Дневник Плавог Вилењака (31)

Трчећим корацима враћао сам се према оном тунелу, мислећи само о, Лани и Нори. Дао бих све да сам сада са њима! Не знам шта је, Нагард хтео рећи са оним уплашеним погледом, али, осећам да није све сјајно, осећам да је њима двема потребна моја помоћ.
И, у овом бунилу, паници и журби нисам приметио да сам на погрешном путу.
Самом себи не верујем, самом себи покушавам да објасним ову грешку.
Како сам погрешио стазу, када сам сигуран да ову шуму одлично познајем?
-Хеј, ти?! Ти!
-Мени кажеш?!
Збуњено је застао Вилењак, окретајући се око себе.
-Да, да, стани, морам нешто да те питам!
-Стао сам! Ко си ти?
-Зовем се, Ледан!
-Ледан?! Онај што...
Застао је, чини ми се да је сада још више збуњен.
-Добро, било који да сам, Ледан пријатељу, веруј, није ни важно, само ми реци, где сам?!
-Зовем се, Минол!
Па, сад, како да ти објасним?!
-Драго ми је, Миноле!
Лепо, реци ми, где је излаз из ове шуме у свет људи?
-Које шуме?
-Како, које шуме?! Ове шуме, Миноле!
И, окренем се да, збуњеном Минолу покажем о којој шуми зборим, кад' ...
Сад' сам и ја збуњен!
-Миноле, па, нема шуме?!
-Наравно да је нема, Ледане, и, није је ни било.
-Чекај, чекај! Како мислиш, није је ни било?!
Ја сам дотрчао из оног правца, а, тамо је била густа шума, са најлепшим кедерима.
-Нема шуме! Ти мора да си у некој омаји?!
-Ја у омаји?
Је л' ти мене слушаш?
Пажљиво ме слушаш?
-Слушам те и не верујем шта ме питаш!
Нема никакве шуме, Ледане!
Је л' ти мене слушаш?!
-Ја сам сада, баш сада, био испод храста са, Радмилом и Нагардом, и, после разговора са, Нагардом потрчао сам у помоћ, Лани и Нори!
-Ледане, они су остали у свету,  коме сада припадају њихови задаци, а, ти си дошао у ,,нов,, свет, да нађеш свој први задатак.
Гледао сам у пусто пространство сачињено од стена и прашине, а, на ком је била шума, слушајући Вилењака шта прича.
-Добро, разумем, Миноле, и,..
Окренуо сам се према зиду, испред ког је стајао Вилењак.
-Где си?
Миноле?!
Миноле!
Вилењак по имену Минол је, једноставно нестао, а, нестали су и сви одговори.
-Шта сада? Да, гледаћу око себе и сам са собом зборити, јер, ништа и никог нема око мене.
-Можда да боље погледаш око себе!
-Овај Вилењак је безобразан!
-Ти увек донесеш погрешан закључак, брбљивче!
-Ко је то рекао да сам брбљивац? Да чујем?!
-Доста вас двоје!
-Ти клемпави ућути!

Немо сам гледао око себе, да видим ко то збори. Гласови на све стране а, никог на видику. Шта ми се дешава? Ко се то чује?
-Хеј, Вилењаку, лакше мало! Не врти се толико, не волим када ми прашина лети око очију!

-Ко сте ви,  и, где сте?!
Викнуо сам оштро!
-Није потребно да вичеш, само, гледај доле испод себе.
 Испод мене земља, прашина и камење, и, ништа више, ни једна травка не постоји, ни једна бубица!
-Где сте?
Опет сам викнуо, гледајући свуда око себе, али, ништа и никог нема.
-Не вреди вама говорити, ви не слушате, овај Вилењак је безобразан!
-Ућути брбљивице!
-Опет ти мени, брбљивице?!
-Ућути, рекох!
-Добро, ко год да сте, или, шта год да сте, покажите се!
-Свуда смо око тебе, Ледане!
Био је то нов глас, и, као да је најближи мени.
-Где сте, не видим вас?!
-Ево, ја ћу први да се покажем, и ако мислим да си безобразан Вилењак.

Изненада, испред мена, на, можда, три метра, камен величине дечије лопте, промени боју у белу, сивкасто белу, и, онако као кроз маглу надзиру му се очи.
-Ви сте живи?!
Ви...
-Па, наравно да смо живи!
Након неколико тренутака, све стене, и, сво камење око мене је имало исту боју као онај први, и, сви су на глас причали.
-Ти си Вилењак по имену, Ледан?
Обрати ми се један повећи камен.
-Да!
-Зашто си дошао овде, у нашу земљу, а, не знаш за нас?
Е, сад, то је био неки други глас, и по боји, рекао бих да је то упитала нека стена.
-Нисам дошао, времеплов ме је сам довео овде. Не љутите се, нисам хтео да вас узнемирим!
-Ледане, дођи! Пожури, брате!
Ланин глас је надјачао све оне гласове, али, где је? Окренуо сам се према оном зиду иза мене, и, погодак!
Лана је стајала испред зида а, иза ње се видео отворен портал.
-Пожури, морамо да идемо, немамо времена, портал се затвара!
Потрчао сам према сестри, и, успео сам!
У трену смо се пребацили у подземни град, у доба из ког сам мало пре изашао.
-Лана, шта се десило, и, како сам се нашао у оном чудном свету?
-Минол, кога си срео у свету ,,Живих Камења,,  је знао ко си, и, обавестио ме је где те је срео. То није свет у коме треба да тражиш свој први задатак, и, ево, успели смо, захваљујући Минолу да те вратимо овде.
-Какав је оно свет?
-Ледане, оне стене су наши чувари тајни! Нико још није успео да их сломи.
Небића их секу, буше, клешу, али, узалуд им, јер, стену када и уситниш, добијаш песак и прашину, и, опет и такав чува тајну, било где да се налази.
Оно што је најважније, оне не осећају бол, и, за њих не постоји ,,време,,!
-Чудно је, Лана што никада нисам ни чуо за њих.
-Живе Стене, или, Живо Камење не напушта свој свет, осим, ако их ми не однесемо. Често се у договору са њима граде камени градови, и, тако они пристају да напусте свој свет и настане неки нов.
Вековима остављамо записе на њима у многим световима, и, на тај начин помажемо бићима, остављајући им увиде.
,,Мидгард,, је пун ,,Живог Камења,, и, безброј градова и самих планина су од њих подигнути.
Живи камен у рукама Вилењака уме да промени састав, па чак и делић од камена.
-Како, Лана?
-Брате мили, у скоро сваком камену се скрива неки кристал или метал. Најчешће су у средини камена и, ако се деси да, камен нечастиви разбије, кристал поприми и боју и састав од свог камена и тако остане неприметан. Многи записи су остављени баш на њима или на металима које камење носи.
Када се ствара нов свет, сваки стари свет да по нешто своје, и, зато се рађају све лепши и дивотнији светови.
Свет елемената је све лепши, и, самим тим даје новом свету лепше.
Свет камена такође, свет животиња, свет људи, биљака.

