Saturday, August 28, 2021

Светло што снива

 



Зове нас море...

Утихну птице чаробнице

ма само ли мисао о томе дође.


Чекање векова 

у нашој крви

песме без певања.


Искре што не гасну

врело живота 

воља изнад свега.


Нада коју деца имају

наш чини будним 

сред омаме палих. 


Живот нас зове

на све просторе 

где пасу дивљи коњи славни. 


Зове нас дух

зову нас зоре

кроз Етар једра дижемо.


Сила се претапа кроз нас

сред срца зов 

из душе искона глас.


Зову нас Горе

и небеске луче горе,

над Океаном Звезда стихови роморе.


Мисао, нада, луча и бол

страх и језа, осмех и зној

Љубав и моћ, истина жива.


Зове нас вечна песма

кроз све што бива

А ми...ми јесмо Светло што снива.










Monday, August 16, 2021

Утва Златокрила

Из петних жила

црпи се мед.

Из сржних сила

долази вед.


Само тихо и скоро нечујно...као када Ладине стопе пређу преко маховине спокојно. И видиш само одсјај светла где она хода, обрисе њених босих ногу а прилику не...не, не виде очи Богињу јер оне су неопране. 


Трк! 


Воде живе донеси 

рукама пуним воље захвати.

Очи отвори 

полако испери. 


Е сад,

нигде се неће звати незвани гост.

Нигде се неће наћи ватрени круг сред белога језера где понекад, понекад плови утва златокрила.

Ма једно перце да ти је њено!

Ал мора дано бити искрено, тихо, намењено. 


Из прса бије светло

кад чује се хум живота.

Из духа иде знање,

из душе лепота.


Ево ти камен. Од њега биће грумен кремен. Не питај како. Жива у злато и сребро у живо светло. Равијојлин златни прах бисера.

Мало воље, љубави и осмеха...

И стиха... 


Чек да Сунце сине!

Месецу речи не даруј

нек се око сада вине,

нек пева Миљанин Славуј.


И шта би са златопрахом у ово доба тмине? Да ли ти стопа путем златоправа ходи? Можда дух сред свег мрака те води?

Волиш ли живот и воли ли он тебе? 

Да ли за лет користиш ћилим или ћебе?

Или можда облацима владаш јер тако је то... 


Где спава зло?

Где му је корен а где траг?

Ко је твоме срцу драг? 


Сунца зрак?

Поглед благ? 


Да, да. 

Да, даааа 


Бит по бит док не постане битно.

Игра ми срце. Броји ситно.




Tuesday, August 10, 2021

Љубав у доба смрти



У најцрњим данима има увек један трачак наде о бољем свету што унутра што споља.

Када се изгуби смисао, онда влада црна мисао.

Зато и ова стихореч. Да дирне тамо где се анђели боје ходити.








Шта је љубав - чује се ехо

пита се сваки човек и онај који то није, јер чуо је о њој. 


Можда је само привид јаре Сунца 

или тихи спокој... 


Ко ће га знати - кажу летње врућине у људима. Нико не зна где је то нешто у грудима. 


Али како ће слеп видети светло?

Како ће глув чути глас? 


Љубав је ватра света.

Љубав је Створитељ што дела. 


А ко смо ми но деца ватре живе?

Рођени сред свега а ни из чега...

Сред врела живота што врило вазда 

Кап у којој је васцели океан.


Чуј, говорим теби. 


Ако не знаш ко си и где срце ти бије 

ако све јесте и када ништа није 

тад чуј душом и духом најбоље вести,

што брује ти суштином у пуној свести.

Љубав је оно што јеси, 

зато воли, воли и види шта ће да се деси.




Monday, July 26, 2021

Дрво света





Једном би, да Один ћутећ' сиђе у подземље, кад је свет био млад, кад су руне судбине певале нечујно. 


Тад се заче мисао и спев,

о вечној зори што зри у недрима.

Њише се одговор на ветру судбине. 


Трагом висина кроз дубине тешке 

срцем кроз тло и муљ тамни 

залогај хлеба спремног од старине

те гутљај вина, што дух крепи сјајни. 


Дуг је пут.

А време чека, не знаш ни где ти дах гори.

Где те сан у јави води и где дуси преварне 

шапућу песме... 


Да.


Извор је знања негде у арци живота.

Ипак, не веруј сваком жрецу што реч открива.

Јер на одру живом само искра бива

она што сушт ти носи. 


Пламте руне кад се прстом пређе

горе мисли а са њима ум.

Све је лако као речи песме,

ко горскога потока шум. 


Даровао знања Один беше, некад давно пре но што наста стих.

Перун га је погледао јарко, муњом светлом руне покренуо тих. 


Ко га види тај сан на јави живи. 


Под кореном љута гуја спава.

Нит је жива нити права.

Она јесте твој васцели страх. 


Светлу - дан.

Тами - мрак.



Плодове вечне даје дрво живота,

Злата јабуке са сребрним листом.

Дал' су речи вредне божјег гласа

или чуда да казују све? 


Сунцу - сјај 

Песми - сне.







Wednesday, June 23, 2021

Бели Орао

 Ах...

Како тече река времена а у њој острво заборава. 


Купају се виле поморкиње ал' ни једна тло то стопом не дотаче. 


Вели једна од старине реч да је дјева снила и уснила, санак њезин којег се не сећа, слику јасну што очи не виде, песму славе коју језик не зна. 


Чим видела ту и остала. 


Као кип од белог мрамора обасјан сјајем небројених звезда на поноћном небу вечности. 


Све је тихо тамо где је она.

Само очи њене сјакте лучом живом и мрак ништине вавек растерују. 


Бруј је многих гласова све јачи,

многа душа би да такне њене руке беле и мермерне,

да поседи поред ногу њених и да гледа океане звездане. 


