Промена се никад не мења

Каже се да је једина ствар или појава која је увек константна - промена.
То је "кон" или "закон" постојања.

Промена или још прецизније речено - кретање.
Све око тебе се креће, све око мене се креће. Унутра и споља, мало и велико. Атом и Галаксија.

Спирала живота, овојница која се оваја или увија око своје осе али никада на истом нивоу већ увек навише. Чак и када се чини да све пропада, овојница се креће.

То је неминовност живота. Никада не стаје и нема краја. Парадокс може постојати само у умовима који још нису досегли тај праг знања али чак и они који теже уништењу живота су део истог.

Сама чињеница да су живи говори истину. Ништа никада не нестаје. Само оде на виши ниво...а ту га онда не види онај ко није на том нивоу.

Зар нисмо у основној школи учили да енергија не може да нестане него само да промени стање? Зар се не сећамо основе?

А она је свеприсутна стварност.
Ако неко оде од нас било где и на било које време, ми више не видимо ту особу.
Али она није нестала. Када се врати она доноси нове квалитативне информације или још суштаственије речено, она доноси нове разине искуства у ма којој сфери.

Никада нико није исти. То је ток живота.

Као цивилизација, ми идемо одређеним путем. Као појединци такође. Планета иде својим космичким стазама као и све око ње.

Наш род такође иде путем напретка и развија се ка слави неизрецивој у космичким размерама. То се не види ако се гледа на овом нивоу. Али ко има очи да види следећи ниво изнад, увиђа где неминовно иде Род.

Ово није разлог ни за тугу ни за радост. Нити изливе емоција. Овде су потребна осећања тананих титраја свег живота око нас.
Говора звезда кроз песме и стихове светих душа. Поема удаљених ројева Звезда и планета...
Љуљушкања Љиљана на поветарцу и хука Брезиног лишћа док плеше са ветром.

Суза свих који пате и који се смеју...

Ово је разлог за свети мир који превазилази тренутни разум и схватање.

Свако од нас бар на један трен у животу осети у себи тај тренутак вечности...Када гледа очима Творца. Тада је све јасно. Тада је мир и радост. Тада се воли.

И тада се разуме зашто се промена никада не мења а увек је новорођена.

Дух Ватре

Изгубљене двери су се пронашле сред срца Дааријскога, сакривене истине се расно показаше...а Звездани род са осмехом се прихвати песме...песме стварања новога. Велика је моћ покренута али тиха је она. Да нечујно промени све и донесе оде из вечности у сада, у јуче и у сутра.

Дух Ватре






Дух ватре хода пламеном звезда.
Спусти се у трену срца на разину светле планете.


Помера се светлост у њему и околини и душама свим што бораве ту.


Трен вечности је дуг.
Не мери се људским мерама нег' небеским сверама.


Чисте помисли постају пламени језици,
они греју звезде изнутра док оне сјакте и живот носе.


Бела и црвена ватра.
Обе јако пламте.


Небо не постоји него стакло које чува.
Руке су спуштене и стопљени прсти.
Пекло је многе светло црвених ватри.


Бели пламен лечи.
Извор се буди у душама и прсти сад весело играју.


Моћ се њише у њима док чаролије из њих избијају.


Поема покрета и боје које светле!


Дух ватре се смеши...
Бела пламена ока два
сијају посвећена.


Још један плес вечности покренула...
Црвена ватра је нестала.




Зов дома...
Песма еона.


Хитрење назад кроз време и простор у првотну мисао.


Будан је један сушт.
Он зна и чека...

Свануће

У време магли духа и енергија хаоса, човек се пита где и како и када и докле. Мисли се роје. Некоме страх поједе срце а некоме се одвежу знања и моћи да уради оно због чега је дошао  на овај свет. Не постоји тешко и лако.
Постоји само или јеси човек или ниси.

Ништа више није битно. Свако рухо овога света је тек одежда која се данас носи а сутра баца у смеће.

Не бацај никада дух свој у смеће овога света. Уздигни духом свет око себе јер он постоји да би се твој дух распевао.

Певај! Арију живота.
Сневај, сне који бивају јавом.