Показаћу ти.
Гледај, узела сам један мали камен који је део оне стене са твоје десне стране. Видиш, брушена је због тунела, и, види се, да, у себи носи кристал.
Погледај, каменчић показује боју кристала, и, видиш, Ледане, показао нам је да носи у себи зелени кристал.
Овако ми Вилењаци долазимо до потребних метала, које користимо у разне сврхе, а, то ти је добро познато.
-Јесте, Лана!
-Ако нам је потребно злато, олако дознамо где се, тачније, у којој стени се крије.
Негда су узвишена бића на златним плочама остављала записе потомцима на дар.
Ледане, све док се и један делић злата или кристала налази у погрешним рукама, оно ће остати ,,проклето,, јер, то је одлука ,,Живог Камења,,!
-То значи, да,..
-Значи, Ледане, да је истина што људи зборе о ,,лажној срећи,,. Посмотри мало свет људи, и, увидећеш да, нико, али нико ко има злато или кристале није срећан!
Опседнути су нечим што је проклето, у незнању да, сваки кристал и сваки метал тежи свом камену, јер камен и кристал су исто што и, шкољка и бисер.
-Како су нељуди успели да раздвоје кристале или метале од камена, Лана?
-Нажалост, брате то су учинили Вилењаци.
-Молим?! Како то мислиш, Вилењаци?
-Нису сви Вилењаци успели да се одупру контроли таме над овим светом. Понела их је жеља за богаством које овде купује краљевски живот. У почетку су се борили да те кристале поделе између себе, што их је довело до уништења, и, да би се спасли, понудили су нељудима савез. Они су олако откривали, не само где су ,,Живе,, стене или камење, већ и технику са којом сваку стену отворе олако.
-Жао ми је тих Вилењака, сестро!
-Знам, брате, знам! Жалим их срцем целим!


Наставиће се...

Светлана Рајковић

Дневник Плавог Вилењака (30)

- Ледане, желим да, наставиш да пишеш свој дневник!
Данас, по обећању, враћам ти га , јер, време је!
Само да се опростим од њега:
,, Драги дневниче, без тебе не бих сећања сачувала! Благодарим ти срцем!''

Ледан

Дан- први
Година галактистичка- 110л5525х
Локација-Мидгард

После толико времена, поново смо заједно, пријатељу. Сећам се, баш тебе сам бирао на ,,Плавој Звезди,, да ми правиш друшто на броду.
Лана је некако брзо написала опроштајну поруку и, како је спустала дневник на сто, тако је отрчала да се сакрије, да, не видим да плаче.
Морам је пронаћи, мора видети ово чудо!
-Нора, видела си, где је, Лана?
-Жели да буде сама неко време, Ледане!
-Само ми кажи где је, хитно је!
-Добро, добро! Поред бунара је, седи у цветном врту, прича са биљкама.

Заиста, нашао сам је поред ,,Перунике,, седи и прича цвету као да пише дневник.
-Лана!
Тргла се, и, збуњено ме гледала, није очекивала да ће је неко прекинути.

-Навикла сам, Ледане, да све што имам у срцу, ја пренесем дневнику. Сада
причам уместо да пишем, па, вероватно ће мислити сви да сам полудела, причам сама са собом.
- Желиш ли, мила да ти вратим дневник, и...
-Не, не, Ледане, не смеш то ни да помислиш!
-Лана, мораш нешто да видиш!
Сео сам поред ње бирајући згодно место, а, да не поломим неки цвет.
-Како си само нашла ову густу цветну леју да седиш баш у њој?!
Разумела је да збијам шалу неби ли се насмејала, и, успео сам.
-Рекао си, да, морам нешто да видим?!
-Да, да, погледај!

Отворио сам дневник, и ...
-Шта  је то, Ледане? Ко је то написао?
-Слушај, Лана!
Када си написала поруку дневнику, оставила си га на столу и отрчала си, вероватно право овде, у цветну башту.
Док сам гледао за тобом и дозивао те, дневник је био испред мене, тако да сам приметио неку чудну светлост, благу плавкасто-сребрну светлост како исијава из дневника.
Док се светлост проливала, слово по слово се чудом појављивало и ...
Погледај, сама ћеш схватити, Лана!
- Лана, без тебе не би било сећања!
Волимо те!
-Ледане, ово је, кажеш, магија?!
-Не знам како се зове, али чудо јесте.
Видиш, пише ,,Волимо те,, а, испред нас је један дневник!
Како онда множина?
И, све то и још да се слова сама пишу?!
Очигледно је, Лана, да овде има ,,некога,,!

