Кућа Звезданог стиха

Кроз Бели Град под крилима плавог неба 

тихо теку те велике реке две.

Над његовим скутима у видној даљини

у себи што носи кристал плави - гора је.

Кроз реку времена и тик изван ње 

од чисте помисли белога ткања

стоји од искона кућа Звезданог стиха

чиста ко јутарње Сунце од знања.

Ту сред ње стоји дворана 

и у њој огањ гори непрестано.

Та ватра живота високо сеже

до свакога и свуда постојано.

Љубав ка песми, сну и живој речи

ка нестварно моћнoм вагрењу

ка знању од првих што вазда јесу 

у њеним одајама дух је вечни.

И лиру узме кад-кад момак млад

а гласе пусти богиња жива 

што златно сребним власима блиста 

а речима дивно на јави снива.

И ту се песма вине сред небеса

док срца што седе око огња тихују

у очима им пламен живота

мисли се роје, творе и сликају.

Кућа Звезданог стиха - лепа, тиха.

Јар је скрива од погледа мрких

у њој живи нешто више од речи

скривени златни дар - живостих.

Кажу предања о њој далеко

сваки Вилењак путе до ње зна.

Све Виле и Богиње светла

проносе светом њен тајни сјај.

Ако те пут нанесе незнано лако

ти спреми срце да куца полако 

И дух нек ти је истина питка

док ступаш у кућу Звезданог стиха.