Свануће

Најтамније ноћи су пред зору
када крици тмине гризу срца сва
кад утихне свака птица света
и улије страх у потку сав.

Тада душа сама тихо себи збори
силницама светим јасно се соколи
тајносано уздиже познање
доносећ у зору радости сред боли.

А зора се тихо појавила...
Сварог јутро вагре живе носи
али тијо тијо оно плете потку
да с' тама ни не знајућ склони.

Буди се срце твоје о роде Србине!
Човеком биваш изнад тма опсене,
ведајућ ти збориш живореч говориш,
да време је дошло Звезданога Рода.

Стоји јасно као Сунце сјајно
стег величанства са звезда сиђилом
лепота суштаства у сестрама нашим
Љубав родрођена у срцу њином милом.

Погледај.
Можда си додиром срца чиста
дотакао неког Звезданога Рода.
Он је свуда...

Где Род стопама благослови земљу.
Где год сваки Вилењак и света Вила хода.

Заклео се Бумбар

Заклео се Бумбар у цвет и у мед
да ће у Србији да направи ред
неће ту да вршља од сад било ко
ни Воја ни Аца ни Тома - НИКО!

Зум зум зум зум зум зузурузу зум зум зум
Зум зум зум зум зум зузурузу зум зум зум!

Нек знају и странци
Тереза и Меркел за штос!
Свакога ко сеје страаах
угришће за нос, за нос, за ноооос.

Зум зум зум зум зум, зузурузу зум зум зум,
зум зум зум зум зум зузурузу зум зум зум!

Јер они су збиља
неваспитан свет.
Мрзећи Србина човека
мрзе и свет - и свет и свеееет!

Заклео се Бумбар у цвет и у мед,
да ће на планети да направи ред,
неће ту да вршља од сад било ко
ни исток ни запад ни тама ни зло.

Зум зум зум зум зум зузурузу зум зум зум,
зум зум зум зум зум зузурузу ЗУМ ЗУМ ЗУМ!

Србин - Човек Звезданог Рода

 Време...

Једна реч и термин али говори толико тога. Тешко је рећи много тога у кратим записима о роду нашему. Песме су зато најбољи начин преноса нечега толико свеобухватног и великог што опет не дозвољава себе обелоданити у километрима исписаних страница. Мисао о себи као делу Створитеља, као о оваплоћеном божанству на овој планети носи сваки Србин који је свестан.

Нису сви свесни. На жалост или опет кроз провиђење, свако долази до својег личног освешћења у свој час. Не пре, не после. Залуд покушаји да се силом то убрза. Једини начин или пут убрзаног развоја је свесни контакт са суштином живота...а она је у свима нама.
То је веза Божанског у Човеку, искра живе ватре која је неприметна већини а без које не би постојали. Род наш најсветији је био од почетка времена и простора. Оваплотио се у материјалном свету да би Створитељ живота искусио све. Ми смо Створитељ који живи свуда а опет и своји сопствени. Бића са суштином свете ватре а опет своји.

Ако пратимо сушти звук Срба, дубоко слушајући - долазимо на извор стварања. Сушти звук Срба је наш језик којим се данас служимо али и све његове разноврсне гране у виду осталих језика којима се служе наша браћа и сестре широм планете који себе називају Руси, Пољаци, Чеси, Белоруси и тд... Сви који СЛОВЕ или говоре су наш Род. Али нису сви свесни тога...
Модерни Европски језици су дошли од нашег прастарог Рода на овој планети. Сви остали језици такође. Звучним утврђивањем се дошло до ових закључака. Звук не лаже и доказа има за ову истину свуда, кога занима нека крене у то истраживање дубље и без предрасуда. Сада и овде пут иде у другом смеру.

Дошавши на извор стварања, свесни Србин, Раса, Род, Човек - увиђа ко је.
Једнота са Творцем изазива страхопоштовање али пре свега Љубав. Управо Љубав преузима тренутак спознаје и онде где је био страх од сазнања величанствености истине, полако претапа у страхопоштовање а потом у поштовање, затим у разумевање, затим у мир, затим у спознање, затим у мудрост, затим у радост до на самом крају у сферу или сверу саме Љубави.
Тада се схвати шта је Љубав и да она чини све ово.
Тада човек постаје Човек. Једно са Творцем и живо оваплоћење свете Ватре.