-Шта вас чуди?
-Радмило, добро је да си ту!
Лана је устала и збуњено покушавала брату да објасни ситуацију.
-Чекај, чекај, Лана, овде сам баш због тога. Знам шта се десило, и, тражио сам обоје да објасним ко вам је оставио поруку.
-Ко је , говори?!
Радмило је погледао, Лану, па мене, па опет, Лану,...
Лана, Ледане, поруку су послали са ,,Плаве Звезде,,!
Са брода ,,Плава Звезда,,!
-Са брода?
-Кажеш брате, са брода је послата порука?!
Погледај шта сам ја написао!

Ледан
Дан-први
Година галактистичка-110л5525х
Локација-Мидгард

Сама рука ми је ово писала, и...
-Враћају се, Ледане, враћају се, и вилењаци и сећања.
Ти си повезан са њима и пристижу ти битне информације. Лана је, ово морам да откријем, први Капетан ,,Плаве Звезде,,!
-Ја Капетан брода ,,Плава Звезда,, и то први?!
-Да, Лана! Ти си први Капетан и негда си овде дошла са ,,Плавом Звездом,,. Посаду си вратила у галаксију ,,Лав,, а ,себи си сећање избрисала и прекинула везу са њима, да би заштитила задатак!
-Збуњена сам!
-И, и, ја сам збуњен! Наша сестра је први Капетан брода који је мене овде довезао?
Збуњен сам и срећан и...
-Толико тога имамо да причамо! Толико тога смо сами сакрили да би сачували податке. Нека вас не збуњује ништа, само се препустите сећањима, јер, време је да се врате.

Сво троје смо сели у цветни врт и наставили причу. И, док је текла прича, изненада се појави један вилењак. Пришао је, и причао је, Лани да је време да пођу у потрагу за кристалом.
-Радмило, мораш брзо у шуму, мораш под стари храст да отвориш записе, јер, не могу да без њих да пронађем кристале.
-Идемо! Ледан и ја идемо у шуму, а, ти и, Нора идите по кристал!
Кренућемо чим сунце зађе, Лана.
Иди, потражи, Нору и спремите се! Наћићемо се испред тунела чим сунце оде иза хоризонта!

Сунце се скрива, поздравља нас и светло дана полако одлази, док се једна по једна звезда појављује на небу.
-Ледане, полазимо! Лана и Нора мора да су већ испред тунела, нема их одавно у селу.
Није нам требало пуно времена да стигнемо до договореног места, и ,нисмо се ни изненадили што су њих две већ ту.
-Пораниле сте?
-Нестрпљиве смо, а, и вилењаци такође.
-Где су?
-У тунелу су, чекају знак за полазак.
-Колико вас иде? Познају ли добро стазе? Пут кроз земљу неће бити једноставан, још мање безбедан.
-Ако је тако, брате, можда је боље да вилењаке поведем кроз шуму?!
-Мислим да нећеш олако проћи неприметна, ни ти, ни, Нора, ни вилењаци. Идите подземним стазама, и, дај све од себе да се сетиш замки које смо некада постављали.
Ми идемо према оном брду, пратићемо ,,Звезду Даницу,, . Она ће нас одвести тачно до шуме вилењака.
-Збогом и срећно!
-Збогом, Ледане!
Збогом, Радмило, и, чувајте се!

Лана, Нора и вилењаци убрзо нестадоше у тунелу, а, Радмило и ја смо се упутили према шуми.
-Ледане, Лана ће ускоро да оде!
-Стани!
Ухватио сам га за рамена!
-Како то мислиш, да оде?!
-Чекај, нисам ти све рекао, не паничи.
Лана ће ускоро преузети брод, и, биће неко време у гостима у далеким сазвежђима. У свету, испод сазвежђа ,,Отиј,, жестоке се борбе воде.
Лана је, негда и кренула у помоћ светлима и то баш у ово доба док траје рат тамо. Десило се да су прошли међудимензионалну капију и да су одмах били нападнути. Лана је успела да спасе и посаду и брод и да нађе сазвежђе ,,Лав,, у коме је наша база.
Ту је примила информације о ,,Мидгард,, планети којој је тада била неопходна помоћ. Договором са светлима на ,,Лаву,, Лана је дошла овде, посаду вратила ,,Плавој Звезди,, а  ,,Лав,, је послао појачање ,,Отију,,.
Доласком на ,,Мидгард,, Ратници Светла су на неки начин били заробљени, јер је нека тамна материја створила прстен око планете који контролишу тамни.
Видиш брате зашто су борбе непрестане овде?! Тамна материја мора бити уништена, а, ближи се дан њеног уништења.
-Чини ми се да си рекао, да је , Лана у овом времену дошла, или пошла?!
-Да, да, Лана је сада на путу према ,,Лаву,, али још није вратила сећања. Верујем да је кристал којег тражи, кључ, и да ће, повезивањем са њим, вратити прошлост у будућност, а, садашњост оставити да чека.
-Ако, Лана иде, желим са њом брате!
-Не знам, Ледане да ли је паметно мењати прошлост?! Ти си дошао бродом који је, Лана вратила, можда и можеш са њом сада! Видећемо, ипак ће, Лана морати да одлучи.
-Погледај, Радмило, ми смо испред шуме!
-Ту смо брате! Идемо, морамо да пожуримо!
Није ми требало пуно да вратим сећања. Шуме се сећам, иста је као и сада, ништа се није мењало. Очекивао сам нове вилин куће по крошњама, али, није их било.
-Ледане, ево га храст. Дођи, заједно отварамо записе!
Како је, Радмило из кончане торбе извадио записе, тако се сама књига отргла из његове десне руке, пала на траву испод храста, и, отворила се. Листови су се сами листали, нека чудна музика се чула, кедери су почели да звоне, шума је одјекивала, и то све гласније и гласније, толико да сам рукама покривао уши, да смањим тај звук колико, толико.
Викао сам, Радмило ме није чуо, а, викао сам да чита, да што пре прекине ову буку.

