Tuesday, February 14, 2017

Дневник Плавог Вилењака 11-ти део

И, колико је то нешто журило и јурило према Храсту, још брже сам се пео ка врху крошње, не желећи да знам ко је, или шта је доле. Непажњом, у оном бунилу, и оном бежању, оклизнуо сам се, не успевши рукама да се дохватим за неку грану, пропао сам кроз крошњу, и последње чега се сећам, јесте, пад , бол у леђима и мрак.
Чујем гласове као из неког бунара, чујем како ме дозивају...Леданеее, Леееданее,...
Одједном, јасно чујем:,, Ледане, пробуди се,,!
Глас, Ланин, да, јесте, Лана!
Отварам очи, али, Светлост ми смета, па једва некако провирујем.
Од јаког Светла, не видим ко је испред мене, али, чујем моју сестру како и даље понавља:,, Пробуди се, Ледане,,!
- Лана, добро сам! Некако сам јој дао знак да се будим, и да не брине.
-Помози ми да устанем.
- Остани да лежиш, није паметно одмах да устајеш.
Миловала ми је један, па други образ и шапутала :,, Мораш бити добро, мораш, брате,,!
Неко време сам лежао, а онда ми је, Лана помогла да устанем. Бол у леђима је далеко мањи од оног бола када сам пао, тако да сам био сигуран да ћу се брзо опоравити.
- Откуд ти овде, Лана?
- Најбитније је да се опоравиш, брате, а, разлог мог доласка сада и није важан.
Него, шта ти се десило па си пао са дрвета?
- Разговарао сам са ,Мудрацом и Храстом, и одједном сам чуо буку у шуми. Нешто велико и брзо се приближавало и у трену сам одлучио да се попнем на дрво и да склониште потражим у крошњи. Нисам баш био пажљив ,па сам некако пао.
- Ниси видео шта је то што те је препало?
-Нисам видео, јер се не сећам ничега после пада.
- Лежао је ту сатима.
 Рече Храст и настави.
- Видео сам шта је прошло. Био је то, Бели Змај. Ни једну реч ми није рекао, само је пројурио према Кристалном граду.
- Можеш ли, Ледане да устанеш?
-  Мислим да могу.
Полако сам се усправио.
- Хвала ти, Стари мој. Ледан и ја идемо за , Белим Змајем. Знаш ли шта ти је чинити, у случају да се врати?
- Знам, Плава Вило!
- Идемо брате, Змај нас сигурно тражи.
- Лана, одакле сада Змај? Одакле дрво које прича? Мудрац који се преображава у Сокола?
- Нисам сигурна да је сада најбоље време да ти објашњавам. Претрпео си јак ударац у главу приликом пада, и боље је да одговоре добијеш одморан и опорављен.
Сложио сам се са, Ланом, јер, са њом нема расправке и убеђивања. Увек је лакше послушати је ,него расправљати са њом, јер, на крају буде како она каже.
Реч по реч, корак по корак, и већ смо близу, Кристалном граду. Сећам се, да је Соко помињао ,,Град Богова,, и тражио сам од, Лане одговор, јел ,,Кристални град,, заправо ,, Град Богова,,?!
- Није, Ледане. ,,Град Богова,, се не може овоземаљским очима сагледати, већ, очима душе, очима суштине.
Када дође време, видећеш га, јер, град сам долази, а не када ми хоћемо.
-Јасно ми је!
- Још мало и стигли смо!
Лана је , гледајући око себе у предивну природу, причала о , Белом Змају.
-Он долази ако је негде потребна помоћ, а, када је све спокојно, Змај воли да одмара на пропланцима пуним цвећа.
Његов омиљен цвет је, Богиша( Перуника).
Само што је то изговорила, застала је!
-Погледај између оне две брезе! Видиш ли нешто?
Гледао сам, али, ништа се није видело!
-Не, не видим ништа, осим облачка.
- Дођи, Ледане, видећеш!
На стази, док смо ишли према брезама, као да се оцртавао траг, тј. стопе неког великог Бића, које је прошло мало пре нас. И, јесте! На потоку, поред бреза, седео је , Бели Змај. Никада нисам видео то Биће до тада. Угледавши, Лану, Змај је устао и кренуо корак, два до ње. Остао сам поред брезе непомичан и посматрао како, Лана са радошћу грли Величанствено Биће, а , оно као да пева, као да подвикује од радости, што је види.
- Радујем се, мили мој, што те у радости срећем.
Чуо сам, Лану како, Змају прича.
Хтео сам и ја да приђем, али, и пре него што сам испружио корак, Змај ме је погледао, а , Лана је рекла:,, Дођи , Ледане да те упознам са пријатељом,,!
Пришао сам, Лана ми је рекла, да, испружим десну руку и ставим , Змају на чело. На тај начин, Змај ће знати ко сам.
Учинио сам то, и не само да је, Змај очитао моју душу, већ, видео сам и ја ко је он. Тргнуо сам руку!
-Видео си све? Врати руку на , Змајево чело, брате, има много тога да ти покаже. Не плаши се!
Вратио сам руку како ми је речено...
Гледао сам испред себе слике  догађаја из прошлости, из садашњости, из будућности. Гледао сам светове кроз које сам пролазио, и оне кроз које ћу проћи. Видео сам животе свих нас, некада и сада! Видео сам све што нисам знао да постоји!
Отворио сам очи, испред мене мрачак, а, рука ми подигнута у ваздуху. Махао сам, лево, десно, горе, доле,....ништа!
Сам сам!