Такав Човек живи, слови, слави, роди, ради, бива, биће, истрајава, истинује, наставља, носи...види, веда...

Такав човек је Србин. Пуно а мало је Срба.

Нема дела ове планете где неки Србин није допринео узашашћу исте. Свако од ових светлих и светих суштина је послат провиђењем на разне делове ове планете да би се равномерно развијала кроз своје потенцијале. Матица наша или тајносаним песничким збором - Рода је наша земља Србија. Звана је и Расија или Раска или Рашка. Упркос свим напорима да је неко сврста негде, она није тамо где су границе модерних држава. И јесте и није, зависи од тебе ко си.


Можеш бити Србин а можеш бити и Рус или Француз или Навахо Индијанац...ако је време дошло за тебе ти онда постајеш Човек и Род, будиш у себи свету ватру, разбуђујеш пламенове истине и знања ван схватања овог света и многих светова!
У теби се буди Србин Звезданог Рода.

Артанија - земља светих Срба звезданог кова

Ту под ногама нашим а скривена од свих сем од оних прозорљива срца. Она крије тајне небеса и саме земље. Крије технологије напретка света. Најбоље речено је у ствари да она ништа не крије него чува. Ал` залуд мислити да ћеш нешто ископати силниче насилниче. Залуд ти мисао да ћеш у утроби њеној наћи кристале живота и врата другог света, да ћеш наћи одаје које чувају дарове Звезданог Рода.

Залуд. Твоја душа тако таласа или вибрира неком својом фреквенцијом која ти сама не да наћи ово што тражиш. Можеш преорати свету земљу и ништа наћи нећеш.
Ко разуме, схватиће.
Двери се отварају оном ко куца срцем и суштом пуним светла, љубави, правде и мира.

Артанија земља света...

подно врха од кристала што пламеном белим сија.

Иза магли и омаја, прича и илузија.

Она јесте онима што јесу.

Чувари су постављени, миром светим управљени.

Гором ходе душе свете,

тон живота живе песме

певуше у сутон, у јутро, у подне, у дан.

Снива се и снео се вечни сан!

На Мидгарду стоји рт добре наде!

Океаном небеске луче, плове лађе сваког света...

и котве се подно неба у луци од белог светла,

док животом боји кристал свети...

И тако зими, и тако лети...

Артанија снива и плете потку безсмртну.

Ртањ чува сваку душу...

која жив-пламеном вагри.

Вртањ свете овојнице диже

да посете небеса сад ближе.

И сред срца да разгоре

свеге вагре што разоре,

све нечисто и погано...

Пољубила искра дете, лагано и постојано.

Вртањ вести врти рано.

Кад Јарило зраке шаље

подно горја румен сјаја

све до двери од безкраја...

Свака дјева што умилном стопом лаком

на њ' стане и почине,

она вилин песму пева - снева

и доноси боље дане.

Врата неба - отворена!

Из њих сипа свети пламен.

На груди јуначке и срца сва

Утискује један знамен.

Живот. Неугасли плам.

Артанија, вечни сан.

Вечна јава - која носи

двери до злато-права.

Жив ми био!

Жива била!

Дал' си Бели Србин ил' Србкиња.

Вилењак или света Вила.

Пламен Живота

Упаљен је свети памен живота.
Када гори истином тада нико и ништа не остаје непромењен и непромењено.
Ко је нечист бива спаљен а ко је чист бива огрејан.

Нема изузетака. Све делује само од себе тако.

Такав је закон живота.

Пламен Живота

Види шта ти рече суштина сред срца
како ти ритам живота игра...
Кроз велику потку једно-стиха
Сијају лампе лучом живота.

И плешу мисли...

И тиња свети пламен
Варнице сипа као кремен камен...

Зашто...
Коме...

Као две варнице - искре звездане рујне...
питања не изречена језиком људи.
Обрисе јутра новог позваше,
пут злато-права се разбуди...

Сјакти пламен где ћеш стопом ићи...

Пева се, буди се, воли се!
Голи играју лептири светла!
На све ветрове живота се чека!

Хајдемо, идемо!
Љубав нас чека.