, и, на крају, ја.
Није нам требало дуго да дођемо до Вилин земље, где смо остали неколико дана.
-Морам у храм, морам да се вратим код, Видарица.
-Зашто, Лана?
Знаш да морамо код храста са, Радмилом, да, отвори записе?!
-Ви идете са, Радмилом, а, ја ћу у храм, Нора.
-Лана, вратићеш се у храм, али, не оним путем, већ, тунелима. Бојим се, сестро, да, није безбедно.
-Како ћу тунелима, не знам дали ћу се снаћи?!
-Мора да има овде, Вилењака који познају пут кроз земљу до храма!
Распитаћемо се, и, верујем да ћеш већ за неколико сати бити на путу до храма.
Наставиће се...
Светлана Рајковић
Истог тренутка погледала сам око себе, сви вилењаци су имали светлосне кугле око себе, које су све јаче и јаче исијавале, попут ,,Плавог Сунца,,.
-Лана, не излази из воде!
-Али, Радмило, шта ако вода није опасност за непријатеља који долази?! Ми смо онда на отвореном пољу.
-Можда има право, можда је боље да направимо ,,обруч,,?!
-Добро! Поделићемо се!
Ледане, на леву обалу реке са ратницима ,,Белог Пламена,,!
Нора, на десну обалу реке са ратницима ,, Камени ,,!
-Лана, ти остајеш у води, у другом прстену, са ратницима ,,Плави Жар,,!
Ја ћу у први прстен, са ратницима ,, Стрелци,,!
Распоредили смо се како је, Радмило рекао, правећи свако своје замке, и, показивајући вештине које је сваки носио уз име јединице.
На пример, ми смо ,,Плави Жар,, правили таласе који су дохватали до врхова планина, а, који стварају удар, који тло помера, и, разара све што дотакне.
Камени су стене померали до звезда, а, које су летеле попут торпеда, од којих ни један непријатељ није могао побећи.
,,Бели Пламен,, је палио километрима око себе једним ударом, и, све што пламен дотакне, у дим се створи.
,,Стрелци,, су сваки појединачно испаљивао по стотину ватрених стрела, које је сваки ратник погледом наводио, тако да, ни један противник није могао побећи.
Непријатељ је све ближе и ближе, осећа се зло које брише све испред себе. Џинови се повлаче према ,,Каменима,, а змијолики летачи за њима. Остало је мање од једног минута до, коначног ,,удара,,!
-Сви вилењаци у борбени положај! Викнуо је, Радмило!
Окренути смо према делу шуме, из које ће изаћи непријатељ.
Чекали смо!
Радмило је први, и мој поглед је усмерен према њему, желећи му неизмерну срећу.
И, стигли су!
Радмило је подигао ,,Светлосни мач,, и јурнуо је према наказама, које су, као безглаве трчале и урликале попут бесне звери.
Отпочела је битка, која посве личи на ,,последњу,, јер, како су се звери ближиле, тако се и небо тамило, доносећи језу и смрт.
Сунце је нестало, заклонило га је црнило на небу, које је долазило и доносило неку прљаву кишу.
-Ово не ваља!
Чујем мрмљање вилењака поред мог левог рамена.
-Зашто тако мислиш, мили, Вилењаку?
-Оно црнило је ,,киша смрти,,!
Облак је напуњен неком супстанцом, која, где падне ствара рупу, као да је нека киселина упитању. Јачина те киселине је толика, да, топи камен, челик, другим речима, топи све!
-Како да се боримо против те кише?
-Не знам, али...
-Чекај, Вилењаче! Видиш да смо сви у ,,светлосним куглама,,?
-Да!
-Сада ми је јасно и зашто! Ове кугле нас штите од те кише!
Да, да, уз нас су наши, Богови! Заштитили су нас! Вилењаче, нисмо сами!
И, док се, Вилењак и ја радујемо, неколико ратника се окреће и у паници се повлаче из првог прстена у други.
-Не! Не бежите!
Викала сам на сам глас!
-Не, не плашите се, заштићени смо сви! Погледајте, сви носимо светлосне кугле, не плашите се!
-Погледај, Лана, ова киша уништава све! Погледај шума нестаје, све нестаје!
-Не плашите се, вилењаци, вратите се поред, Радмила, ова киша нам неће наудити!
Вест се муњевитом брзином ширила, и, као да су сви у глас викали ,,не бој те се кише, заштићени смо,,!
Најважније је, да, Вилењаци дознају да су заштићени, да се не повлаче испред кише.
-Подижем свој мач у има живота и љубави!
Замном, Вилењаци!
Други прстен се придружује првом прстену, и, за њим, лева и десна страна реке! Непријатељ је опкољен!
Јурим испред својих ратника, јурим брату у помоћ!
Нема величансвенијег осећаја од овог, када поведеш ратнике
,,добра,, да, уништи зло!