Одједном, све је стало, утихнуло, све у трену стаде, и...
Чујем, Радмила како нешто изговара. Били су то записи које, не чекамо само ми, већ сви, сви желе да их чују. Радмило је читао записе неким веома чудним језиком, и не само то, Радмило је и певао на том језику и то затворених очију, што значи да, мом брату се вратило сећање.
Док је читао и певао, невероватна енергија се стварала и обавијала је све, ширећи се и изван шуме.
Гледао сам ждрала, стајао је са моје леве стране, и видео сам да нешто чудно се дешава.
Да! Био сам управу! Ждрал је вилењак, плави вилењак!
Потрчао сам према њему , и...
Испред мене насмејан старац седе косе и седе браде.
-Ледане, ја сам , Нагард!
И даље се смешкао старац мудри
-Успели сте, благодарим вам! Реци ми, дали је, Лана отишла по кристал?
-Да, да, отишла је.
Сећам се, Нагарде, сада се сећам, ти си мој стари пријатељ.
Драго ми је да се коначно срећемо.
-Коначно, Ледане, време је да се састанемо.
Погледај око себе, има пуно тога да приметиш.
Окренуо сам се!
Радмило је стајао испод храста изговарајући чудне речи. Поред њега, и са десне, и са леве стране стајали су вилењаци.
-Ледане, сви смо ми до сада имали потпуно измењене облике. Сада смо опет као негда, вилењаци!
Послушај ме и иди за, Ланом. Иди и не чекај, Радмила. Он ће, читајући записе заштитити све вас ма где били.
Лани и Нори неће бити лако, зато ти говорим ово.
-Идем, Нагарде, а, ти објасни све мом брату.
-Хоћу, објаснићу, Ледане!
Срећно, пријатељу!
-Жив ми био!

Наставиће се...

Светлана Рајковић

Одлазиш

Одлазиш,
а, тек си научио да трчиш,
да, живиш,
да, постојиш!
Зашто журиш?
Ова журба није иста као онa,
 када си трчао за лоптом,
немирном,
шареном.
Није иста ни као она журба,
за школским аутобусом,
који већ креће,
а, ми још сањаримо.
Није иста ни као оно трчање за симпатијама по парковима,
где си често љубав будио,
и цвеће делио.
Има и она журба за послом,
и, ни она није иста као ова.
Све те журбе су биле делом лепе,
 делом ружне,
али,
ни једна болна као ова.

Одлазиш,
као да си овде био у пролазу,
без поздрава,
без загрљаја,
објашњења,
без опроштаја!

Никада те овде нећу више срести,
ни видети,
ни загрлити,
ни пољубити,
Никада, брате.

Сада, где год био,
лети, само лети,
лети високо, снажно и храбро,
лети, као Соко,
 као Орао,
лети, Творцу
и Светлу се радуј!


Слава ти,

брате мој!




С. Рајковић

Дневник Плавог Вилењака (29)

-Ледане, ти сијаш?!
Истог тренутка погледала сам око себе, сви вилењаци су имали светлосне кугле око себе, које су све јаче и јаче исијавале, попут ,,Плавог Сунца,,.
-Лана, не излази из воде!
-Али, Радмило, шта ако вода није опасност за непријатеља који долази?! Ми смо онда на отвореном пољу.
-Можда има право, можда је боље да направимо ,,обруч,,?!
-Добро! Поделићемо се!
 Ледане, на леву обалу реке са ратницима ,,Белог Пламена,,!
Нора, на десну обалу реке са ратницима ,, Камени ,,!
-Лана, ти остајеш у води, у другом прстену, са ратницима ,,Плави Жар,,!
Ја ћу у први прстен, са ратницима ,, Стрелци,,!
Распоредили смо се како је, Радмило рекао, правећи свако своје замке, и, показивајући вештине које је сваки носио уз име јединице.
На пример, ми смо ,,Плави Жар,, правили таласе који су дохватали до врхова планина, а, који стварају удар, који тло помера, и, разара све што дотакне.
Камени су стене померали до звезда, а, које су летеле попут торпеда, од којих ни један непријатељ није могао побећи.
,,Бели Пламен,, је палио километрима око себе једним ударом, и, све што пламен дотакне, у дим се створи.
,,Стрелци,, су сваки појединачно испаљивао по стотину ватрених стрела, које је сваки ратник погледом наводио, тако да, ни један противник није могао побећи.