-Лаанаа! Викао сам и окретао се око себе, опет ништа.
Где је, Лана? Где је, Змај? Сад су били ту? Шта је самном? Мора да сам полудео!
Испред мене поток, иза мене две брезе, са једне стране шума, са друге стране исто шума,...све је ту, само, где су, Лана и Змај?
-Лаанааа.....!
Слушао сам, али, нико се не одазива.
Вратио сам се до оног Храста, добро познатом стазом, и уз пут сам тражио трагове, мислећи да су се њих двоје поиграли самном, и да се сада негде крију.
Није било ни трага ни гласа од њих.
Сео сам испод старог дрвета и размишљао о ....више се и не сећам о чему све! Из минута у минут нови догађаји, нове спознаје, а, ја ни на старе још нисам добио одговоре!
О чему и да мислим? О, Лани и Змају? О, сликама живота и догађаја које ми је, Змај показао?
- Добро, Ледане, лези ту поред старог Храста и спавај! Све је ово збуњујуће и мистично за тебе! Одмори, Вилењаче уморни, а, сутра види шта ти је чинити!
Самом себи сам у браду причао, пошто нема никог да ми каже тако дивну реч-,, одмори,,!
Свануло је, дивног ли дана, помислих. Свет мирише на цвеће , које је свуда око мене. Још сам лешкарио и посматрао лепоту око себе, не мислећи о ничему од претходних дана што ме је снашло. Крошња Храста изнад мене, гледајући из овог ула, изгледала је Божанствено. Из ње је исијавала дивна плавичаста Светлост и пружала се до, Космоса.
-Будан си?
Глас изненадни прекинуо је моје уживање, али, ја се нисам померао, правио сам се да нисам чуо.
- Знам о чему мислиш, Вилењаче, и знам да си будан!
Е, сад већ имам разлог за панику! Скочио сам глумећи да сам љут, а заправо, уплашен сам.
Испред мене стоји прелепа жена! Вила , Богиња, Краљица,...
Ма, прелепо и насмејано, Биће женског рода, дозива ме, а, ја глуматам да не чујем.
-Добро јутро, лепа, Вило!
- Добро јутро, Вилењаче!
Осмех јој је блиставији од најсјајнијих бисера Космоса.
Устао сам и пришао том дивном Бићу да се представим.
-Ја сам, Ледан и мило ми је што ме тако дивно Биће зором дозва!
Опет се насмешила оним Божанским осмехом.
-Драго ми је, моје име је, Сана!
-Сана, прелепо име, баш као што си и ти прелепа. Зурио сам у, Сану можда и непристојно, али, испред мене је лепота коју до сада не сретох.
-Дошла сам по тебе, Ледане. Данас идемо у свет људи, потребни смо им.
-Идемо ли одмах?
-Било би најбоље да кренемо, Ледане!
Уз пут сам је питао о свему, само о послу или задатку нисам, није ме ништа занимало, нека ме одведе где год пожели, мени ће бити предивно поред ње.
Напустали смо град под земљом, и, већ смо у свету људи. На самом изласку, приметио сам да је шума некако другачија, гушћа. Ни оне стене, где сам сакрио летелицу нису некако као пре.
Сећам се, да је град близу, одмах после шуме иде село једно, па друго, па град. Прошли смо шуму, и примећујем да ту нешто не ваља.
-Сана, где је град?
-Који град? Застала је ...
-Град је био ту пре извесног времена, и у том граду смо, Лана, Нора и ја шетали. У том граду, живи, Нора,  и Лана исто, и Радмило...сад сам већ замуцкивао!
-Не постоји град, Ледане!
-Сана, реци ми, која је сада година?
Схватио сам по, Саниној лепоти која није загађена као у 2019 -ој години, када сам на улицама града сретао људе са неким наказама око врата. Ни гардероба није као у оном времену. Сана је на себи имала дугу, зелено-беж хаљину, са белим дугим рукавима на којима је вез од златне нити.
-Вратили смо се у оно доба, када су се подизале камене куле, отварале капије и портали, када смо путовали брже од Светла, када год смо хтели. Вратили смо се у доба, када су вајтмани били свуда по планети, као такси превоз у 2019-ој години. Вратили смо се у доба, Сварога и Сварожића! Овде смо да, прихватимо записе, јер, велика катастрофа се спрема.
Те записе носимо на почетак света, тамо где ћемо и бродове сакрити, да остану за будућност.
-Сећам се! Сада се сећам, Сана!
Некада смо то исто чинили и записе смо сакрили! Зашто се враћамо поново?
- Ледане, јесмо, све смо то урадили, али, не онако како нам је речено. Записе смо преузели, и на путу до места где смо требали да их сакријемо, напали су нас тамни. Сви смо били погубљени, осим тебе.
Записе ниси успео да сакријеш где нам је речено, већ негде где само ти знаш, јер си на путу до тог места и ти нажалост богубљен.
-Можда су тамни узели!
-Нису, и они вековима траже те записе!
-Мора да су на том путу сакривени, Сана!
-Не, и тај пут генерације, Вилењака вековима претражује, али, узалуд.
Зато смо данас овде, јер, данас је тај дан.
Пожури, Ледане, за пола дана преузимамо записе, а до града имамо толико пешачења без одмора.


Наставиће се....

Светлана Рајковић



No comments:

Post a Comment

Note: Only a member of this blog may post a comment.