Стигла сам до брата, раме уз раме смо, и,...
Хорде лошега испред и око нас, нападају зверски у жељи да нас сатру. Оружје им је опако, али, ни близу нашим моћним стрелама, мачевима, муњана,...
Ништа нисам чула, сваки тон се угасио, и, из мене, кроз мене, чује се, Космичка победничка арија.
Ништа не чујем ,осим дивних тонова који долазе са ,, Звезда,,!
Видим свој мач како га покрећем, лево, десно, горе, доле, напред, назад, и, како сече једним замахом на десетине звери.
Окрећем се у круг и машем својим мачем, чекајући да, Сунце изађе.
Летеле су стреле ватре, летело је стење и камење, подизали су се таласи , горела је и земља, горело је небо, ...ово није битка две војске , ово није борба између два цара, ово је битка два Света, битка добра против зла!
Трајала је битка читаву вечност, јер, није се знало, када је дан, а, када је ноћ од црнила на небу. Непријатеља је видно мање, још се боре они најачи, и, однекуд довлаче своје нове звери, које, чим измиле, претварамо у пепео и прах.
Нажалост, број наших бића се смањио, и, осећа се умор, јер, како већ рекох, битка траје предуго.
Шта је са оним змијоликим и џиновима, то не знам, а, надам се, да су једни друге уништили, јер, и једни и други су овде да би наудили људима.
У неко доба, изненада, зачу се грмљавина, и то, не ,,обична,, већ, снажна и ни мало пријатна за звери, јер, знали су шта долази.
Сви, Вилењаци у трену засташе, све звери се истовремено тргоше и погледаше ,,горе,, а, потом сви се окренуше према ,,црним коњаницима,, на врху опустошеног брда, и, где се вијорила црна застава са ликом црвеног змаја, да виде знак њиховог вође.
Да, један од тих коњаника је вођа тамних, који се, колико ја примећујем, можда, по највише уплашио грмљавине.
Посматрала сам, није му било лако, али, није смео да покаже слабост, и, дао је знак да нападну.
Звериње је напало, али, слабије, као да не сме, као да не жели. Неколико њих урличе као раније и јури, вероватно да покаже свом ,,газди,, да је вредан своје службе.
Истовремено грмљавина ,громови и муње кидају и враћају тамни облак злом, и ту већ настаје проблем зверима. Не знају, дали да беже, и где да беже, када смо ми ту да их зауставимо.
Небо се полако буди, светло муња и светлица нам долази све ближе и ближе, а, са њима наши ратници, Бога Перуна!
О, коначно Светло!
Вилењаци су се подигли, као да су се поново родили, и, спремни да задају последњи удар. Ујединили су се муње, светлице, ватра, вода, камен, земља, стена, и последњи удар је уследио!
Велики прасак Светла просу се земљом, разли се до срца планете, а, из срца је уследио крајни и завршни удар.
Где смо се нашли у трену удара, ту смо и остали, неми и непомични, чекајући да, срце планете енергију саспе и спржи зло!
Престала је грмљавина, престала је бука, јаук, цика, режање,...
Престало је све!
Отварам очи, полако у стрепњи шта ћу затећи испред и око себе, и, видим моје, Вилењаке како као ја, полако извирују и гледају шта је остало око нас.
-Јупи!
Јупи, јупи, јуупии,....
Трчкала сам по плићаку у круг као пошандрцала, узвикивајући , смејајући се и певајући истовремено, а, морам признати, ни остали нису ништа бољи од мене, и, они су као и ја викали, певали, плесали,...
Рањени, Вилењаци су добили мелем, који сам добила на дар од вила Видарица, а, речи смо изговарали на глас сви, да је одјекивала долина. Више смо их отпевали, него што смо само изговарали.
Радмило, Нора, Ледан и Сана су дотрчали до мене у заједнички загрљај, који се завршио ваљајући се и прскајући се у плићаку.
-Вилењаци, време је за ,,покрет,,!
Уозбиљи се, Радмило и поведе своје ратнике у земљу Вилењака. За њим је Ледан , за Леданом Нора, и, на крају, ја.
Није нам требало дуго да дођемо до Вилин земље, где смо остали неколико дана.
-Морам у храм, морам да се вратим код, Видарица.
-Зашто, Лана?
Знаш да морамо код храста са, Радмилом, да, отвори записе?!
-Ви идете са, Радмилом, а, ја ћу у храм, Нора.
-Лана, вратићеш се у храм, али, не оним путем, већ, тунелима. Бојим се, сестро, да, није безбедно.
-Како ћу тунелима, не знам дали ћу се снаћи?!
-Мора да има овде, Вилењака који познају пут кроз земљу до храма!
Распитаћемо се, и, верујем да ћеш већ за неколико сати бити на путу до храма.
Наставиће се...
Светлана Рајковић