Непријатељ је све ближе и ближе, осећа се зло које брише све испред себе. Џинови се повлаче према ,,Каменима,, а змијолики летачи за њима. Остало је мање од једног минута до, коначног ,,удара,,!
-Сви вилењаци у борбени положај! Викнуо је, Радмило!
Окренути смо према делу шуме, из које ће изаћи непријатељ.
Чекали смо!
Радмило је први, и мој поглед је усмерен према њему, желећи му неизмерну срећу.
И, стигли су!
Радмило је подигао ,,Светлосни мач,, и јурнуо је према наказама, које су, као безглаве трчале и урликале попут бесне звери.
Отпочела је битка, која посве личи на ,,последњу,, јер, како су се звери ближиле, тако се и небо тамило, доносећи језу и смрт.
Сунце је нестало, заклонило га је црнило на небу, које је долазило и доносило неку прљаву кишу.
-Ово не ваља!
Чујем мрмљање вилењака поред мог левог рамена.
-Зашто тако мислиш, мили, Вилењаку?
-Оно црнило је ,,киша смрти,,!
Облак је напуњен неком супстанцом, која, где падне ствара рупу, као да је нека киселина упитању. Јачина те киселине је толика, да, топи камен, челик, другим речима, топи све!
-Како да се боримо против те кише?
-Не знам, али...
-Чекај, Вилењаче! Видиш да смо сви у ,,светлосним куглама,,?
-Да!
-Сада ми је јасно и зашто! Ове кугле нас штите од те кише!
Да, да, уз нас су наши, Богови! Заштитили су нас! Вилењаче, нисмо сами!
И, док се, Вилењак и ја радујемо, неколико ратника се окреће и у паници се повлаче из првог прстена у други.
-Не! Не бежите!
Викала сам на сам глас!
-Не, не плашите се, заштићени смо сви! Погледајте, сви носимо светлосне кугле, не плашите се!
-Погледај, Лана, ова киша уништава све! Погледај шума нестаје, све нестаје!
-Не плашите се, вилењаци, вратите се поред, Радмила, ова киша нам неће наудити!
Вест се муњевитом брзином ширила, и, као да су сви у глас викали ,,не бој те се кише, заштићени смо,,!
Најважније је, да, Вилењаци дознају да су заштићени, да се не повлаче испред кише.

-Подижем свој мач у има живота и љубави!
Замном, Вилењаци!

Други прстен се придружује првом прстену, и, за њим, лева и десна страна реке! Непријатељ је опкољен!
Јурим испред својих ратника, јурим брату у помоћ!
 Нема величансвенијег осећаја од овог, када поведеш ратнике
 ,,добра,, да, уништи зло!

Стигла сам до брата, раме уз раме смо, и,...
Хорде лошега испред и око нас, нападају зверски у жељи да нас сатру. Оружје им је опако, али, ни близу нашим моћним стрелама, мачевима, муњана,...
Ништа нисам чула, сваки тон се угасио, и, из мене, кроз мене, чује се, Космичка победничка арија.
Ништа не чујем ,осим дивних тонова који долазе са ,, Звезда,,!
Видим свој мач како га покрећем, лево, десно, горе, доле, напред, назад, и, како сече једним замахом на десетине звери.
Окрећем се у круг и машем својим мачем, чекајући  да, Сунце изађе.
Летеле су стреле ватре, летело је стење и камење, подизали су се таласи , горела је и земља, горело је небо, ...ово није битка две војске , ово није борба између два цара, ово је битка два Света, битка добра против зла!
Трајала је битка  читаву вечност, јер, није се знало, када је дан, а, када је ноћ од црнила на небу. Непријатеља је видно мање, још се боре они најачи, и, однекуд довлаче своје нове звери, које, чим измиле, претварамо у пепео и прах.
Нажалост, број наших бића се смањио, и, осећа се умор, јер, како већ рекох, битка траје предуго.
Шта је са оним змијоликим и џиновима, то не знам, а, надам се, да су једни друге уништили, јер, и једни и други су овде да би наудили људима.


У неко доба, изненада, зачу се грмљавина, и то, не ,,обична,, већ, снажна и ни мало пријатна за звери, јер, знали су шта долази.
Сви, Вилењаци у трену засташе, све звери се истовремено тргоше и погледаше ,,горе,, а, потом сви се окренуше према ,,црним коњаницима,, на врху опустошеног брда, и, где се вијорила црна застава са ликом црвеног змаја, да виде знак њиховог вође.
Да, један од тих коњаника је вођа тамних, који се, колико ја примећујем, можда, по највише уплашио грмљавине.
Посматрала сам, није му било лако, али, није смео да покаже слабост, и, дао је знак да нападну.
Звериње је напало, али, слабије, као да не сме, као да не жели. Неколико њих урличе као раније и јури, вероватно да покаже свом ,,газди,, да је вредан своје службе.
Истовремено грмљавина ,громови и муње кидају и враћају тамни облак злом, и ту већ настаје проблем зверима. Не знају, дали да беже, и где да беже, када смо ми ту да их зауставимо.
Небо се полако буди, светло муња и светлица нам долази све ближе и ближе, а, са њима наши ратници, Бога Перуна!
О, коначно Светло!
Вилењаци су се подигли, као да су се поново родили, и, спремни да задају последњи удар. Ујединили су се муње, светлице, ватра, вода, камен, земља, стена, и последњи удар је уследио!
Велики прасак Светла просу се земљом, разли се до срца планете, а, из срца је уследио крајни и завршни удар.

Где смо се нашли у трену удара, ту смо и остали, неми и непомични, чекајући да, срце планете енергију саспе и спржи зло!

Престала је грмљавина, престала је бука, јаук, цика, режање,...
Престало је све!
Отварам очи, полако у стрепњи шта ћу затећи испред и око себе, и, видим моје, Вилењаке како као ја, полако извирују и гледају шта је остало око нас.
-Јупи!
Јупи, јупи, јуупии,....
Трчкала сам по плићаку у круг као пошандрцала, узвикивајући , смејајући се и певајући истовремено, а, морам признати, ни остали нису ништа бољи од мене, и, они су као и ја викали, певали, плесали,...
Рањени, Вилењаци су добили мелем, који сам добила на дар од  вила Видарица, а, речи смо изговарали на глас сви, да је одјекивала долина. Више смо их отпевали, него што смо само изговарали.
Радмило, Нора, Ледан и Сана су дотрчали до мене у заједнички загрљај, који се завршио ваљајући се и прскајући се у плићаку.