Али намах стопа стане, заборава крик остане. Нит је има нити ће је бити, већ далеко у прошлости нити...њене као струне мире.


Ко ли може дјеву пробудити?

Да ли она вечним санком спава 

ил' је једна што веда у мору тишине? 


Ах!

Како тече река заборава...

У њој време се сакрило, као орлић под орлицом мајком.

Јоште мало сада да почине да му зрачак Сунца мал' крила ошине... 


Тада неће неба бити доста.

Хуче јата далеких светова, орлић беше а Орао поста!

Ветар ствара кад крилима маше и тад свет се бели врли сит весели... 


Како не би? 


Кад се види сјајни Оро Бели.










Wednesday, June 16, 2021

Машина против Човека

 





Пишући о прошлости Толкин је у своју причу коју је назвао митом, уткао многе истине које живе вечно, раније сам писао о његовом пореклу и осталим везама са нама а сада бих о једном детаљу о коме се не чује баш често. Наиме, он тај детаљ стално провлачи кроз свој рад а од огромног је значаја за сваког освешћеног човека.



Има један део у коме Толкин прича о давно прошлим временима везаним за њих ту и тада из првог лица кроз Елронда на "савету Елрондовом". У једном трену се Фродо потпуно изненади и одушеви те каже Елронду у стилу - па ви сте били тамо? Прича је наравно прича али Толкин је овде нешто заиста дивно рекао о прошлости. Наиме Елронд у причи је Вилењак који већ у тренутку радње живи много хиљада година и говори о догађајима где је и он тада био. За њега је прошлост итекако жива и директно утиче на садашњост. 


За друге не. Они већином нису Вилењаци и не живе толико дуго или су тек неколико векова стари као неки од присутних Вилењака док је он у том трену преко 6 хиљада година стар. Једини старији од њега у причи су Кирдан и Галадријела. 


Дакле за већину прошлост је отишла...сем за онога који ће постати краљ касније.

Арагорн иако човек који ће касније умрети, носи у себи и својој крви сећање на славну прошлост свог рода. То му помаже да издржи надљудске напоре те касније оствари победу упркос свему. 


Овај пример нам говори како велики умови попут једног Толкина знају за важност сећања на прошлост и не предавања забораву, славе и свега шта је било јер то може одржати дух у времену кушње данас. Данас када се све релативизује и сматра за непотребно овакав приступ је неопходан јер Саурон као лик из књиге није тек тако настао. 


Тај архетип је дубоко присутна сила у свету око нас, сила која би да све подјарми у службу машине. Сила која ствара машину звану прстен моћи којом би да контролише душе и бића.


Такве ствари су покушаване до дан данас у различитим облицима. Помињали су се прстенови неких моћи чак и у овој квази историји. Наравно доста тога је везано за три силе, Соломонов прстен, Ватикански и онај који је у поседу Енглеске круне. 

Шта су ти артифакти данас, званично се не зна па се чак и сумња у веродостојност истих. Међутим једно је заједничко, да ли они имали моћ или не, око њих се стварала омаја да владају да би се могло покорити све око њих. 


Машина...

Технологија која се ствара да буде продужена алатка у контроли човека. 

Њу покреће страх као гориво.

Такође страх који се наменски баца на човека и човечанство ради покушаја да се свеобухватно зароби те буде "корисно". 


Какав је свет око нас већином сада?

Једна велика машина. 


Али машина је ствар. Она је мртва без онога ко је покреће. 

Стога битка из Толкинове визије никада није престала. Ко је покретао машину из Толкинове приче? Саурон - а он није био човек, већ биће из такозваног анђеоског реда пре пада. 

Биће које није телесне природе. 


Ко данас покреће машину?

Није битно име (а можда и јесте), машину паразита покрећу суштине или бића која нису човек. 


Чувај оно што носиш у крви јер то је живот твој. То је оно што се тражи у вечној борби против Човека као наследника свега.

Искра у теби, душа, дух, ватра света. Чувај то. Више од свега, чувај себе. 


Ти ниси само тело. 


У теби је извор живота.






Thursday, May 20, 2021

Потреба човека

  Ако си икад тражио нешто о чему не знаш да говориш, о чему не можеш користити сликовита објашњења, чије висине и дубине само наслућујеш тихим откуцајима свог срца у тишини ноћи - онда си осетио неугасиву вољу и потребу човека. 

Та потреба је већа од глади и жеђи. Она зна да разгори унутрашњост и све у теби док не пронађеш макар и зрно онога за чим жудиш. 

Глад духа или вечна, неуништива истина и воља да се буде путевима духа ка Творцу и једноти са животом. 

Понеко је успео на јави да из духа донесе у материју непатворено и чисто. Или пак да изворну мисао духа створи у материји као завршену, заокружену појаву или ствар. 

Знање - из духа у материју је Алхемија а знање из материје у дух и обратно по вољи је Звездарење.

Потреба човека

Жеља векова, неутољена глад за новим пространствима, мисао која гори у уму испуњеним само једном сликом - вечности. 

Скривене одаје што чувају тајне што дођоше са звезда. Делови целине која у својој слави душу помера и дух храбри. 

Ватре које распаљују, греју, уништавају. Покретне слике, двојници што корачају Сунцем у златним одорама и пурпурним кристалима на челу. 

Вид који види дубоко и далеко. Простране одаје у којима се без померања путује, живи кипови који стоје а говоре и крећу се попут духа. 

Искре које читају мисли те творе облике звезданог сјаја, платна по којима приче играју док очи тихо ведају.

Слови Речи Божије.

Само једна од порука што лебде око нас.

Чекају на један трен, прави час...

Кад спремна је сушт да чује духа глас.