-Вилењаци, време је за ,,покрет,,!
Уозбиљи се, Радмило и поведе своје ратнике у земљу Вилењака. За њим је Ледан , за Леданом Нора, и, на крају, ја.
Није нам требало дуго да дођемо до Вилин земље, где смо остали неколико дана.
-Морам у храм, морам да се вратим код, Видарица.
-Зашто, Лана?
Знаш да морамо код храста са, Радмилом, да, отвори записе?!
-Ви идете са, Радмилом, а, ја ћу у храм, Нора.
-Лана, вратићеш се у храм, али, не оним путем, већ, тунелима. Бојим се, сестро, да, није безбедно.
-Како ћу тунелима, не знам дали ћу се снаћи?!
-Мора да има овде, Вилењака који познају пут кроз земљу до храма!
Распитаћемо се, и, верујем да ћеш већ за неколико сати бити на путу до храма.

Наставиће се...

Светлана Рајковић

Народ Звезда

Изворни текст је објављен у Фебруару 2016 на Српском Журналу, сада је и овде на овој страници.

М. Максимовић

Пре него посташе време и простор, пре него се појавила прва материја у нечему што ће се касније назвати Свемиром, постојао је свет безкраја. Природа тог света је дух у најкраћем речено. Све присутне енергије разумне су биле свуда и кретале се свуда јер су све оне део Свевишњег. Творац је пожелео да се оваплоти, искаже у искуственом изражају, не само у појмовном. Стога су из мисли Творца настале силе које су касније биле одговорне за настанак свега постојећег у свим могућностима.

Свака сила је имала своју природу и сферу деловања док су све скупа представљале мисао Творца о стварању. Како су створени време и простор у постепеном следу догађаја тако су и силе полако добијале облик према својој природи. Оне су обликовале свемир, тј. Творац је преко њих обликовао свемир као будуће велико и незамисливо поље остваривања у свим димензијама и разинама.

Силе беху створене као свршени облици Творчеве мисли а онда је на ред дошао и човек као семе Творчеве свемогућности. Човек у себи садржи све чиниоце Творца и у њему постоји потенцијал и могућност целокупног могућег и замисливог искуства Творца почев од самих мисли па до остварења у свим могућностима до самог врха и свеобухватне целине – Творца.

И овде ћу прескочити како и зашто се све даље одвијало већ ћу доћи до трена када ми људи постајемо средиште пажње сила које се боре око нас а да ми тога већином нисмо ни свесни.

У нама је скривен Творац сам који спава. Једини начин успешног буђења Творца у нама је Љубав.

Но о Љубави другом приликом. Сада треба рећи о нашој природи још нешто важно. Ми потичемо од Самог Творца а многи су симболи те чињенице. Кроз историју (проживљену прошлост) смо свесни да су разни народи имали различите симболе којима су се поистовећивали са Божанским пореклом. Ни један народ сада на планети нема до краја изражен симбол на право сећање ко је. Нико осим Срба а и Срби га већином нису свесни.

Додуше то није изговор јер на нивоу генетике и морфогенетског поља – све је трајно записано.

Тесла и многи су открили да постоји и виши ниво записа свега – Етар или Акаша или Морфогенетско поље свег постојања.

Приступ том пољу има апсолутно свако али то велика већина не зна, нити користи ту могућност.

Том пољу или Свемирској библиотеци се приступа у посебном стању свести о којем се много пише и говори од разних врсних стручњака науке, уметности, духовника, те свих могућих људи који су имали и имају приступ Акаши или Етру.

Вољом промисли и вишег нивоа свести људи добију када треба различите информације и вести и знања како би се човечанство унапредило.

То може да посведочи свако ко је имао или има то искуство. Једноставно, на нивоу бића и душе – онај ко искуси Морфогенетско поље-Акашу-Етар- тај или та то одмах знају.

Чудесна су то искуства.

Некада се прикажу некоме као видовитост, некада као чисто знање свега или одређених ствари, некада као надахнуће живе Творчеве речи кроз стихове и лирику, некада као вантелесно искуство путовања кроз друге стварности и разине.

Цео овај увод представљам овако да бих испричао живу визију коју добих.

Наиме она се десила једног јутра пре око годину дана (2015). Пробудио сам се и нисам се сећао сна или снова али сам одједном у соби у ваздуху видео отворених очију следећи призор;

Живи крст од живог белог блиставог светла са траговима златног одсјаја и зраке који му се одбијају на сва четири угла где је укрштавање.

Одмах ми је све било јасно и визија се одвијала даље неколико минута при чистој свести и отворених очију. Одмах сам видео шта је ово, наиме то је пресек златно беле светлости а иза њега је био неизмерно јак усмерени сноп светла који је ишао право у средиште пресека и ударајући у њега, разливао се по угловима пресека. Тако се разливајући, облике су зраци попримали живих пламенова.

И одмах сам схватио! То је било то! Жива слика је приказивала крст са Србског грба. Крст са четири слова С.

И даље сам у безвременом трену схватио следеће:

То не значи (а и може у неком смислу) Само Слога Србина Спасава, нити има везе са религијом или било којом црквом, него појава или симбол живи подсећа на слова С свуда око крста. То је симбол Звезда.

Златна светлост или луча, златни пресек и сјај који шири светло у свим правцима.

Извор усмереног светлог снопа је Творац јер од Творца долази извор светла које се затим скупља у једну тачку, чини златни пресек и иде у све правце.

Симбол Творца који је извор и који иде и јесте свуда и који је светло и Љубав. Зашто Љубав?

Зато што је из Љубави Творац све створио и свака Звезда своју причу има.

И онда схватим како је визија полако бледела…па ми то носимо као свој грб!

Срби, ми то носимо као народни знак и знамење и симбол и док други имају разне симболе овог или оног значења, ми смо једини народ који носи изворни симбол- Печат Творца. Печат савршенства, народ који је са неба. Народ који потиче од Творца, народ звезда, небески народ, Божја деца.

О, како ли је то величанствена ствар! Живи благослов!

Народ који је ставио Божји запис на себе, народ који тиме изјављује да је директно од Творца.

Да ли сада схватамо узроке нашег страдања кроз време и зашто нас нападају?

Мислим на време не од јуче него кроз звездана јата многих галаксија. Сетимо се Перунових веда и делића нашег трајања кроз Свемир и Земљу.

Ово је завршно поглавље једне велике приче у мору наших прича пред Творцем.

Приложићу и моју илустрацију и цртеж визије…али бих још нешто додао.

То што се неко зове Србином му не даје на право да то и злоупотреби. Многи не хају ни најмање ко су и шта су и много штете чине у незнању.

Бити суштим Србином је бити сином и кћери Божјом. Бити љубав, мудрост, правда, саосећање, мир, моћ, знање, вера, нада…и свакојака многа врлина.

Наше је све у свемиру и немојмо бити кратке памети те мислити само на тренутни ток ствари и дневну политику. Све се то мења као поветарац. Суштина траје, ван садашњих граница ове Србије и планете јер у току је борба за душе у огромним размерама.

Гледајмо изнад светске политике и религија и нашу душу и срце, тамо где је наша суштина.

У свету сила и духа ми имамо свето место и то је наш дом док је овде и сада привремено.

Не мрзимо стога никога. Не чинимо ништа нажао никоме али чувајмо своје и себе. Будимо Синови и Кћери свог Створитеља. Растимо у знању и љубави. Растимо у свему што је Божанско и племенито.

Будимо … јер ми смо народ звезда!






(два различита позадинска светла ради бољег погледа на слику, контрасти су мало другачији)







Милорад Максимовић: ПЕЧАТ ТВОРЦА – Цртеж из визија: Србски равнокраки (звездани) крст као космички пра-знамен (као првобитни симбол) наше повезаности са Створитељем и Васељеном.

Дневник Плавог Вилењака (28)

Патуљци и Нора нестадоше у подземним ходницима, пут велике битке, коју, Радмило већ води. Осећам хладноћу у овоземаљском телу, а, то је од рана које крваре, није предосећај, није и не сме да буде.
-Лана, хладна си!
-Ледане, брате мили, откуд ти?!
-После ћу ти објаснити сестро!
Где сте?! Где су видарице?
У помоћ!
Чујем брата да дозива виле, чујем да јеца, и, осећам да ...
- Где сам?!
Не осећам више бол, и, не чујем, Ледана! Видим! Ја сада видим! Где сам?!
Ово је Свемир!
-Добро нам дошла вило Плавог Кристала!
-Ко је то?
Глас је чудан! Као да свемир прича. Окретала сам се лебдећи у некој дивотној енергији кристалне светлости и дивотног мириса. Некако, личи ми на спој безброј дуга божансвених боја.
-Ко је то?
Поновила сам, јер, никог не видим.
-Ја сам твоја суштина!
-Моја суштина?!
Где сам? Јел ово крај телу са ,,Мидгарда,,?
-Није крај, вило, само, време је!
-Време чему? Где си, не видим те?
-Како да ме видиш? Ја сам ти, ти си ја!
Време је, да, подигнеш Кристал испод камена! Овде је, испод планине, испод храма. Негда си га оставила, тачније, негда сам га оставила овде.
-Чудан осећај! Причам са самом собом?!
Не могу да појмим да ми се то управо дешава.
А, онда се испред мене обликова светло у мом лику.
-Успавани сте ,драга вило, успавани и опијени, јер, свет у ком си сада, живи на лажима, опсенама и омајама. И, ако сам ти, и негда си ме створила за овакве тренутке, ти још не појмиш, да ,сама себи мисли враћаш, не појмиш, да, самој себи збориш. Дуги низ векова, враћаш се изнова и изнова у свет људи,у жељи, да им помогнеш, да, заједно са осталим вилењацима отераш опсену.
-Где сам те створила?
-У сазвежђу ,,Орион,,.
У многим световима оставила си ,,себе,, да мотриш на Кристале.
-Ако је време да подигнем Кристал, поћићу одмах, јер, осећам топлоту у грудима, и, светло ми се брише, а, то значи да се враћам у свет људи.
-Лана, Лана, пробуди се!
-Ледане, добро сам.
Некако сам изустила, јер, виче толико да ми звони у ушима.
-Лана, помислио сам да си ... Није важно, мила, сада си овде.
-Знам, брате, помислио си да сам умрла, и ,скоро и јесам, али, она тамо са друге стране ,,ја,, ме вратила.
Погледали смо се и насмејали се на глас.
Видарице су моје ране очистиле и мелемима заштитиле, и, могу полако чак и да устанем.
-Драге моје, захвална сам вам од срца!
-И, ја сам вам захвалан на свему!
Ледан прозбори.
Видарице су ми дале у врећици мелем који је чаробан, и, рекле су ми ,,вилин речи,, које треба да изговорим док га наносим на ране. Мелем без тих речи нема моћ, а, са њима је толико моћан, да, у трену рану зацели и она нестаје.
Ледан и ја смо се још једном захвалили дивот вилама и замолили их, да нам покажу пут до најтаинсвенијих одаја у срцу ,,мајчице земљице,,. Ту, у срцу земље, у најтаинсвенијим одајама, закључаним са девет кључева који су однети у девет светова, скривен је Кристал, који сам негда ту сакрила.
Видарице се узнемирише, летеле су, тамо-амо збуњене и уплашене, не желећи да о томе ни зборе. Једна од њих се мало смири, и, отишла је да пренесе Богињи шта смо, Ледан и ја тражили. Недуго, Богиња је дошла, и, са дивним осмехом на лицу пришла је полако: ,,Опростите вилама, што су се онако збуњено и уплашено понашале. То је зато што знају да, нико не може у те одаје, осим, виле са Кристалом боје мора.
Нису те препознале, Лана, опрости им!
-Не замерам, дивне моје, не замерам!
-Лана, у одаје можеш тек пошто запис отворите. Сада , пошто су у великој борби...
-Борба?!
Идемо, Ледане!
Богињо, драге виле, опростите!
Морамо у борбу!
Чим се оконча, вратићемо се!
Опростите што вас овако напуштамо!
-Пођите и не заборави, Лана, тај мелем нема моћ без ,,вилин речи,,!
-Запамтила сам, Богињо!
- Виле ће вам показати пут до излаза.
Срећно и чувајте се!
-Хоћемо, хоћемо!
Брже боље, Ледан и ја смо потрчали за двема вилама које су испред нас јуриле, показивајући нам прави излаз, у мору тунела.
Неколико тренутака и, напољу смо!
-Ледане, куда?
-Идемо према реци, осећам да је тамо најтежа борба!
Трчали смо низ борову шуму, трчали смо у нади да стижемо на време.
Ледан је, корак или два испред мене, и, јуримо попут етра, баш како је, Нора рекла. Изненада од некуд поред моје главе пројури...зафијука стрела!
-Трчи, Лана, трчи!
Стреле користе ,,једнооки дивови људождери,,! Трчи само, трчии....
Још неколико стрела је зафијукало и забадало се у стабла око нас, а, нас двоје смо трчали, чини ми се све брже и брже.
Коначно, стижемо до реке, и, придружујемо се одмах у љуту борбу, викајући на глас: ,,људождери, људождери! Радмило, Нора, чујете ли?! Људождери иза нас!,,
Викали смо,  јер, од тих чудовишта се једино можемо спасти у води. Они не улазе у воду, убија их у трену.
Срећа, сви вилењаци су одмах почели повлачење у воду, док змијолики нису ни слутили зашто. Вероватно мисле да слабимо.
И, стигоше дивљи, одвратни дивови, и, не гледајући кога уништавају, јер, они немају савезнике, нити пријатеље, они су зло за себе, газе све испред себе.
Змијолике машине нису се најбоље снашле, и, док су се окретале да виде шта се дешава, дивови су их уништавали.
Ми смо мировали под водом, вирили смо као жабе и жабци, тек толико да нам очи буду изнад воде, да пропратимо битку.
-Лана, ови дивови и не слуте да су нам помогли.
Насмејано прозбори, Ледан!
-Не терај ме, случајно, да им се захвалим!
Настао је смех, и то, смех под водом.
-Хоће ли ови брзо, иде ми се кући?!
-Сана?!
-Невероватно, колико ми је драго да вас све видим! Где је, Нора?
Доле је, код водопада.
И, тако, текла је прича између вилењака као да смо изашли на пливање, тј. купање.
Чекали смо да се зло само, међу собом уништи, а, ми ћемо оне што остану да докрајчимо.
Дан је полако текао, ближи се крај, а, колико се примећује, ближи се крај змијоликима.
И, само сам то помислила, изненада, огласи се ,,рог,,!
-Чујете?
-Да!
-О, не! Јел ово стиже помоћ машинама?
-Вилењаци, спремите се!
-Шта се дешава, брате?
-Лана, црнобог шаље појачање. Ту су, рогом се оглашавају, и, веруј ми сестро, ово ,,бојно поље,, је мало, колико их има.
- Чекаћемо их овде, у води!
-Тако је, Лана! Чекаћемо непријатеља!
-Вилењаци, у борбени положај!
Спремни смо! Спремно чекамо далеко бројнијег непријатеља!

Наставиће се...

Светлана Рајковић

Запис Вечности

Време је чуда. Она се буде кроз нас и у нама. Време је, одлази тама али својим одласком она и даље прља. Дакле пазимо, увидимо, знајмо.
Види, Буди, Ведај.

Овај запис у стиху нема знакова зареза нити осталих знакова...овај запис је донет из дубина без-смртне вечности деци светог рода овде и сада.
Род борави својим суштинама у дворима Творца а својим телима и деловима суштина у многим Звезданим системима.

Роде Звездани, читај суштом, читај срцем и душом. Читај са лева на десно и са десна на лево. По дијагонали и по вертикали. Пробуди се сада!

Види, Буди, Ведај.

Искра живота сјакти безсмртно
Зрак Љубави дође од Творца
У дубине душа на Мидгаpду
Мир донесе и спознање
Истрајно градећи везе знања
Творац све прославља
Енегрија живота мрачне плави
Љубав конце преузима


Љубав света живи говор
У вечности се Светло оваплоти
Белим зраком живота и славе
А смисао свега постојећег
Вечно Творац кроз ватру створи


када сија сред тебе зрак белине свете
осетићеш реч и знак и мисао
никада неће тама да се дигне
изнад свете горе од кристала
запамти ми речи и срце отвори
да потеку реке и извори
да се буде смело и весело
да се Љубав вечно живи и говори
јер је света реч изашла
да се Љубав већма радовала
пре него су зоре изашле на Јаву
пре него су деца светла играла у Праву
пре него су свети дуси стајали у Наву
покрени ми ми само око и мисао
О Љубави света
једини си смисао


Сушт и зрак сјакте чисто
име свето носи знамен
кодови пламте радосно буде
неизмерно је радост светих
велика и благодарна


Жарко   Љуби           Сунце        Човека
И јасно  Уверено      Воли           Она                          
Веда       Благодатно Енергијом  Вишњом            
Она        Ас                Творца       Енергијом
Твори    Велики        Оживи        Краси


(свети род - она и он, једно друго стварају јер деца су Творца)